ЛАХОР И ШУМОР

поставио/ла Miroslav Lukić 30.03.2011. 01:41   [ ажурирано 28.07.2016. 11:27 ]
избор из хаикуа  МОЈЕ перо Над лавиринтом белине Светли васколико

 

***

ФРАГМЕНТИ зиме,

брда са шарама снежним.

Црне се шуме у тишини црној.

 

‚‚‚‚‚‚‚

КАП по кап,

леденица са стрехе

одлази на пут.

 

+++

ВЕСНИЦИ пролећа плаветни.

Пламичци каћуна на гробљу,

стихом мисао васкрсења.

ПО плећима  брда

зелена лирика пролећа.

Април се распевава.

 

***

У ГОРСКОЈ тишини,

сенка храста  и сенка стене -                      

размењују мисли.

 

***

У ЦИК зоре кукавица

радосно ку-ку,

у туђем гнезду њено јаје.

.

 

ОТВАРА се пупољак

засја бела светлост,

мирисно све гласније.

 

 

 

 

***

ПЕСМА са стадом речи

кроз шуму векова

иде невидљивим путем.

 

***

ВРХ планински,

у плаветној даљини

све више моја песма.

 

***

НА литици

распевава радосне боје,

пролећно цвеће

 

***

У ЗАВИЧАЈУ
                               пламти ватра бела.

Трешња у цвету.

 

 

***

 

ВЕТАР у крошњи.

Њишу се гране

- у трави пахуље латица

 

***

ХУЈИ, отреса латице.

Ветар у цветној крошњи

заточен међу гранама.

ХУЈИ ветар епски -

тек разлистале брезе

повијају лирски.

ИЗМЕЂУ чилих брда,

после  ноћашње кише

младо јутро пева.

 

***

ПРОЛЕЋНА изложба:

Ливаде у зеленом

са шумама унаоколо.

 

 

***

 

СВЕТЛИ врзина.

Расцветао се глог,

пева на међи.

 

***

СВЕТЛОСТ зрна,

из земље листић.

Ниче песма животу.

 

***

АПРИЛСКО поподне,

испуњава песмом,

у грму славуј.

 

***

ИЗМЕЂУ тмастих облака

чудесна слика плавети.

Засја  разведрица.

 

***

ЈА сам тај хуј ветра

понад мојих стихова.

Томови књига, ово слово.

 

***

ИЗНАД траве

златасти цветић маслачка

радознало извирује.

 

 

***

МАСЛАЧАК у трави

као дукат злати се.

Земља нешто поручује.

 

 

***

ТРАВЕ  се њишу.

Зелембаћ кроз траву:

Ево га! Ено га!

 

***

КИШНЕ капи

допуњују барицу

крај реке.

 

***

НА БЕЛИ цвет

слетео лептир.

Шарени се цвет. 

 

***

РУДИ зора.

Свањива међ брдима.

Свањива и  у мени.

 

ТАМНЕ силуете брда

у молитвеној тишини

прибирају месечину.

 

***

ГНЕЗДО под стрехом

Усамљено. Празно...

Сећа се својих станара.

 

***

ИЗА кишне завесе

сунчеви зраци дугом

венчавају земљу и небо.

 

***

КИША. Шуми лишће.

Шушти твоја хаљина,

у крошњи трешње лепрша.

 

***

ТИЧИЈЕ породице

у вотњаку понад куће

песмом дочекују јутро.

 

 

***

ЗРАЦИ свeтлости,

капи росе у трави.

Вишњи просуо бисерје.

 

***
ИЗЛАЗАК сунца.

Отвора се књига  пејзажа.

Усхит јутарњих песама.

 

***

ОВДЕ је све/т/  стих.

Овај цветић. Травка.

И ветар што се вија около.

 

***

У ХЛАДУ  дрвета,

трепере злаћане тачкице,

 подневне светлости.

 

***

ОБЛАЦИ небом.

Мотрим стадо оваца,

сећам се детињства.

 

***

ОТВАРАЈУ се листићи.

Зеленкаста светлост.

У оку пејзажа јутро.

 

***

ШУМСКА тишина

испуњена тичијим цвркутом.

Чује се и душа песме.

 

***

И штап се радује

мом поласку у шуму.

Он  родном  месту.

 

 

***

ПЕЦНУ ме оса -

не бери ову ружу.

Уживај у  мирису.

 

***

ЧУДО свитања.

Од памтивека исто,

- а увек друго.

