Александра Ристић ЛУДО ПИТАЊЕ: ЗАШТО?

поставио/ла Miroslav Lukić 19.01.2012. 07:31   [ ажурирано 08.07.2016. 13:04 ]

Исидора Секулић: Изравнања. Приредио Јован Пејчић. – Алтера, Београд 2010.

Јед­но­ста­ван је чо­век... као цр­кви­ца у ко­јој го­ри мно­го све­ти­ља­ка, уже­же­них од ра­зних да­ро­ва­ла­ца, на­ме­ње­них ра­зним ци­ље­ви­ма зе­маљ­ским и не­бе­ским, и ко­је се у трај­ном ми­ру га­се и по­но­во па­ле. И са­мо све­тле.

Су­шти­ну сво­га би­ћа Иси­до­ра Се­ку­лић от­кри­ла је, не­хо­ти­це или на­мер­но, тек – по­сред­но, у за­пи­су „Чо­век“ (1941), ко­јим при­ре­ђи­вач, Јо­ван Пеј­чић, за­по­чи­ње Из­рав­на­ња. Са­зда­на од мно­штва „уже­же­них све­тиљ­ки“, по­све­ће­на соп­стве­ном и на­ци­о­нал­ном (про)све­тле­њу, Иси­до­ра Се­ку­лић пре­да­но је ис­пи­си­ва­ла соп­стве­ни ти­пик.

 Александра Ристић

Из­бо­ром ра­зно­род­них тек­сто­ва, на­ста­лих у пе­ри­о­ду из­ме­ђу 1924. и 1958. го­ди­не, ма­хом об­ја­вље­них у „Срп­ском књи­жев­ном гла­сни­ку“, „Хри­шћан­ској ми­сли“ и „Народној одбрани“, Пеј­чић је на­сто­јао да ука­же на до­ми­нант­ну, а ду­го за­бо­ра­вља­ну, ду­хов­но-ре­ли­ги­о­зну стра­ну ства­ра­ња и жи­вље­ња Иси­до­ре Се­ку­лић, да по­ну­ди кључ за ду­бље раз­у­ме­ва­ње и но­во чи­та­ње ње­но­га де­ла. Се­дам це­ли­на ове књи­ге, уокви­ре­не про­ло­гом („На по­чет­ку“) и епи­ло­гом („Кра­ја не­ма“), гру­пи­са­не су нај­пре пре­ма њи­хо­вом те­мат­ском усме­ре­њу, што је ну­жно усло­ви­ло из­ве­сна жан­ров­ска оп­ко­ра­че­ња уну­тар це­ли­не. Фор­мал­ни зах­те­ви ове вр­сте, ме­ђу­тим, ни­су би­ли им­пе­ра­тив у про­ми­сли Иси­до­ре Се­ку­лић, а ни Јо­ва­на Пеј­чи­ћа. За­гле­да­на у сво­је не­по­зна­то, пре­ко по­вр­шно­сти ба­нал­ног, за­гле­да­на у и из­над, те­жи­ла је да са­гле­да бит, да раз­у­ме свр­ху људ­ског по­стан­ка и оп­стан­ка.

Ком­по­зи­ци­о­ним устрој­ством ода­бра­них тек­сто­ва Из­рав­на­ња Пеј­чић је пре­до­чио нај­ин­спи­ра­тив­ни­је, нај­у­да­ље­ни­је пу­то­ва­ње Иси­до­ре Се­ку­лић – пу­то­ва­ње кроз сфе­ре ду­ха и ду­хов­но­сти. Ми­сли, ко­је уво­де у осе­ћа­њем и ми­шље­њем оме­ђе­не тек­сто­ве, ука­зу­ју се као сво­је­вр­сни пу­то­ка­зи, тач­но на­ја­вљу­ју­ћи пи­та­ња за чи­јим је од­го­во­ри­ма књи­жев­ни­ца тра­га­ла.

Ни­ма­ло слу­чај­но, ци­тат „Оп­шти про­бле­ми ву­ку ка ауто­ри­те­ту нај­ви­ших мо­ћи, ву­ку у ре­ли­ги­о­зне обла­сти“, ко­јим Пеј­чић отва­ра пр­во по­гла­вље књи­ге, ну­ди на­го­ве­шта­је о ми­са­о­ној усме­ре­но­сти пр­вог трој­ства тек­сто­ва, али и о це­ли­ни, чи­ја се за­о­кру­же­на ком­по­зи­ци­ја про­сти­ре од за­пи­са „Чо­век“, пре­ко ду­бо­ке кон­тем­пла­ци­је оста­лих ра­до­ва, до „Мо­је по­след­ње во­ље“.

