Зоран М. Мандић




МУЗИКА КАФКИНЕ ФОНТАНЕ

поставио/ла Miroslav Lukić 24.03.2014. 02:07   [ ажурирано 22.07.2016. 14:06 ]

(Зоран М. МАНДИЋ, “Кафкина фонтана”, изабране песме, Библиотека Којекуде, Шумадијске метафоре, Младеновац, 2012)

Прво: Кафка. Праг 1883 - Беч 1924, један од најзначајнијих писаца 20. века. Његова дела обележена су страховима и нервозама људске егзистенције: Процес, Замак, Америка...

Друго: Фонтана. Та реч потиче од латинске фонис, која значи извор живота. Фонтане су на почетку обезбеђивале чисту воду за пиће и купање, да би после у суштини постале монументална здања, са разним киповима из којих извире вода. Издвојићу, да ми опростите, само једну: Фонтану ди треви у вечном античком граду Риму, то је празник воде и људског дела, за вечност.

Треће: Кафкина фонтана. Моћна Мандићева збирка изаткана из сазвежђа „Нестварног штафелаја“, „Малих погледа“, „Бога у продавниоци огледала“, „Оквира“ и „Малих наслова“.

            Оригинална Кафкина фотнана одличног песника – с њим је његових 25 књига поезије, превођен је на светске језике, награђиван водећим књижевним колајнама, уважени је књижевни и ликовни критичар.

Мандић се лепо сродио и са есејом и на инвентиван, духовит и емоционално зрео начин истиче универзално, али надасве и лично доживљено.

            Линије које раздвајају, можда и спајају у целину или њене делове, фрагменте у стисак времена које неумитно пролази, али  и траје – рефлексије су на Мандићеве Оквире. Мисли су му јетке, бритке и језгровите „Шта претпоставити пролазности? Живот? Да ли је то довољно?“ пита се песник и онда каже: „Ни најхрабрији не помишљају да победе оквир“. Ту су онда неухватљиви тон мандолине и „О, да, душе“. Замислите само тај склад, замислите и дочарајте – неухватљиви тон мандолине и спокој душе, радост душе, извор свих питања, свих непознанинаца, филозофских расправа, односа живота и смрти. То су његови уводи, Мандићеви оквири, једва границе, бачен шињел, то су његове расправе с нама, о нама, о временима, обичајима, смрти и надањима шта бива после, шта јесте онда, које ли су то само вечите тајне и вечити изазови за песнике.

Како ли само звуче ови стихови: „Нагнут над својим најновијим лаптопом / Занесени Бог ћути“. Застанеш, занемиш, ту почиње кошмар. Увиђаш да је Кафка у сржи његове књиге намерно изазван. Време и судбине, брзина, мисао и карактер човека,  свакако -  човека у свим вековима, посебно човека у тешком 20. веку, у замршају који носи људски род у зачетку 21. века и новог миленијума. Ту ми се у лице унесе мисао велике Исидоре Секулић „да човечанство споро напредује“. На то ли циља песник доброг, чврстог стиха Зоран М. Мандић када у самостанским одајама Апокалипсе пева: „Презапослени ревизори гурају под нос / Књигу жалби. Али и то је досадан посао/ За црне мантије. У њој почивају примедбе што  / се односе на десет божјих заповести, на крају крајева, ипак је и то политика“.

Да подсетим баш на овом месту, тик иза Мандићевих речених стихова,  знам да знате али никад није одвише поновити Десет Божјих заповести:  Ја сам Господ Бог Твој; немој имати других богова осим мене;  Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити;  Не узимај узалуд имена Господа Бога својега;  Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твојему;  Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи;  Не убиј;  Не чини прељубе;  Не кради;  Не сведочи лажно;  Не пожели ништа што је туђе.

Речено, све,  заувек.

Дани, године, векови, миленијуми пролазе, а „Човечанство споро напредује“. Зоран М. Мандић пева: „Падају метеори, али куд нестаје светло / Хоћу да знам. Шта остаје за светлом?“, а онда пита у песми „Старогрчки оквири полако умиру“: „Коме данас бити учитељ? Са чиме подучавати чиста срца“. Потом као из Дантеово Раја израњају стихови: „Али љубав траје увек, заувек“ и „Логика љубави руши оквире“. Заиста моћно, пророчки: “У нестајању галаксија / страдају тачке“.