 

***

МОТРИМ зору.

Слушам тичији хор

- злате се брда.

 

***

ИСПАЛИ из гнезда,

птичићи у тави.

Пиште, запомажу.

 

***

ЦВЕТ зове,

скривен међ лисјем

мирисом ме зове.

 

***

ЈУН – весели се

домаћин мој трешња,

с крошњом од птица.

 

 

***

БУДЕ се ливадски

мириси. У цик зоре

радују сванућу.

 

***

ПРХНУ птица.

Само шум крила
                               оста у жбуну.

 

***

У ЗАВИЧАЈУ

крошња расцвале липе.

Бруј пчела.

 

 

***

ОТКИВАМ косу.

Јека мојег чекића,

збуни детлића.

 

***

КОСИМ траву. Откос

снажно замирише.

Душе трава се огласе.

 

 

 

 ***

ПОНАД покошених трава

снажан мирис у трену

огласи се, утихне потом.

 

***

ПОНАД откоса

виоре се мириси,

покошене траве.

 

***

СКУПЉАМ сено.

Мириси траве

гнезде се у плашћу.

 

***

БРУЈ зрикаваца,

у мирисном поју трава.

Чему  још и речи?

 

***

БАР ти, траво,

храњена мојом снагом,

остани у песми о томе.

 

***

ЛЕТЊЕ подне.

Уз стабло пландује

сенка крошње

 

 

***

ОНАЈ прамен магле

уз брдо што плови

-чија је порука?

 

***

ВИЧЕМ у шуми.

Глас се разлеже.

Преко чистине зец.

 

***

ЛИСТ трешње.

У мојој свесци

светлост завичајна.

 

***

НАД житним стрњиштем

у вечерњој светлости -

Ја, Ван Гог  и сенке летње. 

 

***

ПОНАД записа,

мирис  зрелине,

 о летњем дану.

 

***

ОБРАН је малињак,

вену  већ старе стабљике.

Радосно листају нове.

 

 

***

ЗРЕЛИ мириси трава.

У вечерњој  тишини свици.

Стихови без речи.

 

***

ЖУБОР Рзава.

Лирика неба и свет/л/ости.

Жубор летњих слика.

 

***

НА обали Рзава

слушам жубор -

свепоезију с небом понад.

 

***

У ШУМСКОЈ тишини,

С бојама древних прича

шумор лишћа.

 

***

Из крошње ластавица,

прхут крила у ваздуху

зачиње стих о томе.

 

***

БРУЈ пчелињи.

Крошња липе у цвату.

Распевали се мириси.

 

***
                              ПОНАД ливаде у зрењу

бајколика тишина мириса,

и свици – моји стихови.

 

***

ЗАВРШЕНА је жетва.

Јато врана на стрњишту,

прикупља преосталу летину.

 

***
                               КИША и Ја.

Чудесни шумор неба и лишћа.

Слушам говор универзума.

 

***

СА хујем таласа

шаљем ти морски поздрав:

                               Стиховима овим светлост.

 

 

 

***

САТИМА мотрити пучину

док се мисао стиха  не заталаса

на домак песме засја.

 

***

ЉУШТУРА шкољке на жалу

С хујем мора и светлости.

Само песма после свега.

 

***

ИЗ спокоја тишине

одзива се,  призива

шкољка, крило.

 

***

ЖИВОТ мој талас

расу се о хриди

- засја стихом.

 

***

СТИХ по стих,

Талас  по талас...

И море и песма.

 

***

ХУЈ свега, од памтивека.

хуј времена мотрим -

у хују таласа

 

***

НЕГДА Аполониа

коров и камен о томе.

И речи моје потом.

                              

                               ***

                               СЛУШАТИ море.

Слушати таласе и светлост.

Чекати песму неизвесну.

 

***

ТАЛАСИ – стихови пучине.

Исконска књига светлости.

Небеска истина видик-ом.

 

***

ХУЈЕ ТАЛАСИ.

Хује стихови светлости.

                               Хује даљине.

 

                               

***

ТАЛАС и стење.
         
                     Расу се писмо пучине

у пену светлости.

 

***

ЗАСЈА на трен сетње.

Распрши се  талас.

Пена о томе.

 

***

СА стења гледам пучину,

у даљину се преображавам,

у  таласе о томе.

 

***

СЛОВА из оног камена

 

нису  ли и ова зрнца песка

одакле се све осу.

 

***

ТАЛАС о хрид.

расу  се у пену.

