Миодраг Павловић

Одабрана места из књига Миодрага Павловића, објављених последњих неколико година. 4

поставио/ла Miroslav Lukić 14.03.2011. 10:14   [ ажурирано 25.06.2016. 09:37 ]

Миодраг Павловић, ПИТАО САМ СВЕТЛОСТ, Смедерево, Арка, 2009, 87 стр.

ПЕСМА ПОКАЈНИЦА

 

 

Тешко је копање

док се не дође

до чисте руде

анђели држе у руци

облике твог тела

затим се чуде:

шта ће сад овај овде

зар нисмо његове причице

још раније чули

до ситнице

нека стоји он ту

каже од њих један

што је тршав и благ

нек стоји ту тај камен

драг и студен

неће још дуго

имати право на кајање

које му и тако

у природи није


стр. 73.

 










Одабрана места из књига Миодрага Павловића, објављених последњих неколико година. 2

поставио/ла Miroslav Lukić 14.03.2011. 09:58   [ ажурирано 25.06.2016. 09:32 ]

НАСТАНАК И НЕСТАНАК ПЕСМЕ  Аутопоетички записи   (четири одломка)

Срећни су они људи који налазе да нам истину о нашем душевном животу нуди психологија, односно њена примењена, лечилишна варијанта: психијатрија. Срећни су они људи који верују да о друштвеиом бићу човековом највише и најбоље говори историјска наука или у примењеном облику: наука о друштву и њена делатна компонента: политика. Блажени су они који истине о духовном бићу човековом  виде кодификоване у догмама постојећих религиозних предања и верских организација. У мом душевном и умном развоју, од раног детињства надаље, изостале су могуће фик-сације за одређене системе објашњавања, душевног откривања, или спасоносних политичких програма. Али рано су се јавили доживљаји којима је била потребна артикулација у језику, у обреду, у групним друштвеним деловањима. Ти рани или нешто познији доживљаји имали су тежину судбинске нерешивости, били су тајна која нас притиска, а да не омета умни и душевни развој. Напротив, рекао бих, што су дуже те три тајне биле нерешиве, то је основна животна брига могла бити делотворнија.

Рано сам угледао тајну небеске висине; знао сам да је она мање или више нерешива. Чувао сам то рано у детињству угледано небо - чувао сам у резерви. Доводио сам га повремено у везу са визијама што су могле да послуже као објашњење далеких реалности или као слутња суштине коју су визије могле у себи понети. Откриће друштвене условљености нашег бића јавило се такође рано, преко мреже људских зависности у породичном животу, затим у постојању школских оквира људске међузависности. Ту је свакако спадало и искушавање живота у градској четврти, сагледање загонетних панорама појединих улица. Најзад и необични импулси јављали су се из наше унутрашњости и наводили су свакога да исправи свој поглед ка душевним покретима којима се најчешће није могло владати. Често је људска бруталност била најопипљивији доказ да носимо у себи тајанство душе. Али гледајући унутра, ка себи, у себе саме, углавном нисмо могли видети друго до ли слике које нисмо призивали, речи позајмљене однекуд споља, и најзад посвемашњу празнину као доказ да сами себи најлакше измичемо, уместо да себи будемо најпоузданији сведоци и најчвршћи јемци.

Од малих ногу чини ми се да сам био свестан да ли небо лебди или ходи нада мном. Опасност да наиђем на неки понор, да се наднесем над провалију, указивала ми се касније, повремено. Морска дубина је била најдвосмисленија од свих понора: затворена својом несагледивошћу, отворена могућношћу да у њу потонемо до потпуног неповрата, без икаквог обећања о искупљењу, морска дубина је била пра-ва супротност небу, готово моћнија од њега и као свака права саблазан, исто толико лепа као и небо само. Али ја лепоту морске дубине, па ни пучине саме, нисам волео. Излагао сам се њеном погледу, али нисам жудео да се отиснем преко морске површине у Одисејева предузећа. Ако сам искрен према себи, онда треба да кажем да сам волео равнице, брегове и планине. Ту се могао наслутити бескрај и без примамљивих чари пловидбе по мору. Планина је била обећање великих и далеких видика и залог чистих ваздушних сфера што су водиле ка митском, или оптичком етеру. У етеричности су се сажимала зрачења различитих елемената, у њој зачињала се могућност једног другог опредељења.

Ако нисам у себи откривао праву жељу да прихватим језик законодавца или политичара, ако у збирци мојих религијских књига нема Догматике, ако нисам сматрао да се психичка комплексност може сторнирати доктринама дубинске психологије, поверовао сам да ме најближе језгру истине доводи она врста делатности која у себи спаја највећу могућу количину хетерогених партикула, оно што је у највећој људској мери способно да скупи у себе и искаже својим обликом комплексност релација које је људски ум-дух способан да схвати, сазна. То су творевине у којима се укрштају истоврсмено различите верзије смисла, - можда увек уоснови истог. Уметнички облик ме је ослобађао методске зависности којом нас окружују могућности чистог ума. Уметник и његово дело нс сазнају: они су већ сазнали. Они су сазнали да је човскова позваност не у сазнавању предмета, него у начину како да се слементи стварности доведу у међусобну смислену везу, у слику која ће највише личити на порив, погон живота у чијој се матици човек нашао, да сагради творевину највеће могуће комплексности: уметничко дело. Тако настаје песма. Тако и опстаје песма.

 

(...)

 

Искуство историјских збивања међутим прожимало ме је више но што сам хтео да поднесем и сазнам. У песничком делању, дакле у текстовима које сам писао, налазило се више искуства историје, више оцена о историјским датостима, но што сам желео. У свакој мојој песничкој књизи колико има рвања са демоном песничког достојанства, и напора да се освојени степени духовног сазнавања задрже, да се тек формулисане духовне изреке утврде у својој рељефности, надолазила је и плима стихова који су говорили о судбоносним потезима историје, о преокретима и налетима историјске стварности латентним за оно што је могло из ризнице духовностн да буде искупљено, стављено у обредну стварност и у скромну духовну праксу данашњег човека.

стр. 68-69

 

(...)

За мене је право чудо колико је мало било говора о погледима на историју које је лако уочити у мојој поезији, готово у свим периодима. И склоност ка сатири и политичким инвективама, помињана је овлаш, као да је реч о нечему од другоразредне важности, кад се тумачила моја поезија. Да ли је то била устаљена навика у нашој књижевној јавној делатности, да се о погледима аутора на савремени тренутак или на политичке пројекције које би се могле пуштати у мање или више блиску друштвену прошлост, што мање говори? Можда је песник требало да буде поштеђен од евентуалне јавне денунцијације, која би била последица изношења на видело његових свесних или нехотичних оцена политичких збивања? Или се иогледи на историју једног песника сматрају унапред неважећим? Или се они који су писали о мојој поезији нису хтели сами изложити ризику дефинисања својих политичких ставова? Осим критичара" Павла Зорића, чије јавно присуство је било тако драгоцено, готово да се нико није бавио мојим иогледима на историју, бившу и будућу.

Тако сам данас доведен у ситуацију да самог себе денунцирам. Књига која је била за сваку препоруку чуварима јавних закона о устезању, звала се Ново име клетве (1996). О њој је једини писао Владета Јеротић, са њему својственом безазленом тачношћу. Па ипак, да ли треба да се жалим? Реченице које бих радо наводио из песама у прози читавог циклуса „Ново име клетве", или из „Источних врата", Јеро-тић је и сам цитирао. Ваљда се треба пожалити на оне који нису хтели да их запазе, или нису хтели да их узму озбиљно. Верујем ипак да је књига Ново име клетве била једна од јачих песничких акција супротстављања, у деценији која је итекако потребовала супротстављање.

Тој књизи је непосредно претходила књига песама у прози Битни људи (1995). У форми антрополошких „идила", да тако кажем, суочио сам  се са антропополошким константама које су стално у игри, пре свега у конституисању негативитета људске историјс, највише оне која нам је пред очима, дакле данашње.