Једноставно, а у ствари савршено, стваралачка моћ овог писца дарује и есеје за памћење. Наводим одмах есеј са насловом Беседа над чинијом од злата, што је „позлаћено зеленило описа мајке“. Предивно, снажно, свестрано осветљена мајчина и топла и стамена и мудра енергија. Са осећањем дарова живота и животних сокова у спектру свега што је зелено, што је као моћни хлорофил, и са додиром у саму суштину бића које се назива мајком и које јесте светиња за човека, Зоран М. Мандић ваја најдражи лик. Као универзално мерило живота она је, мајка, „дуго беседила о филозофији моћи плача замоливши узгред у једној пажљиво монтираној дигресији да не плачемо над њеним сандуком“. А у наставку : „Ако се говори другима онда други треба да плачу ако доживе изговорено - подвлачила је“.

            У три есеја о невидљивости осећања осветљава: несводивост („И Тесла је за струју, као и многи песници за поезију тврдио да је Бог“); одумирање најсложеније мекоће („Осећање је најбољи заштитник свих речи“) - и фрагментарност („Свака фрагментарност у сложеној је зависности од целине и свих фрагмената који се међусобно намећу својим деловима“).

            У његовим  Малим насловима исијава хармонија, склад мисли, израза и композиције. Он ствара “свој сопствени, јединствени, непоновљиви и затворени свет у малом“. То сведоче Појмовник анатомије, Господар, Запад, Интернет, Мирис(и), Мобилни т., Живот, Предсказање ничег, Ако успем, Ствари, Сан… Љубав је есеј о опстанку и са укупно  шест редака зрачи овако :

„Историја почиње од ње. Најсрећнији су они које није заобишла. Она је највиши врх са кога човек улази у себе. И помаже самом себи. Малом и великом Ја. Све остало је насиље самоће у којој црвена певају етиде белим крвним зрнцима. Док усред Дунава песник сриче свој водени лик. И полако заузима место у прошлости“.

            У есеју Запад (један од постмодерних нацрта за стаклено звоно) Зоран М. Мандић веома проницљиво, погађајући у сам центар ствари,  саопштава ту огромну самозаљубљеност, осионост, силу и отуђеност извесно најразвијенијег дела света. Он указује да је по свему судећи ту стално актуелна стара мисао да је право само закон, а да је правда сила. „На Западу увек само господари. Господари сваколиког ропства“.

            У огледу Робови библиотеке, на две странице, писац залази у најфиније кутке човекове и доноси светлост богатстава које се зове библиотека и светлост богатства коју чини њен обожаватељ, људско биће,  вечити роб књиге.

            У есеју XXI век каже да је Он „обучен по последњој моди свог претходника“ , да се не осврће на зазоре и стидове који га окружују и да - „Говори, само енглески“. Мандић не види баш прелепу будућност. Мали, сиромашни и немоћни не иду му у аудијенцију, они „долазе њему на ноге да га моле у свему“. А сам почетак новог века (и миленијума) сав је буран и све је бурнији. Клатно се заукава, сиромашни немају, а богати су дужни да ли по оној и старој и народној – и Богу и људима.

            Есеј Причало плени јер је ту одгонетнут „заклети поштовалац језика“, неуморан у стрпљењу других. Одмах је ту Реч, оглед кратак, али без мане. Јер, „у породици која се зове Језик, реч је зановетљивија од осталих њених чланова“. Сетих се намах Бећковићевог снажног “Рече ми један чоек“ и Миљковићевог судбинског „Уби ме прејака реч“, али и Вавилонске куле, речи и језика који су се расули Кавказом и целим тадашњим земаљским шаром, након што није досегла небо и након што се трагично расула. А Вавилон је и даље у мукама, јер га је једна армада, вероватно највећа армада, држала као магацин муниције и сабиралиште најмоћнијих тенкова.

            На Реч се чврсто наслања Нада, јер је „од памтивека човек веровао да нада успешније лечи од најскупљих лекова“. Долази Издаја, а у тај корпус спадају издаја части, издаја достојанства и издаја пријатељства. И ту је усклик: „Издаја љубави је гнуснија од мржње“. И нови усклик: “Издаја отаџбине, међутим, највише говори о човеку као нечовеку, као антрополошком бићу које се вратило у своје зоолошко окриље и унижење“. Позивајући се на светог Августина из сенке, на светлост износи „како постоје божија блага чијом издајом издајемо Бога и претварамо се у животиње које ће појести друге животиње“.

