Јован Пејчић

Јо­ван Пеј­чић ро­ђен је 1951. го­ди­не у Бо­шња­цу код Ле­сков­ца, Ср­би­ја. Критичар, исто­ри­чар књи­жев­но­сти, есе­јист, антологичар. Предаје Српску поезију и Српску критику двадесетог века на Филозофском факултету у Нишу.

Жи­ви у Бе­о­гра­ду.

К њ и г е:

Тај­на и крст. Појмови / поимања 1. Огледи (Бе­о­град 1994).

Об­лик и реч кри­ти­ке. Огледи и критике (Бе­о­град 1994).

За­сно­ви Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа. Монографија (Бе­о­град 1995, 22009).

Кул­ту­ра и пам­ће­ње. Београд у историји и литератури (Бе­о­град 1998).

Про­сто­ри књи­жев­ног ду­ха. Студије (Ниш 1998).

Зна­ме­ња и зна­ци. Појмови / поимања 2. Огледи (Бе­о­град 2000).

Про­фил и длан. Појмови / поимања 3. Огледи (Бе­о­град 2003, 22010).

Књижевни светкритичка свест. Об­лик и реч кри­ти­ке 2 (Ниш 2004).

Ми­лан Ра­кић на Ко­со­вузавет, песма, чин. Монографија (Бе­о­град 2006).

Основ, оквири, праг. Об­лик и реч кри­ти­ке 3 (Пожаревац 2008).

Ти, међутим. Књижевни Београд (Београд 2009).

Истина и облик живе речи. Књижевни разговори Бранимира Ћосића. Монографија (Београд 2010).

Почеци и врхови. Српска књижевност и њена историографија (Београд 2009).

 

А н т о л о г и ј е:

Вре­ме и Веч­ност. Саборник српских мо­ли­т­ава (Бајина Башта 2000, Бе­о­град / Србиње / Ва­ље­во 2 и 32002, Нови Сад 42003).

При­о­ну ду­ша мо­ја. Мо­ли­тве Све­то­га Са­ве / Мо­ли­тве Све­то­ме Са­ви XIIIXX ве­ка, саборник (Бе­о­град 2002, Нови Сад 22003).

Нај­леп­ше мо­ли­тве срп­ско­га је­зи­ка (Бе­о­град 2002, Подгорица 22003).

Чу­до ре­чи. Антологија срп­ског похвалног беседништва (Нови Сад 2003).

Нишки драмски писци (Ниш 2004).

Антологија срп­ских мо­ли­та­ва /XIIIXX ве­к/ (Београд 2005).

Антологија срп­ских похвала /XIIIXX ве­к/ (Београд 2006).

П р и р е ђ и в а ч к о - к р и т и ч к и  р а д:

Зоран Ми­лић: Кро­ће­ње зми­ја, иза­бра­не пе­сме (Београд 1986); Књи­га о Светом Сави, хре­сто­ма­ти­ја (Београд 1996, за­јед­но са С. Не­ши­ћем и Н. Ћо­си­ћем); Јован Скерлић: Исто­ри­ја но­ве срп­ске књи­жев­но­сти (Београд 1997); Јустин Поповић: Зе­ни­ца тра­ги­зма (Ниш 1998); Исидора Се­ку­лић: Из­рав­на­ња (Београд 1999); Милан Ра­кић: Над за­спа­лим Срп­ством (Београд 2000); Јован Скер­лић: Писци и књи­ге, IIII (Београд 2000); Јован Скер­лић: Срп­ске те­ме (Београд 2000, за­јед­но са М. Ви­те­зо­ви­ћем); Деветстодвана­е­ста, збор­ник (Београд 2000); Срба Иг­ња­то­вић: Вар­ва­ри на Пон­ту, изабра­не и но­ве пе­сме (Београд 2000); Богдан Попо­вић: На­че­ло ин­тер­пунк­ци­је (Панчево 2001); Милан Ра­кић: Са­бра­не пе­сме (Београд 2001); Бранимир Ћо­сић: Де­сет писаца – де­сет раз­го­во­ра (Бор 2002, допуњено изд. Београд 2009); Милан Ра­кић, Пе­сме (Београд 2003); Раде Дра­и­нац: Пе­сник и бун­тов­ник, изабрани стихови (Ниш 2005); Николај Тимченко: Књижевност и догма: година 1952. у српској књижевности (Београд / Лесковац 2006); Љубиша Митровић: Поноћни ткач (Ниш 2009); Николај Тимченко: Меланхолија и херменеутика: мислилац и писац Никола Милошевић (Лесковац / Београд 2009).


 
Писац и професор Јован Пејчић, добитник прве награде "Јован Скерлић" за 2010. годину

СРПСКА АВАНГАРДА И НАЦИОНАЛНА НАУКА О КЊИЖЕВНОСТИ

поставио/ла Miroslav Lukić 06.10.2012. 06:00   [ ажурирано 08.07.2016. 13:01 ]

Модернизам : авангарда : експресионизам



1.

1.1. Са ста­но­ви­шта исто­ри­је срп­ске аван­гард­не књи­жев­но­сти, два­де­се­те го­ди­не ја­вља­ју се као сре­ди­шње и нај­зре­ли­је до­ба. Не, ме­ђу­тим, це­ла та де­це­ни­ја; „хе­рој­ске го­ди­не ’мла­дих‘“[1] тек ако ис­пу­ња­ва­ју ње­ну пр­ву по­ло­ви­ну, ка­да умет­нич­ки и кри­тич­ки ра­ди­ка­ли­зам ка­рак­те­ри­сти­чан за пр­ве по­рат­не го­ди­не, с јед­не, и хо­мо­ге­ност аван­гард­но­га по­кре­та, с дру­ге стра­не, на­гло по­чи­њу да се рас­та­чу и гу­бе. У том је сми­слу Ал­ма­нах Бран­ка Ра­ди­че­ви­ћа (1924) по­след­ње све­до­чан­ство за­јед­нич­ког ра­да мла­дих,[2] а тро­број Пу­те­ва за ле­то 1924. го­ди­не већ вид­на по­твр­да рас­ко­ла у ре­до­ви­ма аван­гар­ди­ста.[3]

Јед­ном за­по­че­то, оси­па­ње се отад са­мо на­ста­вља­ло, а стаг­на­ци­ја је усло­вља­ва­ла не са­мо ком­про­ми­се већ и на­пу­шта­ње ра­ни­јих схва­та­ња и по­зи­ци­ја. У сва­ком слу­ча­ју, 1925. је­сте го­ди­на ка­да „екс­клу­зи­ви­зми не­ста­ју“,[4] а из­вор­ни аван­гар­ди­зам, скре­нув­ши је­дан­пут на си­ла­зну пу­та­њу, по­ста­је све без­из­ра­зни­ји и ти­ши.

По­че­так три­де­се­тих го­ди­на озна­чио је, отуд, де­фи­ни­ти­ван крај аутен­тич­не срп­ске књи­жев­не аван­гар­де.[DP1] [5]

 

1.2. „Аван­гар­да је крај­ње хе­те­ро­ген по­јам, због че­га из­ми­че сва­кој пре­ци­зној де­фи­ни­ци­ји. Пре не­го „Аван­гар­да“, по­сто­је „аван­гар­де“.[DP2] [DP3] [6] То зна­чи да исти тер­мин по­кри­ва зна­тан број раз­ли­чи­тих књи­жев­них (и, уоп­ште, умет­нич­ких) пра­ва­ца, то­ко­ва, по­кре­та, стру­ја, шко­ла, про­гра­ма, ма­ни­фе­ста­ци­ја, ко­је је че­сто те­шко укло­пи­ти у је­дин­стве­ну це­ли­ну.

Па ипак, по­сто­ји до­во­љан број за­јед­нич­ких од­ли­ка ко­је до­пу­шта­ју њи­хо­во свр­ста­ва­ње у је­дан књи­жев­но­и­сто­риј­ски ком­плекс или, да оста­не­мо код вој­не тер­ми­но­ло­ги­је,[7] у јед­ну „стил­ску фор­ма­ци­ју.

Уто­ли­ко, „аван­гар­да је ка­те­го­ри­јал­ни по­јам пла­не­тар­но­га зна­че­ња.

На дру­гој стра­ни, аван­гард­ни прав­ци и по­кре­ти у по­је­ди­ним на­ци­о­нал­ним књи­жев­но­сти­ма струк­ту­ри­са­ни су та­ко да омо­гу­ћу­ју уже об­је­ди­њу­ју­ће кла­си­фи­ка­ци­је.

 

2.

2.1. По­тре­ба за оп­ште­те­о­риј­ским од­ре­ђе­њем на­ци­о­нал­не аван­гар­де ја­ви­ла се у срп­ској кри­ти­ци и исто­ри­ји књи­жев­но­сти вр­ло ра­но, та­ко ре­ћи упо­ре­до с ли­те­ра­ту­ром – умет­нич­ком, пре све­га – ко­ја је ra­i­son d’être сво­га на­ста­ја­ња ви­де­ла у одур­ном есте­тич­ком екс­тре­ми­зму, и ко­ја је, као за­кле­ти не­при­ја­тељ „ста­рог„ и „пре­жи­ве­лог“, све под­ре­ђи­ва­ла кул­ту не­по­зна­тог но­вог.

У го­ди­на­ма по­сле Пр­вог свет­ског ра­та, буч­но про­кла­мо­ва­ни но­ви дух умет­но­сти[8] де­ло­вао је на мла­де пи­сце упра­во екс­пло­зив­но. 

Ме­ђу­тим, ко­ли­ко год да су раз­ли­ке ме­ђу екс­пре­си­о­ни­змом, ко­сми­змом, ин­ту­и­ти­ви­змом, су­ма­тра­и­змом, зе­ни­ти­змом, да­да­и­змом, над­ре­а­ли­змом... би­ле ве­ли­ке, кри­ти­ча­ри­ма и са­мим ства­ра­о­ци­ма слич­но­сти су се чи­ни­ле још ве­ћим. А ка­да је те слич­но­сти ва­ља­ло тер­ми­но­ло­шки и те­о­риј­ски фик­си­ра­ти, про­на­ђен је, бр­зо се одо­ма­ћио и за­ду­го остао као је­ди­ни – тер­мин мо­дер­ни­зам, од­но­сно „по­сле­рат­ни мо­дер­ни­зам“.[9]

Би­ло је то, у ства­ри, нај­лак­ше, нај­ма­ње оба­ве­зу­ју­ће и, сто­га, нај­го­ре ре­ше­ње. Ни­ко ни­је узео да по­јам мо­дер­ни­зма књи­жев­но­и­сто­риј­ски и се­ман­тич­ки раз­ја­сни.[10]

С дру­ге стра­не, из­раз „по­сле­рат­ни мо­дер­ни­зам упу­ћи­вао је на „пред­рат­ни“ мо­дер­ни­зам, уста­но­вља­вао је не­ка­кав кон­ти­ну­и­тет – не­ги­рао је, да­кле, по­себ­ност, са­мо­свој­ност, су­шти­ну, сáмо би­ће нај­оп­шти­јих стре­мље­ња аван­гар­ди­ста: рас­кид с књи­жев­ним на­сле­ђем, од­ба­ци­ва­ње тра­ди­ци­јом осве­шта­них вред­но­сти и ства­ра­ње но­ве умет­но­сти.[11]

Од ше­зде­се­тих го­ди­на у на­у­ци о срп­ској књи­жев­но­сти уста­љу­је се тер­мин „аван­гар­да“. Ме­ђу­тим, упо­тре­ба ово­га тер­ми­на од по­чет­ка је би­ла огра­ни­че­на и ал­тер­на­тив­на: аван­гард­ном се озна­ча­ва­ла иста она књи­жев­ност ко­ја је, још кра­јем два­де­се­тих го­ди­на, опи­са­на дво­чла­ном пој­мов­ном од­ред­бом „по­сле­рат­ни мо­дер­ни­зам“.