 

У песмама у прози књиге Ново име клетве говорим гласом хроничара, дакле сведока историјских догађаја који се ближе свом расплету, превредновању у кризи, или чак у потирању свега историјски постојећег. Глас хроничара проговорио је у мени више пута и с лакоћом, и апокалиптична свест која је повремено преовладавала у мојим песничким исказима може се узети и као казивање хроничара који описују последње тренутке историјског времена, кад он пише своје „последње сказање" (Пушкин, Борис Годунов). Настанак летописа тематизован је и у трећем делу моје последње објављенс књиге песама С Христом нетремице (2001).

 
Преузето из књиге: Милоша Јевтића: ЖИВИ ЗВУЦИ НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА . -Београд : Београдска књига 2008, 187 стр. (Колекција Одговори), стр. 148: Н. Грујичић са Миодрагом Павловићем, Надом Шербан и Марином Арсенијевић у Сремским Карловцима 1998.
*     *     *

До једне тачке уметничка, верска и секуларна историја ступају заједно кроз време, сакрализујући простор по којем остављају своје трагове. Но тежња ка једној обухватној синтези чинила је да сам напустио тај простор свеевропске историје. Хтео сам да одјеке древних, источних религија придружим ономе што је као импозантно завештање до данас сачувала европска, пре свега хришћанска, традиција.

Осамдесетих година чинило ми се да осећам у себи језички и умни замах довољан да остварим неку врсту „религиофоније" (како би рекао наш велики композитор прошлог века Јосип Славенски). Такав задатак који сам себи наметнуо, неминовно је осложио питање простора у којем би се једна свепесма могла лоцирати. Неком готово каприциозном одлуком изабрао сам планину Ртањ у Источној Србији за сре-диште где се сустичу религиозне традиције балканског паганства, азијског мухамеданства, индијских ведских химни, и свега онога што европски религиофонски простор увек садржи. Готово ми је женантно набрајати мноштво митских бића која су се сусретала на једној, условно названој -Гозби векова на Ртњу. Чинило ми се да је планина Ртањ пирамида чија магнетна сила делује зракасто до Самарканда у Средњој Азији, до висинских простора где још одјекују наше пастирске песме, и до узвишених, данас једва чујних, слогова упанишадских митских заклињања.

Понекад се један песнички задатак понуди као неминован и онда када је терет његовог извршења, - превелик. Ипак, језички замах који сам осећао пишући спев Дивно чудо (1982) остао ми је у сећању као нешто јединствено. Јединствена је за мене била и лакоћа са којом сам мењао просторне нивое, - од реалних до натчулних, од страствено осећајних до свештенички строгих. Елегија и дитирамб корачали су преда мном напоредо по балканским пољима у околини великог планинског средишта - Ртња. Чинило ми се да се у етеру балканских небеса остварује градња Вавилонске куле саздане од митског наслеђа различитих временс-ких пресека и од језика који су се дотада међусобно-једва познавали. Тако се и мирно певање „Словенског певача" из Велике Скитије преточило у језичко-митску екстазу. Могао је то бити и завршни хорски клик и поклич једног вишедеценијског хода по песничким мукама и искушењима.

( стр. 70 -72)

 

«Песник није најбољи сведок своје стваралачке прошлости».

(стр. 72)

 

(...)

 

Духовним искуствима песник крунише своју поезију. Али следећи њих песник оставља иза себе епску магистралу као и лирску идилу. Духовно искуство се не препричава, оно се заступа и поново доживљава. Духовност остаје у оном медију у којем се јавила,откровење духовности припада себи и пошто је његова појава загрмела и пошто је дијалог са светошћу остао с оне стране баријере до које могу да допру речи. Епска историјска прича (Велика Скитија) као и ауто-биографска секвенца (Песме о детињству и ратовима, 1992) добро се осећају у наративном песничком руху.

Права духовност у поезији је реткост; њој као да је довољан запис верског визионара, или скрушеног молитвеника. Пејзаж се пред тренуцима духовног узвишавања повлачи у материнска недра природе и чека да се оствари његово право на пантеистичку химну која има широк обухват, али не допире далеко. Ономе ко је задивљен природним лепо, тама није потребна слутња бескрајности, нити неизмерност временских димензија. Прилажење светогорским светилиштима (Хододарје, Свешогорски дани и ноћи, 1987) нити сведочи о очараности видљивим лепотама храмова и визурама у којима се спајају плавет мора и замагљена лепота планинског врха, нити се губи у обредним покретима и словима. Оно остаје у сакралном простору омеђеном предањима, дејством нечег недокучивог што тек почиње да врви, да одјекује и да се претвара у преображену, дотада непознату, материју.

Духовност је слободан избор песника, и једна дубока унутрашња неминовност. Пре но што духовност постане склапање једног система вредности, она делује песнику као племенита радозналост. Ходочастити се може на више нивоа и мислим да сам више тих нивоа искушавао: обилажењем храмова (Светогорски дани и ноћи, Хододарје), читањем и парафразирањем светих књига (Светли и тамни празници), усамљеничким медитацијама на граници философије (Видовница, То  Слово, Књига старословна, С  Христом нетремице).

 

                                              * * *

И философија тумачи један свет који се не може сасвим разумети, и служи се језиком који за таква тумачења није довољан. Али то нисам знао приликом првих читања Кантове Критике чистог ума, Хегелове Логике, Шелинга или Витгештајна. Сматрао сам да критика чистог ума заиста извршава критиковање, дакле оспоравање „чистог ума" и у том кључу сам је читао. Веровао сам да славна Ничеова књига представља компедијум верског учења персијског мистагога Заратустре и мислио сам да је велики мислилац касног средњег века Николаус де Куес написао своју чувену књигу О ученом незнању пре но што би написао следећу књигу О ученом знању.

(стр. 74-75)

 

(Миодраг Павловић књ. Живот у јарузи – ктиторов сан, Смедерево, Арка, 2007 ) 

КТИТОРОВ САН

поставио/ла Miroslav Lukić 13.03.2011. 09:32   [ ажурирано 25.06.2016. 09:27 ]

(Миодраг Павловић>  Живот у јарузи – ктиторов сан, Смедерево, Арка, 2007, 89 стр. 

    Хтео бих да будем дародавац 


који сопствено спокојство зида

         да подижем стубове тврђе

од костију на које се ослањају сени

         и да сводове спустим ниско

до каменог олтара

         хтео бих да позовем неког

да ми наслика ликове од ћилибара

         уграђене у подлогу од алабастра

одувек је градитељство чудотворно било

          ктитор подиже цркву

да у њој на своју руку може да устане

         затим да порасте толико

да једва може у њу да стане

 

 

Оживљавам тако што замишљам

          како црква расте из мог тела

са свих страна око мене

         састављају се зидне спреге

кроз прозоре из апсиде

         допиру бистрине до мене

док лежим изваљен на леђа

         и држим куполе преко колена

одакле ме обасјавају зраци

         однекуд где су друкчији облаци

придижем се на оба лакта

         уз помоћ Беседе на Гори

усхићен сам речима

         помоћу којих човек

чврсто на темељима стоји

док ми на прсима црквена шкриња

         прво светлуца затим успева

да повуче ужад тако да звони

         оно из торња изнад којег

започиње висина

        и појављује се једна звезда или жена

која ме посматра помоћу дурбина

        и види се испод мене

лежи људских облика множина

        и ја ћу бити збринут

на дан васкрсења

         са њима

 

26. октобар 2006.