            Сурову збиљу дају огледи Новац, Вођа, Шинобус, Стан („По души човек је у својој души када је у свом стану“), Слава („Свеци никада нису открили кога они славе“), Делови изгубљеног Јеванђеља, Портрет празника, Употпуњавање слике, Љубав („Зрак сунца насукан на светлост“), Ватра („Историја ватре је увек ватра“). Помирење је есеј о неиспричаној причи о историји.

И гле, чуда, Мандић каже: „На истој полици две минералне  воде: Вожд Карађорђе и Књаз Милош“. Заиста чудо, киселе воде са тим именима – то су сведоци поетике бурне прошлости и прозе несавршеног савременог маркетинга. Мандић даље наводи: „Два непомирљива тренутка једне историје. Историје једног одважног народа, који се никада није плашио своје судбе супротстављања. Чак ни у тренуцима када кум куму одсеца главу  да би је потом испуњену сламом послао својим наручиоцима зла. У Стамбол. Међу остатке насилно угушене Византије.“

И реч помирење и оглед Помирење траже одгонетку, нуде асоцијације, траже мираз саборности. Не траје ли сукоб народњака и европејаца већ двеста година. Где ли је корен српске неслоге. Питање дуго, а одговор исто тако дуг, као ћутање. Шта ли то фали, цео есеј се пита! Петер Хандке је једном, пре неколико  година, а и поново недавно изјавио да „нема довољно међусобне љубави у Србији“ и поручио као добар, осведочени, врсни српски пријатељ: „Волите се међусобно да бисте се ујединили и тако уједињени одолели искушењима садашњости и будућности“.

             Веома сугестиван је оглед Љубомора, као припетак контраверзијама људског мозга. Та мора, по Његошу, гора је од „празне љубави“. Појављује се изненада као НЛО. Не прашта, као ни смрт. Непосредно је уочљива, урокљива и директна. „Ван Гог намерно није хтео да је наслика. Леонардо да Винчи  ју је ипак крунисао у лику своје Мона Лизе. Јесењин се убио због ње. Можда су га чак и убили у том двобоју. Крлежа је боловао од њене грознице сваки пут када је узимао Андрића у руке. Онако, како је то Андрић чинио са Црњанским. А,  Пенелопи просци са Одисејем.“.

            Истине о животу Мандић не само да открива он их прописује, он ствара правила. Он доприноси дубљем сазнавању и разумевању тајни живота.  Његова бритка мисао, снага ерудите и богатство језичког фона претапају се у мисаоно-емоционални прасак - о мајци, о оцу, о брату.

             Мале наслове посветио је брату Душану (1948–2007), сјајном математичару, логичару, говорнику и официру. У култном Нестварном штафелају 2006. године, песму Одлазак на хаџилук  Зоран М. Мандић такође је посветио свом брату, коме је сваког викенда одлазио у посету. Баш дивно, људски топло, исконски зрело, еј, то је тако лепо, и он пева: „Колико је важно пронаћи место свог хаџилука“. И да се запитамо и сами – имамо ли и ми, нађосмо ли га – то важно место наше недеље. Страшно је кад брата Душана више нема, а страшно је и кад чујемо арију „И недеље нема више“ из најбољег српског филма „Ко то тамо пева“ Слободана Шијана.

            Заиста,  добри есеји. Попут многих великих писаца, песника  и критичара (Раскин, Бјелински, Цвајг, Скерлић, Исидора Секулић, Елиот, Пол Валери), суштину радовања расправљања у облику есеја зналачки је савладао и освојио Зоран М. Мандић.

            Оргуље су инструмент који чини осетљивијом раздаљину између нас и Бога. То је мисао Сиорана. На њу сам се често враћао док сам читао Мандићеве стихове из Бога у продавници огледала. Диван је тај моћни инструменмт оргуље – узгред у Сомбору, у Кармелићанској цркви, јединствене су, моћне и савршене, друге или треће су по величини у Европи, извори о томе  су различити. Заиста, хтео сам да сведочим, да кажем да су оргуље једно велико и дивно чудо. Уз то, Мандићеви стихови, његове песме у књизи са философским насловом Бог у продавници огледала и поднасловом Мали есеј о слепилу такође су величанствен инструмемнт изграђен у радионици великог песника, свесног да је „песма увек више стање. Највиши ниво и стадијум бестелесне стратси. Врх, или апогеј, како су говорили Стари Грци, свега и свакога“.