По­сту­па­ло се као да су ре­чи „аван­гар­да“ и „мо­дер­ни­зам“ – си­но­ни­ми.

Ме­ђу­тим, аван­гар­да и мо­дер­ни­зам ни­су ни­ти се мо­гу узи­ма­ти као си­но­ни­ми.[12] Јед­ним по­сту­ла­тив­ним при­ме­ром од­мах ћу то и по­ка­за­ти.

Кад је у пи­та­њу аван­гар­да, по­сла има­мо пре све­га с ра­ди­кал­ним на­па­дом на тра­ди­ци­о­нал­ни кон­цепт ин­те­грал­ног умет­нич­ког де­ла. За аван­гар­ди­сте се, шта­ви­ше, свр­ха умет­но­сти нај­ма­ње са­сто­ји у про­из­во­ђе­њу не­ка­квих естет­ски са­мо­до­вољ­них ду­хов­них тво­ре­ви­на.

У слу­ча­ју ли­те­рар­но­га мо­дер­ни­зма иста ствар по­ка­зу­је се у са­свим друк­чи­јем све­тлу. За раз­ли­ку од аван­гар­де, мо­дер­ни­зам – упр­кос свој сво­јој ико­но­кла­сти­ји и су­прот­ста­вља­њу огра­ни­че­њи­ма по­те­клим од тра­ди­ци­је – оста­је при­вр­жен прин­ци­пу по ко­јем је умет­нич­ко де­ло циљ са­мо­ме се­би.

Ди­стинк­ци­ја ме­ђу пој­мо­ви­ма мо­дер­ни­зма и аван­гар­де је, пре­ма то­ме, очи­глед­на, због че­га се пре­ци­зна упо­тре­ба јед­ног или дру­гог тер­ми­на ни­ка­ко не сме сма­тра­ти пу­ком фор­мал­но­шћу или, пак, су­ви­шним пер­фек­ци­о­ни­змом ис­тра­жи­ва­ча.

На­про­тив, уво­ђе­ње раз­ли­ке ме­ђу пој­мо­ви­ма аван­гар­де и мо­дер­ни­зма мо­же би­ти ви­ше­стру­ко пло­до­твор­но, и то ка­ко у те­о­риј­ском и ме­то­до­ло­шком сми­слу та­ко и као по­год­но опе­ра­тив­но ме­ри­ло за из­град­њу но­во­га и објек­тив­ни­је­га пе­ри­о­ди­за­циј­ског си­сте­ма срп­ске књи­жев­но­сти два­де­се­тог ве­ка.

По­ме­ну­та ди­стинк­ци­ја, с дру­ге стра­не, по­се­ду­је и од­ре­ђе­ну прак­тич­ну, ин­стру­мен­тал­ну вред­ност:  по­год­на је за упо­тре­бу и у чи­сто ана­ли­тич­кој сфе­ри, при ис­пи­ти­ва­њу не са­мо ве­ћих књи­жев­них це­ли­на, на при­мер кор­пу­са жан­ров­ски или стил­ски срод­них де­ла, већ и основ­них ли­те­рар­них ча­сти­ца – по­је­ди­нач­них оства­ре­ња.

У про­у­ча­ва­њу срп­ске књи­жев­но­сти на­шег сто­ле­ћа ова­кву ди­стинк­ци­ју, на жа­лост, још ни­ко ни­је при­ме­нио.

По­шло се дру­гим пу­тем. Ис­тра­жи­вач­ка па­жња окре­ну­та је кла­си­фи­ка­циј­ском пре­о­дре­ђе­њу, од­но­сно про­на­ла­же­њу и на­уч­но-ли­те­рар­ној афир­ма­ци­ји на­зи­ва ко­ји би, у од­но­су на ствар срп­ске књи­жев­не аван­гар­де, био се­ман­тич­ки до­вољ­но об­у­хва­тан а у исти мах тер­ми­но­ло­шки аде­кват­ни­ји и пој­мов­но из­ра­жај­ни­ји од на­зи­ва „мо­дер­ни­зам.

 

2.2. Као европ­ску, та­ко и срп­ску аван­гард­ну књи­жев­ност од­ли­ку­је је­дан за­стра­шу­ју­ћи по­ли­мор­фи­зам. Та­кву мно­го­стра­ност у по­јав­ном, идеј­ном и стил­ском по­гле­ду ни­је код нас по­зна­ва­ла ни­јед­на прет­ход­на ли­те­рар­на епо­ха. И као у све­ту, по­ли­мор­фи­зам о ко­јем је реч из­ра­жа­вао се у срп­ској књи­жев­но­сти  још  и у окви­ру са­мих аван­гард­них пра­ва­ца, стру­ја, шко­ла – уну­тар ко­јих се, да­ље, по­твр­ђи­вао ус­по­ста­вља­њем чи­та­вог јед­ног ни­за ужих, но­вих и оде­ли­тих, та­ко­ђе сло­же­них је­дин­ста­ва.[13]

Сва та мно­штве­ност по­ја­ва и ра­зно­вр­сност те­жњи укљу­чи­ва­ла је, раз­у­ме се, исто­вре­ме­но по­сто­ја­ње за­јед­нич­ког је­згра, ко­хе­зив­ног сре­ди­шта, осно­ве-по­ла­зни­це.

Кад је у пи­та­њу европ­ска (па, да­кле, и срп­ска) аван­гар­да у ње­ном исто­риј­ском раз­до­бљу, та­кво су­штин­ски ко­рен­ско зна­че­ње по­се­до­вао је са­мо је­дан тер­мин, и је­ди­но је тај тер­мин уисти­ну мо­гао пој­мов­но из­ра­зи­ти оно це­ло­сно у аван­гар­ди, то јест ње­но је­дин­ство, а да при том бит­но не на­ру­ши ње­зин по­ли­морф­ни ка­рак­тер. Тај од­ре­ђу­ју­ћи пе­ри­о­ди­за­циј­ски тер­мин је­стеекс­пре­си­о­ни­зам.[14]

И за­и­ста, овај је тер­мин код нас – та­мо од кра­ја ше­зде­се­тих го­ди­на – до­жи­вео „нео­че­ки­ва­ну ка­ри­је­ру“.[15] Би­ло је, до­ду­ше, не­до­у­ми­ца да ли упо­тре­бља­ва­ти на­зив срп­ски или, мо­жда, бе­о­град­ски екс­пре­си­о­ни­зам,[16] али се бр­зо уви­де­ло да је про­блем ла­жан и он је, као та­кав, од­мах от­кло­њен из озбиљ­них те­о­риј­ских ди­ску­си­ја.[17]

 

3.

На­зив „екс­пре­си­о­ни­зам“ на­и­шао је, с раз­ло­гом, на оп­ште одо­бра­ва­ње ме­ђу про­у­ча­ва­о­ци­ма срп­ске мо­дер­ни­стич­ке књи­жев­но­сти.[18] Обра­зло­же­ња – ко­ја су ина­че при­сти­за­ла с нај­ра­зли­чи­ти­јих стра­на, и ко­ја су сво­ја упо­ри­шта на­ла­зи­ла пре­вас­ход­но у исто­ри­ји, те­о­ри­ји и ме­то­ди­ци син­те­тич­ке књи­жев­не ми­сли[19] – би­ла су са­гла­сна у нај­бит­ни­јем: 

а/ да је екс­пре­си­о­ни­зам од свих аван­гард­них по­кре­та на­ста­лих у пе­ри­о­ду 1910–1930. нај­ши­ри, због че­га се и мо­же узе­ти као од­ред­ни­ца чи­та­вог раз­до­бља у исто­ри­ји европ­ских ли­те­ра­ту­ра;

б/ да на­зив „екс­пре­си­о­ни­зам“ об­у­хва­та, ујед­но, све из­ра­зи­те аван­гард­не те­жње књи­жев­них два­де­се­тих го­ди­на код нас, те да се ње­го­вим уво­ђе­њем као пе­ри­о­ди­за­циј­ско­га тер­ми­на или схе­ме ука­зу­је, уза сву ра­зно­ли­кост по­ја­ва и њи­хо­вих из­ра­за, на је­дин­ство срп­ске аван­гард­не књи­жев­но­сти;

в/ да на­зив „екс­пре­си­о­ни­зам“, нај­зад, и тер­ми­но­ло­шки озна­ча­ва по­ве­за­ност ли­те­рар­ног раз­во­ја код Ср­ба с оп­штим књи­жев­ним кре­та­њи­ма код дру­гих Ју­жних Сло­ве­на и у све­ту.

С дру­ге стра­не, по­сма­тра­но та­ко­ђе те­о­риј­ски и ме­то­до­ло­шки, ме­ђу про­у­ча­ва­о­ци­ма срп­ске књи­жев­не аван­гар­де по­сто­ји у ве­зи с истим про­бле­мом још јед­на са­гла­сност, са­мо она са­да има не­га­ти­ван пред­знак. Ни­ко од њих не ве­ру­је у тер­ми­но­ло­шку ап­со­лут­ност пој­ма „екс­пре­си­о­ни­зам“. На­про­тив, сви они при­зна­ју да тај тер­мин упо­тре­бља­ва­ју – услов­но.

Крај све сво­је ко­ри­сно­сти, па и не­за­мен­љи­во­сти, на­зив „екс­пре­си­о­ни­зам оста­је и да­ље јед­на де­ло­твор­на „ме­ни­ца без по­кри­ћа“.[20]

Ако је то уоп­ште не­ка­ква уте­ха, ства­ри ни­шта бо­ље не сто­је ни у стра­ним исто­ри­о­гра­фи­ја­ма аван­гард­не књи­жев­но­сти. На на­сто­ја­ња да се екс­пре­си­о­ни­зам тач­но де­фи­ни­ше – да се ње­го­вом до­са­да­шњем ипак опи­сном, од­но­сно ин­тер­пре­та­тив­ном зна­че­њу, при­ба­ви ка­нон­ски зна­чај – и у европ­ском се књи­жев­но­ме знал­ству гле­да као на „де­ли­ка­тан и про­бле­ма­ти­чан под­виг“  (Вај­сштајн);  и та­мо је – као код нас – још и да­нас ја­сно да тер­мин „екс­пре­си­о­ни­зам“ не обе­ле­жа­ва за­пра­во ни­шта дру­го до је­дан „хе­у­ри­стич­ки на­пет си­стем од­но­са ра­зно­род­не пој­мов­но­сти“ (Кнап).[21]

_____________________________________________________________________________

[1] Од­ре­ђе­ње Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа (Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра, Бе­о­град 1931, 76).

[2] Дра­ги­ша Ви­то­ше­вић, До Евро­пе и на­траг, Гор­њи Ми­ла­но­вац 1989, 340.

[3] Ши­ре о то­ме вид. у: Гој­ко Те­шић, Срп­ска аван­гар­да у по­ле­мич­ком кон­тек­сту, Но­ви Сад 1991, 173–175.

[4] Бо­шко То­кин, „Се­дам по­сле­рат­них го­ди­на, Ле­то­пис Ма­ти­це срп­ске, Но­ви Сад, CII : 318/3 (1928), 381.