 

Да помјанет Господ Бог

       душе својих људи

што лебде изнад разбојишта

        где су пали и остали

они плавокоси и други

         тамнопути другари

усмрћени ни прави ни криви

        нека је милост душама

нашим и њиним маколико

       животом грешни били

Изгледом и језиком не баш исти

         нису ни морали

залогај смрти до краја загристи

 

 

 

Тек на том прагу

     названом замонашење

Тек када стигнеш на праг

       видиш како је огромно

како је огромно било

      свакодневље

А чинило се само да је

     збир ситница

не већих но зрневље

    гомила жита

терет збачен сада

      кад прелазиш преко прага

и даље те везама веже

     и вуче и хоће да савлада

огромност бившег је понор

    у који се не пада

кад пређеш преко прага

     и угледаш своје лице

у језеру насред храма

    и светлост која те сматра

достојним за спасење

      кад пређеш преко нрага

 

 

 

Ствар прва на коју сам

у црквеној новоградњи наишао

није ни спадала у област снова:

добио сам нешто од јунакових одела

и кондир у руке испуњен оним

што нас нагони на богоугодна дела

требало је да разливам вино

братији што је око округлог стола села

и то је спадало у монашка задужења

у жагору сам могао да разазнам

како се владика на мој рачун шали

а братија није оклевала да ме хвали

без обзира да ли се све дешавало

у сну или када се трезна стварност јави

и све је почело да ми се меша:

ко је од овога света а ко није

на кога се односе песме и весеља

и рекох себи: потребна је црквица

да се то разазна

и осетих како ми расте са длана

облик будућег црквеног здања

црква је расла и мирисала као лековито биље

и ја сам је ставио на сред стола

нека сија за путоказ анђелима

 

 

 

Онда сам пао у сан

необичне дубине

као да сам добио дрогу

из чудотворчеве кутије

нашао сам се у простору

испод најниже земљине

низине

у сећању

које те нити обасјава

нити се брине да те у ноћи

непровидношћу прекрије

 

Сањао сам песму

која садржи свезнање

само што нисам могао

то преобилно знање

у речи да сложим

и други су говорили

у моме сну

да се ја вртложим

 

Једина порука

која се јасно чула

гласила је: да сам изданак

аналфабета

који ниједно слово

нису могли њим самим

да помноже

нити је свету књигу

пред ђацима отворио

катихета

 

Мудрост је кажу ти:

сам се око себе окрени

пре но што се твоја црква

у небеску прашину укорени

 

(М. Павловић, иста књ., стр. 45-53)


САСТАНАК У ПЕЋИНИ, У ЈАРУЗИ, У ХРАМУ

Требало би да буде очевидно да се поема „Живот у јарузи -  Ктиторов сан" надовезује на једну моју већ постојећу прозну нарацију, на роман ,,Бесовски вртлози" (СКЗ, 2006). И намера ми је била  да у тој поеми наставим са артикулиса-њем неких мисаоних ставова  који су у претходном прозном делу били исказани или су се могли подразумевати. Привлачила ме је и замисао да у песничко-реторском облику сачиним завршетак тока имагинарно-реалне радње што се у поменутом ромаму одвијала до свог прозног и симболично обредног краја. Историјским збивањима која су оквир „Бесовских вртлога" остало је да оивичавају и лирску медитацију „Живота у јарузи  - Ктиторов сан". На расплет последњег поглавља романа надовезује се једна другачија музика, која би се могла слушати и независно од претходно испричане приче.

Нови субјект песничко наративне целине „Живот у јарузи - Ктиторон сан" исказује ставове који би могли да се књиже на рачун неке од епизода романа „Бесовски вртлози", последњег у романсијерском четворочланом низу. Када бих сам себи постављао питања, што у неку руку и чиним, рекао бих да су суочавања са последњим истинама у поеми јаснија од оних у роману но да се понекад са њима и не подударају сасвим. Роман је једно искуство које претходи исказивању касније песничке увиђавности. Оно што поему чини самобитном, независном од претходних мисаоних сплетова, јесте њен ход по путањама самоодрицања. Пори-цања и одрицања у поеми су, колико сам могао да одредим, од неколико врста, али две рељефне кулминације су средство мисаоног прочишћења - повлачења на становиште једног живота усред земљане раселине, која је истовредна са пећинским станом испосника. Друго је одрицање као могући завршни став који дефинише биланс свеколиког одређивања према свету.

Евентуална драматика мисаоних преокрета представљених у стиховима поеме јесте у томе што се и сама одрицатељна философија пориче и замењује надањем у далек и независан став потпуног очишћења. Сећање на једну давну јутарњу визију са Светогорских брегова ка пучини апостолског Егејског мора; као да је у том призору заустављена покретљива сила песниконог духовног сазнавања. Али дух за своје манифестовање тражи друго уобличавање него што је оно што може да му пружи призор из каталога Њеног Величанства Природе. Назире се потреба за уобличавањем храма, који човек може да оствари како градитељским прегалаштвом, тако и знањем које су пропорције његових унутрашњих духовних потреба. И ту се очекује да нам однекуд буду саопштене идеалне пропорције такве личне визије духовности, која је иначе неминовно и део општег, освештаног предања. На изласку из јаруге силуета храма се јавља као ново остварено биће, и као непомичност завештана на дну наслеђеног духовног самопоуздања.

 

На изласку из Јаруге искушеника чека питање да ли може да се настани у сопственој визији храмовности? Шта ће ту да превагне: Лепота која није могла да буде изгубљена по пећинама и коритима пресахнулих река, заљубљеност у патњу која је пратила напредак на путу узвишеног одрицања, или једна уобличена светост која се средствима ранијег живота и преживљавања није могла наслутити. Мако-лико се улагали у језик, овакав какав је и каквим се служимо, он не може бити залог те дефинитивности која даје вредност, не само оном проживљеном и проосећаном, него и оном што превазилази сласт било ког жељења. Може пред тим питањима да нам стане дах, али истовремено прихватамо и оно олакшање које нам долази од поруке послане са највишсг места: Епифанија није наша ствар и она се указује према заслугама које привређујемо у незнаним часовима и на начине који нису унапред одређени.

О тим последњим епифанијама које се надносе над сваку храмовност и над стваралачка одрицања ова поема нема права, нити има начина да говори. О њима ће проговорити у нама дубоко скривени прајезик, речи које се не преводе са једног кода на други, чија правила не можемо наређати, нити се хронопогијом његових ранијих појава можемо бавити. Али да је тај прајезик сакривен у дубинама, не можемо се спорити. Поред осталог што је тај језик ту, што та Реч никада није била изгубљена.

 (Поговор аутора Миодрага Павловића књ. Живот у јарузи – ктиторов сан, Смедерево, Арка, 2007, стр. 57 – 59)

Зрачење анђеоске руде / Вера Хорват

поставио/ла Miroslav Lukić 04.03.2011. 00:34   [ ажурирано 25.06.2016. 09:23 ]

Миодраг Павловић, Питао сам светлост, Арка, Смедерево 2009.

 
      Најновија књига Миодрага Павловића, једног од најпризнатијих стваралаца овог поднебља и језика (чији доживљај сам аутор описује као превасходно песнички), управо се појавила под провокативно-енигматичним насловом Питао сам светлост.

    Ова сложена целина сачињена од 12 невеликих циклуса, која се бави есхатолошким и неовдашњим колико и сасвим овдашњим и конкретним (прво, као што је то најчешћи случај код овог песника, узраста на другом) задржала је Павловићев препознатљиви, етаблирани стил и поступак, али се одликује и извесним новинама. Најуочљивије међу њима су растерећенија конструкција исказа – која, зачудно, нема ништа мању носивост од ранијих, сложенијих, неочекивана интимистичка атмосфера и нови, исповедни тон. Све поменуто, уз утисак реализације „у даху“, представља својеврсно изненађење за читаоца који познаје опус овог аутора.             