            Његови стихови су моћни звуци из свирала најбољих песничких оргуља. Пасма Небо посвећена је великом сликару Милораду Бати Михајловићу, Зорановом драгом и добром пријатељу: Небо је / Ел Греко / једина непролазна фаза / Осмех / над свим што је / под стакленим звоном / Непредвидива реч /  Византијска фреска / усред цвета заљубљеног у / Мирис / У / неусвојив поклон / Великог Посматрача / Загонетне божије / ћутње.

Шта рећи још?

            Узећу цитат из рукописа приређивача Кафкине фонтане мр Душана Стојковића.

            Нашем писцу је непрестано “саговорник”, самеривач, Хорхе Луис Борхес, онај чије су (с)лепе очи непрекидно биле уперене у долазеће које је и прошло јер ће неминовно бити оно што јесте – пролазеће. Онај који је, као и Зоран М. Мандић, гледао и сањао, гледао јер је сањао, затворених очију које су виделе и оно што бива и оно што одсањано јесте. Онај који је Кафка Борхесом, али и Борхес Кафком. Онај који је имао свој угао сагледавања онога о чему пише – искошени. Једино могући када је о правој књижевности, правој поезији говор”.

                                                                                   

Благоје Свркота

СЛАТКА ТАЈНА

поставио/ла Miroslav Lukić 16.08.2012. 05:27   [ ажурирано 01.08.2016. 08:27 ]

Увод

Тајне су као жене

њихова загонетност личи на

уроту господара изгледа

Тешко га је срести на улици

међу обичнима

Избегава и оне на највишим

престолима света

Није му жао што га не познају

нити што су узнемирени због

самих ствари него због

несхватања истих људи да

са немирима

представама и (не)знањима

седе на својим задњицама чак и

на највишем врху сензација

како је то лепо приметио Епиктет



 

Развој облака

 

Ево ме у дворишту

Слатке тајне

Столови су изгубили важност

одласком оних од пре

Прате ме њихове сенке само до

уласка у обесмишљени простор

Немог гворника

Али пре тог одласка свака његова реч

изазивала је сумњу љигаве порције

Живота

Говорио је из уста севова плавих

очију

Није праштао глупост онима

који су  је потцењивали и

одрицали од јединог свог знака

Облаци сада прате његове сенке

Један од њих пише историју

Дигестије тајне

 


 

 

 

 

 

 

 

 

Унутра

 

Ушли смо унутра

као у зверињак доушника

Тишине

Он са купања на базенима локалне

Бање

Дозирано узнемирен због

еротике немира

Концерта из Вијене на тако

скромном простору са коленицама и

рестованом јагњећом џигерицом

У дубоко тамном црвеном сосу

А ја

Ја сам као сметена придошлица

пожурио у слаткој тајни са

причом о кафкиној фонтани

О испадању средњег слова без ког

песник на дну пладња

неосунчаног стиха

постаје ружни кастрат

Јели смо у друштву два кула и исто

толико резигнираних јеленова на

двадесет изнад нуле

 

 

Напољу

 

Напољу је милио свет

Међу њима у жучној расправи

Монтењ са Епиктетом и Конфучијeм

Лебдећа Душанова сенка није

скидала поглед са Б. С.

Да ли због црне кошуље са кратким

рукавима или због дужине паузе

након које би коленице заузеле

Простор у центру за мучнину

На Б.С. је налетала женица која је

певушећи понављала рефрен

Има нека тајна веза

За то време зурио сам у кутију

Стрет Бонда на којој је писало

Пушење убија

Дувански дим штети људима у

вашој околини

Поглед је прекинуло обраћање

Б.С.

Тражио је да се донесе чиста пепељра

Боже колико трке за чистотом у овом

згужваном прљавом свету у

насељу белих кућа које се врте око

Лирске куће Б.С, у којој Меркур

Венера и Марс голим оком дирају у

срж и одузимају мир

сабирају сећања на тужне дане када се

једва чекала зора да се

види које ће се лечити ране

Тешко је без Б.С. овом свету рећи ДА чак у

његовој кући НЕ

Напољу су птице са облацима и

сенкама почеле одбројавање

до тренутка појаве  

Концерта из Вијене

Његове премијере на овододишњем

Сајму књига у Београду

 

У Апатину, 14. августа 2012. год.