Живот мој у стихове.

 

***

НАД пучином се жари

вечерња румен дана.

Без даха у песми.

 

 

***

ГЛЕДАЈ све док

дашак са пучине будеш

у том дашку нестанеш.

 

***

ЛИНИЈА хоризонта.

Слушам море и даљине

светлост стихова и висине.

 

 

***

ХУЈЕ таласи. Мотрим

хуј свега што је било.

Светлост  се распрскава.

 

***

ХИТНЕ вести са пучине

доносе таласи копну.

Само хуј и стења сјај.

                             

                               ***

ЈУРЕ ка копну

са вестима пучине

таласи – сјај стења. Пена.

 

***

НЕБЕСКА плавет

и мора плавет.

Између светлост/и трајања.

 

***

ПУСТО острво

на домак копна.

Пејзаж мог живота.

 

***
                               ВЕТАР и таласи

и хуј као песма

светлошћу отворена.

 

***

СРЕД сухе траве,

зрела тиква -

румени се раздрагано 

 

***

ВЕЧЕРЊЕ небо.

Као образи девојачки

румене се облаци.

 

***

ЈЕСЕЊА бајка

из крошње липе

веју златници

 

 

***

МИРИС јесени.

Венчић сухе траве.

Шум крила.

 

***

ЗВИЖДУК  птице

Боје ране јесени

У шумарку пламиња

 

 

***

РУМЕН осмех

Зреле јабуке

 Зуј осе

 

***

КРОШЊА липе

у сутону пламти.

Злате се речилишће.

 

***

ЈЕСЕЊИ ветар

прибира опало лишће.

Јато птица гором.

 

***

ОВАЈ зденац

планинско око -

пуно облака.

 

***

ЗЛАТНИК светлости

овај лист липе

писмо јесени.

 

***

МЕЂ лисјем

зрела јабука

Румен твог лица

 

 

***

ЈЕСЕН боја.

Јесен светлости.

Пејзаж и песме.

 

***

ЛИСТ липестих

У молитвеној тишини

слушам: Шум и јесен.

 

***

СЕОСКИ пут.

Ветар витла прашину

и сене бивших путника.

 

 


***

МИСАО праха.

Уноћној тишини

са јутром у стиху.

 

***

НА ивици шуме:

Бреза, лисје боје злата.

Издалека: Ватра.***

ТОПЛИНА плодова

благо развејава

јесењу светлост.

 

***

ПО венцима брда

злаћана  светлост зоре,

с мирисом јесени.

 

***

ДУПЉА пуна тишине.

Тишина сећања,

у стих се претвара.

 

***

КАКО је горд

међ купиновим врежама,

овај грм шипурка.

 

***

СТАРА фуруна,

сред ђубришта,

греје се на сунцу.

 

 

***

ЈУТАРЊИ лахор

међ уснулим лисјем.

Шушка шапутаво.

 

***

ТМУРНИ облаци небом.
         
                     Јата тица. Сивило.

Сâм сам сред поља.

 

***

ИЗА листа

у паду, шум

шуми  стих о томе.

 

***

ХУЈ ветра.

Тичији цвркут.

Јутро -  видик песме.

 

***

СЛУШАМ – у шуми

Кликће  орао.

Понад  зеленила епски.

 

***

ШУМСКА тишина.

Тичији цвркут у крошњама

мотримм  ја шуме дашак.

 

 

***

СЛУШАМ:
        
                     Лавеж паса кроз шуму.

Нема тишина потом.

 

***

СА гране смреке

одморне кишне капи

падају чило на мој сто.

 

 

***

НА шумском стаблу

давно палом, већ трулом

седим – старац на истом путу.

 

 

***

ТИШИНА родне куће.

Туга зрелог воћа

које нико не бере.

 

***
         
                    У ЗАВИЧАЈУ сам,

гледам околна брда

као старе знанце.

 

***

У ЗАВИЧАЈУ –

по зараслим стазама

ходе моја сећања.

 

***

У ЗАВИЧАЈУ,

из крошње старог ораха

дозива ме детлић.

 

***

ЈАБУКЕ на гранама.
          
                    Јабуке у трави.

Трулеж и моја туга унаоколо.

 

***

ПУСТА авлија.

Суморну тишину

ремети опадање јабука.

 

***

НЕКОЛИКО светиљки

у ноћној тами брда,

као земаљске звезде.

 

***

ИЗ маглене долине

кукурикање петла.