[5] Гој­ко Те­шић сма­тра да пре­крет­ни­цу пред­ста­вља го­ди­на 1928: те го­ди­не се, по ње­му, по­чи­ње ма­ни­фе­сто­ва­ти „ан­ти­мо­дер­ни­стич­ка по­бу­на. Пе­ри­од 1928–1933. го­ди­не, на­ста­вља Те­шић, „по­кри­ва тзв. над­ре­а­ли­стич­ка аван­гар­да, ко­ја се ја­вља као из­ра­зит ан­ти­под ства­ра­лач­ком кон­цеп­ту срп­ске књи­жев­но­сти два­де­се­тих го­ди­на. Услов­но би се ово раз­до­бље мо­гло озна­чи­ти као епи­лог срп­ске исто­риј­ске аван­гар­де („Кон­текст кри­тич­ке ми­сли срп­ске аван­гар­де, II, Књи­жев­ност, Бе­о­град, XLIV/ /9, 1989, 1407). Бо­јим се, ме­ђу­тим, да се син­таг­ма „ан­ти­мо­дер­ни­стич­ка по­бу­на не мо­же одр­жа­ти у књи­жев­но­и­сто­риј­ским раз­ма­тра­њи­ма: за раз­ли­ку од аван­гар­ди­ста, на ко­је се – ба­рем у пр­вим фа­за­ма њи­хо­во­га де­ло­ва­ња – мо­же гле­да­ти као на тип ли­те­рар­них ре­во­лу­ци­о­на­ра, ства­ра­о­ци тра­ди­ци­о­нал­но­га, па и тра­ди­ци­о­на­ли­стич­ко­га опре­де­ље­ња спа­да­ју у ка­те­го­ри­ју ево­лу­ци­о­ни­ста, што зна­чи да њи­хо­ве „ак­ци­је не до­се­жу раз­ме­ре, си­ло­ви­тост и ис­кљу­чи­вост ма ка­кве „ор­га­ни­зо­ва­не про­грам­ске или прак­тич­не књи­жев­не „по­бу­не.

[6] Вид. Адри­јан Ма­ри­но, „Аван­гар­да (прев. М. Дан и А. Ми­јо­вић), [у хре­сто­ма­ти­ји:] Аван­гар­да. Те­о­ри­ја и исто­ри­ја пој­ма 1 (прир. Г. Те­шић), Бе­о­град 1997, 37–39.

[7] О по­ре­клу и ге­не­зи тер­ми­на „аван­гар­да вид., пре дру­гих: Ре­на­то По­ђо­ли, Те­о­ри­ја аван­гард­не умет­но­сти (прев. Ј. Ја­ни­ћи­је­вић), Бе­о­град 1975, 41–55, и Ма­теј Ка­ли­не­ску, „’Аван­гар­да‘: из­ве­сна тер­ми­но­ло­шка раз­ма­тра­ња(прев. А. Го­ро­бин­ски), [у хре­сто­ма­ти­ји:] Аван­гар­да. Те­о­ри­ја и исто­ри­ја пој­ма 1, 111–142.

[8] Син­таг­ма-де­фи­ни­ци­ја Ги­јо­ма Апо­ли­не­ра ко­ја је, по об­ја­вљи­ва­њу Апо­ли­не­ро­вог ма­ни­фе­ста „Но­ви дух и пе­сни­ци (1917), од­мах ушла у оп­шту упо­тре­бу (уп. Г. Апо­ли­нер, Но­ви дух, прев. Ј. Ка­ште­лан, Сплит 1984, 57–68).

[9] Пој­мов­ну об­у­хват­ност ово­га тер­ми­на, с об­зи­ром на срп­ску књи­жев­ност два­де­се­тих го­ди­на, кри­тич­ки и те­о­риј­ски је нај­пот­пу­ни­је ар­ти­ку­ли­сао Ми­лан Бог­да­но­вић у рас­пра­ви „Слом по­сле­рат­ног мо­дер­ни­зма (Да­нас, Бе­о­град, I/3, 1934, 300–311). Ина­че, по­ја­ву тер­ми­на „мо­дер­ни­зам, ње­го­во ши­ре­ње и сва зна­че­ња у ко­ји­ма се ко­ри­стио (или ко­ри­сти и да­нас), у срп­ско­ме књи­жев­но­ме знал­ству до­сад ни­ко ни­је те­мељ­но ис­тра­жио. Ва­ља, та­ко­ђе, на­по­ме­ну­ти да се код нас већ у ра­ним два­де­се­тим го­ди­на­ма екс­пли­цит­но упо­тре­бља­ва тер­мин „аван­гар­да (вид. нпр. члан­ке Све­ти­сла­ва Сте­фа­но­ви­ћа „Аван­гард­ска по­е­зи­ја и аван­гард­ска кри­ти­ка, Ми­сао, Бе­о­град, III/45, 1921, 367–374, и „Књи­жев­на по­за­ди­на про­тив књи­жев­не аван­гар­де, Ми­сао, VI­II/3, 1922, 228–232).

[10] Вид. ви­ше у Пре­драг Па­ла­ве­стра, На­сле­ђе срп­ског мо­дер­ни­зма, Бе­о­град 1985, 117 и да­ље.

[11] До­ду­ше, и ства­ра­ла­штво мла­дих из до­ба пре Пр­вог свет­ског ра­та оста­ви­ло је до­ста аутен­тич­но аван­гард­них тра­го­ва, са­мо што књи­жев­ни раз­вој та­да још ни­је био по­при­мио оне јед­но­стра­не и крај­ње об­ли­ке ка­кви ће се ис­по­љи­ти по­сле 1919. го­ди­не (вид. Д. Ви­то­ше­вић, До Евро­пе и на­траг, 399; П. Па­ла­ве­стра, Исто­ри­ја мо­дер­не срп­ске књи­жев­но­сти, Бе­о­град 1986, 49–59). Пре­до­че­но ста­ње на­ве­ло је но­ви­је про­у­ча­ва­о­це срп­ске аван­гард­не књи­жев­но­сти да ус­по­ста­ве оправ­да­ну по­де­лу на пред­рат­ну (1911–1914) и по­рат­ну аван­гар­ду (1919–1933).

[12] О по­тре­би за уво­ђе­њем јед­не та­кве ди­стинк­ци­је по­дроб­но го­во­ри Ри­чард Во­лин у сво­јој кри­ти­ци Бир­ге­ро­ве кон­цеп­ци­је исто­риј­ске аван­гар­де (вид. Р. Во­лин, „Мо­дер­ни­зам про­тив пост­мо­дер­ни­зма, прев. В. То­мо­вић, Марк­си­зам у све­ту, Бе­о­град, XI­II/4–5, 1986, 184–185).

[13] По­ли­мор­фи­зму као од­ре­ђу­ју­ћој ка­те­го­ри­ји свет­ске књи­жев­но­сти пр­ве че­твр­ти­не два­де­се­тог ве­ка за­слу­же­ну па­жњу пoсве­ћу­је Ми­клош Са­бол­чи у огле­ду „Аван­гар­да – ме­ђу­на­род­на књи­жев­на по­ја­ва, об­ја­вље­ном на срп­ском је­зи­ку у пре­во­ду С. Ву­ји­чи­ћа (Умјет­ност ри­је­чи, За­греб, XV/2, 1971, 99–112).

[14] нај­но­ви­је вре­ме пој­му екс­пре­си­о­ни­зма удах­њу­ју се и мно­го ши­ра, шта­ви­ше све­о­бу­хват­на зна­че­ња. На овом ме­сту тре­ба, сва­ка­ко, ука­за­ти на ви­ђе­ње Ми­ла­на Ра­ду­ло­ви­ћа. По ње­му, „је­ди­но је екс­пре­си­о­ни­зам, у ко­јем су слу­ће­не ко­смич­ке ко­ор­ди­на­те и зна­чај до­га­ђа­ња ин­ди­ви­ду­ал­не људ­ске ег­зи­стен­ци­је, још и да­нас ак­ту­а­лан и ду­хов­но жив; са­мо, екс­пре­си­о­ни­зам ни­кад и ни­је био аван­гар­дан по­крет већ са­мо из­раз мо­дер­не ду­хов­но­сти („Дру­штве­ни и исто­риј­ски кон­текст срп­ске по­сле­рат­не књи­жев­но­сти, Исто­риј­ска свест и естет­ске уто­пи­је, Бе­о­град 1986, 11). Сле­де­ћи овај став, Ра­ду­ло­вић ће се у сво­јој књи­зи Мо­дер­ни­зам и срп­ска иде­а­ли­стич­ка фи­ло­со­фи­ја (Бе­о­град 1989) упу­сти­ти у про­у­ча­ва­ње екс­пре­си­о­ни­стич­ке ду­хов­но­сти у де­ли­ма та­квих ми­сли­ла­ца, пи­са­ца и на­уч­ни­ка као што су: Бо­жи­дар Кне­же­вић, Бра­ни­слав Пе­тро­ни­је­вић, Јо­ван Цви­јић, Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић, Ју­стин По­по­вић, Ми­лош Н. Ђу­рић, Вла­ди­мир Ву­јић и Ксе­ни­ја Ата­на­си­је­вић.

[15] Оце­на Ма­ри­је Да­бров­ске Пар­ти­ке (вид. „На­зив као из­раз син­хро­ниј­ске ауто­ре­флек­си­је књи­жев­но­сти и као књи­жев­но-по­ви­је­сни тер­мин, Ге­ста, Ва­ра­ждин, V/17–18–19, 1983, 41).

[16] Сло­бо­дан Ж. Мар­ко­вић, „Екс­пре­си­о­ни­зам или мо­дер­ни­зам, Књи­жев­ни по­кре­ти и то­ко­ви из­ме­ђу два свет­ска ра­та, Бе­о­град 1970, 38.

[17] Не­до­у­ми­ца о ко­јој је реч за­пра­во и ни­је би­ла истин­ска. Она, пра­во го­во­ре­ћи, ни­је ни ори­ги­нал­на: про­ис­те­кла је, по ана­ло­ги­ји, из јед­не прет­ход­не, крај­ње упро­шће­не, ја­ло­ве ра­спре о то­ме има­мо ли ми „срп­ски или „бе­о­град­ски над­ре­а­ли­зам.

[18] То при­хва­та­ње је, ме­ђу­тим, обе­ле­жи­ла јед­на ме­то­до­ло­шка и ло­гич­ка не­до­след­ност. Ње­но по­ре­кло ни­је ли­те­рар­но-те­о­риј­ско. Већ на са­мом по­чет­ку је при­ме­ње­но дво­стру­ко ме­ри­ло: на­и­ме, тер­ми­ном екс­пре­си­о­ни­зам ни­су об­у­хва­та­ни сви из­ми ство­ре­ни у срп­ској књи­жев­но­сти два­де­се­тих го­ди­на. Над­ре­а­ли­зму је, без из­у­зет­ка, оста­вља­на при­ви­ле­ги­ја са­мо­род­но­сти. Пи­са­ло се и по­на­вља­ло: екс­пре­си­о­ни­зам и над­ре­а­ли­зам. Са­му по­де­лу, опет, ни­ко до­сад ни­је обра­зло­жио на за­до­во­ља­ва­ју­ћи на­чин. По­тре­ба за та­квим раз­ја­шње­њем сма­тра­ла се, очи­то, из­ли­шном. Го­то­во да је то и ра­зу­мљи­во: из­у­зи­ма­ње над­ре­а­ли­зма и ни­је из­ве­де­но из ду­ха са­мо­га тог по­кре­та, не­го се „те­ме­љи на из­ве­сним спољ­ним, иде­о­ло­шким раз­ло­зи­ма, ко­ји­ма се, ето, без ика­квог те­о­риј­ског оправ­да­ња по­ви­но­ва­ла на­у­ка о књи­жев­но­сти. У Фран­цу­ској се, при­ме­ра ра­ди, на сли­чан про­блем са­свим дру­га­чи­је гле­да. Фор­си­ра­них со­ци­јал­но-по­ли­тич­ких из­два­ја­ња та­мо ни­ка­да ни­је би­ло. Ста­но­ви­шта Жор­жа Риб­мон-Де­се­ња из Исто­ри­је да­де (да је над­ре­а­ли­зам че­до да­да­и­зма – уп. Зден­ко Рус, „Да­да & ко­лаж, Пи­та­ња, За­греб, V/47, 1973, 75) и Мо­ри­са На­доа из Исто­ри­је над­ре­а­ли­зма (прев. Н. Бер­то­ли­но, Бе­о­град 1980, 13–14: да је над­ре­а­ли­зам на­след­ник и на­ста­вљач умет­нич­ких по­кре­та ко­ји су му прет­хо­ди­ли) сма­тра­ју се пу­но­ва­жним и не­за­о­би­ла­зним.