BOLNICA

поставио/ла Miroslav Lukić 09.01.2012. 05:31   [ ажурирано 28.07.2016. 11:55 ]

Za Miroljuba Milanovića i Pola veka ćutanja

 G-din Milanović

Među svetim mestima

Bolnica se nadmeće sama sobom

Ne prijaju joj olaka poređena

Bolećive metafore p(r)ozvane nadom

nedoraslih pesnika koji ne misle da misle o

piramidama sagrađenim u stihovima

pre reči

pre izlaska svetlosti

U bolnici prinuđeni svet počinje

mnoga odricanja

Kako se to pravdaju oboleli

oni koji su u gomilama nepotrebnih imenica

započeli svađu sa bolom

o čemu postoje zapisi među uništenim

rukopisima preteča svakog zaveta

U ovoj pesmi obraćam se tumaču saznanja

koji je sam sebe uplašio mogućnošću gubitka

tela od čije se omraze duša zaštitila

vazdušnim zidom bezličnog pokajanja

Bolnica je sveto mesto za zgledanje u

siromaštvo i jad bezvrednih preporuka zdravih

Za koje se to zdravlje troši toliki novac

upitaće samo onaj sićušnik koji ne čita

svoje bolesti

koji se detinje raduje dobrom mlazu iz bešike a da

pri tom ne razmišlja o muci mlaza među njegovim

neostvarenim snovima

Prijatelja u bolnici najbolje je ostaviti njemu samom sa

računaljkama i ljuljaškama među lipama strpljivijim od

jorgovana i tvrdoglavih divljih jabuka iz Dnopolja

Bolnica nije mrtvačnica niti škola u čijim se

višim razredima izučava diktatura straha


Leonardo je u jednoj od njih otvorio svoj najvažniji

Atelje

u kome je zatvoren od svakog pogleda slikao pogled žene

razastrt među ubojitim ratnim spravama za ceđenje

najskrovitijih unutrašnjih telesnih sokova

Možda je baš zbog toga Van Gog sa podsmehom

slikao dušu dok je sebi odsecao uvo

Otuda kod njega levi i desni pejsaž zajedno na

jednoj slici

savršenijoj od svake skice za odlaganje

manjka sopstvenog bola

Bolnica nije pažarište

U njoj se lepo sanja dok se na glavnoj božijoj

raskrsnici uplašeni odšelnici mimolaze sa ostacima

smešnih nada nađoša

dođoša i prođoša

Zato u bolnicama stanuju skromnosti i večnosti

najboljih mirisa prolaznosti iskrenije od

života koji nas ne čuva od nas samih

suviše zdravih i

previše živih

 

Sombor, 2012. god.


 Prof.  Milanović

SLIKA

поставио/ла Miroslav Lukić 22.12.2011. 02:51   [ ажурирано 01.08.2016. 08:24 ]

