NE ZNAM

поставио/ла Miroslav Lukić 29.07.2011. 08:20   [ ажурирано 01.08.2016. 08:22 ]

Na mesečini njeno  telo
pretvaralo se u boju sanjivog sunca
Lelujalo je između zatamljene
podloge peska i prigušenog sjaja
Odraza
Sa oboda sna
prilazio sam joj polako
tiše od samog sebe
Nagost joj se uvlačila u skulpturu
preko koje se naginjala strast
Jav nijanse iz rečnika protivurečnih
Vitgenštajnovih komentara boja
 Ispred vrata straha
drhturila je u meni
pomisao da mogu da je uzmem
Oklevanje u neznanju
pratilo je minuse osećanja o
njenom ljubavnom aktu sa vazduhom u
pesku
nad kojim se noć nezainteresovna
svlačila i oblačila
onako kako lavica budno motri na
erotske ideje svog uspavanog mužjaka
U dnu akta video sam tamni prolaz
zadah lavirinta pred kojim se povlači san
Tek nagnut nad raskrižjem njenih
ispeskarenih udova osetio sam mučninu
interoperabilne pruge kojom tutnji voz
sposoban i da preveze strast u pogrešnom
Pravcu
Stenjući gledala je u Mesec ili mene
Ne znam
Kao da se sve završilo pre nego što je
počelo
Ali tu noć ponudila mi se i
naga senka uspomene

Зокс у Ваљеву

Skica za mali esej

 

Drugi put među Malim naslovima

 

            Evo me, drugi put među Malim naslovima. među tekstovima koji nisu ni proza, ni poezija, ni esej, a hrane se humusom sinhrazijom njihovih žanrovski ogledala. Dug je to put kroz detinjstvo, kroz knjige, koje su me u njemu ostavljale bez daha, navodile na razmišljanje o samoubistvu. Pišući stalno sam bio na vrhu visoke imaginarne zgrade na kome sam slušao unutrašnji glas o potrebi da skočim. Dole. U ambis emocija.. U želju da se ne ispovedam drugima. Čak, ni svom drugom namučenom Ja. Borio sam se da savladam igre reči starogrčkih mističara. Naročito, onih, koji su se bavili matematikom. I geometrijom. Žučno polemisao sa Dušanom, bratom matematičarom. S njegovim nepodnošenjem filozofa. I ironičnom podsmehivanju pesnicima. Na jednoj poljani između mene i Platona on se bez oklopa mačevao sa mladim Galoom. Sevale su varnice u sudaru razlika njegovog borilačkog i mog posmatračkog mišljenja. Bio je nesavladiv u svom ne-ograničenom Svetu. I u njegovim ličnim prikazima njegovih predstava. Nosilo me je to.

            Pisao sam o: ljubavi, ženi i strasti. A, on me je zabrinuto upozoravao da će žene upropastiti moj “put ka vrhu”. Ka vrhu zablude da postoje pisci i njihovi čitaoci. Nije verovao u Boga. Sada znam da je Bog verovao u njega. U njegovu školu za talente neverovanja. Nudio mi je ideje za “male naslove”. Brljantno je znao retorički da skicira njihove moguće teme. Insistirao je na logici teksta. Za koji je govorio da mora da se približi muzici i njenoj harmoniji sfera.

            Slušao sam ga sa imaginarne obale Istera kako usred još imaginarnije reke, njenog prvovenčanog Dunava, postrojava vojsku uplašenih intelektualaca. Nabeđenima nije dao u njihove redove. Slao ih je da stoje u kolonama za akcije opljačkanih preduzeća. Imao je smisao za kritiku. I njenom plamenu vešto je usmeravo pravac i kretanje. Bio je bolji od sebe. Naučio me je da dišem u tekstu. Da se bolećivo ne udvaram rečima. Ubeđen da ih koristim više od dvadeset hiljada.

            Moje “male naslove” svrstvao je u imaginarne brojeve. I evo, ja sam drugi put među njima. Bez njega. Ali, s njim i predosećajem da priprema njihovu vanzemaljsku promociju.

Comments