Глас  из Библије.

 

***

У РОДНОЈ кући

Ја, ноћ,  звезде

са сликама сећања.

 

***

БЛАГУ тишину јутра,

прекину чекићање

детлића у крошњи ораха.

 

***

РАСЦВАЛЕ хризантеме

радост пусте авлије.

Сећам се мајке.

 

***

У ЗАВИЧАЈУ,

брда, облаци и дрвеће,

моји саговорници.

 

***

ПУСТА је кућа.

Пусто, и празно и у мени.

 

 

Празна  авлија.

 

***

У ЗАВИЧАЈУ – после свега

на троношцу испред куће –

усамљен старац

 

***

У РОДНОМ селу

срећем школског друга.

Два старца - два незнанца.

***

ВЕНАЦ ружа на капији.

Мириси се сплели

у сузе – радоснице – девојачке.

 

 

***

 

У ВИДЕЛУ овог јутра

грактање гаврана,

призва слутњу.

 

***

ФЕЊЕР окачен

испуњен гаром сећања

у полумрачној соби.

 

***

МИРИСИ јабука

у оголелом  вотњаку.

И година које су прошле.

 

***

НА клупи, у парку

замишљен старац..

А лисје опада.

 

***

БАЊСКА стаза.

Тек покоји шетач,

али на клупи.

 

***

САТИМА ћуте

старци на клупи.

Потрошили све приче.

 

***

ОНАЈ старац

заборавио чега се сећао.

Гледа упразно.

 

***

СТАРАЦ сетно,

погледом прати...

лист што опада.

 

***

У МЕЂ опало лисје,

нечујно пада

јошт понеки лист.

 

***

ДЕЦЕМБАР у пољу.

Беспослен ветар,

расправља са шибљем.

 

***

НАД водом

гледам у свој лик.

Зачуђен, и он ме гледа.

 

***

УПАЛИО своје светиљке

окитио се пламичцима

у шумарку шипурак.

 

 

***

У ШУМСКОЈ тишини

бешумно опада лисје.

Тек покоји цвркут.

 

***

ШУМСКА јесен.

С/покојно опада лисје.

Изненада... закрешта сврака. 

 

***

ПУН сам самоте.

Као опустела кућа

у планини.

 

***

МИРИС зрелине,

у рано јутро.

Јесен и у мени.

 

***

ДУБОКО у шуми,

између старих стабала

дотрајава бубњара.

 

***

ОДБАЧЕН фењер.

Где ли сада светлуца

онај пламен?

 

***

ПО сеоском путу,

ветар витла облачиће

и сене путника.

 

***

ПРЕГОРЕЛА сијалица

засветлуца радосно

пренута зраком сунца.

 

 

***

ПРИЗВА ми у сећање

сухо  цвеће са Власине.

Лето и висине.

 

***

ПУЦКЕТАЈУ гранчице.

Крошуму глас:

То иде Мирослав.

 

***

СРУШЕНО ластавичје гнездо.

Међу крхотинама

и туга се моја расула.

 

***

КОВИТЛА снег

око пламена воштанице

у немом разговору сенке.

 

***

ТИШИНА на гробљу.

Тишина из камена.

Ветрић спокојно пирка.

 

***

ИЗЛАЗИ из живота,

лута по уснулим брдима

стари вилењак Мирослав.

 

***

ОГОЛЕЛО грање,

учас оживи јато,

гракћућих врана.

 

 

СИЋЕВО – каталог слика

 

***

ЗВОНО у крошњи липе

МолитвЕНО трепери лишће

У јутарњој тишини видела

 

 

***

САМО име ГрадИШТЕ

Давна тишина огњиШТА

Све што РЕЧ чува

 

***

ШУМ крила.

Прхну голубова.

Оживе тишина.

 

***

У СЕНЦИ топола

Стари парни ваљак

Тоне у тишину

 

 

***

У ПОРТИ манастира

Светли тишина јутра

Молитвено блага

 

 

***

ПЕЈЗАЖ клисуре

Видно  поље песме -

Вилинска линија Нишаве

 

***

КЛИСУРА – каталог слика

Вилинска линија реке

Светлост у тајнама боја

 

***

ТИХА светлост пејзажа

Клисура - древна скулптура

Увек друга видик песма

 

***

Сенке ноћне

одлазе н дневни починак.

Јутри се клисура.

 

***

МИРИСИ горских трава

дочекује нас лековито.

На камену -  трпези.

