СРПСКА АВАНГАРДА И НАЦИОНАЛНА НАУКА О КЊИЖЕВНОСТИ

поставио/ла Miroslav Lukić 06.10.2012. 06:00   [ ажурирано 08.07.2016. 13:01 ]

Модернизам : авангарда : експресионизам



1.

1.1. Са ста­но­ви­шта исто­ри­је срп­ске аван­гард­не књи­жев­но­сти, два­де­се­те го­ди­не ја­вља­ју се као сре­ди­шње и нај­зре­ли­је до­ба. Не, ме­ђу­тим, це­ла та де­це­ни­ја; „хе­рој­ске го­ди­не ’мла­дих‘“[1] тек ако ис­пу­ња­ва­ју ње­ну пр­ву по­ло­ви­ну, ка­да умет­нич­ки и кри­тич­ки ра­ди­ка­ли­зам ка­рак­те­ри­сти­чан за пр­ве по­рат­не го­ди­не, с јед­не, и хо­мо­ге­ност аван­гард­но­га по­кре­та, с дру­ге стра­не, на­гло по­чи­њу да се рас­та­чу и гу­бе. У том је сми­слу Ал­ма­нах Бран­ка Ра­ди­че­ви­ћа (1924) по­след­ње све­до­чан­ство за­јед­нич­ког ра­да мла­дих,[2] а тро­број Пу­те­ва за ле­то 1924. го­ди­не већ вид­на по­твр­да рас­ко­ла у ре­до­ви­ма аван­гар­ди­ста.[3]

Јед­ном за­по­че­то, оси­па­ње се отад са­мо на­ста­вља­ло, а стаг­на­ци­ја је усло­вља­ва­ла не са­мо ком­про­ми­се већ и на­пу­шта­ње ра­ни­јих схва­та­ња и по­зи­ци­ја. У сва­ком слу­ча­ју, 1925. је­сте го­ди­на ка­да „екс­клу­зи­ви­зми не­ста­ју“,[4] а из­вор­ни аван­гар­ди­зам, скре­нув­ши је­дан­пут на си­ла­зну пу­та­њу, по­ста­је све без­из­ра­зни­ји и ти­ши.

По­че­так три­де­се­тих го­ди­на озна­чио је, отуд, де­фи­ни­ти­ван крај аутен­тич­не срп­ске књи­жев­не аван­гар­де.[DP1] [5]

 

1.2. „Аван­гар­да је крај­ње хе­те­ро­ген по­јам, због че­га из­ми­че сва­кој пре­ци­зној де­фи­ни­ци­ји. Пре не­го „Аван­гар­да“, по­сто­је „аван­гар­де“.[DP2] [DP3] [6] То зна­чи да исти тер­мин по­кри­ва зна­тан број раз­ли­чи­тих књи­жев­них (и, уоп­ште, умет­нич­ких) пра­ва­ца, то­ко­ва, по­кре­та, стру­ја, шко­ла, про­гра­ма, ма­ни­фе­ста­ци­ја, ко­је је че­сто те­шко укло­пи­ти у је­дин­стве­ну це­ли­ну.

Па ипак, по­сто­ји до­во­љан број за­јед­нич­ких од­ли­ка ко­је до­пу­шта­ју њи­хо­во свр­ста­ва­ње у је­дан књи­жев­но­и­сто­риј­ски ком­плекс или, да оста­не­мо код вој­не тер­ми­но­ло­ги­је,[7] у јед­ну „стил­ску фор­ма­ци­ју.

Уто­ли­ко, „аван­гар­да је ка­те­го­ри­јал­ни по­јам пла­не­тар­но­га зна­че­ња.

На дру­гој стра­ни, аван­гард­ни прав­ци и по­кре­ти у по­је­ди­ним на­ци­о­нал­ним књи­жев­но­сти­ма струк­ту­ри­са­ни су та­ко да омо­гу­ћу­ју уже об­је­ди­њу­ју­ће кла­си­фи­ка­ци­је.

 

2.

2.1. По­тре­ба за оп­ште­те­о­риј­ским од­ре­ђе­њем на­ци­о­нал­не аван­гар­де ја­ви­ла се у срп­ској кри­ти­ци и исто­ри­ји књи­жев­но­сти вр­ло ра­но, та­ко ре­ћи упо­ре­до с ли­те­ра­ту­ром – умет­нич­ком, пре све­га – ко­ја је ra­i­son d’être сво­га на­ста­ја­ња ви­де­ла у одур­ном есте­тич­ком екс­тре­ми­зму, и ко­ја је, као за­кле­ти не­при­ја­тељ „ста­рог„ и „пре­жи­ве­лог“, све под­ре­ђи­ва­ла кул­ту не­по­зна­тог но­вог.