[19] Основ­не при­ло­ге о ово­ме пи­та­њу на­ве­шћу за­јед­но, др­же­ћи се, у овој при­ли­ци, са­мо хро­но­ло­ги­је њи­хо­во­га по­ја­вљи­ва­ња. О те­о­риј­ској, књи­жев­но­по­ве­сној и ком­па­ра­ти­стич­кој вред­но­сти тих тек­сто­ва ја се ов­де не­ћу пи­та­ти (исто­ри­јат тер­ми­но­ло­шких иде­ја у срп­ској на­у­ци о књи­жев­но­сти те­ма је ко­ја је тек ту и та­мо, нај­че­шће са­мо овлаш до­ти­ца­на). Да­кле, ра­до­ви ко­ји ула­зе у осно­ви­цу мо­јих ге­не­ра­ли­за­ци­ја о оправ­да­но­сти упо­тре­бе оп­штег на­зи­ва „екс­пре­си­о­ни­зам за кључ­ни пе­ри­од срп­ске ли­те­рар­не аван­гар­де – је­су сле­де­ћи: Зо­ран Кон­стан­ти­но­вић, Екс­пре­си­о­ни­зам, Це­ти­ње 1967, 59–60; Дра­ги­ша Жив­ко­вић, „Пе­ри­о­ди­за­ци­ја срп­ске књи­жев­но­сти XVIIXX ве­ка (1972), Европ­ски окви­ри срп­ске књи­жев­но­сти, I, Бе­о­град 1994, 37, 40; Дра­ги­ша Ви­то­ше­вић, „По­сле­рат­на аван­гар­да и Ми­лош Цр­њан­ски, збор­ник Књи­жев­но де­ло Ми­ло­ша Цр­њан­ског, Бе­о­град 1972, 52–53; Ра­до­ван Вуч­ко­вић, „Опа­ске о пе­ри­о­ди­за­ци­ји срп­ске књи­жев­но­сти XX ве­ка (1976), збор­ник Раз­вој­не ета­пе у срп­ској књи­жев­но­сти XX ве­ка и њи­хо­ве основ­не од­ли­ке, СА­НУ, Бе­о­град 1981, 27–29 (уп. та­ко­ђе од­го­ва­ра­ју­ћа по­гла­вља у Вуч­ко­ви­ће­вим књи­жев­но­и­сто­риј­ским син­те­за­ма По­е­ти­ка хр­ват­ског и срп­ског екс­пре­си­о­ни­зма, Са­ра­је­во 1979; Мо­дер­на дра­ма, Са­ра­је­во 1982, и Аван­гард­на по­е­зи­ја, Ба­ња Лу­ка 1984); Пре­драг Па­ла­ве­стра, „Прав­ци про­у­ча­ва­ња ме­ђу­рат­не срп­ске књи­жев­но­сти (1982), збор­ник Ме­ђу­рат­на срп­ска књи­жев­ност, Бе­о­град 1983, 16–17; Јо­ван Де­ре­тић, Исто­ри­ја срп­ске књи­жев­но­сти, Бе­о­град 1983, 493–494; Ми­лан Ра­ду­ло­вић, „Мо­дер­ни­зам и аван­гар­да“, [у збор­ни­ку:] Срп­ска аван­гар­да у пе­ри­о­ди­ци, Но­ви Сад / Бе­о­град 1996, 15–36.

[20] Од­ре­ђе­ње Ра­до­ми­ра Кон­стан­ти­но­ви­ћа у огле­ду „Ран­ко Мла­де­но­вић (1974), Би­ће и Је­зик, 5, Бе­о­град / Но­ви Сад 1983, 554, нап. 5.

[21] О пој­мов­но-те­о­риј­ским не­во­ља­ма ве­за­ним за упо­тре­бу тер­ми­на „екс­пре­си­о­ни­зам као об­је­ди­њу­ју­ћег на­зи­ва за прав­це, по­кре­те и шко­ле у европ­ској (и срп­ској) аван­гар­ној књи­жев­но­сти 1910–1930. го­ди­не – вид. са­жет пре­глед Бо­ја­на Јо­ви­ћа из­ло­жен у ње­го­вој сту­ди­ји Лир­ски ро­ман срп­ског екс­пре­си­о­ни­зма (Бе­о­град 1994, 35–38).


Александра Ристић ЛУДО ПИТАЊЕ: ЗАШТО?

поставио/ла Miroslav Lukić 19.01.2012. 07:31   [ ажурирано 08.07.2016. 13:04 ]

Исидора Секулић: Изравнања. Приредио Јован Пејчић. – Алтера, Београд 2010.

Јед­но­ста­ван је чо­век... као цр­кви­ца у ко­јој го­ри мно­го све­ти­ља­ка, уже­же­них од ра­зних да­ро­ва­ла­ца, на­ме­ње­них ра­зним ци­ље­ви­ма зе­маљ­ским и не­бе­ским, и ко­је се у трај­ном ми­ру га­се и по­но­во па­ле. И са­мо све­тле.

Су­шти­ну сво­га би­ћа Иси­до­ра Се­ку­лић от­кри­ла је, не­хо­ти­це или на­мер­но, тек – по­сред­но, у за­пи­су „Чо­век“ (1941), ко­јим при­ре­ђи­вач, Јо­ван Пеј­чић, за­по­чи­ње Из­рав­на­ња. Са­зда­на од мно­штва „уже­же­них све­тиљ­ки“, по­све­ће­на соп­стве­ном и на­ци­о­нал­ном (про)све­тле­њу, Иси­до­ра Се­ку­лић пре­да­но је ис­пи­си­ва­ла соп­стве­ни ти­пик.

 Александра Ристић

Из­бо­ром ра­зно­род­них тек­сто­ва, на­ста­лих у пе­ри­о­ду из­ме­ђу 1924. и 1958. го­ди­не, ма­хом об­ја­вље­них у „Срп­ском књи­жев­ном гла­сни­ку“, „Хри­шћан­ској ми­сли“ и „Народној одбрани“, Пеј­чић је на­сто­јао да ука­же на до­ми­нант­ну, а ду­го за­бо­ра­вља­ну, ду­хов­но-ре­ли­ги­о­зну стра­ну ства­ра­ња и жи­вље­ња Иси­до­ре Се­ку­лић, да по­ну­ди кључ за ду­бље раз­у­ме­ва­ње и но­во чи­та­ње ње­но­га де­ла. Се­дам це­ли­на ове књи­ге, уокви­ре­не про­ло­гом („На по­чет­ку“) и епи­ло­гом („Кра­ја не­ма“), гру­пи­са­не су нај­пре пре­ма њи­хо­вом те­мат­ском усме­ре­њу, што је ну­жно усло­ви­ло из­ве­сна жан­ров­ска оп­ко­ра­че­ња уну­тар це­ли­не. Фор­мал­ни зах­те­ви ове вр­сте, ме­ђу­тим, ни­су би­ли им­пе­ра­тив у про­ми­сли Иси­до­ре Се­ку­лић, а ни Јо­ва­на Пеј­чи­ћа. За­гле­да­на у сво­је не­по­зна­то, пре­ко по­вр­шно­сти ба­нал­ног, за­гле­да­на у и из­над, те­жи­ла је да са­гле­да бит, да раз­у­ме свр­ху људ­ског по­стан­ка и оп­стан­ка.

Ком­по­зи­ци­о­ним устрој­ством ода­бра­них тек­сто­ва Из­рав­на­ња Пеј­чић је пре­до­чио нај­ин­спи­ра­тив­ни­је, нај­у­да­ље­ни­је пу­то­ва­ње Иси­до­ре Се­ку­лић – пу­то­ва­ње кроз сфе­ре ду­ха и ду­хов­но­сти. Ми­сли, ко­је уво­де у осе­ћа­њем и ми­шље­њем оме­ђе­не тек­сто­ве, ука­зу­ју се као сво­је­вр­сни пу­то­ка­зи, тач­но на­ја­вљу­ју­ћи пи­та­ња за чи­јим је од­го­во­ри­ма књи­жев­ни­ца тра­га­ла.

Ни­ма­ло слу­чај­но, ци­тат „Оп­шти про­бле­ми ву­ку ка ауто­ри­те­ту нај­ви­ших мо­ћи, ву­ку у ре­ли­ги­о­зне обла­сти“, ко­јим Пеј­чић отва­ра пр­во по­гла­вље књи­ге, ну­ди на­го­ве­шта­је о ми­са­о­ној усме­ре­но­сти пр­вог трој­ства тек­сто­ва, али и о це­ли­ни, чи­ја се за­о­кру­же­на ком­по­зи­ци­ја про­сти­ре од за­пи­са „Чо­век“, пре­ко ду­бо­ке кон­тем­пла­ци­је оста­лих ра­до­ва, до „Мо­је по­след­ње во­ље“.

Већ у пр­вој це­ли­ни Иси­до­ра Се­ку­лић се от­кри­ва као пи­сац, пе­сник и ми­сли­лац ко­ји у Бо­жи­ћу пре­по­зна­је па­ган­ско и пре­па­ган­ско на­сле­ђе за­рад спо­ко­ја хри­шћан­ства, от­кри­ва стра­хо­ве же­не. Же­ља да бу­де „ма­ње са­мац“(15), да се с при­ро­дом и љу­ди­ма сро­ди, са су­бјек­тив­ног, ин­тро­спек­тив­ног пла­на пре­но­си се на оп­шти, ко­лек­тив­ни. „Са Ус­кр­шњом по­штом“ от­пре­мље­на је и мол­ба нео­бич­ног им­пе­ра­ти­ва: „Да Те­би бар ка­жем шта је да­нас / Исти­на стра­шна о ма­лом на­ро­ду“(20).

