Прилози Мирољуба Тодоровића



Dnevnik 1989

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 20.09.2011. 09:32   [ Ажурирао/ла 09.08.2016. 08:43 Miroslav Lukić ]

Rukopis

Nedelja, 4. jun 1989.

Prema Šklovskom, recepcija umetničkog dela odlikuje se 'proživljavanjem forme' i ova forma, ili konstrukcija, postaje glavni predmet interesa čitanja.

 

*

Razgovor (telefonom) sa Srbom Ignjatovićem oko signalističkog bloka u „Savremeniku”. Dogovaramo se da se nađemo negde polovinom juna (posle njegovog povratka iz Bora), pogledamo zajednički tekstove, napravimo redosled i na neki način pripremimo blok za štampu. Dogovor je da blok ide u septembarskom broju časopisa. Srba me obaveštava da će u tom broju biti objavljena i  knjiga Berđajeva. Signalizam i Berđajev -  zagonetan kolaž.

 

*

Topao, kišni junski dan. Popodnevno spavanje, mučni snovi, depresivno raspoloženje. Zove Šutić telefonom. Ispovedam se, pričam o svom stanju. Posle razgovora kajanje zbog otvorene, nesputane, temperamentne ispovedi. Neraspoloženje i depresija se uvećavaju.

 

*

„Postoje li širom otvorena dvaput zaključana vrata pred kojima ili iza kojih čovek mora da oseti kako i duševno i fizički pripada jedino samom sebi?”

(A.  Vučo)

 

*

 

Mistika utapanja u jezik i jezičko.

 

Promena – žudnja za promenom – iz samog korena bića.

 

Koliko reči ponekad mogu biti nezavisne od svog značenja?

 

*

Na pijaci Zeleni venac, u podne dok kupujem jagode, matoru kurvu, svoju staru poznanicu, prodavci, zadrigli, sremski seljaci dočekuju halakanjem ženidbenim ponudama i gromoglasnim smehom. U njoj, u njenim pokretima i osmehu, u reagovanju na čitav taj cirkus čiji je povod, nešto zaprepašćujuće detinjasto, infantilno i do bola naivno.

 

*

„Dolazilo mi je da dignem pokrov i iziđem iz brodića, a nisam mogao, toliko sam bio lijen i slab, i kao prirastao za samo mjesto. Osjećao sam ih u blizini ledene i tihe ulice, strašna lica, šumove koji kidaju, dube, stenu, udaraju. Čekao sam dakle da mi potreba da serem, vidim kako se piša, dade snagu. Nisam htio zaprljati svoje gnijezdo! A ipak mi se to dešavalo, sve češće i češće. Skinuo bih gaće, okrenuo bih se malo na stranu, tek da oslobodim rupu. Skrojiti kraljevstvo, usred svjetskog govna, a zatim srati na njega, to zaista liči na mene.”

(Beket)

 

 

*

Oporo vreme. Gušter na plandištu. Dobitak i gubitak. Rasvetli nas. Ponoćnica. Ona što prati povorke. Poniženih. San i orhideja. Iza ogledala. Mala. Čudna stvorenja. Crvenih zenica.

 

*

Više nema nikakve dileme, ma kako ga u budućnosti budu procenjivali, ovaj Dnevnik je za mene, ipak, književno delo. Svakako ne i najvažnije, na prvom mestu je uvek bila i ostaće poezija.

Ponedeljak, 5. jun 1989.

KRV NA TJENANMENU („Trgu nebeskog mira”)

Ogromni naslovi u današnjim novinama izveštavaju o pokolju hiljade golorukih građana i studenata u glavnom gradu Kine.

„Posle dugog oklevanja, kineska vojska je u noći između subote i nedelje izvršila naređenja političkog vrha. Sa svom silom oružja i opreme krenula je na stotine hiljada demonstranata ulogorenih u centru Pekinga i rezultat je bio stravičan masakr, po mnogima i najteži u istoriji moderne Kine. Nenaoružani mladi ljudi su košeni rafalima mašinskih pušaka, gaženi gusenicama tenkova i oklopnih transportera, javljaju očevici. Niko ne zna koliko je tačno žrtava, stotine, možda hiljade poginulih.” 



Kroz otvorena balkonska vrata, dok sedim za pisaćim stolom u Dobrinjskoj, iz crkvene porte, teški, opojni miris lipe.