У го­ди­на­ма по­сле Пр­вог свет­ског ра­та, буч­но про­кла­мо­ва­ни но­ви дух умет­но­сти[8] де­ло­вао је на мла­де пи­сце упра­во екс­пло­зив­но. 

Ме­ђу­тим, ко­ли­ко год да су раз­ли­ке ме­ђу екс­пре­си­о­ни­змом, ко­сми­змом, ин­ту­и­ти­ви­змом, су­ма­тра­и­змом, зе­ни­ти­змом, да­да­и­змом, над­ре­а­ли­змом... би­ле ве­ли­ке, кри­ти­ча­ри­ма и са­мим ства­ра­о­ци­ма слич­но­сти су се чи­ни­ле још ве­ћим. А ка­да је те слич­но­сти ва­ља­ло тер­ми­но­ло­шки и те­о­риј­ски фик­си­ра­ти, про­на­ђен је, бр­зо се одо­ма­ћио и за­ду­го остао као је­ди­ни – тер­мин мо­дер­ни­зам, од­но­сно „по­сле­рат­ни мо­дер­ни­зам“.[9]

Би­ло је то, у ства­ри, нај­лак­ше, нај­ма­ње оба­ве­зу­ју­ће и, сто­га, нај­го­ре ре­ше­ње. Ни­ко ни­је узео да по­јам мо­дер­ни­зма књи­жев­но­и­сто­риј­ски и се­ман­тич­ки раз­ја­сни.[10]

С дру­ге стра­не, из­раз „по­сле­рат­ни мо­дер­ни­зам упу­ћи­вао је на „пред­рат­ни“ мо­дер­ни­зам, уста­но­вља­вао је не­ка­кав кон­ти­ну­и­тет – не­ги­рао је, да­кле, по­себ­ност, са­мо­свој­ност, су­шти­ну, сáмо би­ће нај­оп­шти­јих стре­мље­ња аван­гар­ди­ста: рас­кид с књи­жев­ним на­сле­ђем, од­ба­ци­ва­ње тра­ди­ци­јом осве­шта­них вред­но­сти и ства­ра­ње но­ве умет­но­сти.[11]

Од ше­зде­се­тих го­ди­на у на­у­ци о срп­ској књи­жев­но­сти уста­љу­је се тер­мин „аван­гар­да“. Ме­ђу­тим, упо­тре­ба ово­га тер­ми­на од по­чет­ка је би­ла огра­ни­че­на и ал­тер­на­тив­на: аван­гард­ном се озна­ча­ва­ла иста она књи­жев­ност ко­ја је, још кра­јем два­де­се­тих го­ди­на, опи­са­на дво­чла­ном пој­мов­ном од­ред­бом „по­сле­рат­ни мо­дер­ни­зам“.

По­сту­па­ло се као да су ре­чи „аван­гар­да“ и „мо­дер­ни­зам“ – си­но­ни­ми.

Ме­ђу­тим, аван­гар­да и мо­дер­ни­зам ни­су ни­ти се мо­гу узи­ма­ти као си­но­ни­ми.[12] Јед­ним по­сту­ла­тив­ним при­ме­ром од­мах ћу то и по­ка­за­ти.

Кад је у пи­та­њу аван­гар­да, по­сла има­мо пре све­га с ра­ди­кал­ним на­па­дом на тра­ди­ци­о­нал­ни кон­цепт ин­те­грал­ног умет­нич­ког де­ла. За аван­гар­ди­сте се, шта­ви­ше, свр­ха умет­но­сти нај­ма­ње са­сто­ји у про­из­во­ђе­њу не­ка­квих естет­ски са­мо­до­вољ­них ду­хов­них тво­ре­ви­на.

У слу­ча­ју ли­те­рар­но­га мо­дер­ни­зма иста ствар по­ка­зу­је се у са­свим друк­чи­јем све­тлу. За раз­ли­ку од аван­гар­де, мо­дер­ни­зам – упр­кос свој сво­јој ико­но­кла­сти­ји и су­прот­ста­вља­њу огра­ни­че­њи­ма по­те­клим од тра­ди­ци­је – оста­је при­вр­жен прин­ци­пу по ко­јем је умет­нич­ко де­ло циљ са­мо­ме се­би.