      Тема разговора са светлошћу увек је интригантна. Песника светлости нема превише – или, бар, никада довољно, а они малобројни који са њом опште немају увек потребу да са другима поделе своја искуства. Један од најпомнијих њених изучавалаца који је такву потребу, на срећу, имао, био је Рембрант, са својим експериментисањем светлошћу и помоћу светлости, са својим – делом рационалним, делом екстатичним, сензибилитетом – иначе, уметник који никада до краја није био лишен истраживачке сумње. Управо се овај стваралац намеће као један од, по исходишту и поступку, најближих песнику који нам поручује: Питао сам светлост.

       Сличност Павловићевог са познорембрантовским поступком уочљива је како у својеврсном „аутопортретисању“ као облику исповести, тако и у сталном – и скептичном – мерењу сопствене удаљености од извора светлости (ово чак и усред најузбудљивијег опита). У својој најновијој књизи песник је далеко од тога

да живопише светлошћу; он је испитује учаурен у сенку сумње, повучен у нишу сопствених задатости и ограничења које увиђа и о којима отворено проговара.

       Је ли овде реч о опрезном копачу који, одбијајући да буде уљуљкан недовољно мукотрпним открићима, стално подвргава руду (видеће се: ипак анђеоску!) зубу времена и нагрижају сумње? О ревносном служитељу који се чува прелести (и) привидне, преране, незаслужене награде? Кибернети дугих пловидби коме је испод части да пребрзо пристане уз итачке – атоске – обале?  Једно је извесно: реч је о путнику који добро зна да се пре приспећа треба ваљано (ра)спремити, растати од многог баласта и – преиспитати до сржи костију. А и ово потоње опет светлошћу – а чиме другим? О томе говори ова књига.

        На самом њеном почетку читалац сусреће Двојника (Војника? Ка?) лирског субјекта чије је очиште беспрецедентно блиско самом аутору, личног путеводитеља кроз закривљене бразде – јаруге лавиринта времена, или, како га песник назива – „великомученичког поља“ (песма  Шта може двојник). Реалистична атмосфера слике песниковог боравка у храму, сада-и-овдашњем, под реконструкцијом, у скелама (да ли ово треба схватити као  метафору нашег болно немоћног повратка духовности – уз помоћ протеза?!) готово да и не добија на метафизичком набоју појавом анђела чувара што „цепти и дрхти“ за и уместо оног који „хода тепихом и пали свеће“, анђела који крепи и стрепи над својим двојником. Павловићев анђео-двојник бива одмах представљен и прихваћен као стваран, и не тек због антропоморфности, него зато што је готово истоветан са духовним Ја, истоимен чак: „тај човек мени мио“ (подвукла В.Х.) вели песник, и зарад прецизности  на портрет анђела утискује печат кратицом сопственог имена. Лик анђела који је створио Миодраг Павловић је нов у српској поезији и  суштински  разликује од „анђела брата“ Васка Попе. Док је код потоњег песника истакнута физичка сличност насликаног анђела са савременим потомком његовог давног прототипа („Откуда моје очи на лицу твоме/ анђеле брате“ – Каленић), Павловићев анђео има другачију природу: он оваплоћује најважнији догађај у животу сваког човека – сусрет са самим собом. Лик двојника – који, како је већ речено, удружује тачке гледишта лирског субјекта и аутора – укршта у себи и земаљску и небеску природу човекову и објављује да се истинско јаство, сопство, у суштини никад не може изразити једнином.

      Лица (подсетимо: древни језици и нису имали граматичку једнину за овај појам!) анђела-двојника ће се преклапати са лицима лирског субјекта као што се то дешава на небу за време планетарних еклипси. По први пут ће – а у исту метафору – бити сливена и два знана нам аспекта Павловићеве личности – јатрос и песник, лекар и читач из „неотворене књиге“, које, дуго раздвојене и далеке, песник коначно зближава у расветљавању суштинског задатка: „.. уз помоћ Светог Врача/ лечим од болести, „од јектике/ и од лепре:/ узимам болеснике/ и њихове органе/ и стављам их у предворје храма/ да се ветре“.

       Лик песника-видара ће се, пролазећи дванаест кругова, дванаест певања, по координатама реалног и сентименталног завичаја, зодијака, сата, постепено отварати као лотос, показујући бројне фасете. Препознаћемо га као паломника који креће пут манастира – ризнице скрлетних слова, манастира који је – у општијим, великим ишчитавањима и сам слово тумачено у контексту спиритуалног пејзажа: „ ... поглед ми пада/ на црквено здање/ по коме се прелива/ месечина тамноцрвена/ као да је боја неко знање“. Затичемо га док наше колективно биће у расулу покушава да прибере око лика светитеља, у жижу на дну кандила: „и Владику видим/ Николаја испред Конака/ са биљурном чашом/ што под брадом сија“ и у лику „малог брата“ – находа кога је „тата оставио“ у недоумици да ли да пише житија или да, још блаженије, богоблискије, јуродивно, једноставно „седи крај жичких врата“ (Жича).

      Следећи круг, односно Друго певање, представља зарањање у митску и аутору тако својствену парамитску прошлост, коју сагледава и реконструише у светлу актуелног тренутка. Необично Путовање са Сибилама са спуштањем и успињањем по временској оси – од сијенског мозаика до дорћолске цркве, од дионисијских мистерија до дунавског сплава, завршава се спознајом да је смисао прошлог изванредно важан, штавише одлучујући за разумевање садашњице, али и – да је доступан само посвећеном тумачу: „Треба бити храбар и даровит/ кад профеткиње позову да се на баршунаст одар/ уз њих легне/ и понуде оном ко их љуби/ да постане видовит“.

     А када се предуслови за то стекну, на духовној мапи буђења, бдења

и дејанија опализују сасвим другачијом светлошћу још нека важна, недочитана и недотумачена места. Поетска мапа Миодрага Павловића се, по правилу, увек наслања на физичку домају: осведочени тумач Ђердапа, Гамзиграда (мезолита, антике) овог пута тумачи изохипсе-годове на пресеку новог века.   

      Ход трагом Доситеја и Бранка, а у лику незнаног потукача заспалог у једној, а пробуђеног у другој епохи (Доситеј усред Фрушке горе, Крушедол...) превредновање је не тако давне нам прошлости сагледане у спекулуму искуства, под неподмитљиво оштрим углом светлости која се, којом се и зарад које се пита. Када њеном извору принесе предмет свог испитивања, песник понекад и сам застаје, заечен открићима – пре свега оним о худом усуду земног оваплоћења великих идеја (и њихових следбеника): „Нашла су се испред Саборне цркве/ два просветитеља чиста и слушају/ дечачког хора песме/ о томе да не постоји ниједна Идеја/ без тела и да нас по небу води/ снага женског начела/ што је ових дана и била порука Мефиста“ (*** Ноћас по београдским обронцима скита).

      Проблем релативизације и (зло)употребе идеја и идеала, као и маестрална илузионистичка вештина подметања њихових двојника – симулакрума преокренутог предзнака, а све наочиглед немоћног, дезоријентисаног поколења, Миодраг Павловић продубљује у једној од свакако најистакнутијих песама у књизи, насловљеном Каква су ово времена.

     Ову песму антологијске вредности карактерише Павловићев препознатљиви поетски поступак у коме прошлост и савременост интерагују на сасвим особен начин, где хронолошки слојеви нису одвојени, него се, усталасани, згушњавају па разжиђују, разлучујући се изнова, али увек усложњени, сваки пут носећи све више примеса оног другог...