 

*

Žarko Đurović javlja da se pojavilo „Stvaranje” sa njegovim prikazom na „Beloušku”.

 

*

Iz Krakova Kornhauzer šalje svoju knjigu pesama „Načelne teškoće” u izdanju KOV-a, Vršac. On je ovogodišnji dobitnik Evropske nagrade za poeziju koju dodeljuje vršačka književna opština.

 

Otvaram ruku

Ruka kao ruka

Otvaram srce

Zatvoreno

 

(Iz „Načelnih teškoća”)

 

*

Pre nekoliko dana odnesem Viktorov rukopis (zbirku pesama „Prozirno krilo muve”) u „Nolit”, predam je direktno M. Stamboliću u ruke s’ rečima: „Mene ste do sada više puta odbijali nadam se da ćete knjigu mog deteta objaviti.”

 

*

U potrazi za iskonskim i preverbalnim.

 

Humboltova teza o jeziku kao delovanju (energia).

 

Što dublje ulaziti u znakovnu prirodu jezika.

 

Nezaustavljiv je hod civilizacije ka vizuelnom mišljenju.

 

*

Prema Bavčarevim zapisima prvi čovek Slovenije, Janez Stanovnik izjavio je da hrvatski političari u sadašnjoj jugoslovenskoj situaciji jednostavno „nemaju muda.”

 

*

Uveče na Kolarčevom narodnom univerzitetu učestvujem na književnoj večeri posvećenoj antologiji Momira Vojvodića „Žertveno polje Kosovo” (poezija 1389-1989). U antologiji sam zastupljen sa dve pesme: „Musić Stefan” i „Obilić”.

 

*

Posle objavljivanja svog slavnog naučnog dela „O poreklu vrsta”, Čarls Darvin je pisao da se „ne sme isključiti mogućnost da je život, možda začet na nekoj dalekoj planeti ili nebeskom telu” koje je imalo kontakt sa našom Zemljom.

 

*

U Teheranu je u 86. godini života umro ajatolah Homeini. U njegovoj biografiji između ostalog stoji da je pisao i pesme. U svetu literature biće, međutim, zapamćen po tome što je naredio ubistvo jednog pisca.



Приче / Мирољуб Тодоровић (3)

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.06.2010. 09:54   [ Ажурирао/ла 09.08.2016. 08:45 Miroslav Lukić ]

Ускоро излази књига кратких прича М. Тодоровића, из које доносимо неколико прича ексклузивно.

СЛАТКА МОЈА МАЛА КУРВИНСКА НОРА

 

''Слатка моја мала курвинска Нора, урадио сам како си ми рекла, бесрамнице једна мала, и двапут сам га издркао док сам читао твоје писмо. Одушевљен сам што видим да волиш да се јебеш отпозади. Да, сада се сећам оне ноћи када сам те онолико дуго јебао отпозади. Било је то наше најбестидније јебање, душо. Курац ми је сатима био у теби, улазио је и излазио из твоје задњице окренуте навише. Осећао сам под стомаком твоје дебеле знојне гузове и гледао твоје зајапурено лице и махните очи. Кад год сам ти га утерао, твој бестидни језик би се исплазио међу уснама, а како бих ти га набио јаче и дубље него обично, из твоје задњице би покуљали дуги, смрдљиви прдежи. (...)

Кажеш да ћеш ми га сисати кад се вратим и да желиш да ти лижем пичку, дроцо мала покварена. Надам се да ћеш ме једном изненадити док спавам обучен, прикрасти ми се са курвинским сјајем у сањивим очима, нежно ми откопчати дугмад на шлицу једно за другим и извући ђоку твога драгог, лизати га и дудлати влажним уснама све док се не надигне и укрути и сврши у твојим устима. (...)“

 

                                                       (Из Џојсових писама Нори)


ПРОЗОР

            У возу стојим крај прозора кроз чије се прашњаво и масно стакло спољни свет једва назире. Читав воз је права старудија. Невероватно прљав и запуштен. Подсећа на оне возове непосредно после рата, када сам као шестогодишњи дечак са мајком и сестром путовао из Ћићевца код рођака у Београд. Вукла нас је парњача. Путовало се сатима. И сада, у овом сну, нешто је слично.