Ди­стинк­ци­ја ме­ђу пој­мо­ви­ма мо­дер­ни­зма и аван­гар­де је, пре­ма то­ме, очи­глед­на, због че­га се пре­ци­зна упо­тре­ба јед­ног или дру­гог тер­ми­на ни­ка­ко не сме сма­тра­ти пу­ком фор­мал­но­шћу или, пак, су­ви­шним пер­фек­ци­о­ни­змом ис­тра­жи­ва­ча.

На­про­тив, уво­ђе­ње раз­ли­ке ме­ђу пој­мо­ви­ма аван­гар­де и мо­дер­ни­зма мо­же би­ти ви­ше­стру­ко пло­до­твор­но, и то ка­ко у те­о­риј­ском и ме­то­до­ло­шком сми­слу та­ко и као по­год­но опе­ра­тив­но ме­ри­ло за из­град­њу но­во­га и објек­тив­ни­је­га пе­ри­о­ди­за­циј­ског си­сте­ма срп­ске књи­жев­но­сти два­де­се­тог ве­ка.

По­ме­ну­та ди­стинк­ци­ја, с дру­ге стра­не, по­се­ду­је и од­ре­ђе­ну прак­тич­ну, ин­стру­мен­тал­ну вред­ност:  по­год­на је за упо­тре­бу и у чи­сто ана­ли­тич­кој сфе­ри, при ис­пи­ти­ва­њу не са­мо ве­ћих књи­жев­них це­ли­на, на при­мер кор­пу­са жан­ров­ски или стил­ски срод­них де­ла, већ и основ­них ли­те­рар­них ча­сти­ца – по­је­ди­нач­них оства­ре­ња.

У про­у­ча­ва­њу срп­ске књи­жев­но­сти на­шег сто­ле­ћа ова­кву ди­стинк­ци­ју, на жа­лост, још ни­ко ни­је при­ме­нио.

По­шло се дру­гим пу­тем. Ис­тра­жи­вач­ка па­жња окре­ну­та је кла­си­фи­ка­циј­ском пре­о­дре­ђе­њу, од­но­сно про­на­ла­же­њу и на­уч­но-ли­те­рар­ној афир­ма­ци­ји на­зи­ва ко­ји би, у од­но­су на ствар срп­ске књи­жев­не аван­гар­де, био се­ман­тич­ки до­вољ­но об­у­хва­тан а у исти мах тер­ми­но­ло­шки аде­кват­ни­ји и пој­мов­но из­ра­жај­ни­ји од на­зи­ва „мо­дер­ни­зам.

 

2.2. Као европ­ску, та­ко и срп­ску аван­гард­ну књи­жев­ност од­ли­ку­је је­дан за­стра­шу­ју­ћи по­ли­мор­фи­зам. Та­кву мно­го­стра­ност у по­јав­ном, идеј­ном и стил­ском по­гле­ду ни­је код нас по­зна­ва­ла ни­јед­на прет­ход­на ли­те­рар­на епо­ха. И као у све­ту, по­ли­мор­фи­зам о ко­јем је реч из­ра­жа­вао се у срп­ској књи­жев­но­сти  још  и у окви­ру са­мих аван­гард­них пра­ва­ца, стру­ја, шко­ла – уну­тар ко­јих се, да­ље, по­твр­ђи­вао ус­по­ста­вља­њем чи­та­вог јед­ног ни­за ужих, но­вих и оде­ли­тих, та­ко­ђе сло­же­них је­дин­ста­ва.[13]

Сва та мно­штве­ност по­ја­ва и ра­зно­вр­сност те­жњи укљу­чи­ва­ла је, раз­у­ме се, исто­вре­ме­но по­сто­ја­ње за­јед­нич­ког је­згра, ко­хе­зив­ног сре­ди­шта, осно­ве-по­ла­зни­це.

Кад је у пи­та­њу европ­ска (па, да­кле, и срп­ска) аван­гар­да у ње­ном исто­риј­ском раз­до­бљу, та­кво су­штин­ски ко­рен­ско зна­че­ње по­се­до­вао је са­мо је­дан тер­мин, и је­ди­но је тај тер­мин уисти­ну мо­гао пој­мов­но из­ра­зи­ти оно це­ло­сно у аван­гар­ди, то јест ње­но је­дин­ство, а да при том бит­но не на­ру­ши ње­зин по­ли­морф­ни ка­рак­тер. Тај од­ре­ђу­ју­ћи пе­ри­о­ди­за­циј­ски тер­мин је­стеекс­пре­си­о­ни­зам.[14]

И за­и­ста, овај је тер­мин код нас – та­мо од кра­ја ше­зде­се­тих го­ди­на – до­жи­вео „нео­че­ки­ва­ну ка­ри­је­ру“.[15] Би­ло је, до­ду­ше, не­до­у­ми­ца да ли упо­тре­бља­ва­ти на­зив срп­ски или, мо­жда, бе­о­град­ски екс­пре­си­о­ни­зам,[16] али се бр­зо уви­де­ло да је про­блем ла­жан и он је, као та­кав, од­мах от­кло­њен из озбиљ­них те­о­риј­ских ди­ску­си­ја.[17]

 

3.