     На филозофској равни, песма је својеврсна антихимна сваком труду и постигнућима под сунцем – јер говори о моменту врхуњења смисла као о тренутку његовог укидања. Њена соломонска резигнација над непостојањем постојаних вреднота и над неспремношћу нашег Ја на правовремено опредељење такође је обремењена сумњом у саму могућност поимања чијој ствари ми то, заправо, служимо. Она је простор беспоштедног самосагледавања, созерцања у огледалима временима за која каже: „Каква су ово времена/ дошао сам до новог одела/ а оно се цепа/ шав по шав/ и песак цури на лактове и рамена/“... „гмизавац неки/ из песка бубри/ јури ме у стопу“... „једна змија на мене зија/ на главу ми је села/ и постала знак“... „постао сам део амблема/ али се не зна да ли сам поданик... или је змија остала змија/ а ја сам постао цар!“ 


      Прича  о царевом новом оделу усложњена је сликом декириковских штопаних лутака-манекена које се очас расењују – што због бесмисленог гомилања песка којим су набијене, што због слабости материјала...  Слика човека као лутке набијене песком је, истини за вољу, много старија од магичног реализма и додирује саме корене нашег колективног памћења. Тако, рецимо, једна стара руско-јеврејска пословица, која говори о човеку за чије здравље нема наде, каже: «Из него уже песок сыплется» – «Из њега већ цури песак», а на јеврејском језику је још и етимолошки и фонетски поткрепљена:  חולה /холе – «болестан» и חולה /хола – «песак, пешчана дуна». Песник, дакле, врло спретно и на више нивоа оперише живом сликом „шавова који пуцају“, односно први попуштају када песак у човеколикој опни, а на зов ентропије, пожури да се придружи оном пустињском и нивелише с њим, откривајући сву слабост пале људске природе. Познати симбол змије као еденског прапредатора, заштитног знака Мисира у вечној завади са изабраним народом и апокалиптичног пустињског вребача, у контексту поменуте песме добија ново тумачење и звучање: испоставља се да осведочени непријатељ људског рода и није најопаснији онда кад пузи уз кичму, него кад, пропет до чела жртве, потире њен последњи отпор тиме што је привидно устоличује – али за потребе своје владавине!

     Заиста, каква су то времена у којима је битка са злом унапред изгубљена јер оно долази маскирано у нас саме – у  наше слабости, у наше пристајање да у њему учествујемо?!

     Широки кадар песме Каква су ово времена, у наглашено динамичној композицији, смењује камерна, интимистички утишана песма романтичарског призвука, Једна ме икона прати. Овај, назовимо га тако, „аутопортрет са пребледелом иконом“ из V певања тиха је, рембрантовски самоподсмешљива одбрана људског права на дијалог са вечним. И на не-дијалог, уосталом; бар у тачки надира вере, тачки мржњења на космичкој хладноћи: „Једна ме икона прати/ још од Свете Горе/ и хтела би са мном/ разговор да заподене...“, „ја јој кажем/ боље ти немој/ са мном да разговараш/на тему личне слободе/ она ме ипак/ дању и ноћу следи/ а кад се разговор зачне... од мојих мишљења икона јадна/ сва пребледи“.

      Песма Једна ме икона прати је место сумирања сумњи; у њој је лик песника умножен у групни портрет поколења о чијим је воштаним (ако икаквим!) крилима вере говорио Достојевски. Наредна песма истог циклуса на ову тему подастире следеће сведочанство: („Ставио сам преко свога лица /лик један рибљи/ лик више него маску“). У овој песми  Миодраг Павловић карактеристичним поступком варира древни знак рибе од психолошког (маска), архетипског (маска са рибљим ликом), преко анегдотско-колоквијалног („било је у њему свашта... од сома и његове тупости...“) до ранохришћанског симбола (моја ће душа са рибом/ бити једносуштна). Цео исказ трепери осенчен једва ухватљивом иронијом, чијом пречицом песник најрадије стиже до језгровитих, суштински важних објава: „лево и десно вреба рибља прождрљивост/ подвиг је живети животом симбола/ пливати с рибама/ у акваријуму где је вода бистра/ то ми се свиђа...“ Али, да би се стигло до „једносуштности са рибом“ (Ίχθύς, ichthys, на грчком риба је акроним фразе „Исус Христос, Син Божји, Спаситељ“, односно „ησος Χριστς Θεo Υις Σωτήρ“), свака једнозначност мора претходно бити разложена, преиспитана, прове(т)рена, па тек онда утемељена у ново, исцељено (у-цељено, очитављено) бивство.

     Како то постићи? Песник је све склонији мисли да говору (о) светлости нужно претходи спотицање по браздама дубоких лавиринтских сенки. Средишњи, VI циклус песничке књиге Питао сам светлост мишљен је као контрапункт светлости, као безнадна, бездана, орфејевска или дантеовска тама, мрак без „оне којој се песник диви“, као црна рупа, као тамни двојник бивства. Тај мрак је, парадоксално, хтонски корен сваког делања под сунцем, „најбоља подлога свих цветова“ (*** Одевена у црно). У композиционом смислу, он је празнина, центар око кога, у својим елиптичним орбитама, у сталном дотицању кружи дванаест циклуса песничке књиге Питао сам светлост.     

     Испитивање простора оностраног резултирало је снажном поетском визијом у којој, кроз далека сазвучја блејковско-сенџонперсовских дозивања (*** Одевена у црно), наилазимо на низ аутентичних поетских открића. Једно од таквих је да ни жртвеник лабриса-главосека, ни чаша окрепе „тршавог и благог“, нису нимало далеко, а најмање у талогу мита. Све је, напротив, ошамућујуће близу – ту, одмах иза танке опне – међашице светова, ту, одакле се јавља двојник-близанац:  „Гледам се у огледалу/узгред/ у гардероби... повлачим се иза оног што ме погледом зове/ да останем/ на површини/ где су сви живи/ осим оне којој се песник диви“ (Гледам се у огледалу).

     Тек после потонућа – додира са дном не-вере, не-бића, кад престане да помаже и „сва густина знања“, јер се сви одавде селе/ у земљу/ о којој нико ништа не зна...“ може се, сме се, питати за светлост, питати светлост. То каже и Рилке. На то, у нашем времену, ни студеном, ни врућем, упозорава Откровење. Спасење овом колену не долази другачије него кроз патњу, па му ни светлост не стиже другачије до кроз тмине. А и онда – како, саображавајући гротескну, непојамну величину моралног пада овог времена, гласом пуним самоироније говори песник – „ да се разумемо“: светлост „ће морати/ своју снагу да   појача, јер, како ствари стоје, ни сама светлост није тачна“.

    А ствари у наше време стоје тако да о нама води рачуна (то јест: са нама своди рачуне) само још „демон главосек“ у свом бришућем прекоокеанском лету, док чекамо да се за нас заузме неко „наш“, оданде „где су лавре и где је ступио ногом Свети Павле“ (*** Нисмо ни знали).

     Ствари стоје тако да више није довољно постављати озбиљна питања, него и бити препознат по одговорима. Онај који је бдео Са Христом нетремице (2001) сада је у питањима која  поставља светлости знатно повученији, опрезнији, тиши. Из такве атмосфери се рађа и следеће признање: „као што се види/ избегавам да поменем/ име Христа/ нисам му помогао/ у ношењу крста/ боље да ћутим као петар или јуда/ у сенци несећања“). У њој се зачињу заветни стихови: „Још само светост/ свега света ме занима/ Светост која тихо/ светли/ насупрот/ пожарима/ и сунцу и мраку/ се отима“ (Још само светост).

       Та неовдашња светост-светлост тихо пламиња на небу незалазног дана над хоризонтом са обрисима лаври, њоме тихо фосфоресцирају непропадљиве светачке мошти – кости, којима је, као најдурашнијем делу физичког тела, посвећено читаво једно певање књиге – зато јер трају, стога што су у нутрини, те за живота могу бити испитане само светлошћу, зато што држе усправан став и тиме нас разликују од нижих врста, зато што су последња су одбрана људског достојанства: „... ниједна жила ниједно плуће/ нису учинили толико/ услуга људској јасноћи ... као што то чине кости/ кад то хоће/ колико дуго ће то/ умети или моћи!?“ (Посвета костима).     

       Шта је, заправо, та „светост која тихо светли“, тачна, утанчана и утаначена? Глас Логоса? Глас дат да се са њим општи? Јер, „Свет тихий“, „Φως ίλαρόν“ је светлост којој се у православљу пева έπιλύχνιος, светилнично благодарење за дан доживљен до вечери.