          Одједном воз полако почиње да успорава. На неком је насипу. Кроз прљави прозор назирем масу људи што стоје покрај пруге. Голи су до појаса, обријане главе. Нешто вичу, преклињу, моле.

          Филм се опет, за трен, враћа на поратне године, детињство, путовање, и гомиле немачких заробљеника у прљавим, поцепаним униформама, који на прилазима Београду поправљају нешто око пруге. Народ из воза их мирно, сажаљиво, посматра. Неки им бацају хлеб.

          Ово овде нису војници. Не могу добро да их видим и чујем. Предосећам да су ти људи у некој великој невољи, у опасности. Хтео бих да им помогнем. Не знам чиме, ни како.

Грозничаво, али безуспешно, покушавам да отворим заглављени прозор.


ОГРТАЧ

          Једног дана – причала је Гетеова мајка – изашла сам кочијом у шетњу и видела свог сина међу осталим клизачима на леду замрзнуте реке. Мада је зима још увек трајала, био је леп сунчан дан. Волфганг је већ био младић, од свих најлепши. Летео је као стрела међу клизачима.

         Била сам огрнута црвеним плишаним огртачем, златом обрубљеним, изнутра постављеним крзном. 

-       Мама, рече ми  Волфганг, теби у кочији није хладно. Дај ми огртач.

-       Не мислиш ваљда ово да обучеш?

-       Свакако, хоћу.

    И већ лети у мом огртачу, попут неког оживотвореног бога. Та слика остаће ми пред очима целог живота и увек ћу га се таквог сећати, као беле божанске силуете на леду замрзнуте реке, како лети испод мостова док му огртач лепрша на ветру.

 

Приче / Мирољуб Тодоровић (2)

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.06.2010. 09:45   [ Ажурирао/ла 09.08.2016. 11:40 Miroslav Lukić ]


ВОДОКОТЛИЋ

  

          С друге стране зида наше собе је комшијино купатило. Зидови су танки. Често се чује бучни шум воде. Последња два дана водокотлић му је у квару. Вода бучи непрестано. Не можемо на миру да спавамо.

          У згради, и на спрату, једва да кога и познајем. Ни са ким се не дружим. Комшију поред мене, човека средњих година, стално намрштеног, понекад сретнем на степеништу. Не поздрављамо се. Знам само да живи са женом, без деце, у двособном стану.

          Чекам да водокотлић коначно прекине своју несносну песму, али од тога ништа. Другог дана ујутро, изнервиран и помало забринут шта се збива у суседном стану, одлазим и звоним. После дужег чекања врата се отварају. Појављује се човек у изгужваној пиџами, необријан, подбулих очију. Видим да сам га пробудио. Осећам се непријатно. Кажем за водокотлић. Он лагано подиже главу, погледа ме за трен својим помало закрвављеним очима и без речи затвори врата.

  

''МОЖДА СПАВА''

 Седим у библиотеци. То је велика просторија овалног облика потпуно затворена, без врата и прозора, затрпана књигама од пода до врха. При врху се сужава, нема таванице већ округао отвор кроз који се назире замрачено небо пуно звезда.

У рукама држим Дисову књигу изабраних песама. Прелиставам је. Заустављам се на страници са песмом ''Можда спава''.

Неизмерно сам волео ту песму. Сматрао сам је магичном, за мене, можда, још узбудљивијом и потреснијом од Лазине  ''Santa Maria della salute''.

Почињем песму да читам наглас. У почетку полако и тихо. Онда читање понављам. Свако ново читање је брже и громкије.     Тада се зачују звуци. Ритмичко ударање у зидове библиотеке које прати  читање. Ови звуци постају све гласнији и бржи следећи ритам и јачину мога гласа.

У једном тренутка на врху просторије, на отвору, указује се Дисов лик: глава с рашчупаном косом, поглед унезверен.

     Мој глас док читам песму ''Можда спава'' претвара се у крик. Будим се нагло, хватајући рукама ваздух, уз грчевит јецај.

ГЕНИЈАЛНИ ЛОВАЦ НА МУВЕ

 

„Познавала сам велике људе, геније чак: Џојса, Малроа, Сен Џон Перса, Ајзенштајна, Хенри Милера, Пикаса, Шагала, Мајаковског, Рилкеа, Монтерлана, Коктоа, Далија, Јунга, Бранкузија... Њихове главне црте биле су, махом, ледени фанатизам и затвореност.