На­зив „екс­пре­си­о­ни­зам“ на­и­шао је, с раз­ло­гом, на оп­ште одо­бра­ва­ње ме­ђу про­у­ча­ва­о­ци­ма срп­ске мо­дер­ни­стич­ке књи­жев­но­сти.[18] Обра­зло­же­ња – ко­ја су ина­че при­сти­за­ла с нај­ра­зли­чи­ти­јих стра­на, и ко­ја су сво­ја упо­ри­шта на­ла­зи­ла пре­вас­ход­но у исто­ри­ји, те­о­ри­ји и ме­то­ди­ци син­те­тич­ке књи­жев­не ми­сли[19] – би­ла су са­гла­сна у нај­бит­ни­јем: 

а/ да је екс­пре­си­о­ни­зам од свих аван­гард­них по­кре­та на­ста­лих у пе­ри­о­ду 1910–1930. нај­ши­ри, због че­га се и мо­же узе­ти као од­ред­ни­ца чи­та­вог раз­до­бља у исто­ри­ји европ­ских ли­те­ра­ту­ра;

б/ да на­зив „екс­пре­си­о­ни­зам“ об­у­хва­та, ујед­но, све из­ра­зи­те аван­гард­не те­жње књи­жев­них два­де­се­тих го­ди­на код нас, те да се ње­го­вим уво­ђе­њем као пе­ри­о­ди­за­циј­ско­га тер­ми­на или схе­ме ука­зу­је, уза сву ра­зно­ли­кост по­ја­ва и њи­хо­вих из­ра­за, на је­дин­ство срп­ске аван­гард­не књи­жев­но­сти;

в/ да на­зив „екс­пре­си­о­ни­зам“, нај­зад, и тер­ми­но­ло­шки озна­ча­ва по­ве­за­ност ли­те­рар­ног раз­во­ја код Ср­ба с оп­штим књи­жев­ним кре­та­њи­ма код дру­гих Ју­жних Сло­ве­на и у све­ту.

С дру­ге стра­не, по­сма­тра­но та­ко­ђе те­о­риј­ски и ме­то­до­ло­шки, ме­ђу про­у­ча­ва­о­ци­ма срп­ске књи­жев­не аван­гар­де по­сто­ји у ве­зи с истим про­бле­мом још јед­на са­гла­сност, са­мо она са­да има не­га­ти­ван пред­знак. Ни­ко од њих не ве­ру­је у тер­ми­но­ло­шку ап­со­лут­ност пој­ма „екс­пре­си­о­ни­зам“. На­про­тив, сви они при­зна­ју да тај тер­мин упо­тре­бља­ва­ју – услов­но.

Крај све сво­је ко­ри­сно­сти, па и не­за­мен­љи­во­сти, на­зив „екс­пре­си­о­ни­зам оста­је и да­ље јед­на де­ло­твор­на „ме­ни­ца без по­кри­ћа“.[20]

Ако је то уоп­ште не­ка­ква уте­ха, ства­ри ни­шта бо­ље не сто­је ни у стра­ним исто­ри­о­гра­фи­ја­ма аван­гард­не књи­жев­но­сти. На на­сто­ја­ња да се екс­пре­си­о­ни­зам тач­но де­фи­ни­ше – да се ње­го­вом до­са­да­шњем ипак опи­сном, од­но­сно ин­тер­пре­та­тив­ном зна­че­њу, при­ба­ви ка­нон­ски зна­чај – и у европ­ском се књи­жев­но­ме знал­ству гле­да као на „де­ли­ка­тан и про­бле­ма­ти­чан под­виг“  (Вај­сштајн);  и та­мо је – као код нас – још и да­нас ја­сно да тер­мин „екс­пре­си­о­ни­зам“ не обе­ле­жа­ва за­пра­во ни­шта дру­го до је­дан „хе­у­ри­стич­ки на­пет си­стем од­но­са ра­зно­род­не пој­мов­но­сти“ (Кнап).[21]

_____________________________________________________________________________

[1] Од­ре­ђе­ње Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа (Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра, Бе­о­град 1931, 76).