Већ у пр­вој це­ли­ни Иси­до­ра Се­ку­лић се от­кри­ва као пи­сац, пе­сник и ми­сли­лац ко­ји у Бо­жи­ћу пре­по­зна­је па­ган­ско и пре­па­ган­ско на­сле­ђе за­рад спо­ко­ја хри­шћан­ства, от­кри­ва стра­хо­ве же­не. Же­ља да бу­де „ма­ње са­мац“(15), да се с при­ро­дом и љу­ди­ма сро­ди, са су­бјек­тив­ног, ин­тро­спек­тив­ног пла­на пре­но­си се на оп­шти, ко­лек­тив­ни. „Са Ус­кр­шњом по­штом“ от­пре­мље­на је и мол­ба нео­бич­ног им­пе­ра­ти­ва: „Да Те­би бар ка­жем шта је да­нас / Исти­на стра­шна о ма­лом на­ро­ду“(20).

Уоч­љи­во је да се на­ве­де­ни сти­хо­ви на­до­ве­зу­ју на увод у дру­гу це­ли­ну, ко­ји је сав из­ве­ден из јед­ног за­кључ­ка: „Ма­ли на­ро­ди, оди­ста, ма­ње су европ­ски, ви­ше су ва­се­лен­ски ма­те­ри­јал...“ Па­три­о­ти­зам, ро­до­љу­бље, па и ак­тив­но де­ло­ва­ње по­је­дин­ца у ко­рист на­ро­да код Иси­до­ре Се­ку­лић ни­су све­де­ни под дру­штве­но при­хва­тљи­ви, усто­ли­че­ни обра­зац. Као „че­твр­ту ди­мен­си­ју“(38) људ­ског по­сто­ја­ња, као је­ди­ну гра­ни­цу за­ви­ча­ја, Иси­до­ра Се­ку­лић пре­по­зна­је је­зик. Је­зи­ком, као ства­ра­лач­ком си­лом, ње­го­вим очу­ва­њем и стал­ним ра­дом на бо­га­ће­њу пи­са­не ре­чи она дон­ки­хо­тов­ски уста­је у од­бра­ну свих ма­лих на­ро­да, па и оног ко­јем са­ма при­па­да. Име­ну­ју­ћи у сле­де­ћем за­пи­су за срп­ске вр­хов­не го­спо­да­ре Кне­за Ла­за­ра и Вла­ди­ку Ра­да, да­кле владара-све­ца и ми­сли­о­ца-пе­сни­ка, са по­но­сом, али и се­том ис­ти­че ка­ко те­ста­мен­ти ових стра­дал­ни­ка ни­су ни за­пи­са­ни ни из­го­во­ре­ни, већ у на­ро­ду ство­ре­ни, Ко­со­вом по­ве­за­ни. Ода­ју­ћи, та­ко, на­ро­ду нај­ве­ће при­зна­ње, Иси­до­ра Се­ку­лић по­зи­ва на за­по­че­ти кон­ти­ну­и­тет, ко­ме се све ви­ше гу­би нит. „Зла­та не­ма­мо; ве­ли­ке ин­ду­стри­је за кон­ку­рен­ци­ју не­ма­мо; ми­сти­ци­зма и оп­се­не ве­ли­чи­не не­ма­мо. Оста­је нам кон­цен­тра­ци­ја ду­ха и па­ме­ти, и ди­сци­пли­на мо­ра­ла. Ста­ра на­ша ко­сов­ска ме­та­фи­зи­ка“(43). Апел на усред­сре­ђе­ње нај­бо­љег у се­би од­је­ку­је и на­ред­ним по­гла­вљем.

Наг­ну­та над зе­маљ­ским, Иси­до­ра Се­ку­лић уз­ди­же се из сфе­ре ег­зи­стен­ци­јал­ног у сфе­ру спи­ри­ту­ал­ног, не по­ти­ру­ћи, при том, ак­ти­ви­зам, ко­ји је ду­го оста­јао не­при­ме­ћен: „Чо­век је са­рад­ник Бож­ји на без­број на­чи­на и на без­број сек­то­ра Бож­јег ра­да и умо­ва­ња.“