Међу великанима, нико није био тако 'заблиндиран' као Џемс Џојс. Поларна риба? Јастог непробојне љуштуре? Сувише ценим животиње, чак и медузе и шкољке да бих их поредила са том мумијом напуњеном сламом, са тим оклопом без сока и топлине, са тим сасушеним воћем, тим Џемсом Џојсом. С људске тачке гледишта, најтужнија грешка природе! Чак и ако се убраја међу великане књижевности...

Џојс је живео породично, у изнајмљеном стану, грађанском и без укуса. Његова деца, у узрасту између десет и дванаест година, вукла су се по поду, прелазећи из једне собе у другу. Нора, његова жена, осим што је добро кувала, тешко да је имала икакве привлачности. Стан, мада не у нереду, деловао је као привремено склониште по коме се Џојс кретао успијајући се. Управо је био напустио Трст да би избегао затвор као грађанин непријатељске земље.

- Нећу ваљда допустити да ми просвирају метак кроз главу, причао је. Да су сви као ја, рата не би ни било: ја сам пацифиста индивидуалиста!

Његова супруга је потврђивала у ишчекивању да се њен муж помери тако да може да постави сто.

- Имам ја личних битака да војујем – додаде тајанствено.

Џојс је био против рата, баш као што је био против пореза, свештеника, Папе, суверена, пролетаријата, свега онога што на овај или онај начин доводи у питање његов лични мир.

Слушајући га, човек би стекао утисак да хиљадугодишња људска стремљења нису имала другог  циља до следећег: да Џемсу Џојсу омогуће играње речима. Госпођа Џојс, савршено ван контекста, никада у животу није схватила ни трачак хумора свог мужа. Све до краја, живела је у уверењу да је удата за веома озбиљног професора језика коме се, ето, с времена на време догоди да понешто напише.

Гол је био опчињен Џојсом, до те мере да му је опраштао политичку неутралност. Што се мене тиче, први сусрети с њим оставили су утисак леденог, генијалног ловца на муве који држи бриљантно предавање о томе на какве ће их муке ставити.“

(Из мемоара Клер Гол, животне сапутнице Ивана Гола француско-немачког песника који је заједно са Љубомиром Мицићем и Бошком Токином 1921. године објавио „Манифест зенитизма“.)

________

О супружницима Гол у „Историји немачке књижевности“:

„У Вогезима, у Француској, рођен је Иван Гол (1891-1950). Он је за време првог светског рата живео у истом циришком кругу, а од 1919, све до емиграције у Њујорк 1939, стално у Паризу. Гол је ту 1924. основао часопис Surréаlismе (Надреализам). Његово обимно дело (издато под насловом Dichtungen 1960) – мета-драме, филмски радови, есеји, романи, лирика, у разноликим облицима, на француском, немачком и енглеском – сведочи о немиру једне борбе за израз, захваћене свим струјањима, на која је са своје стране зрачила. Стваралачко тежиште је на песмама. Њихов формални развитак показује кретање које је по основној линији слично Беновом и Арповом: од дитирамбског израза немачког експресионизма, код Гола претерано бујног ('Ах, све очи пију братство / Из бескрајно дубоког пехара светске љубави', Панамски канал [Der Pаnаmkanаl], 1. верзија 1912), до учвршћивања, једноставности и јасноће; уз посебну, згуснуту, често нагомилану сликовитост, прожету сновиђењима, звуцима, сетном бујицом осећања, по којој се познаје романтичар. Без дома, прогањан, жртва у страном анонимном времену, као 'Јован без земље', он се скрива у чаролије свог визионарског света створеног од речи; као човек који неограничено воли, он зна да му је у љубави отворено уточиште. 'Јер бити љубавник / И свесни поклисар / Највише је племство'  (Биље сна [Trаumkraut], 1951). Голов лирски језик је, као и Арпов, оставио трага на млађој немачкој лирици после 1945, која се надовезивала на већ заборављено и готово сасвим изгубљено; тај језик је мост ка европском надреализму. Јединствен пример лирског дијалога је Антиружа (Antirosе, 1967), у којој се Клер Гол (Claire Goll) показује као песнички глас равноправан са њеним животним сапутником: како у страсти предавања, тако и у тужбалици. Сатиричном игром Метузалем или вечити грађанин (Mеthusаlеm оdеr Dеr еwigе Bürgеr, 1922) Гол је полазећи од експресионистичког стила гротеске развио нов тип, који је представљао претечу апсурдног позоришта. Надреализам раскринкава привидни свет реализма а логично се претвара у духовни хумор који негира све фразе, позориште се ослобађа обзира према подражавању и веродостојности, постаје аутономна игра.“

(Фриц Мартин „Историја немачке књижевности“, Нолит, Београд, 1971, стр. 594 -595).