[2] Дра­ги­ша Ви­то­ше­вић, До Евро­пе и на­траг, Гор­њи Ми­ла­но­вац 1989, 340.

[3] Ши­ре о то­ме вид. у: Гој­ко Те­шић, Срп­ска аван­гар­да у по­ле­мич­ком кон­тек­сту, Но­ви Сад 1991, 173–175.

[4] Бо­шко То­кин, „Се­дам по­сле­рат­них го­ди­на, Ле­то­пис Ма­ти­це срп­ске, Но­ви Сад, CII : 318/3 (1928), 381.

[5] Гој­ко Те­шић сма­тра да пре­крет­ни­цу пред­ста­вља го­ди­на 1928: те го­ди­не се, по ње­му, по­чи­ње ма­ни­фе­сто­ва­ти „ан­ти­мо­дер­ни­стич­ка по­бу­на. Пе­ри­од 1928–1933. го­ди­не, на­ста­вља Те­шић, „по­кри­ва тзв. над­ре­а­ли­стич­ка аван­гар­да, ко­ја се ја­вља као из­ра­зит ан­ти­под ства­ра­лач­ком кон­цеп­ту срп­ске књи­жев­но­сти два­де­се­тих го­ди­на. Услов­но би се ово раз­до­бље мо­гло озна­чи­ти као епи­лог срп­ске исто­риј­ске аван­гар­де („Кон­текст кри­тич­ке ми­сли срп­ске аван­гар­де, II, Књи­жев­ност, Бе­о­град, XLIV/ /9, 1989, 1407). Бо­јим се, ме­ђу­тим, да се син­таг­ма „ан­ти­мо­дер­ни­стич­ка по­бу­на не мо­же одр­жа­ти у књи­жев­но­и­сто­риј­ским раз­ма­тра­њи­ма: за раз­ли­ку од аван­гар­ди­ста, на ко­је се – ба­рем у пр­вим фа­за­ма њи­хо­во­га де­ло­ва­ња – мо­же гле­да­ти као на тип ли­те­рар­них ре­во­лу­ци­о­на­ра, ства­ра­о­ци тра­ди­ци­о­нал­но­га, па и тра­ди­ци­о­на­ли­стич­ко­га опре­де­ље­ња спа­да­ју у ка­те­го­ри­ју ево­лу­ци­о­ни­ста, што зна­чи да њи­хо­ве „ак­ци­је не до­се­жу раз­ме­ре, си­ло­ви­тост и ис­кљу­чи­вост ма ка­кве „ор­га­ни­зо­ва­не про­грам­ске или прак­тич­не књи­жев­не „по­бу­не.

[6] Вид. Адри­јан Ма­ри­но, „Аван­гар­да (прев. М. Дан и А. Ми­јо­вић), [у хре­сто­ма­ти­ји:] Аван­гар­да. Те­о­ри­ја и исто­ри­ја пој­ма 1 (прир. Г. Те­шић), Бе­о­град 1997, 37–39.

[7] О по­ре­клу и ге­не­зи тер­ми­на „аван­гар­да вид., пре дру­гих: Ре­на­то По­ђо­ли, Те­о­ри­ја аван­гард­не умет­но­сти (прев. Ј. Ја­ни­ћи­је­вић), Бе­о­град 1975, 41–55, и Ма­теј Ка­ли­не­ску, „’Аван­гар­да‘: из­ве­сна тер­ми­но­ло­шка раз­ма­тра­ња(прев. А. Го­ро­бин­ски), [у хре­сто­ма­ти­ји:] Аван­гар­да. Те­о­ри­ја и исто­ри­ја пој­ма 1, 111–142.

[8] Син­таг­ма-де­фи­ни­ци­ја Ги­јо­ма Апо­ли­не­ра ко­ја је, по об­ја­вљи­ва­њу Апо­ли­не­ро­вог ма­ни­фе­ста „Но­ви дух и пе­сни­ци (1917), од­мах ушла у оп­шту упо­тре­бу (уп. Г. Апо­ли­нер, Но­ви дух, прев. Ј. Ка­ште­лан, Сплит 1984, 57–68).