     У стихири коју јој песник посвећује у сопствени вечерњи час, а коју пева гласом мноштва, изговорена је и запитаност коју није увек лако изустити, а још теже прећутати: „Светост ме занима/ ако је уопште има“ (подвукла В.Х.). За њом следи оксиморонски, на први поглед сасвим „приземљујући“ обрт – хвалебна реч хришћанској традицији, али не више од тога: „ако је и нема/ она припада мени/ од давнина/ од давнина“, да би у завршници: „светост је његова и моја тишина“ ипак била афирмисана идеја да се људска жудња за прибежиштем и миром не може испунити изван Апсолута.

     Али, ко то у песнику тишину назива својом? Верник? Агностик? Узваник, у стрепњи да није и изабраник („можда ће до мене стићи/ Његова реченица битна/ а она изгледа и није/ упућена мени“)?  

      Тешко је рећи – тим пре што за песника игра још није окончана. Вечерња светлост пружа могућност да се у њеној благости испитају ствари које су исувише блистале на подневном сунцу, али то је и час кад је све чујнији и зов анђела: „анђеоско биће ме мами/ мами/ Анђео један ме ваби/ ваби“.

        Беатриче анђеоског лика, „човек мио“, „тршав и благ“ вуку ли на разне стране? Може ли се бити друго до анђео, јер је он мера човекова – бар на фрескама?.. И, ако су намере оног што „ваби“ препознате, зашто је тако „тешко копање чисте анђеоске руде“ (Песма покајница)?

       А можда ствар уопште није у количинама извађене руде, него у времену проведеном у том послу, у посвећености, у степену озрачености? 

        Ако је тако, онда мора бити да је најтишим од свих исијања већ добрано, изнутра, захваћен и онај што се у књизи о светлости, као у  Платоновој пећини, представио тек својим замишљеним профилом.    


Вера Хорват    

Miodrag Pavlović za Nobela

поставио/ла Miroslav Lukić 28.02.2011. 00:39   [ ажурирано 24.06.2016. 09:32 ]

Akademiku Miodragu Pavloviću još preostaje mesto među vrhovima savremene svetske književnosti, i on bi s pravom zaslužio takvo priznanje ovenčanjem Nobelovom nagradom  Piše: Saša Hadži Tančić

Mesto Miodraga Pavlovića (sa Vaskom Popom) u nacionalnoj kulturi druge polovine dvadesetog veka obezbeđeno je i utvrđeno, ali je dalji zadatak istoričara književnosti stalno prevrednovanje i saodređenje prema pojavama i autorima u novim poetičkim korpusima i književno-istorijskim poretcima. Ovaj zadatak je tim pre zahtevan i u sopstvenim autorskim koordinatama, budući da Miodrag Pavlović nesustalo stvara i artikuliše autonomnost još nesvodivog pesničkog, pa i celokupnog opusa.

Starim i novim pesmama, ovaj autor neprestano je u središtu interesovanja u našoj književnoj javnosti, jedinstvenošću koncepcije pevanja i mišljenja, ali i učestalošću pojavljivanja u novim delima. Imajući to u vidu, zatim, nije teško uočiti kako su se rani i pozni Pavlović prepoznali misijom koju je obavio kao nosilac promena delotvornim oblikovanjem neposredne egzistentnosti u pesničko delo. Sameravanjem različitih priroda pevanja, pozni Pavlović stalno iznova priziva duh svoje prvotne poetike kao nanovo otkriveno željeno iskustvo, nepodatno predaji bilo kome osim onome ko ga je posedovno stekao. Začarana prirodom dugovekog nastajanja, poezija Miodraga Pavlovića tako danas trijumfuje, sobom ovladana.

Pesnik je, ne predajući se, sred svoje zapitanosti nad izgrađenim pesničkim svetom čije granice menja i pomera, zapravo svojim ljudskim vekom poistovetio svoje poetičko vreme sa epohom, i postao simbol čitavog poetičkog puta koji ga je približio književnoj tradiciji, pre nego nastojanjima njegovih savremenika. Ovo je korisno za obe strane, jer premerava, potvrđuje ili pobuđuje na nove pristupe i sagledanja.

I već se na samom početku druge decenije 21. veka može da ukazati na značaj koji je za kulturno-istorijski važan razvitak novije književnosti imala moćna stvaralačka ličnost Miodraga Pavlovića i njegovo pesništvo, kao i svestrano autorsko delo, tim pre što još nikome nije pošlo za rukom da njegovo delovanje pokaže u celosti. Njegov značaj za istoriju srpske kulture 20. veka, opštu istoriju pesništva, štaviše za povest slovenske i pravoslavne umetnosti i duhovnosti, u najtešnjoj je razmeni sa evropskim duhovnim vertikalama, a preko njih i sa svetskim.

Karakterističan znak ovakvog značaja autora je upravo izbor iz novih knjiga sa dodatkom novih pesmama pod zajedničkim naslovom „Nesrazmere stare i nove“ u izdanju IP Arka iz Smedereva i ID Skoplje koji je izašao iz štampe potkraj prošle godine. Uporedno pojavljivanje Pavlovićevih pesama na srpskom i makedonskom jeziku pokazalo se važnim pre svega zbog njihove suštinske bliskosti i podudaranja čitavog podneblja koje je pesnik obuhvatio. Ovo je nesumnjivo po neposrednosti obraćanja koje traži i dobija recepciju na širem geografskom prostoru, kakav je susedni kulturni prostor Makedonije. Zbog toga je ovaj izbor važan a za njegovo postojanje valja da zahvalimo autoru izbora i prevodiocu sa srpskog na makedonski jezik, ujedno i jednom od izdavača Ristu Vasilevskom, kao i autoru pogovora Sande Stojčevskom.

Pavlovićevi pogledi o kulturi i kulturnoj antropologiji, vidi se i po novijim pesmama u najnovijem izboru, daleko odgovaraju evropskim horizontima, potvrđeni mnogim stavovima na oštrom razlikovanju čoveka koji misli i umetnika koji stvara.

On na jedinog srpskog nobelovca Ivu Andrića najviše i podseća kao ličnost; pre svega po učtivoj rezervisanosti ophođenja, tihom, zamišljenom, lapidarnom govoru, sugestivnom jeziku, eksplicitnom argumentu.

Velika pojava, veliki pesnik; obilje godina i počasti! Akademiku Miodragu Pavloviću još preostaje mesto među vrhovima savremene svetske književnosti, i on bi s pravom zaslužio takvo priznanje ovenčanjem Nobelovom nagradom.

 

АРКА МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА

поставио/ла Miroslav Lukić 23.02.2011. 00:34   [ ажурирано 24.06.2016. 09:25 ]

(Миодраг Павловић, Несразмере старе и нове, Арка, Смедерево, Ид, Скоје, 2010)

Годинама већ Миодраг Павловић је неспорни класик српске поезије. Било је то пропраћено неколиким изборима из његова песништва. Први се појавио већ 1963. године – 87 песама (издање „Нолита“). Следили су га: Велика Скитија и друге песме (Српска књижевна задруга, 1972; избор је сачинио Љубомир Симовић), Поезија I и II (у оквиру Изабраних дела Миодрага Павловића, „Вук Караџић“, 1981), Одбрана нашег града (Смедеревска песничка јесен и Наш глас, Смедерево, 1989), Поезија (Просвета, 1986; Богдан А. Поповић), Изабране песме (Завод за уџбенике и наставна средства, 1996; Богдан А. Поповић), Изабране и нове песме (Просвета, 1996), Посвећење песме (Просвета, Ниш, 1996; Злата Коцић), Србија до краја века (Задужбина Десанке Максимовић, Народна библиотека Србије и СКЗ, 1996) и поетски тротомник у оквиру Сабраних дела М. Павловића (Просвета, 1999 – 2000): Искон, Извор и Исход. *

            Пред нама је класик из чијег се дела могу, и морају, правити различити – и тематски – , сведени и разгранати, избори еда би се приказала сва разуђеност његова лирска певања која је одавно задобила несумњиве епске димензије. У Миодрагу Павловићу имамо оваплоћење песника који је, њиховом оствареном симбиозом, пребрисао све разлике које би се могле приписивати лирици, епици и драми. Универзалног песника. Волео бих да је зналачки, сведен и промишљен, избор који је сачинио Ристо Василевски у књизи о којој пишемо (изабране песме је превео и на македонски језик, те у једној књизи, у оквиру већ знамените библиотеке Српски венац, имамо заправо двојезични изборник, две књиге) тек почетак серије тематских антологија из Павловићева опуса. И не само због огромног броја песничких књига и покушајa да се опесми (све)историја људског битисања, посебно на балканским просторима, али не само на њима, Павловић је редак песник који такву могућност нуди.