ОГРТАЧ (Кратке приче, снови, нађене приче и слике приче)

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.06.2010. 09:33   [ Ажурирао/ла 09.08.2016. 11:39 Miroslav Lukić ]

Мирољуб Тодоровић

АМЛЕД

  

Житељи једног села у Данској тврде да Хамлет није измишљена личност, створена у Шекспировој уобразиљи, већ да је, заиста, постојао.

У стварности, која се одигравала пре више стотина година, Хамлет није био дански краљевић већ син вође једног од кланова јитландских Викинга. Према овој легенди, коју су историчари записали и обрадили још у дванаестом веку, Хамлетовог оца је убио рођени брат како би се докопао положаја вође клана и притом се још и оженио братовљевом женом.

Хамлет (право име му је Амлед), правио се луд да га стриц (поочим) не би погубио, а онда га је у погодном тренутку, за мучко убиство свога оца – казнио.

Становници села  поставили су велики споменик на месту ових трагичних збивања с натписом: “Овде лежи Амлед, најмудрији човек прошлости, који се правио лудим да би се осветио”.


 ЗЛИ ДУСИ 

 „Имајте на уму, драги пријатељу: ко је изгубио народ и народност, тај губи веру предака и Бога. Ето, то и јесте тема мог романа, ако то желите знати. Он се зове Зли дуси. У њима се описује како су нечисте силе ушле у чопор свиња. Ван сваке је сумње да ћу то написати лоше. Пошто сам у суштини више песник него уметник, ја сам увек узимао теме које премашују моје снаге, и зато ће испасти слабо, то је сигурно. Тема је исувише озбиљна. Али, пошто ми ни један критичар до сада није порекао известан таленат, вероватно ће и у овом дугачком роману бити добрих места. То је све.”

 (Из писма Ф. М. Достојевског А. Н. Мајкову 21. октобра 1870)


БЕКСТВО 

Са песником А. В. лежим у болници. Ја сам лакше болестан, већ сам се  опоравио и требало би да изађем. А. В. је у много тежем стању. Лече га од опекотина. Увијен је у завоје од главе до пете. Тешко га је препознати...

     Онда се нас двојица нађемо на путу крај обале мора. Возим ауто који је права раздрндана олупина. Једва се креће. С напором прелазимо преко неких узвисина и после дуже вожње застанемо у једном нама непознатом граду.

     Док помало бесциљно лутамо уским и кривудавим уличицама А. В. се одједном изгуби. Узалуд га тражим. Град је пуст. Нигде живе душе.

Улазим у кафану на самој обали мора. Унутра неколико млађих људи о нечему жучно расправља. На мене у почетку не обраћају пажњу. Говоре језиком сличним нашем али мени, ипак, неразумљивим. Када им се обратим с питањем да можда нису видели мог сапутника на лицу им се појављује претећи израз.

У том тренутку појављује се А. В. Обојица схватамо да ће нас ови људи, на чијим је лицима бес и мржња све израженија, напасти. Узмичемо ка вратима, а онда брзо напуштамо кафану, седамо у ауто и бежимо из града.


СРПСКА ЈОВАНКА ОРЛЕАНКА

 

Када је Србија 1912. године објавила рат Турској империји, неписмена чобаница из малог села Копривнице на Ибру, Милунка Савић, скратила је косу на мушки, замаскирала груди и пријавила се у српску војску као добровољац Милун. Провела је седам година ратујући (Балкански и Први светски рат); шест пута је била рањавана, од тога два пута веома тешко. Једва је преживела удар артиљеријског гелера у главу и рану од пушчаног метка који је пробио плућа прошавши поред самог срца.