[9] Пој­мов­ну об­у­хват­ност ово­га тер­ми­на, с об­зи­ром на срп­ску књи­жев­ност два­де­се­тих го­ди­на, кри­тич­ки и те­о­риј­ски је нај­пот­пу­ни­је ар­ти­ку­ли­сао Ми­лан Бог­да­но­вић у рас­пра­ви „Слом по­сле­рат­ног мо­дер­ни­зма (Да­нас, Бе­о­град, I/3, 1934, 300–311). Ина­че, по­ја­ву тер­ми­на „мо­дер­ни­зам, ње­го­во ши­ре­ње и сва зна­че­ња у ко­ји­ма се ко­ри­стио (или ко­ри­сти и да­нас), у срп­ско­ме књи­жев­но­ме знал­ству до­сад ни­ко ни­је те­мељ­но ис­тра­жио. Ва­ља, та­ко­ђе, на­по­ме­ну­ти да се код нас већ у ра­ним два­де­се­тим го­ди­на­ма екс­пли­цит­но упо­тре­бља­ва тер­мин „аван­гар­да (вид. нпр. члан­ке Све­ти­сла­ва Сте­фа­но­ви­ћа „Аван­гард­ска по­е­зи­ја и аван­гард­ска кри­ти­ка, Ми­сао, Бе­о­град, III/45, 1921, 367–374, и „Књи­жев­на по­за­ди­на про­тив књи­жев­не аван­гар­де, Ми­сао, VI­II/3, 1922, 228–232).

[10] Вид. ви­ше у Пре­драг Па­ла­ве­стра, На­сле­ђе срп­ског мо­дер­ни­зма, Бе­о­град 1985, 117 и да­ље.

[11] До­ду­ше, и ства­ра­ла­штво мла­дих из до­ба пре Пр­вог свет­ског ра­та оста­ви­ло је до­ста аутен­тич­но аван­гард­них тра­го­ва, са­мо што књи­жев­ни раз­вој та­да још ни­је био по­при­мио оне јед­но­стра­не и крај­ње об­ли­ке ка­кви ће се ис­по­љи­ти по­сле 1919. го­ди­не (вид. Д. Ви­то­ше­вић, До Евро­пе и на­траг, 399; П. Па­ла­ве­стра, Исто­ри­ја мо­дер­не срп­ске књи­жев­но­сти, Бе­о­град 1986, 49–59). Пре­до­че­но ста­ње на­ве­ло је но­ви­је про­у­ча­ва­о­це срп­ске аван­гард­не књи­жев­но­сти да ус­по­ста­ве оправ­да­ну по­де­лу на пред­рат­ну (1911–1914) и по­рат­ну аван­гар­ду (1919–1933).

[12] О по­тре­би за уво­ђе­њем јед­не та­кве ди­стинк­ци­је по­дроб­но го­во­ри Ри­чард Во­лин у сво­јој кри­ти­ци Бир­ге­ро­ве кон­цеп­ци­је исто­риј­ске аван­гар­де (вид. Р. Во­лин, „Мо­дер­ни­зам про­тив пост­мо­дер­ни­зма, прев. В. То­мо­вић, Марк­си­зам у све­ту, Бе­о­град, XI­II/4–5, 1986, 184–185).

[13] По­ли­мор­фи­зму као од­ре­ђу­ју­ћој ка­те­го­ри­ји свет­ске књи­жев­но­сти пр­ве че­твр­ти­не два­де­се­тог ве­ка за­слу­же­ну па­жњу пoсве­ћу­је Ми­клош Са­бол­чи у огле­ду „Аван­гар­да – ме­ђу­на­род­на књи­жев­на по­ја­ва, об­ја­вље­ном на срп­ском је­зи­ку у пре­во­ду С. Ву­ји­чи­ћа (Умјет­ност ри­је­чи, За­греб, XV/2, 1971, 99–112).