Пу­то­пи­си нео­бич­не фор­ме и са­др­жи­не, се­ћа­ња из по­се­те ма­на­сти­ру у Ра­ко­ви­ци и Жи­чи, до­но­се оби­ље звуч­них асо­ци­ја­ци­ја ко­је под­сти­чу на раз­ми­шља­ња о бо­го­у­год­но­сти сва­ког ра­да ко­ји го­ди пле­ме­ни­тој ду­ши. Од зву­ка мај­стор­ског дле­та и че­ки­ћа, од по­ја­ња оку­пље­них вер­ни­ка, од ти­хог (по­не­кад кри­шом) ис­цр­та­ва­ња кр­ста над тр­пе­зом, спо­зна­је се нај­ве­ћа, „ре­ли­ги­о­зна вред­ност у чо­ве­ку“(50). Осе­ћа­ње озбиљ­но­сти и вред­но­сти сва­ке вр­сте Иси­до­ру је ве­зи­ва­ло за оца, ка­ко на­во­ди у „За­пи­су о оцу“, ко­јим Пеј­чић за­вр­ша­ва тре­ћи оде­љак Из­рав­на­ња, али и сим­бо­лич­ки по­чи­ње по­вест о „ду­хов­ним не­и­ма­ри­ма“ књи­жев­ни­це.

 „Ли­те­ра­ту­ра зах­те­ва ве­ли­ка од­ри­ца­ња, ско­ро жи­вље­ње по не­ком стро­гом мо­на­шком ти­пи­ку“, вели Исидора мислећи на Вла­ди­ка Ни­ко­лаја Велимировића, Јо­вана Скер­лића и Ми­лана Ра­кића – пре­га­о­це, под­ви­жни­ке, љу­де од ре­чи и де­ла ко­ји су, сва­ки на себи свој­ствен на­чин, ути­ца­ли на усме­ре­ње Иси­до­ре Се­ку­лић, али и чи­та­вог на­ро­да. У про­ми­шља­њу оп­штег зна­ча­ја очу­ва­ња тра­ди­ци­је у име по­ко­ле­ња, од „до­ма­ћин­ског“(78) од­но­са Жи­че и Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја, у са­о­се­ћа­њу са фа­ту­мом „сла­вен­ске суд­би­не“(85) Јо­ва­на Скер­ли­ћа, Иси­до­ра је ис­ка­за­ла огром­ну свест о ва­жно­сти тре­нут­ка у ко­ме је са њи­ма жи­ве­ла де­ле­ћи исти циљ. 

Текст о Ми­ла­ну Ра­ки­ћу, ме­ђу­тим, по то­ну је су­бјек­тив­ни­ји од свих дру­гих. Свест о ве­ли­чи­ни и зна­ча­ју упокoјеног пе­сни­ка над­ма­ше­на је бо­лом због гу­бит­ка пре­ми­ну­лог при­ја­те­ља. От­кри­ва­ју­ћи је ра­ње­ну као чо­ве­ка, Пеј­чић отва­ра пе­то по­гла­вље, по­све­ће­но ис­ку­ше­њи­ма и људ­ским по­ср­ну­ћи­ма, по­све­ће­но Бо­жјој прав­ди ко­ја се, не­у­рав­но­те­же­на у рав­но­те­жи ко­ју про­пи­су­је чо­век, ола­ко до­жи­вља­ва као не­прав­да.



Есе­ји „За­бе­ле­шка о гње­ву“, „Реч о прав­ди“ и „О про­ла­зно­сти у жи­во­ту“ осли­ка­ва­ју срж Иси­до­ри­ног схва­та­ња жи­во­та у са­гла­сју с Бо­гом и ва­се­ле­ном. Те­жња ка спа­се­њу, утка­на у сва­ку из­го­во­ре­ну и од­ћу­та­ну мо­ли­тву иште, по Иси­до­ри, на путу ка веч­ном ми­ру, и оно што нас спу­та­ва, што пре­ти да над­вла­да би­ће, а на­зи­ва се смрт­ним гре­хом. Ре­до­след есе­ја, прем­да ахро­но­ло­шки, да­је увид у про­цес са­зре­ва­ња ми­сли о гре­ху, гње­ву ко­ји оп­се­да и сти­хиј­ски ру­ши све пле­ме­ни­то у чо­ве­ку, за­тим о рав­но­те­жи ко­ја се, по Бож­јој про­ми­сли, ус­по­ста­вља као те­мељ оп­ште­ња ко­смо­са са све­том, до про­ла­зно­сти као је­ди­не из­ве­сно­сти да је жи­вот ко­ји је про­шао био – наш.

