ПОЧЕЦИ И ВРХОВИ

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 20.12.2010. 09:07   [ Ажурирао/ла 08.07.2016. 12:56 Miroslav Lukić ]

Општи мото књиге:

Много је више осветљенога и онога што има да се осветли, него онога што светли.

 Божидар Кнежевић 

Садржај

 

 

На почетку

 Историографија српске књижевности и њени системи

 

Тестамент без печата

Мит о прекиду у развитку српске књижевности

 

Почеци српске књижевне критике и есејистике

Славено-сербскiй магазинъ Захарије Орфелина

 

Рађање српске историје књижевности

Доситеј, Соларић, Бојић, Лукијан Мушицки

 

Па­вел Јо­зеф Ша­фа­рик у срп­ској књи­жев­но­сти и кул­ту­ри

Српски и страни ослонци. Историја… (1826)

 

Јединство књижевнога и националног идентитета

Скер­ли­ће­ва ви­зи­ја раз­вит­ка но­ве срп­ске књи­жев­но­сти

 

 

Књижевна критика и смисао књижевности

 

Kњижевнa критикa и историја књижевности

Погледи Јована Скерлића

 

Испитивање, тумачење – вредновање

Погледи Исидоре Секулић

 

Појам и смисао сличности у књижевности

Погледи Драгише Витошевића

 

Књи­жев­но гла­си­ло с ми­си­јом

Нишка Градина (1900–1901)

 

 

Дело и личност

 

Етика и реторика свеобухватног Српства

Беседништво Никанора Грујића

 

Не­све­сти­це и по­ма­ме ства­ра­ња

Станислав Винавер : Лаза Костић

 

Историја и приповедање

Милан Ракић, књижевни јунак Григорија Божовића

 

Сумње и трагања

 

Српска авангарда и национална наука о књижевности

Модернизам : авангарда : експресионизам

 

Несебезнало јако Драгана Алексића

Европски : српски дадизам

 

Додаци

 

Извори

О књизи

Summary

Резюме

О писцу

Преглед имена


На почетку

 

 

 

Пред читаоцем је зборник изабраних и нових расправа чији истраживачко-аналитички и теоријски лик дефинишу одреднице: наука о књижевности, рецепција књижевних идеја, књижевна критика, упоредна књижевност, реторика, историја књижевне периодике, култура.

Појмови о којима је реч представљају општи оквир унутар којега се, у различитим кључевима и на различитим нивоима – проверавају ставови, расветљавају питања, утврђују пријем и утицај идеја и дела значајних за разумевање модерне српске књижевности и културе, и науке о њима.

У првом кругу радова, насловљеном „Историографија српске књижевности и њени системи“, та питања су: је ли било прекида у развитку српске књижевности; у каквим облицима се код Срба први пут јављају књижевна критика и есејистика; када и како се формира историја српске књижевности; који научни увиди Павела Ј. Шафарика чине његова србистичка истраживања и данас актуалним; какав је основ, из којег духа израста трајна величина Скерлићеве Историје нове српске књижевности.

Друго поглавље, названо „Књижевна критика и смисао књижевности“, садржи радове који, прво, изблиза приказују и вреднују: погледе Јована Скерлића на критику и историју књижевности; погледе Исидоре Секулић на књижевну критику; ставове Драгише Витошевића о појму и смислу сличности у књижевности, односно о валидности упоредног посматрања литерарних феномена; и друго: на примеру часописа Градина из његове прве серије описују културу и значење српске периодике са прелаза деветнаестога у двадесети век.

Трећа целина, „Дело и личност“, посвећена је питањима која повеснокњижевна и теоријска изучавања уводе у поље аналитичке персонализације. Та питања су: у чему се огледа етичка и уметничка лепота световног, црквеног и парламентарног беседништва Никанора Грујића; какве по(р)уке и подстицаје пружају конзулске године песника Милана Ракића у Приштини, и сам Ракић као књижевни јунак Григорија Божовића; о чему, историјски и психолошки посматрано, сведоче дубинске црте односа Винавер Лаза Костић.

Завршни део, „Сумње и трагања“, састављају два тематски сродна рада: оглед чији је циљ да представи вишедеценијски спор историчара и теоретичара књижевности око терминолошкога дефинисања српске авангарде из њеног историјског раздобља, и студија о програмским везама и заједничкоме поетичком исходишту европскога и српског дадаизма, с посебним освртом на песништво Драгана Алексића.

Има се посла, као што је очевидно, с текстовима различите тематске провенијенције. Жанровска разнородност обрађених проблема објашњава, с друге стране, њихову припадност различитим дисциплинама науке о књижевности.

Извесно јединство међу овде изабранима и овако распоређеним радовима ипак постоји. Јединство о каквоме је реч испољава се, прво, кроз дух који испитује, тумачи и вреднује; потом, кроз вољу која установљује и разјашњава одређене почетке, именује и у-значује одређене врхове; најзад, кроз свест о просторно и временски несрушивој, органској повезаности свих делова српске националне књижевности.

Својевремено, Ханс-Георг Гадамер забележио је: „Онај који зна да прочита писану баштину, потврђује и спроводи чисту садашњост прошлости.“ Основ свих мојих напора уложених у овде изнете радове управо је гадамеровски: открити и осветлити прошли значај изабраних књижевних појава, личности, дела, и – у категоријама савремености и будућности – по ширини и дубини развити њихов говор и значења.

 

Аутор



Comments