Јован Пејчић ТИ, МЕЂУТИМ

поставио/ла Miroslav Lukić 12.01.2012. 05:38   [ ажурирано 08.07.2016. 13:13 ]

Књижевни Београд



Садржај

 

Београд у књижевности

 

Кратке повести
Београд – издавачки центар од старине
Књижарство града Београда
Патријаршијска библиотека
Народна библиотека Србије
Универзитетска библиотека
Библиотека града Београда
Архиви Београда
 
Тагоре у Београду
 
Литература
О књизи
О писцу
Преглед имена

________________
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

316.7(497.11)
026/027 (497.11)
ПЕЈЧИЋ, Јован, 1951
   Ти, међутим: књижевни Београд / Јован Пејчић. - Београд: Алтера, 2009 (Београд: Алтера). - 106 стр.; 16,5 цм. - (Библиотека Ивер; 1)  (...)
ISBN 978-86-6007-027-4
a) Библиотеке - Београд б) Београд - културни живот
COBISS SR-ID 170470668


==============================

       Јован Пејчић, децембар 2011.

 Не може се град сакрити кад на гори стоји.

Јеванђеље по Матеју (5: 14)

 

1.

 

Појавом на брду, закорачајем над водама (Цр­њан­ски), својим небесима – која су свако предвече или небеса над Голготом, или небеса вазнесења, или суда Божјег, или лепоте рајске (Исидора Секулић), Београд се одувек и са свих страна видео, и о њему се од памти­века певало и слушало. Историја и мит, песма и прича у Београду су подједнако на своме, рећи ће Пекић занет Спевом о аргонаутима Аполонија Рођанина.

Прича о Београду у књижевности треба управо о­датле да почне, од тог стародревног грчког спева на­пи­саног у трећем, о догађајима из седмог века пре Христа.

Да заварају колхиђанску флоту која је за њима кренула у потеру, минијски Аргонаути су за повратак у отаџбину с украденим Златним руном изабрали најне­ве­ро­ватнији пут: Црно море – Истер [Дунав]. Крећући се, тако, Дунавом узводно, угледали су једног дана

 

брдо Ангур [Авала] и оно што је далеко од брда Ангура,

стену поред Кавлијака око које Истер дели свој ток...

 

Под каменим брегом Кавлијаком, данашњим Ка­ле­мегданом, Јасона и његове другове угостили су и по­том их отправили даље Синги, скитско-трачанско пле­ме насељено на ушћу двеју река.

Од Синга је потекло прво име Београда – Син­ги­дон, како ће га, у знаменитоме делу Географски увод, први увести у писану светску повест антички матема­ти­чар и астроном Клаудије Птолемеј (други век после Христа). Познатији, латински облик назива – Singidunum (с тим што, по француском палеофилологу Жи­бенвилу, ово „dunum“ има келтско порекло и значи: тврђава, замак) – трајаће готово петнаест векова.

После Синга, Београд су рушили и градили Три­бали, Келти, Хуни, Сармати, Авари, Готи, Римљани, Ви­зантинци, Бугари, Турци, Мађари, Аустријанци, Немци, савезници“ Енглези, НАТО-Европа и Американци.

При­падао је многима, док у 15. столећу није постао – српски град.

Са таквом својом бурном повесницом и толико променљивом, увек драматичном судбином, Београд пред усредсређеног посматрача излази час као раскош, час као пустош; у једном тренутку је скршен и пони­жен роб, одмах потом успламтео надмоћан господар.

Гле, о Београд се сви отимају, и много од онога што нам до јуче бејаше тама или маглено слућење да­нас се пројављује у свој својој тајновитој јасноћи; у јас­ној, па ипак нерастумачивој и лепој тајанствености. Здат да на дивовском раскршћу путева и светова буде светионик и споменик, био је и остао, јесте и (сва је прилика) остаће, у туђој и у српској свести, у историји и у песми: град-тврђава, кућа светих ратова, град-храм, град-изненађење, град-сан – град, што стоји.

Град с таквим генијем (genius loci) и таквим усу­дом, при чему се ниједна од двеју димензија никад не показује сама (оне су неразмрсиво повезане) шта је Београд могао да буде, и шта уопште може бити него природно и дубоко жариште књижевне имагинације!

 

Comments