У раз­ми­шља­њи­ма о ап­стракт­ним пој­мо­ви­ма, нео­пи­пљи­вим а све­при­сут­ним, Иси­до­ра Се­ку­лић кре­ће од ма­те­ри­јал­них, ово­зе­маљ­ских збивања, тра­же­ћи у жи­вот­ним уде­си­ма тре­нут­ке пре­о­бра­жа­ја, ка­да се је­зи­чак на ва­ги при­кла­ња јед­ној или дру­гој стра­ни. Обра­ћа­ју­ћи се, пр­вен­стве­но, обич­ном чо­ве­ку, раз­ла­жу­ћи свој есеј на ла­ко ра­зу­мљи­ве пој­мо­ве сва­ко­днев­ни­це, она не од­у­ста­је од уз­ви­ше­но­сти сти­ла, а ни од по­зи­ва­ња на умет­ни­ке, ге­ни­је по во­ка­ци­ји, ка­кви су Бе­то­вен или Тур­ге­њев. У овом по­гла­вљу Иси­до­ра је по­сма­тра­ла, уви­ђа­ла, упо­зо­ра­ва­ла: „До­кле год чо­век не­ма иде­ју о Бож­јој прав­ди, ње­го­ви тра­гич­ни су­ко­би с прав­дом и Бо­гом на­ста­вља­ће се“(100).

Одав­но је уоче­но да је од­нос Иси­до­ре Се­ку­лић пре­ма књи­жев­но­сти по­сте­пе­но до­би­јао по­се­бан, го­то­во аскет­ски ка­рак­тер. На ми­сао „Сва­ко је од нас у сво­јој ће­ли­ји сам, и не по­зна­је ни­ког до јед­но­га Бо­га“, ко­јом при­ре­ђи­вач уво­ди у ше­сто по­гла­вље, је­ди­но де­се­то­дел­но у овој књи­зи, са­вр­ше­но се на­до­ве­зу­ју за­пи­си и све­до­че­ња ње­них лич­них при­ја­те­ља, и оних ко­ји су то по­ста­ли во­ле­ћи реч. (У сво­јим Су­сре­ти­ма и пи­сми­ма Ми­лан Ка­ша­нин ће се при­се­тити: „У го­во­ру, по­на­ша­њу, оде­ва­њу, жи­во­ту Иси­до­ри­ном би­ло је не­чег мо­на­шког, и ни­је чи­та­ла и пи­са­ла у ка­би­не­ту, већ у ће­ли­ји.“)

Де­сет „Мо­ли­та­ва у ма­лој Топ­чи­дер­ској цр­кви“ от­кри­ва­ју нај­ин­тин­ми­је стра­хо­ве, же­ље и стре­мље­ња же­не од ду­ха, же­не од зна­ња, и од кр­ви и ме­са. У „мо­ли­тве­ном гр­чу“(116) раз­ла­же се крик, ва­пај да се мут­но тле са ду­би­не би­ћа сми­ри, да се та­лог про­чи­сти, да муљ не пре­вла­да. Ухо­ђе­на од Ме­се­ца и но­ћи, у бор­би са на­у­ком ко­ја је „ки­да од Бо­га“(119), по­кај­нич­ки, очај­нич­ки же­ле­ћи да при­па­да, да ура­сте у „мир ду­хов­ни та­ко као што је орах ура­стао у љу­ску...“(120), Иси­до­ра ће, за­пра­во, све вре­ме мо­ли­ти за из­рав­на­ње.

Про­во­де­ћи нас кроз Гол­го­ту са­зна­ња Иси­до­ре Се­ку­лић, Пеј­чић чи­та­о­ца до­во­ди пред ње­но ко­нач­но од­ре­ди­ште, на ко­ме се све за­вр­ша­ва, и по­чи­ње из­но­ва. Из ва­се­лен­ског из­во­ра до­би­је­ни дар Иси­до­ра је, по соп­стве­ном хте­њу а не мо­ра­њу, умно­жа­ва­ла, и бла­го­у­год­но у из­вор вра­ћа­ла – да се на­па­ја.

У из­ван­ред­ном есе­ју „Иде ли умет­ност над све­тост?“ су­бли­ми­са­но је чи­та­лач­ко и ис­ку­ство Иси­до­ре као књи­жев­ни­ка, али и ње­на мо­на­шка, аскет­ска за­гле­да­ност у сфе­ре бо­жан­ског. По­ла­зе­ћи од тврд­ње Ан­дреа Си­а­ре­са да је умет­ност из­над све­то­сти, Се­ку­ли­ће­ва је ра­зло­жно по­ста­вља­ла сво­је ар­гу­мен­та­ци­је, ко­ји­ма се овом ми­шље­њу су­прот­ста­вља. Ола­ку тврд­њу не при­хва­та чак ни као игру ду­ха, од­би­ја­ју­ћи да у ве­зу до­ве­де „две во­ка­ци­је из два ра­зна све­та“(123).