            У последње време смедеревска „Арка“ је постала ексклузивни издавач Павловићевих збирки (једино су Рајске изреке 2007. године штампане у Заводу за издавање уџбеника): Живот у јарузи (2006), Живот у јарузи – Ктиторов сан (2007), Питао сам светлост (2009) и – коначно, као круна – овај изборник Несразмере старе и нове (2010).

            Како је Ристо Василевски ређао коцкице при састављању овог изборника? Одлучио се, најпре, да сачини мали, фрагментарни, еп. И сам је – својим антологијским збиркама Храм, ипак храм и Сушт – био остварио слично. Песме је бирао, углавном, из каснијих Павловићевих збирки. У ранијим изборима оне су биле помало у сенци, посебно због тога што су песме из њих следиле оне које су, давно антологизиране, биле присутне у ранијим песничким остварењима. Књига се отвара песмама из збирке Есеј о човеку (1992). Остале песме су преузете из Књиге старословне (1989), Cosmologie profanate (1990), Рајских изрека (2007), Живота у Јарузи – Ктиторовог сна (2007), Питао сам светлост (2009), Ново име клетве (1996), а песме из циклуса „Le gant gauche“, осим два одломка истоимене песме и песме „Страшни суд“, најпре објављене у Уласку у Кремону (1989), преузете су из збирке Певања на виру (1977). Изборнику, подведено под наслов који он носи, придодато је прегршт нових песама, досада објављених једино у часописима. Добила се, потпуно заокружена, нова збирка која – особито због повећаног удела, местимице прикривеног, субјективног тона, раније много више „објективизираног“ – показује како је дијапазон Павловићевог песништва заправо несамерив и много разноврснији него што се и најпреданијим и најзналачкијим тумачима његова дела могло и учинити. 

            Наслов је звучан. Сигнализира нам да се звучност – карактеристика је то последње, веома дуге фазе, Павловићева певања – много више треба тражити на нивоу асонанци и алитерација, него рима. Оне су у читавој овој књизи веома ретке, и опет као у поприличном броју песникових песама из овог периода, спорадичне (најчешће се римује последња реч песме са неком којом се завршава неки од претходних, често и прилично удаљених, стихова).

            Први стих прве песме читавог изборника стих је питање на које одговара не само ова књига, и не само читаво Павловићево песниковање, већ и читава битна поезија рефлексивног усмерења: Да л има историја своју шифру? У истој ненасловљеној песми Есеја о човеку (наслов збирке одазив је на истоимену песму Александра Поупа, јасно указивање на класицистичко које је кичма читаве Павловићеве поезије), налазимо још једно битно питање: Где започиње / и кад се завршава једна историјска прича?

            Брише се граница између споља и изнутра. Све постаје двокрако, али и двогубо. Покушај да се размеђи постојеће ствара незарасли ожиљак. Отме ли се, спасе ли се појединац, река која није имала обале своди се на муљевиту воду. Да ли се он чисти једино прљањем свега осталог? Зло се не може одмеђити од доброг. Током читавог живљења добијамо пакао на парче. Живот је само половина пакла, а Други је његов део с ону страну, / и тај део је од трајније грађе...  Нимало случајно, једина песма којом се „препевава“ нека слика она је којој је полазиште чувени „Страшни суд“ (Академија у Бечу) Хијеронимуса Боша. Нешто пакленско, иако поприлично запретено, еманира из одабраних стихова. Као кичма читаве књиге указују се управо пакао, змија, лево, Бошова слика. Ево паклен(ск)е слике из песме „Претња“: три црне птице / кроз моје тело / селе се на југ. И на звучној равни можемо открити стихове који су, попут чувених у Расиновој Федри, доминацијом гласа с, његовим олујним витлањем, право змијско штектање: свако спреман да стукне / пред светим („Почетак обреда, 28“). Као и у најбољем Ћосићевом делу, Бајци, имамо и временско кретање уназад.

            Несразмере старе и нове су „огледалска“ књига. Но, огледало у коме се огледамо нуди две дијаметрално супротна одраза. Друга ос књиге, друга њена кичма је храм. Као њена књига – близанац указује нам се теоријски спис Поетика жртвеног обреда (1987; допуњаван у наредним издањима). Требало би их читати упоредо.

            Постоји и трећа кичма. Она је, плазматично, мигољење, непрекидно струјање и прострујавање кроз нешто, нераздвојиво стапање пакленог и храмовног. 

     *Ако у загради није споменуто име састављача избора, онда је властите песме бирао сам аутор. 

                Не наводе се избори Павловићевих песама на страним језицима.

Човек, песник и читалац, истовремено је и плен и ловац. Уловљени ловац. Одплењени плен.

            Писање песама налик је на обред. Обред би требало да буде и њихово ишчитавање. Нимало случајно неке од најфреквентнијих речи-тема читавог избора су: вода (она призива потоп, очишћење, крштење...); ватра; камен; светлост; врата; храм; анђео.

            Обредује се и тако што се песник, помало иронијски, п(р)оиграва са песмама својих поетских претходника. Било би несумњиво драгоцено прочитати песму „Треба ми реч“ на фону Ујевићеве „Свакидашње јадиковке“, „Девице мудре“ на фону, ранијих, Павловићевих „Девица мудрих и лудих“ и, прозних, „Лудих и мудрих дјевица“ Тина Ујевића, а „Посвету костима“ на фону Попиног циклуса „Кост кости“.

            Песник опева прапочетак, искон. Чини то орфејски. Демијуршки. У освиту постојања речима смо бајали, стварали свет. Све то свето. Читав живот непрекидно је рањавање. Непрекидно, ново, фигурирање. Метаморфозирање. Стога, овим песмама струје, премећу се једна у другу, разнолике личне заменице: Ја, Ти, Он/Она, Ми... Долази до уређења, припитомљавања Хаоса. То се изводи, пошто и за лудило право / већ је касно („Изнад светлости“), а највиша јасноћа / власника нема (Ib.), и оргијом која је врста реда („Даница звезда и хорови...“). Оргијастичко се свечано удружује са светим: Оживљавам тако што замишљам / како црква расте из мог тела (то је и наслов песме); Са дна јаруге човек гледа манастирске цркве / како низ ливаде клизе као по свили („Док седим иза прућа у ћелији новој“).

            Павловићеве песме говоре, ференцијевски, о свету зачетом у води: благо томе / ко је рођен у води / и за потоп остао / глув („Потоп“); биће гозба / кад авети дођу из шуме / рибе из реке / од људи / само једно дете („Предсказање“); стабла се чине / да су рибља тела / у земљу пободена („Лепо лето“); Раковски ход / спасава људе / а сатире / битак („У историји су ракови...“). Вода не тече само; у стању је и да прободе („Вода“). 

            Оживљавају и други (пра)елементи. Читава песма „Тело и дух“ (треба обратити пажњу на „судар“ наслова са „телом“ песме) гласи: Камен / оплођује себе / с леђа / помоћу сенке.  