Уоч­љи­во је да се на­ве­де­ни сти­хо­ви на­до­ве­зу­ју на увод у дру­гу це­ли­ну, ко­ји је сав из­ве­ден из јед­ног за­кључ­ка: „Ма­ли на­ро­ди, оди­ста, ма­ње су европ­ски, ви­ше су ва­се­лен­ски ма­те­ри­јал...“ Па­три­о­ти­зам, ро­до­љу­бље, па и ак­тив­но де­ло­ва­ње по­је­дин­ца у ко­рист на­ро­да код Иси­до­ре Се­ку­лић ни­су све­де­ни под дру­штве­но при­хва­тљи­ви, усто­ли­че­ни обра­зац. Као „че­твр­ту ди­мен­си­ју“(38) људ­ског по­сто­ја­ња, као је­ди­ну гра­ни­цу за­ви­ча­ја, Иси­до­ра Се­ку­лић пре­по­зна­је је­зик. Је­зи­ком, као ства­ра­лач­ком си­лом, ње­го­вим очу­ва­њем и стал­ним ра­дом на бо­га­ће­њу пи­са­не ре­чи она дон­ки­хо­тов­ски уста­је у од­бра­ну свих ма­лих на­ро­да, па и оног ко­јем са­ма при­па­да. Име­ну­ју­ћи у сле­де­ћем за­пи­су за срп­ске вр­хов­не го­спо­да­ре Кне­за Ла­за­ра и Вла­ди­ку Ра­да, да­кле владара-све­ца и ми­сли­о­ца-пе­сни­ка, са по­но­сом, али и се­том ис­ти­че ка­ко те­ста­мен­ти ових стра­дал­ни­ка ни­су ни за­пи­са­ни ни из­го­во­ре­ни, већ у на­ро­ду ство­ре­ни, Ко­со­вом по­ве­за­ни. Ода­ју­ћи, та­ко, на­ро­ду нај­ве­ће при­зна­ње, Иси­до­ра Се­ку­лић по­зи­ва на за­по­че­ти кон­ти­ну­и­тет, ко­ме се све ви­ше гу­би нит. „Зла­та не­ма­мо; ве­ли­ке ин­ду­стри­је за кон­ку­рен­ци­ју не­ма­мо; ми­сти­ци­зма и оп­се­не ве­ли­чи­не не­ма­мо. Оста­је нам кон­цен­тра­ци­ја ду­ха и па­ме­ти, и ди­сци­пли­на мо­ра­ла. Ста­ра на­ша ко­сов­ска ме­та­фи­зи­ка“(43). Апел на усред­сре­ђе­ње нај­бо­љег у се­би од­је­ку­је и на­ред­ним по­гла­вљем.

Наг­ну­та над зе­маљ­ским, Иси­до­ра Се­ку­лић уз­ди­же се из сфе­ре ег­зи­стен­ци­јал­ног у сфе­ру спи­ри­ту­ал­ног, не по­ти­ру­ћи, при том, ак­ти­ви­зам, ко­ји је ду­го оста­јао не­при­ме­ћен: „Чо­век је са­рад­ник Бож­ји на без­број на­чи­на и на без­број сек­то­ра Бож­јег ра­да и умо­ва­ња.“

Пу­то­пи­си нео­бич­не фор­ме и са­др­жи­не, се­ћа­ња из по­се­те ма­на­сти­ру у Ра­ко­ви­ци и Жи­чи, до­но­се оби­ље звуч­них асо­ци­ја­ци­ја ко­је под­сти­чу на раз­ми­шља­ња о бо­го­у­год­но­сти сва­ког ра­да ко­ји го­ди пле­ме­ни­тој ду­ши. Од зву­ка мај­стор­ског дле­та и че­ки­ћа, од по­ја­ња оку­пље­них вер­ни­ка, од ти­хог (по­не­кад кри­шом) ис­цр­та­ва­ња кр­ста над тр­пе­зом, спо­зна­је се нај­ве­ћа, „ре­ли­ги­о­зна вред­ност у чо­ве­ку“(50). Осе­ћа­ње озбиљ­но­сти и вред­но­сти сва­ке вр­сте Иси­до­ру је ве­зи­ва­ло за оца, ка­ко на­во­ди у „За­пи­су о оцу“, ко­јим Пеј­чић за­вр­ша­ва тре­ћи оде­љак Из­рав­на­ња, али и сим­бо­лич­ки по­чи­ње по­вест о „ду­хов­ним не­и­ма­ри­ма“ књи­жев­ни­це.

 „Ли­те­ра­ту­ра зах­те­ва ве­ли­ка од­ри­ца­ња, ско­ро жи­вље­ње по не­ком стро­гом мо­на­шком ти­пи­ку“, вели Исидора мислећи на Вла­ди­ка Ни­ко­лаја Велимировића, Јо­вана Скер­лића и Ми­лана Ра­кића – пре­га­о­це, под­ви­жни­ке, љу­де од ре­чи и де­ла ко­ји су, сва­ки на себи свој­ствен на­чин, ути­ца­ли на усме­ре­ње Иси­до­ре Се­ку­лић, али и чи­та­вог на­ро­да. У про­ми­шља­њу оп­штег зна­ча­ја очу­ва­ња тра­ди­ци­је у име по­ко­ле­ња, од „до­ма­ћин­ског“(78) од­но­са Жи­че и Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја, у са­о­се­ћа­њу са фа­ту­мом „сла­вен­ске суд­би­не“(85) Јо­ва­на Скер­ли­ћа, Иси­до­ра је ис­ка­за­ла огром­ну свест о ва­жно­сти тре­нут­ка у ко­ме је са њи­ма жи­ве­ла де­ле­ћи исти циљ. 

Текст о Ми­ла­ну Ра­ки­ћу, ме­ђу­тим, по то­ну је су­бјек­тив­ни­ји од свих дру­гих. Свест о ве­ли­чи­ни и зна­ча­ју упокoјеног пе­сни­ка над­ма­ше­на је бо­лом због гу­бит­ка пре­ми­ну­лог при­ја­те­ља. От­кри­ва­ју­ћи је ра­ње­ну као чо­ве­ка, Пеј­чић отва­ра пе­то по­гла­вље, по­све­ће­но ис­ку­ше­њи­ма и људ­ским по­ср­ну­ћи­ма, по­све­ће­но Бо­жјој прав­ди ко­ја се, не­у­рав­но­те­же­на у рав­но­те­жи ко­ју про­пи­су­је чо­век, ола­ко до­жи­вља­ва као не­прав­да.



Есе­ји „За­бе­ле­шка о гње­ву“, „Реч о прав­ди“ и „О про­ла­зно­сти у жи­во­ту“ осли­ка­ва­ју срж Иси­до­ри­ног схва­та­ња жи­во­та у са­гла­сју с Бо­гом и ва­се­ле­ном. Те­жња ка спа­се­њу, утка­на у сва­ку из­го­во­ре­ну и од­ћу­та­ну мо­ли­тву иште, по Иси­до­ри, на путу ка веч­ном ми­ру, и оно што нас спу­та­ва, што пре­ти да над­вла­да би­ће, а на­зи­ва се смрт­ним гре­хом. Ре­до­след есе­ја, прем­да ахро­но­ло­шки, да­је увид у про­цес са­зре­ва­ња ми­сли о гре­ху, гње­ву ко­ји оп­се­да и сти­хиј­ски ру­ши све пле­ме­ни­то у чо­ве­ку, за­тим о рав­но­те­жи ко­ја се, по Бож­јој про­ми­сли, ус­по­ста­вља као те­мељ оп­ште­ња ко­смо­са са све­том, до про­ла­зно­сти као је­ди­не из­ве­сно­сти да је жи­вот ко­ји је про­шао био – наш.

У раз­ми­шља­њи­ма о ап­стракт­ним пој­мо­ви­ма, нео­пи­пљи­вим а све­при­сут­ним, Иси­до­ра Се­ку­лић кре­ће од ма­те­ри­јал­них, ово­зе­маљ­ских збивања, тра­же­ћи у жи­вот­ним уде­си­ма тре­нут­ке пре­о­бра­жа­ја, ка­да се је­зи­чак на ва­ги при­кла­ња јед­ној или дру­гој стра­ни. Обра­ћа­ју­ћи се, пр­вен­стве­но, обич­ном чо­ве­ку, раз­ла­жу­ћи свој есеј на ла­ко ра­зу­мљи­ве пој­мо­ве сва­ко­днев­ни­це, она не од­у­ста­је од уз­ви­ше­но­сти сти­ла, а ни од по­зи­ва­ња на умет­ни­ке, ге­ни­је по во­ка­ци­ји, ка­кви су Бе­то­вен или Тур­ге­њев. У овом по­гла­вљу Иси­до­ра је по­сма­тра­ла, уви­ђа­ла, упо­зо­ра­ва­ла: „До­кле год чо­век не­ма иде­ју о Бож­јој прав­ди, ње­го­ви тра­гич­ни су­ко­би с прав­дом и Бо­гом на­ста­вља­ће се“(100).

Одав­но је уоче­но да је од­нос Иси­до­ре Се­ку­лић пре­ма књи­жев­но­сти по­сте­пе­но до­би­јао по­се­бан, го­то­во аскет­ски ка­рак­тер. На ми­сао „Сва­ко је од нас у сво­јој ће­ли­ји сам, и не по­зна­је ни­ког до јед­но­га Бо­га“, ко­јом при­ре­ђи­вач уво­ди у ше­сто по­гла­вље, је­ди­но де­се­то­дел­но у овој књи­зи, са­вр­ше­но се на­до­ве­зу­ју за­пи­си и све­до­че­ња ње­них лич­них при­ја­те­ља, и оних ко­ји су то по­ста­ли во­ле­ћи реч. (У сво­јим Су­сре­ти­ма и пи­сми­ма Ми­лан Ка­ша­нин ће се при­се­тити: „У го­во­ру, по­на­ша­њу, оде­ва­њу, жи­во­ту Иси­до­ри­ном би­ло је не­чег мо­на­шког, и ни­је чи­та­ла и пи­са­ла у ка­би­не­ту, већ у ће­ли­ји.“)

Де­сет „Мо­ли­та­ва у ма­лој Топ­чи­дер­ској цр­кви“ от­кри­ва­ју нај­ин­тин­ми­је стра­хо­ве, же­ље и стре­мље­ња же­не од ду­ха, же­не од зна­ња, и од кр­ви и ме­са. У „мо­ли­тве­ном гр­чу“(116) раз­ла­же се крик, ва­пај да се мут­но тле са ду­би­не би­ћа сми­ри, да се та­лог про­чи­сти, да муљ не пре­вла­да. Ухо­ђе­на од Ме­се­ца и но­ћи, у бор­би са на­у­ком ко­ја је „ки­да од Бо­га“(119), по­кај­нич­ки, очај­нич­ки же­ле­ћи да при­па­да, да ура­сте у „мир ду­хов­ни та­ко као што је орах ура­стао у љу­ску...“(120), Иси­до­ра ће, за­пра­во, све вре­ме мо­ли­ти за из­рав­на­ње.

Про­во­де­ћи нас кроз Гол­го­ту са­зна­ња Иси­до­ре Се­ку­лић, Пеј­чић чи­та­о­ца до­во­ди пред ње­но ко­нач­но од­ре­ди­ште, на ко­ме се све за­вр­ша­ва, и по­чи­ње из­но­ва. Из ва­се­лен­ског из­во­ра до­би­је­ни дар Иси­до­ра је, по соп­стве­ном хте­њу а не мо­ра­њу, умно­жа­ва­ла, и бла­го­у­год­но у из­вор вра­ћа­ла – да се на­па­ја.

У из­ван­ред­ном есе­ју „Иде ли умет­ност над све­тост?“ су­бли­ми­са­но је чи­та­лач­ко и ис­ку­ство Иси­до­ре као књи­жев­ни­ка, али и ње­на мо­на­шка, аскет­ска за­гле­да­ност у сфе­ре бо­жан­ског. По­ла­зе­ћи од тврд­ње Ан­дреа Си­а­ре­са да је умет­ност из­над све­то­сти, Се­ку­ли­ће­ва је ра­зло­жно по­ста­вља­ла сво­је ар­гу­мен­та­ци­је, ко­ји­ма се овом ми­шље­њу су­прот­ста­вља. Ола­ку тврд­њу не при­хва­та чак ни као игру ду­ха, од­би­ја­ју­ћи да у ве­зу до­ве­де „две во­ка­ци­је из два ра­зна све­та“(123).