Је­ди­но што је умет­ни­ку и све­цу за­јед­нич­ко је­сте по­лет за оства­ре­ње ве­ли­ких за­да­та­ка у ко­јем, већ на раз­ли­чи­те на­чи­не, деј­ству­је Бож­ја по­моћ. У по­сло­ви­ма умет­ни­ка, Бог са­ра­ђу­је – све­тац сво­јим ра­дом же­ли да са­ра­ђу­је с Бо­гом. Ко­рен ми­мо­и­ла­же­ња на­ла­зи се у су­прот­но­сти њи­хо­вих при­ро­да, и пој­ма веч­но­сти ко­ји те­же да оства­ре. Умет­ник је при­ро­да ко­ја са­би­ра, ко­ја из све­та цр­пе не би ли ство­ри­ла ко­нач­ну, тво­ре­ви­ну де­фи­ни­тив­не вред­но­сти. При­ро­да све­ца се, пак, ли­ша­ва све­га, нео­гра­ни­че­на зе­маљ­ским, без ну­жног са­мо­по­твр­ђи­ва­ња, ства­ра да иш­чи­ли, да се у веч­но­сти по­све­ти.

Бо­жан­ско и све­то оста­је из­ме­ђу не­на­пи­са­них ре­до­ва, у нео­д­сви­ра­ним то­но­ви­ма, не­до­дир­ну­то сли­кар­ском ки­чи­цом: „Ле­по­та умет­нич­ког де­ла мо­же до­ве­сти и до чи­сто ре­ли­ги­о­зног ус­хи­ће­ња, али ни­ка­да не мо­же би­ти по­бу­да за све­тост“ (127). Си­а­рес је умет­ни­ке веч­не умом, сма­тра Иси­до­ра, мо­гао срећ­ни­је по­ре­ди­ти са хе­рој­ством. Хе­ро­ји и умет­ни­ци узда­ју се у сре­ћу и амај­ли­ју, све­ци у крст. Стра­дал­ни­ка и са­рад­ни­ка Бож­јих је, ме­ђу­тим, и ме­ђу јед­ни­ма и дру­ги­ма: Дон Ки­хот, фра Мар­ко, До­сто­јев­ски и Дан­те про­шли су сво­је пу­те­ве кроз Чи­сти­ли­ште, до­жи­ве­ли ре­ли­ги­о­зно ус­хи­ће­ње Ра­ја, али је све­тост оста­ла без умет­нич­ког из­ра­за...

Са­ра­ђу­ју­ћи са при­ро­дом, на­у­ком и Бо­гом, Иси­до­ра је не­у­мор­но од­го­ва­ра­ла соп­стве­ним ви­со­ким (или ви­шим) зах­те­ви­ма, за­ве­ти­ма ко­је је има­ла са­ма да ис­пи­ше, са­ма да по њи­ма жи­ви. Сле­ди­ла је без од­мо­ра и стра­ха уну­тра­шње им­пул­се свог би­ћа, ко­ји су је во­ди­ли од ли­те­ра­ту­ре „да­ље или бар дру­га­мо“ (159); у „гро­зи за­пре­па­шће­ња“, у „дрх­та­ви­ци пред не­зна­ним и не­по­зна­тим“, ус­прав­но је из­др­жа­ва­ла и на­ди­ла­зи­ла – „лу­до пи­та­ње: за­што“ (161).

Овим и ова­квим из­да­њем Из­рав­на­ња су, ис­пи­са­на ду­хом „ду­бо­ко по­гру­же­ним свим вр­ста­ма по­гру­же­ња: ре­ли­ги­о­зним, ми­сле­ним, аскет­ским“(161), сва­ка­ко до­би­ла свој умет­нич­ки и свој ми­са­о­ни лик. Пу­то­ва­ње, нео­бич­ни­је од свих, ука­за­ло се као услов ин­те­лек­ту­ал­ног и ду­хов­ног оп­стан­ка, ко­ји је Иси­до­ра Се­ку­лић же­ле­ла да пре­ђе као ми­сли­лац, пе­сник, есе­ји­ста, пу­то­пи­сац... по­твр­ђу­ју­ћи се као књи­жев­ник и му­драц, те­же­ћи ка све­то­сти не са­мо из­ра­за, не­го и жи­во­та. Ко­нач­на име­но­ва­ња, а ни сво­ђе­ња под обра­зац би­ло ко­је вр­сте – по­чев­ши од устрој­ства књи­ге, пре­ко про­ми­сли при­ре­ђи­ва­ча, до Иси­до­ри­ног ду­ха – су­ви­шна су.

Исидору Секулић ваља и сад, овде, призвати: „Мо­жда је су­ма на­по­ра та­мо где не­ма атри­бу­та.“

 
Comments