Милунка Савић постала је наредник у чувеном Другом пешадијском „гвозденом“ пуку и командовала је четрдесеторицом прекаљених српских добровољаца који су обављали најтеже ратне задатке. Њена специјалност биле су бомбе. Неприметно и лако као мачка, заклоњена најчешће тамом, допузала би до непријатељских ровова, земуница, осматрачница, митраљеских и артиљеријских гнезда и са пар прецизно убачених бомби брзо решавала ствар у корист српске и савезничке војске. Њена невероватна храброст, ратничка вештина и слава прешла је границе мале Србије. Страни ратни извештачи назвали су је српском Јованком Орлеанком.

Милунка Савић одликована је два пута највећим француским одликовањем Легијом части, а носилац је и две Карађорђеве звезде с мачевима, златне и сребрне медаље Обилића и бројних других домаћих и страних одликовања. Половином 1918. године одато јој је признање какво није добио ни један официр нити генерал у Првом светском рату. Врховна команда савезничких армија издала је писмену похвалу о њеном беспримерном јунаштву с наредбом да се та похвала прочита пред војничким стројем свих оружаних јединица сила Антанте. На чувеном Вердену доживела је почаст какву Француска никад дотле није приредила ни једном страном војнику. Пред наредником српске војске Милунком Савић биле су у ставу мирно постројене најславније војне академије Европе: Сен Сир, Екол Милитер Сипериер и јединице француске Националне гарде. Примајући рапорт у њену част спуштене су на почасни поздрав заставе француских пукова прослављених у најтежим и најчувенијим бојевима.

По завршетку рата и демобилизацији, Милунка Савић се, као и велики број војника, посебно ратних инвалида, нашла на улици без икакве помоћи државе. Гладовала је не жалећи се ником и једва нашла посао чистачице да риба подове, степеништа и нужнике у београдској Хипотекарној банци. Удала се за поштара, изродила четворо деце и рано остала удовица. Радећи више од двадесет година напоран посао, поред ратних рана које су је начиниле инвалидом, оболела је још од тешког облика реуматизма. За време Другог светског рата провела је скоро годину дана у Бањичком логору.

Херој из Првог светског рата, српска Јованка Орлеанка, Милунка Савић, носилац две француске Легије части, две Карађорђеве звезде и бројних других одликовања и почасти, умрла је у дубокој старости, негде на периферији Београда, где је живела са бедном пензијом у тешким материјалним условима, скоро потпуно заборављена.



Iz Dnevnika Miroljuba Todorovića

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 31.05.2010. 12:07   [ Ажурирао/ла 09.08.2016. 08:39 Miroslav Lukić ]

MIROLJUB TODOROVIĆ    DNEVNIK      (1979)


 

Kapija Slobodana Polova u selu M. Snimak Ivana Lukica 2010.
 
Zaklinjem pesnike buducnosti da vode tacne dnevnike svoga duha, da gledaju na sebe kao na nebo i tacno upisuju izlazak i zalazak zvezda svoga duha.

Hlebnjikov

 

Nije lako razumeti tudju krv: mrzim besposlene citaoce.

Nice

 

Treba pisati svakog dana, ne samo zbog vezbanja, covek se od knjige rascvetava kao cvet. I cesto ni sam ne znaš kakve ti cvetove i lišce cuva duša.

 

Aleksej Remizov

Subota, 24. februar 1979.

Vreme: umereno hladno, jutarnji mrazevi, povremeno sneg. Približava se mart, trebalo bi vec da se nazire pocetak kraja zime.

*

U botanickoj bašti Akademije nauka u Moskvi rascvetale se gladiole nikle iz lukovica što su se nalazile u vasionskom brodu „Sojuz 20“ koji je putovao u svemir bez ljudske posade. Cilj naucnika bio je ispitivanje dejstva kosmickih zraka i besteyinskog stanja na kasniji razvoj biljke u zemaljskim uslovima.

*
Adrijano Spatola obaveštava me razglednicom da je pisao o signalizmu u svojoj knjizi „Verso la poesia totale“, izdavac Paravia, Torino.

*

U poemama „Planeta“ i „Putovanje u Zvezdaliju“ suoceni smo sa lutanjem i istrazivanjem. Za anticke Grke suština planetarnog je u lutajucem putovanju. Planetes – koji luta.

1-5 of 5

Comments