Је­ди­но што је умет­ни­ку и све­цу за­јед­нич­ко је­сте по­лет за оства­ре­ње ве­ли­ких за­да­та­ка у ко­јем, већ на раз­ли­чи­те на­чи­не, деј­ству­је Бож­ја по­моћ. У по­сло­ви­ма умет­ни­ка, Бог са­ра­ђу­је – све­тац сво­јим ра­дом же­ли да са­ра­ђу­је с Бо­гом. Ко­рен ми­мо­и­ла­же­ња на­ла­зи се у су­прот­но­сти њи­хо­вих при­ро­да, и пој­ма веч­но­сти ко­ји те­же да оства­ре. Умет­ник је при­ро­да ко­ја са­би­ра, ко­ја из све­та цр­пе не би ли ство­ри­ла ко­нач­ну, тво­ре­ви­ну де­фи­ни­тив­не вред­но­сти. При­ро­да све­ца се, пак, ли­ша­ва све­га, нео­гра­ни­че­на зе­маљ­ским, без ну­жног са­мо­по­твр­ђи­ва­ња, ства­ра да иш­чи­ли, да се у веч­но­сти по­све­ти.

Бо­жан­ско и све­то оста­је из­ме­ђу не­на­пи­са­них ре­до­ва, у нео­д­сви­ра­ним то­но­ви­ма, не­до­дир­ну­то сли­кар­ском ки­чи­цом: „Ле­по­та умет­нич­ког де­ла мо­же до­ве­сти и до чи­сто ре­ли­ги­о­зног ус­хи­ће­ња, али ни­ка­да не мо­же би­ти по­бу­да за све­тост“ (127). Си­а­рес је умет­ни­ке веч­не умом, сма­тра Иси­до­ра, мо­гао срећ­ни­је по­ре­ди­ти са хе­рој­ством. Хе­ро­ји и умет­ни­ци узда­ју се у сре­ћу и амај­ли­ју, све­ци у крст. Стра­дал­ни­ка и са­рад­ни­ка Бож­јих је, ме­ђу­тим, и ме­ђу јед­ни­ма и дру­ги­ма: Дон Ки­хот, фра Мар­ко, До­сто­јев­ски и Дан­те про­шли су сво­је пу­те­ве кроз Чи­сти­ли­ште, до­жи­ве­ли ре­ли­ги­о­зно ус­хи­ће­ње Ра­ја, али је све­тост оста­ла без умет­нич­ког из­ра­за...

Са­ра­ђу­ју­ћи са при­ро­дом, на­у­ком и Бо­гом, Иси­до­ра је не­у­мор­но од­го­ва­ра­ла соп­стве­ним ви­со­ким (или ви­шим) зах­те­ви­ма, за­ве­ти­ма ко­је је има­ла са­ма да ис­пи­ше, са­ма да по њи­ма жи­ви. Сле­ди­ла је без од­мо­ра и стра­ха уну­тра­шње им­пул­се свог би­ћа, ко­ји су је во­ди­ли од ли­те­ра­ту­ре „да­ље или бар дру­га­мо“ (159); у „гро­зи за­пре­па­шће­ња“, у „дрх­та­ви­ци пред не­зна­ним и не­по­зна­тим“, ус­прав­но је из­др­жа­ва­ла и на­ди­ла­зи­ла – „лу­до пи­та­ње: за­што“ (161).

Овим и ова­квим из­да­њем Из­рав­на­ња су, ис­пи­са­на ду­хом „ду­бо­ко по­гру­же­ним свим вр­ста­ма по­гру­же­ња: ре­ли­ги­о­зним, ми­сле­ним, аскет­ским“(161), сва­ка­ко до­би­ла свој умет­нич­ки и свој ми­са­о­ни лик. Пу­то­ва­ње, нео­бич­ни­је од свих, ука­за­ло се као услов ин­те­лек­ту­ал­ног и ду­хов­ног оп­стан­ка, ко­ји је Иси­до­ра Се­ку­лић же­ле­ла да пре­ђе као ми­сли­лац, пе­сник, есе­ји­ста, пу­то­пи­сац... по­твр­ђу­ју­ћи се као књи­жев­ник и му­драц, те­же­ћи ка све­то­сти не са­мо из­ра­за, не­го и жи­во­та. Ко­нач­на име­но­ва­ња, а ни сво­ђе­ња под обра­зац би­ло ко­је вр­сте – по­чев­ши од устрој­ства књи­ге, пре­ко про­ми­сли при­ре­ђи­ва­ча, до Иси­до­ри­ног ду­ха – су­ви­шна су.

Исидору Секулић ваља и сад, овде, призвати: „Мо­жда је су­ма на­по­ра та­мо где не­ма атри­бу­та.“

 

Биљана Мичић ЗА РОД СРПСКИ И ПОТОМСТВО

поставио/ла Miroslav Lukić 18.01.2012. 13:15   [ ажурирано 08.07.2016. 13:07 ]

Јован Пејчић: Заснови Глигорија Возаровића. Друго, промењено издање. – Admiral Books, Београд 2009.

 Биљана Мичић

 

По­че­ци срп­ског књи­жар­ства и из­да­ва­штва ве­зу­ју се за име Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа. Не­до­вољ­но су, ме­ђу­тим, по­зна­те све за­слу­ге овог ро­до­љу­би­вог Ср­би­на у раз­во­ју и очу­ва­њу на­ше ду­хов­но­сти. Дру­го, про­ме­ње­но и до­пу­ње­но из­да­ње књи­ге За­сно­ви Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа, овен­ча­не Про­све­ти­ном на­гра­дом „Ге­ца Кон“ го­ди­не 1997, све­до­чи о зна­ча­ју ко­ји она у срп­ској кул­ту­ри има. Реч је о за­ни­мљи­вој по­ве­сти о жи­во­ту и ра­ду пр­вог књи­го­ве­сца, књи­жа­ра и из­да­ва­ча у об­но­вље­ној Ср­би­ји. Аутор Јо­ван Пеј­чић, одав­но по­знат на­шој књи­жев­ној јав­но­сти као вр­стан књи­жев­ни кри­ти­чар, исто­ри­чар књи­жев­но­сти, есе­јист и ан­то­ло­ги­чар, пред­ста­вио се овом књи­гом и као би­о­граф ко­ји ре­кон­стру­и­ше жи­во­то­пис Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа, и као исто­ри­о­граф ко­ји обра­зла­же и кри­тич­ки са­гле­да­ва дру­штве­не при­ли­ке Во­за­ро­ви­ће­вог вре­ме­на, али и као пи­сац ко­ји из обим­не гра­ђе, ве­штом ком­по­зи­ци­јом, ра­зу­мљи­вим и сли­ко­ви­тим сти­лом ства­ра сво­је­вр­сну при­по­вест. Ин­те­ре­сан­тан на­слов књи­ге упу­ћу­је, с јед­не стра­не, на мла­дић­ки сан Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа – да књи­гом и кул­ту­ром „об­ште­му Ср­бин­ству“ по­слу­жи – а са дру­ге ука­зу­је на ње­го­ву де­лат­ност као на је­дан од сто­же­ра на­ше кул­ту­ре. Бе­се­да са до­де­љи­ва­ња на­гра­де „Ге­ца Кон“, ко­јом је про­ши­ре­но дру­го из­да­ње ове књи­ге, за­о­кру­жу­је ње­ну ком­по­зи­ци­ју и по­тен­ци­ра кон­ти­ну­и­тет у раз­во­ју срп­ског из­да­ва­штва на чи­јем про­че­љу сто­ји Гли­го­ри­је Во­за­ро­вић.

По­вест о пр­вом књи­го­ве­сцу оме­ђе­на је јед­ним пи­та­њем и од­го­во­ром на ње­га. Иза по­чет­не за­пи­та­но­сти – Ко је за­пра­во Гли­го­ри­је Во­за­ро­вић – сле­ди ње­гов жи­во­то­пис, а на кра­ју, као за­кљу­чак и ре­ка­пи­ту­ла­ци­ја, на­ла­зи се од­го­вор: пр­ви књи­го­ве­зац и књи­жар у об­но­вље­ној Ср­би­ји, пр­ви са­мо­стал­ни из­да­вач код нас, осни­вач пр­ве јав­не би­бли­о­те­ке у Бе­о­гра­ду, из­да­вач пр­вих це­ло­куп­них де­ла јед­ног срп­ског пи­сца, да­ро­да­вац и по­кро­ви­тељ.

По ре­чи­ма ауто­ра, књи­га има два то­ка – пр­ви је основ­ни текст ко­ји чи­ни по­вест о Во­за­ро­ви­ћу, а дру­ги ток, „од­мет­нут у по­ље на­по­ме­на“, са­чи­њен је од упу­ћи­ва­ња на гра­ђу и до­ку­мен­те. По­сто­ји , ме­ђу­тим, и тре­ћи ток. То је ван­ли­те­рар­на гра­ђа ко­ја пра­ти основ­ну при­чу. Фо­то­гра­фи­је ста­рог Бе­о­гра­да, Во­за­ро­ви­ће­вих са­вре­ме­ни­ка, ње­го­вих до­ку­ме­на­та, за­пи­са и по­ве­за, аутен­тич­на су све­до­чан­ства ко­ја до­ча­ра­ва­ју вре­ме, а са­му при­чу чи­не упе­ча­тљи­ви­јом.

Основ­ни ток  има је­да­на­ест це­ли­на. По­шту­ју­ћи жа­нр жи­во­то­пи­са Пеј­чић хро­но­ло­шки пред­ста­вља жи­вот и ак­тив­но­сти сво­га ју­на­ка у спле­ту бур­них дру­штве­но-исто­риј­ских про­ме­на. Ус­по­ста­вља­ју­ћи вре­мен­ски след до­га­ђа­ја, по­ла­зи од оскуд­них по­да­та­ка о де­тињ­ству и шко­ло­ва­њу, Во­за­ро­ви­ће­вом пре­ла­ску у Бе­о­град, пре­ко же­нид­бе и ра­да у Др­жав­ној ти­по­гра­фи­ји, до до­би­ја­ња срп­ског др­жа­вљан­ства, бо­ле­сти и смр­ти. Цен­трал­на ме­ста у жи­во­то­пи­су при­па­ла су оним по­гла­вљи­ма у ко­ји­ма се ука­зу­је на екс­клу­зив­ност ње­го­вог ра­да: Пр­ви срп­ски књи­го­ве­зац, Пр­ви књи­жар у Бе­о­гра­ду, Пр­ви при­ват­ни из­да­вач у Ср­би­ји, Пр­ва јав­на би­бли­о­те­ка у Бе­о­гра­ду.