            Простор добија и временску димензију: Простор нам излази из очију. / Неопипљив и питом, простор нас шири, / затим расплињава. Мимо наших чула / ослања се на нешто нестварније од себе: / заобилази и вечност заљубљен у време. („Ми смо место...“). Апстрактно се непрекидно конкретизује, што ћемо најпре илустровати једним примером: над нама ће растанак добити област („“Бити сасвим хладан...“). Та конкретизација остварује се посебно учесталошћу метонимијског: кад рукавица / почне / да чупа / подвале / из телесног врта („Le gant gauche, 6“). Доприносе јој и персонификације: светлост, на пример, слеже раменима („Питао сам светлост“). Не заборавља се иронија. Прибегава се оксиморонском: доброст распиње („Добијамо пакао на парче...“). Апсурдност, (црни) хумор и – надасве, понекад и њима постигнута – зачудност у основи су искошено надреалних слика попут: Изврнућу / рукавицу / златну / што вас / држи // из прстију / поиспадаће / шљунак / кости / и храмови / трули („Le gant gauche, 6“) или: Видео сам велику ногу / како гура реку / узбрдо и низбрдо („Кретање реке“); Вече / то је комарац / ноћ је совуљага („Бубе“). У песмама се као (метонимијски) „јунаци“ појављују: вода; река; потоп; глава; змија... Но, ту су и: Стрез, деспот Стефан, Рубљов, Мусоргски... Неколике слике у основи имају руске бабушке (но, последице су, реално, несагледиве и по постојање опасне): у змији / отровној / унутра / кривуда / још једна / змија / бржа / од / ње („Le gant gauche, 13“).

            Павловићева поезија одувек је била (у последњој фази његова певања готово се свела на то) поезија која мисли. У песмама он есенцијално згушњава. Оне постају сушти про-говор битка. Метонимија која постаје основна његова стилска фигура, на семантичкој равни допушта да готово све представи / оличи све. Истовремено, имамо на делу умањивање и сабијање у жижу. Сабијањем, врши се, отклоном од – привидног – умањивања, разлиставање али из самог срца битка.

            Избор Василевског укључује песме различитих модела: сегменти поема, делови циклуса, „обичне“ песме (неримоване или са унутрашњим и „случајним“ римама; понекад са палацавим стиховима-речима), песме у прози. Интересантно је напоменути како у овом избору највише лирског и метафоричког има у последње споменутим.

            Миодраг Павловић је у пето издање (1984) своје чувене Антологије српског песништва укључио и својих шест песама: „Зора у Кареји“, „Хлеб и вино“, „Слутња краја“, „Чим се поклопац спусти“, „То слово (5)“ и „Дивно чудо (III, 9). Још увек нема критичарског консензуса које су његове песме неприкосновено антологијске. Павловић није, несумњиво није, песник који има само неколико антологијских песама. И у избору Ритсте Василевског има таквих. Сваки приљежан читалац, а поезија једино такве читаоце и призива и дозвољава, требало би да направи свој одабир.

            Наш текст смо насловили Арка Миодрага Павловића. Да ли се Павловић обрео на арци да би се склонио или започео изнова? Читава његова поезија својеврсна је поетска каталогизација прошлог (и прочитаног), свођење рачуна (претрес читаве историје, свеукупне уметности, Живота и Смрти) и отварање нових видика. Истовремено и пројашњење и откровење.

            Нимало случајно, еда би се научила пјесан, у Несразмерама старим и новим, есеј о човеку уводи у књигу старословну и cosmogoniu profanatu, зборећи у јарузи, рајским изрекама, ново име клетве. Ту се пита светлост за – дадаистичку и надреалну – леву рукавицу (једну од оних мртвих, неправедно скрајнутог, сновиделног, Риста Ратковића). Ту се граде несразмере старе и нове – једине којима се може разбијати, и разбити, хаос битисања у којем јесмо тако што јесмо. И једино тако.

                                                                                                                             Душан Стојковић

Био-библиографски податак

поставио/ла Miroslav Lukić 21.02.2011. 08:47   [ ажурирано 24.06.2016. 09:21 ]

Белешка о песнику 
Миодраг Павловић, песник, есејиста, прозаист, драмски писац, рођен је 1928. у Новом Саду. Следеће године његови родитељи прелазе у Београд, где је отац, Београђанин по рођењу, постављен за управника Поште број 1, на данашњем  Тргу Републике. Похађао је основну школу «Јанко Веселиновић» , на  Дорћолу, затим Прву мушку гимназију.  У Трећој мушкој завршио је од трећег до шестог разреда,  а у Другој мушкој седми и осми разред и велику матуру, које је био ослобођен. Српски језик предавали су му  професори Божидар Томић, Цвета Шитин, Синиша Кордић и Божидар Ковачевић. Отац је учествовао у  ратовима 1912, 1913, 1914-1918, а за време Другог светског рата био у италијанском и немачком заробљеништву, затим се вратио у Београд. Очева родбина пореклом из Мачве по мушкој линији, из Ваљева  по женској. Мајка рођена у Бјеловару у породици Илића, личког порекла, од  Госпића. Медицину је студирао и завршио у Београду, од 1947. до 1954. У исто време стекао је знање страних језика. Радио је у Трећем  дому здравља у Београду, био стални сарадник НИН-а,  директор драме Народног позоришта у Београду (1960) и двадесет година уредник издавачког предузећа Просвета.

Од ране младости привлачи га књижевност, поезија, драмска уметност, историја књижевности и уметности и философија. Прво путовање ван земље предузима тек

 1958,  посећује Грчку, Крит, Свету Гору Атонску и Хиландар. Касније борави у више махова у Италији, Француској, Енглеској, Немачкој, Холандији, Белгији, Швајцарској, Шпанији, Египту, земљама некадашњег Совјетског Савеза, држи предавања на универзитетима у САД, путује по Канади и Аустралији, Кини и Индији, посећује земље Источне Европе, Турску, Норвешку, Финску.

Поезија и есеји Павловићевни објављени су на свим европским језицима и на неколико оријенталних језика. Редовни је члан Српске академије наука и уметности и Европске академије за поезију, носилац једног француског и једног нашег одликовања, и већег броја књижевних награда, међу којима награде Удружења књижевника, Октобарске награде града  Београда за  драмско дело (1963), Струшког златног венца (1970) , Октобарске  награде града Београда за целокупно стваралаштво (1991), Златног кључа града  Смедерева, Змајеве награде за поезију. Осим тога, награда „Бранко Миљковић", „Раде Драинац", „Тодор Манојловић", „Десанка Максимовић", „Јован Дучић", „Вук Караџић", „Лаза Костић", „Ђорђе Јовановић" за допринос књижевној критици и теорији, Награде издавачког предузећа „Нолит", Сребрне плакете „Felix Romuliana" и Плакете Дисовог пролећа, Европске награде за поезију - Вршац, Жичке хрисовуље, Златног крста Кнеза Лазара, награде „Ramonda serbica", „Рачанске повеље", Европске награде за поезију града Минстера (2003).

Поред више од четрдесет песничких и двадесет есејистичких књига, две књиге драма, четири књиге путописа, пет антологија, пет књига превода и већег броја приређених књига, Миодраг Павловић је објавио и шест књига прозе:

Мост без обала. Приповетке. Матица српска, Нови Сад, 1956, проширено издање 1982;

Бивши  људи. Просвета, Београд, 1995;

Узурпатори неба. Аутобиографска проза. Прометеј, Нови Сад, 2000, проширено издање, Зограф, Ниш, 2004;

Други долазак. Роман. Нолит, Београд, 2000;

Афродитина увала. Роман. Просвета,  Верзалпрес, Београд. 2001;

Краљица   Таме.  Роман. Просвета,  Верзалпрес, Београд. 2001;

1-7 of 7

Comments