[14] нај­но­ви­је вре­ме пој­му екс­пре­си­о­ни­зма удах­њу­ју се и мно­го ши­ра, шта­ви­ше све­о­бу­хват­на зна­че­ња. На овом ме­сту тре­ба, сва­ка­ко, ука­за­ти на ви­ђе­ње Ми­ла­на Ра­ду­ло­ви­ћа. По ње­му, „је­ди­но је екс­пре­си­о­ни­зам, у ко­јем су слу­ће­не ко­смич­ке ко­ор­ди­на­те и зна­чај до­га­ђа­ња ин­ди­ви­ду­ал­не људ­ске ег­зи­стен­ци­је, још и да­нас ак­ту­а­лан и ду­хов­но жив; са­мо, екс­пре­си­о­ни­зам ни­кад и ни­је био аван­гар­дан по­крет већ са­мо из­раз мо­дер­не ду­хов­но­сти („Дру­штве­ни и исто­риј­ски кон­текст срп­ске по­сле­рат­не књи­жев­но­сти, Исто­риј­ска свест и естет­ске уто­пи­је, Бе­о­град 1986, 11). Сле­де­ћи овај став, Ра­ду­ло­вић ће се у сво­јој књи­зи Мо­дер­ни­зам и срп­ска иде­а­ли­стич­ка фи­ло­со­фи­ја (Бе­о­град 1989) упу­сти­ти у про­у­ча­ва­ње екс­пре­си­о­ни­стич­ке ду­хов­но­сти у де­ли­ма та­квих ми­сли­ла­ца, пи­са­ца и на­уч­ни­ка као што су: Бо­жи­дар Кне­же­вић, Бра­ни­слав Пе­тро­ни­је­вић, Јо­ван Цви­јић, Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић, Ју­стин По­по­вић, Ми­лош Н. Ђу­рић, Вла­ди­мир Ву­јић и Ксе­ни­ја Ата­на­си­је­вић.

[15] Оце­на Ма­ри­је Да­бров­ске Пар­ти­ке (вид. „На­зив као из­раз син­хро­ниј­ске ауто­ре­флек­си­је књи­жев­но­сти и као књи­жев­но-по­ви­је­сни тер­мин, Ге­ста, Ва­ра­ждин, V/17–18–19, 1983, 41).

[16] Сло­бо­дан Ж. Мар­ко­вић, „Екс­пре­си­о­ни­зам или мо­дер­ни­зам, Књи­жев­ни по­кре­ти и то­ко­ви из­ме­ђу два свет­ска ра­та, Бе­о­град 1970, 38.

[17] Не­до­у­ми­ца о ко­јој је реч за­пра­во и ни­је би­ла истин­ска. Она, пра­во го­во­ре­ћи, ни­је ни ори­ги­нал­на: про­ис­те­кла је, по ана­ло­ги­ји, из јед­не прет­ход­не, крај­ње упро­шће­не, ја­ло­ве ра­спре о то­ме има­мо ли ми „срп­ски или „бе­о­град­ски над­ре­а­ли­зам.

[18] То при­хва­та­ње је, ме­ђу­тим, обе­ле­жи­ла јед­на ме­то­до­ло­шка и ло­гич­ка не­до­след­ност. Ње­но по­ре­кло ни­је ли­те­рар­но-те­о­риј­ско. Већ на са­мом по­чет­ку је при­ме­ње­но дво­стру­ко ме­ри­ло: на­и­ме, тер­ми­ном екс­пре­си­о­ни­зам ни­су об­у­хва­та­ни сви из­ми ство­ре­ни у срп­ској књи­жев­но­сти два­де­се­тих го­ди­на. Над­ре­а­ли­зму је, без из­у­зет­ка, оста­вља­на при­ви­ле­ги­ја са­мо­род­но­сти. Пи­са­ло се и по­на­вља­ло: екс­пре­си­о­ни­зам и над­ре­а­ли­зам. Са­му по­де­лу, опет, ни­ко до­сад ни­је обра­зло­жио на за­до­во­ља­ва­ју­ћи на­чин. По­тре­ба за та­квим раз­ја­шње­њем сма­тра­ла се, очи­то, из­ли­шном. Го­то­во да је то и ра­зу­мљи­во: из­у­зи­ма­ње над­ре­а­ли­зма и ни­је из­ве­де­но из ду­ха са­мо­га тог по­кре­та, не­го се „те­ме­љи на из­ве­сним спољ­ним, иде­о­ло­шким раз­ло­зи­ма, ко­ји­ма се, ето, без ика­квог те­о­риј­ског оправ­да­ња по­ви­но­ва­ла на­у­ка о књи­жев­но­сти. У Фран­цу­ској се, при­ме­ра ра­ди, на сли­чан про­блем са­свим дру­га­чи­је гле­да. Фор­си­ра­них со­ци­јал­но-по­ли­тич­ких из­два­ја­ња та­мо ни­ка­да ни­је би­ло. Ста­но­ви­шта Жор­жа Риб­мон-Де­се­ња из Исто­ри­је да­де (да је над­ре­а­ли­зам че­до да­да­и­зма – уп. Зден­ко Рус, „Да­да & ко­лаж, Пи­та­ња, За­греб, V/47, 1973, 75) и Мо­ри­са На­доа из Исто­ри­је над­ре­а­ли­зма (прев. Н. Бер­то­ли­но, Бе­о­град 1980, 13–14: да је над­ре­а­ли­зам на­след­ник и на­ста­вљач умет­нич­ких по­кре­та ко­ји су му прет­хо­ди­ли) сма­тра­ју се пу­но­ва­жним и не­за­о­би­ла­зним.