 

При­ча о Во­за­ро­ви­ћу исто­вре­ме­но је и при­ча о дру­штве­ним и кул­тур­ним при­ли­ка­ма у пр­вој по­ло­ви­ни де­вет­на­е­стог ве­ка. У тој функ­ци­ји на­шле су се не­ко­ли­ке епи­зо­де ко­је осве­тља­ва­ју ко­ли­ко Во­за­ро­ви­ће­ву при­ро­ду и ње­го­во по­ли­тич­ко опре­де­ље­ње, то­ли­ко и при­ро­ду по­је­ди­них ње­го­вих са­вре­ме­ни­ка. Та­ко, са­зна­ју­ћи чи­ње­ни­це у ве­зи са отва­ра­њем пр­ве књи­го­ве­зач­ко-књи­жар­ске рад­ње у об­но­вље­ној Ср­би­ји, упо­зна­је­мо се и са де­та­љи­ма ве­за­ним за отва­ра­ње пр­ве Др­жав­не ти­по­гра­фи­је, чи­ји је пр­ви и нај­пре­да­ни­ји књи­го­ве­зац био упра­во Во­за­ро­вић. По­себ­ну за­ни­мљи­вост пред­ста­вља епи­зо­да о ње­го­вој са­рад­њи са срп­ским кне­жев­ским дво­ром, јер се из ње по­ма­ља са­свим осо­бен лик кне­за Ми­ло­ша. Узро­ке по­зном при­зна­ва­њу  срп­ског др­жа­вљан­ства аутор про­на­ла­зи ка­ко у Во­за­ро­ви­ће­вој  на­кло­но­сти Или­ји Га­ра­ша­ни­ну и уста­во­бра­ни­тељ­ском по­кре­ту, та­ко и у по­ли­тич­ким бор­ба­ма око срп­ског пре­сто­ла.


Обра­зла­жу­ћи и ту­ма­че­ћи све­до­чан­ства, до­ку­мен­те и ли­те­ра­ту­ру, Пеј­чић по­вре­ме­но реч пре­пу­шта Во­за­ро­ви­ће­вим са­вре­ме­ни­ци­ма. Та­ко се чу­је и глас ње­го­вог при­ја­те­ља и ку­ма, Си­ме Ми­лу­ти­но­ви­ћа Са­рај­ли­је, ко­ји све­до­чи о ње­го­вом до­ла­ску у Бе­о­град и од­но­су са Ву­ком; пре­о­бра­жај Бе­о­гра­да од тур­ске ка­са­бе у пре­сто­ну срп­ску ва­рош до­ча­ран је опи­сом Па­вла Ста­ма­то­ви­ћа из 1836. го­ди­не, а о из­гле­ду Во­за­ро­ви­ће­вог ду­ћа­на све­до­чи за­пис не­мач­ког пу­то­пи­сца Ота Пир­ха. Ова су све­до­чан­ства ре­дов­но пра­ће­на аутор­ским ко­мен­та­ри­ма. Пре­до­ча­ва­ју­ћи суд­би­ну Во­за­ро­ви­ће­ве би­бли­о­те­ке, Пеј­чић ис­тра­жу­је и упо­ре­ђу­је све­до­чан­ства и у свом ко­мен­та­ру раз­ре­ша­ва спор у ве­зи са исто­ри­ја­том овог „књи­го­хра­ни­ли­шта“ и ње­го­вим „пра­вим име­ном“.

Два по­гла­вља пред­ста­вља­ју Во­за­ро­ви­ће­во ста­ра­ње за очу­ва­ње срп­ске кул­тур­не и књи­жев­не ба­шти­не: Во­за­ро­вић и До­си­теј и Во­за­ро­вић и Све­ти Са­ва. Ва­тре­ни до­си­те­је­вац оду­жио се свом ду­хов­ном учи­те­љу и жи­вот­ном узо­ру об­ја­вљи­ва­њем ње­го­вих пр­вих са­бра­них де­ла, али и бри­гом о До­си­те­је­вим зем­ним оста­ци­ма. Низ улан­ча­них епи­зо­да о њи­хо­вом пре­ме­шта­њу ну­ди нео­бич­ну при­чу о искре­ном по­што­ва­њу и рет­ком ста­ра­њу за „род срп­ски и по­том­ство“.

Дво­стру­ка је и  ве­за са спо­ме­ном пр­вог срп­ског про­све­ти­те­ља. У Во­за­ро­ви­ће­вој књи­го­ве­зач­ко-књи­жар­ској рад­њи, пр­вом кул­тур­ном са­ло­ну у исто­ри­ји на­ше пре­сто­ни­це, ро­ђе­на је ми­сао о па­тро­на­ту све­тог Са­ве над срп­ском про­све­том и на­у­ком. При­ча о обе­ле­жа­ва­њу ме­ста где су спа­ље­не и раз­ве­ја­не мо­шти све­то­га Са­ве до­но­си са­свим нео­че­ки­ва­но от­кри­ће о по­ре­клу име­на јед­ног де­ла Бе­о­гра­да – Цр­ве­ног (Во­за­ро­вог) кр­ста.

Раз­ја­шње­ња и па­ра­ле­ле ко­је су се на­шле у До­дат­ку осве­тља­ва­ју Во­за­ро­ви­ћев лик и рад, али и пре­ци­зи­ра­ју ње­го­во ме­сто у срп­ској кул­ту­ри. По­себ­но се ме­ђу њи­ма ис­ти­че епи­зо­да о Ге­ци Ко­ну ко­ји је свог „ро­до­љу­би­вог зе­мља­ка“ ис­та­као као осни­ва­ча пр­ве књи­жар­ни­це у Ср­би­ји.

Књи­га За­сно­ви Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа ни­је са­мо све­до­чан­ство о пла­но­ви­ма и на­ме­ра­ма јед­ног ве­ли­ког пре­га­о­ца на број­ним по­љи­ма про­све­ћи­ва­ња срп­ског на­ро­да. Обим­на гра­ђа на ко­ју се упу­ћу­је (Об­ја­вље­ни­ја Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа и Из­да­ња Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа) и на­ве­де­на ли­те­ра­ту­ра отва­ра­ју број­не пу­те­ве за да­ље ис­тра­жи­ва­ње овог из­у­зет­но зна­чај­ног и пре­врат­нич­ког пе­ри­о­да срп­ске кул­тур­не исто­ри­је. Сво­јим за­кључ­ци­ма и пу­то­ка­зи­ма За­сно­ви пред­ста­вља­ју из­у­зет­но ва­жну књи­гу из обла­сти срп­ског из­да­ва­штва, али и не­што ви­ше: опо­ме­ну да се те­ме­љи не сме­ју за­бо­ра­ви­ти и по­зив да се пре­ма кул­ту­ри и тра­ди­ци­ји од­но­си­мо на на­чин ко­ји су нам на­ши ро­до­љу­би­ви 

КЊИЖЕВНО-КУЛТУРНА ЕВОЛУЦИЈА БЕОГРАДА/ Маја Д. Стојковић

поставио/ла Miroslav Lukić 16.01.2012. 07:29   [ ажурирано 08.07.2016. 13:11 ]

Јован Пејчић: Ти, међутим – Књижевни Београд, Алтера, Београд 2009.


 Маја Д. Стојковић
 

Књига Јована Пејчића Ти, међутим представља својеврсну синтезу сазнања о књижевном и културном контексту у којем се Београд јавља од древних времена до половине XX века. Аутор је књигу током вишегодишњег рада марљиво уобличавао, а за ово коначно издање и модификовао већ објављене текстове, обогаћујући их мноштвом нових и поузданих информација. У структуралном погледу, издвајамо три целине: „Београд у књижевности до Другог светског рата“, „Кратке повести о издавачима, књижарама, библиотекама и архивима Београда“ и „Тагоре у Београду“.

Пејчићев преглед књижевних споменика везаних за српску престоницу представља поливалентну целину. Поред документарног значаја, ови извори представљају важно сведочанство о улози Београда као духовног и културног центра не само Срба и Српства, већ и шире. Београд у српској историји и култури он представља служећи се двама принципима – принципом посредности и принципом непосредности; у том смислу можемо разликовати помињање имена самога града од првих писаних споменика (од античких времена: Аполоније са Родоса, III век пре Христа) до текстова у целини посвећених Београду од средњег века наовамо, али и оних важних списа која га тек спомињу, као и оних дела у којима нема директног помињања српске престонице, али су овде наведена зато што су настајали управо у овом граду и што носе његов дух. 

Аутор књиге Ти, међутим у одељку који је насловљен „О књизи“ објашњава одабир наслова и истиче како је инспирацију нашао у једној од најлепших песама посвећених српској престоници – „Ламенту над Београдом“ Милоша Црњанског. Партикулом за истицање супротности – међутим – наглашава се опозиција изреченог у претходној тематској целини, па тако Београд стоји насупрот другим европским метрополама, али као вечита противтежа замисли оних који су покушавали да га униште, па чак и као противтежа самога Београда властитој судбини. Пејчић ће тај контраст уочити и веома убедљиво издвојити цитатом из Житија деспота Стефана Лазаревића Константина Философа: „Плачи же паки, Бели Граде, очрњеније своје“. Упркос оваквом колориту, па и упркос насловима неких дела, као што је „Надгробно слово Београду“ патријарха Арсенија IV  Јовановића Шакабенте, Београд је, попут Феникса, увек успевао да се подигне из пепела, да остане усправан, па и да се уздигне и ојача.

Деветнаести век, његов крај и почетак новог миленијума – овим деценијама Јован Пејчић приписује значај прекретнога доба. У више наврата говори о „београдском књижевном стилу“, „београдском сарказму и хумору“, где употребом посесивног придева означава припадност Београду. Све оно што се тада приписивало Београду може се приписати и Србији. Истакнутих културних и научних радника, рођених Београђана, у то време готово да нема. Београд постаје једна хетерогена средина и представља спој паланке и европског града. И сам Ј. Пејчић ће рећи како су весници новог у Београду дошљаци, што ни у чему не умањује њихову „београдскост“. Та припадност престоници везује се за све заслужне културне и научне раднике који нису били пореклом из овога града, али су управо у њему успевали да се афирмишу као уметници и научници (с друге стране, Пејчић, на пример, неће пропустити да нагласи да је Војислав Илић први велики песник рођен у Београду). Међутим, оно што свакако можемо уочити, везује се за чињеницу да Београд, до тренутка када је само главни град Србије, поседује једну аутентичну црту која се битно разликује од свега карактеристичног за друге српске крајеве, али оног тренутка када Београд постане балканска престоница (престони град Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца), он постаје и „чувар српског идентитета“.



Треба посебно експлицирати начин на који Ј. Пејчић обликује синтагме које користи као супституционо решење за номинацију главнога града. Синтагматски елементи срасли су у полусложенице од којих свака у свом саставу има именицу град. Остале именице које се овде јављају као неизоставни други члан целине, место придева бео, имају функцију продубљивања семантике: град-домаћин, град-тврђава, град-храм, град-изненађење, град-сан...

Поред ретроспективног приступа, који се огледа у освртању на већ објављена дела у којима се о Београду говори, Ј. Пејчић приказује и проспективно посматран Београд кроз „визионарску имагинацију“ писаца који су га окарактерисали као својеврсну слику антиутопије (Светолик Ранковић, Драгутин Илић, Стојан Новаковић, Лазар Комарчић). На тај начин бива у потпуности остварена тежња аутора да дâ свеобухватну представу о престоном граду.

За разлику од првог и трећег сегмента књиге Ти, међутим, други одељак је специфичан по томе што су мање целине унутар овог дела издиференциране поднасловима, као и по чињеници да залажењем у информације о настанку и развитку културно-научних установа града реципијенти не доживљавају Београд само као извориште уметничке имагинације, већ се његов портрет знатно продубљује. Па ће, у оквиру овог дела, Ј. Пејчић проговорити о знаменитим, а у новије време готово заборављеним личностима, којима се мора приписати заслуга за културно уздизање Београда. Аутор ће ову целину посветити развоју издаваштва, библиотека и архива, јер институционализацијом духовне сфере долази и до процвата престонице.