 

 

***

СПОКОЈА бурна слика -

Боје Сићева.

Звезди се Рамонда сербика

 

***

Слушам кишу

У јутарњој тишини Сићева

Сиви  облаци записа

 

 

***

МРАЗНО јутро.

Врапци на пртини

остављају поруке.

 

***

КРОЗ јата

снежних пахуља

усамљена врана.

 

***

ОГЛЕДА  се хладноћа

у замагљеном  прозору

зимског дана.

 

***

У БЕЛОЈ тишини

шкрипа снега

док корачам.

***

ЗИМСКА вејавица,

чује се звук звона.

Белина пахуља молитвено.

(Бубањ, 15.01.2010)

 

***

МРВИЦЕ хлеба

окупљају сваког јутра

моје госте – врапце.

 

***

ТОПАО зимски дан

извео у парк старце

сећања и нове приче.

 

***

БЕЛИНА снега.

Авај, мисли моје,

у линије црне. Слова.

 

 

****

СТУДЕНО јутро.

У пустој улици

Само ја и ветар.

 


ПИСАНО – до/ЖИВЉЕНО

од 24. марта – 10. јуна 1999.

 

ЗАВИЈАЈУЋИ вапај сирене.

Ваздушна опасност:

из крошње излете јато птица.

 

ПОТМУЛА експлозија.

Блесак у ноћи.

Дрхте куће, земља,  душа...

(22.април )

У ТРЕНУ све оде у прах.

Очајни људи. Неми

у облацима прашине.

ПАНИЧНО кричање птица.

Унезверене улице.

Брујање паклавиона.

 

СРЕД  згаришта куће,

гологлав човек,

нем, упрепашћен.

 

У ЦРНОЈ ноћи,

са свећом на столу,

после бомбардовања.

 

ЦРНЕ вести ноћи,

у праскозорје црно,

и са ТВ екрана.

 

У ТРЕНУ огањ експлозија,

претвори зграду,

у облаке дима...

 

У СЛЕЂЕНОЈ тишини

склоништа подрхтавам(о)

са зградом...

 

ЈЕДИНО што је понела

у склониште, ова старица,

албум са сликама.

 

ДА ли је човек,

онај што незнанцу

руши дом, отима сан?

 

ИЗ МОРНОГ сна

трже ме детонација.

Сабласно сјакти над градом.

 

СВЕТЛОСТ мајског јутра.

Гуши се у облацима дима

понад душе града.

 

БОЛИ ме душа,

за сваким црепом, циглом,

кућом, мостом...

 

 

 

ИЗ СКРШЕНОГ стабла

расцвала грана...

Пркоси злу.

 

ТУГА поломљених грана,

срушени зидови кућа,

искићени поцрнелим цветићима.

 

СУНЧАНО поподне

срушише  у пламен и страх,

дивље детонације.

(9.05.у 16.05, 16.45, 17.00)

 

 

У ПАРКУ војници.

Шатори, камиони...

Нигде шетача...

(5.05. Тврђава)

 

ЗАНЕМЕО је и телефон.

У пустој  тишини собе,

узаман отварам књигу.

 

ИГРОМ срећног  случаја

остао сам несрећник  жив-

ридао је човек.

 

На з/ГАРИШТУ куће,

у цик праскозорја,

кукуриче петао.

 

У ПУСТОЈ улици,

крај срушеног зида,

седи старица...

 

МЕЂ срушеним зидовима,

између поломљених греда,

књиге, свеске, дечији цртежи...

 

У НОЋИ црној до неба,

силовите детонације,

и пламен. Авет.

(29. 04.)

                   

                    МОСТ погођен ракетом,

дрхти над реком.

Подрхтава и у мени

 

СРУШИЛИ су мост.

Али ја га још видим

како, у мени, гордо стоји.

 

ТУЖНА слика моста.

У води тамна сенка.

Река јој ране испира.

 

ЗАПОЧЕТО гнездо

у моме прозору.

Стрепим за ластавицу.

(25.05.)

 

СЕНКА срушене куће

преко расцвалих чуваркућа.

Занемела и тишина.

 

ЦВИЉЕЊЕ убијеног пса,

ноћима се вија

над срушеном кућом.

 

ДРХТАВИМ рукама

старица у црнини

показује фотосе.

 

РАДОСТ сусрета,

у оку рањеника.

Изли се у сузу.

 

 

ИСПРЕД срушене куће

сјаје цветови чуваркуће.

Радост души једина.

Comments