[19] Основ­не при­ло­ге о ово­ме пи­та­њу на­ве­шћу за­јед­но, др­же­ћи се, у овој при­ли­ци, са­мо хро­но­ло­ги­је њи­хо­во­га по­ја­вљи­ва­ња. О те­о­риј­ској, књи­жев­но­по­ве­сној и ком­па­ра­ти­стич­кој вред­но­сти тих тек­сто­ва ја се ов­де не­ћу пи­та­ти (исто­ри­јат тер­ми­но­ло­шких иде­ја у срп­ској на­у­ци о књи­жев­но­сти те­ма је ко­ја је тек ту и та­мо, нај­че­шће са­мо овлаш до­ти­ца­на). Да­кле, ра­до­ви ко­ји ула­зе у осно­ви­цу мо­јих ге­не­ра­ли­за­ци­ја о оправ­да­но­сти упо­тре­бе оп­штег на­зи­ва „екс­пре­си­о­ни­зам за кључ­ни пе­ри­од срп­ске ли­те­рар­не аван­гар­де – је­су сле­де­ћи: Зо­ран Кон­стан­ти­но­вић, Екс­пре­си­о­ни­зам, Це­ти­ње 1967, 59–60; Дра­ги­ша Жив­ко­вић, „Пе­ри­о­ди­за­ци­ја срп­ске књи­жев­но­сти XVIIXX ве­ка (1972), Европ­ски окви­ри срп­ске књи­жев­но­сти, I, Бе­о­град 1994, 37, 40; Дра­ги­ша Ви­то­ше­вић, „По­сле­рат­на аван­гар­да и Ми­лош Цр­њан­ски, збор­ник Књи­жев­но де­ло Ми­ло­ша Цр­њан­ског, Бе­о­град 1972, 52–53; Ра­до­ван Вуч­ко­вић, „Опа­ске о пе­ри­о­ди­за­ци­ји срп­ске књи­жев­но­сти XX ве­ка (1976), збор­ник Раз­вој­не ета­пе у срп­ској књи­жев­но­сти XX ве­ка и њи­хо­ве основ­не од­ли­ке, СА­НУ, Бе­о­град 1981, 27–29 (уп. та­ко­ђе од­го­ва­ра­ју­ћа по­гла­вља у Вуч­ко­ви­ће­вим књи­жев­но­и­сто­риј­ским син­те­за­ма По­е­ти­ка хр­ват­ског и срп­ског екс­пре­си­о­ни­зма, Са­ра­је­во 1979; Мо­дер­на дра­ма, Са­ра­је­во 1982, и Аван­гард­на по­е­зи­ја, Ба­ња Лу­ка 1984); Пре­драг Па­ла­ве­стра, „Прав­ци про­у­ча­ва­ња ме­ђу­рат­не срп­ске књи­жев­но­сти (1982), збор­ник Ме­ђу­рат­на срп­ска књи­жев­ност, Бе­о­град 1983, 16–17; Јо­ван Де­ре­тић, Исто­ри­ја срп­ске књи­жев­но­сти, Бе­о­град 1983, 493–494; Ми­лан Ра­ду­ло­вић, „Мо­дер­ни­зам и аван­гар­да“, [у збор­ни­ку:] Срп­ска аван­гар­да у пе­ри­о­ди­ци, Но­ви Сад / Бе­о­град 1996, 15–36.

[20] Од­ре­ђе­ње Ра­до­ми­ра Кон­стан­ти­но­ви­ћа у огле­ду „Ран­ко Мла­де­но­вић (1974), Би­ће и Је­зик, 5, Бе­о­град / Но­ви Сад 1983, 554, нап. 5.

[21] О пој­мов­но-те­о­риј­ским не­во­ља­ма ве­за­ним за упо­тре­бу тер­ми­на „екс­пре­си­о­ни­зам као об­је­ди­њу­ју­ћег на­зи­ва за прав­це, по­кре­те и шко­ле у европ­ској (и срп­ској) аван­гар­ној књи­жев­но­сти 1910–1930. го­ди­не – вид. са­жет пре­глед Бо­ја­на Јо­ви­ћа из­ло­жен у ње­го­вој сту­ди­ји Лир­ски ро­ман срп­ског екс­пре­си­о­ни­зма (Бе­о­град 1994, 35–38).


Comments