Трећи сегмент представља врло аутентично и поуздано обликовану реконструкцију догађаја који се везују за посету индијског нобеловца Рабиндраната Тагоре Београду. Набрајањем светских центара које је овај велики књижевник обишао, шаље се јасна порука читаоцу да се и Београд сврстава у европске метрополе. Међутим, кроз навођење речи самог песника истиче се диференцијација српског народа од осталих народа Европе. Тако Београд наставља да опстаје на граници двеју култура, на граници двеју традиција, не подилазећи ниједној, али се и не супротстављајући експлицитно некој од њих. Да се све преламало управо у белом граду сведоче значајни историјски тренуци, међу којима Пејчић посебну важност приписује Великој сеоби српског народа из 1690. године. Прелазећи преко Београда, наш народ је прелазио међу која дели две цивилизације – „византијску и православну“ и „западноевропску и католичку“. 

Нарочиту вредност монографије Ти, међутим, како документарну тако и уметничку, представља употреба колажне технике, па тако настаје синтеза више различитих књижевних жанрова који се преплићу. Навођењем исечака из новина, писама, цитирањем говора многобројних историјских личности, књига добија на комплексности, убедљивости и тачности.    

Иако је књижевно-културни развитак Београда у различитим фазама имао неједнак интензитет, Ј. Пејчић је успешно приказао начело континуитета тог развитка, који први пут бива прекинут за време Првог светског рата, и затим се јавља у виду поновљеног и нечовечнијег ударца у Другом светском рату. Ипак, ни та нарушена еволуциона нит  није онемогућила духовно уздизање српске престонице.

Посебна вредност књиге Ти, међутим огледа се у до краја успешно оствареном настојању аутора да читаоцу пружи релевантне податке, као и у чињеници да је мноштво тих података успео да обликује кохерентно, и да их јасним стилом учини презентним. Једну врло комплексну тему Ј. Пејчић је разложио на најважније и најкарактеристичније сегменте, од којих сваки на ефектан начин гради целину с осталима. У том смислу, аутору монографије треба одати признање што је са изузетно развијеним даром за важно настојао, и у томе успео, да створи свеобухватну слику српског престоног града у свима његовим књижевно-културним и духовним испољавањима и зрачењима.

Јован Пејчић ТИ, МЕЂУТИМ

поставио/ла Miroslav Lukić 12.01.2012. 05:38   [ ажурирано 08.07.2016. 13:13 ]

Књижевни Београд



Садржај

 

Београд у књижевности

 

Кратке повести
Београд – издавачки центар од старине
Књижарство града Београда
Патријаршијска библиотека
Народна библиотека Србије
Универзитетска библиотека
Библиотека града Београда
Архиви Београда
 
Тагоре у Београду
 
Литература
О књизи
О писцу
Преглед имена

________________
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

316.7(497.11)
026/027 (497.11)
ПЕЈЧИЋ, Јован, 1951
   Ти, међутим: књижевни Београд / Јован Пејчић. - Београд: Алтера, 2009 (Београд: Алтера). - 106 стр.; 16,5 цм. - (Библиотека Ивер; 1)  (...)
ISBN 978-86-6007-027-4
a) Библиотеке - Београд б) Београд - културни живот
COBISS SR-ID 170470668


==============================

       Јован Пејчић, децембар 2011.

 Не може се град сакрити кад на гори стоји.

Јеванђеље по Матеју (5: 14)

 

1.

 

Појавом на брду, закорачајем над водама (Цр­њан­ски), својим небесима – која су свако предвече или небеса над Голготом, или небеса вазнесења, или суда Божјег, или лепоте рајске (Исидора Секулић), Београд се одувек и са свих страна видео, и о њему се од памти­века певало и слушало. Историја и мит, песма и прича у Београду су подједнако на своме, рећи ће Пекић занет Спевом о аргонаутима Аполонија Рођанина.

Прича о Београду у књижевности треба управо о­датле да почне, од тог стародревног грчког спева на­пи­саног у трећем, о догађајима из седмог века пре Христа.

Да заварају колхиђанску флоту која је за њима кренула у потеру, минијски Аргонаути су за повратак у отаџбину с украденим Златним руном изабрали најне­ве­ро­ватнији пут: Црно море – Истер [Дунав]. Крећући се, тако, Дунавом узводно, угледали су једног дана

 

брдо Ангур [Авала] и оно што је далеко од брда Ангура,

стену поред Кавлијака око које Истер дели свој ток...

 

Под каменим брегом Кавлијаком, данашњим Ка­ле­мегданом, Јасона и његове другове угостили су и по­том их отправили даље Синги, скитско-трачанско пле­ме насељено на ушћу двеју река.

Од Синга је потекло прво име Београда – Син­ги­дон, како ће га, у знаменитоме делу Географски увод, први увести у писану светску повест антички матема­ти­чар и астроном Клаудије Птолемеј (други век после Христа). Познатији, латински облик назива – Singidunum (с тим што, по француском палеофилологу Жи­бенвилу, ово „dunum“ има келтско порекло и значи: тврђава, замак) – трајаће готово петнаест векова.

После Синга, Београд су рушили и градили Три­бали, Келти, Хуни, Сармати, Авари, Готи, Римљани, Ви­зантинци, Бугари, Турци, Мађари, Аустријанци, Немци, савезници“ Енглези, НАТО-Европа и Американци.

При­падао је многима, док у 15. столећу није постао – српски град.

Са таквом својом бурном повесницом и толико променљивом, увек драматичном судбином, Београд пред усредсређеног посматрача излази час као раскош, час као пустош; у једном тренутку је скршен и пони­жен роб, одмах потом успламтео надмоћан господар.

Гле, о Београд се сви отимају, и много од онога што нам до јуче бејаше тама или маглено слућење да­нас се пројављује у свој својој тајновитој јасноћи; у јас­ној, па ипак нерастумачивој и лепој тајанствености. Здат да на дивовском раскршћу путева и светова буде светионик и споменик, био је и остао, јесте и (сва је прилика) остаће, у туђој и у српској свести, у историји и у песми: град-тврђава, кућа светих ратова, град-храм, град-изненађење, град-сан – град, што стоји.

Град с таквим генијем (genius loci) и таквим усу­дом, при чему се ниједна од двеју димензија никад не показује сама (оне су неразмрсиво повезане) шта је Београд могао да буде, и шта уопште може бити него природно и дубоко жариште књижевне имагинације!

 

ПОЧЕЦИ И ВРХОВИ

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 20.12.2010. 09:07   [ Ажурирао/ла 08.07.2016. 12:56 Miroslav Lukić ]

Општи мото књиге:

Много је више осветљенога и онога што има да се осветли, него онога што светли.

 Божидар Кнежевић 

Садржај

 

 

На почетку

 Историографија српске књижевности и њени системи

 

Тестамент без печата

Мит о прекиду у развитку српске књижевности

 

Почеци српске књижевне критике и есејистике

Славено-сербскiй магазинъ Захарије Орфелина

 

Рађање српске историје књижевности

Доситеј, Соларић, Бојић, Лукијан Мушицки

 

Па­вел Јо­зеф Ша­фа­рик у срп­ској књи­жев­но­сти и кул­ту­ри

Српски и страни ослонци. Историја… (1826)

 

Јединство књижевнога и националног идентитета

Скер­ли­ће­ва ви­зи­ја раз­вит­ка но­ве срп­ске књи­жев­но­сти

 

 

Књижевна критика и смисао књижевности

 

Kњижевнa критикa и историја књижевности

Погледи Јована Скерлића

 

Испитивање, тумачење – вредновање

Погледи Исидоре Секулић

 

Појам и смисао сличности у књижевности

Погледи Драгише Витошевића

 

Књи­жев­но гла­си­ло с ми­си­јом

Нишка Градина (1900–1901)

 

 

Дело и личност

 

Етика и реторика свеобухватног Српства

Беседништво Никанора Грујића

 

Не­све­сти­це и по­ма­ме ства­ра­ња

Станислав Винавер : Лаза Костић

 

Историја и приповедање

Милан Ракић, књижевни јунак Григорија Божовића

 

Сумње и трагања

 

Српска авангарда и национална наука о књижевности

Модернизам : авангарда : експресионизам

 

Несебезнало јако Драгана Алексића

Европски : српски дадизам

 

Додаци

 

Извори

О књизи

Summary

Резюме

О писцу

Преглед имена


На почетку

 

 

 

Пред читаоцем је зборник изабраних и нових расправа чији истраживачко-аналитички и теоријски лик дефинишу одреднице: наука о књижевности, рецепција књижевних идеја, књижевна критика, упоредна књижевност, реторика, историја књижевне периодике, култура.

Појмови о којима је реч представљају општи оквир унутар којега се, у различитим кључевима и на различитим нивоима – проверавају ставови, расветљавају питања, утврђују пријем и утицај идеја и дела значајних за разумевање модерне српске књижевности и културе, и науке о њима.

У првом кругу радова, насловљеном „Историографија српске књижевности и њени системи“, та питања су: је ли било прекида у развитку српске књижевности; у каквим облицима се код Срба први пут јављају књижевна критика и есејистика; када и како се формира историја српске књижевности; који научни увиди Павела Ј. Шафарика чине његова србистичка истраживања и данас актуалним; какав је основ, из којег духа израста трајна величина Скерлићеве Историје нове српске књижевности.

Друго поглавље, названо „Књижевна критика и смисао књижевности“, садржи радове који, прво, изблиза приказују и вреднују: погледе Јована Скерлића на критику и историју књижевности; погледе Исидоре Секулић на књижевну критику; ставове Драгише Витошевића о појму и смислу сличности у књижевности, односно о валидности упоредног посматрања литерарних феномена; и друго: на примеру часописа Градина из његове прве серије описују културу и значење српске периодике са прелаза деветнаестога у двадесети век.

Трећа целина, „Дело и личност“, посвећена је питањима која повеснокњижевна и теоријска изучавања уводе у поље аналитичке персонализације. Та питања су: у чему се огледа етичка и уметничка лепота световног, црквеног и парламентарног беседништва Никанора Грујића; какве по(р)уке и подстицаје пружају конзулске године песника Милана Ракића у Приштини, и сам Ракић као књижевни јунак Григорија Божовића; о чему, историјски и психолошки посматрано, сведоче дубинске црте односа Винавер Лаза Костић.

Завршни део, „Сумње и трагања“, састављају два тематски сродна рада: оглед чији је циљ да представи вишедеценијски спор историчара и теоретичара књижевности око терминолошкога дефинисања српске авангарде из њеног историјског раздобља, и студија о програмским везама и заједничкоме поетичком исходишту европскога и српског дадаизма, с посебним освртом на песништво Драгана Алексића.

Има се посла, као што је очевидно, с текстовима различите тематске провенијенције. Жанровска разнородност обрађених проблема објашњава, с друге стране, њихову припадност различитим дисциплинама науке о књижевности.

Извесно јединство међу овде изабранима и овако распоређеним радовима ипак постоји. Јединство о каквоме је реч испољава се, прво, кроз дух који испитује, тумачи и вреднује; потом, кроз вољу која установљује и разјашњава одређене почетке, именује и у-значује одређене врхове; најзад, кроз свест о просторно и временски несрушивој, органској повезаности свих делова српске националне књижевности.

Својевремено, Ханс-Георг Гадамер забележио је: „Онај који зна да прочита писану баштину, потврђује и спроводи чисту садашњост прошлости.“ Основ свих мојих напора уложених у овде изнете радове управо је гадамеровски: открити и осветлити прошли значај изабраних књижевних појава, личности, дела, и – у категоријама савремености и будућности – по ширини и дубини развити њихов говор и значења.

 

Аутор



1-6 of 6

Comments