nova pesma
Pesnik Mandić na izmaku 2011

Na sred sobe ne veće od  ćelije za

političke zatvorenike

Mali sto

Potpuno nag

bez stolnjaka i stolica kako to

priliči  porodici nameštaja

Ispod njega okolo na podu do

zidova narušenog zdravlja

rupama za eksere

na gomili nedovršenih crteža

gvaševa izmazanih akrilnim bojama

osećao se miris patnje ruke

pomešan sa neodoljivom tugom

Duše

Ne

U toj sobi niti je bio niti je

živeo Van Gog

Drugi sasvim drugi stanar iznenađeno je

pratio mirno klizanje mog pogleda

kroz nevažno stanje nikotizirane

Zapremine kiseonika

Kroz grobnu tišinu u kojoj se umiralo

pre i posle sa

akrilnim i uljanim bojama na licu

Ispod naborane prevrnute kože

Svejedno

Pitao me je kafu ili pivo

Pitanje je odjeknulo u staništu bez džezve

Tacne na kojoj je majka milovala

ljupke šoljice za raj

Tek kada se moj pogled okrenuo stanar je

požurio u radnju da bi gostu

Skuvao kafu

Doneo pivo

Ona je stajala

Mirno kao da ne čeka prosce

Na malom stolu u obilju nakaznih mrva

Podjezičnog otpada krivnje

Odevena u  asmatični kraj  želje baršunastog

Omota izmišljenog

Za sve koji nastoje da se izlažu

Pokazuju

Netremice je gledala kako gledam njen strah

Od glave do pete bila je umazana

Zapuštenim mirisima

Belog i crnog luka

Ajvara

Fleka

Užegle slanine

Mrlja od

Hladnih ostataka  nekada isprženih

Jaja

Samo je rukovat

Mesto na kome čitalac poseže za mačem

Da bi smirio u sebi ciničnu aždaju raspamećnog

Teksta

Ličio na oprano rublje

Na toaletu s kojom se odlazilo u crkvu

Na vašar

Na sajam šarenih snova zaslađenih žutim

Šećerom

Da

Bila je to Ona

Moja

Knjiga u ozbiljnim godinama koju bi Van Gog

pročitao

Pokušao da razume

Možda ožuti

Naslov

Nikada nisam napisao pesmu koju sam mogao da

Napišem

Sa srećom u očima dospela je u unutrašnji džep

Moje vijetnamke

Krenuli smo nekuda

Nismo znali da je trebala da ostane na malom stolu

Bez pokrova

U sobi potrošenog vazduha

U kojoj je nesretni slikar sa njom upravljao u

skučenim poslovima

Odbrane higijene

Malog stola za

Crtanje za

Jedenje i za

Višegodišnje gledanje u mene na

Umaštenoj slici autora

Sada sam posramljen zbog krađe

Zbog muke tužnog slikara bez pomoći za

upravljanjem čistotom malog stola

na kome bi moja majka držala tacnu i na njoj

milovala ljupke šoljice za raj

U jednom se jastvu tako nađoše dva slepca

Kradljivac i Pokradeni

A gospođa sujeta naplatila porez

NE ZNAM

поставио/ла Miroslav Lukić 29.07.2011. 08:20   [ ажурирано 01.08.2016. 08:22 ]


Na mesečini njeno  telo
pretvaralo se u boju sanjivog sunca
Lelujalo je između zatamljene
podloge peska i prigušenog sjaja
Odraza
Sa oboda sna
prilazio sam joj polako
tiše od samog sebe
Nagost joj se uvlačila u skulpturu
preko koje se naginjala strast
Jav nijanse iz rečnika protivurečnih
Vitgenštajnovih komentara boja
 Ispred vrata straha
drhturila je u meni
pomisao da mogu da je uzmem
Oklevanje u neznanju
pratilo je minuse osećanja o
njenom ljubavnom aktu sa vazduhom u
pesku
nad kojim se noć nezainteresovna
svlačila i oblačila
onako kako lavica budno motri na
erotske ideje svog uspavanog mužjaka
U dnu akta video sam tamni prolaz
zadah lavirinta pred kojim se povlači san
Tek nagnut nad raskrižjem njenih
ispeskarenih udova osetio sam mučninu
interoperabilne pruge kojom tutnji voz
sposoban i da preveze strast u pogrešnom
Pravcu
Stenjući gledala je u Mesec ili mene
Ne znam
Kao da se sve završilo pre nego što je
počelo
Ali tu noć ponudila mi se i
naga senka uspomene

Зокс у Ваљеву

Skica za mali esej

 

Drugi put među Malim naslovima

 

            Evo me, drugi put među Malim naslovima. među tekstovima koji nisu ni proza, ni poezija, ni esej, a hrane se humusom sinhrazijom njihovih žanrovski ogledala. Dug je to put kroz detinjstvo, kroz knjige, koje su me u njemu ostavljale bez daha, navodile na razmišljanje o samoubistvu. Pišući stalno sam bio na vrhu visoke imaginarne zgrade na kome sam slušao unutrašnji glas o potrebi da skočim. Dole. U ambis emocija.. U želju da se ne ispovedam drugima. Čak, ni svom drugom namučenom Ja. Borio sam se da savladam igre reči starogrčkih mističara. Naročito, onih, koji su se bavili matematikom. I geometrijom. Žučno polemisao sa Dušanom, bratom matematičarom. S njegovim nepodnošenjem filozofa. I ironičnom podsmehivanju pesnicima. Na jednoj poljani između mene i Platona on se bez oklopa mačevao sa mladim Galoom. Sevale su varnice u sudaru razlika njegovog borilačkog i mog posmatračkog mišljenja. Bio je nesavladiv u svom ne-ograničenom Svetu. I u njegovim ličnim prikazima njegovih predstava. Nosilo me je to.

            Pisao sam o: ljubavi, ženi i strasti. A, on me je zabrinuto upozoravao da će žene upropastiti moj “put ka vrhu”. Ka vrhu zablude da postoje pisci i njihovi čitaoci. Nije verovao u Boga. Sada znam da je Bog verovao u njega. U njegovu školu za talente neverovanja. Nudio mi je ideje za “male naslove”. Brljantno je znao retorički da skicira njihove moguće teme. Insistirao je na logici teksta. Za koji je govorio da mora da se približi muzici i njenoj harmoniji sfera.

            Slušao sam ga sa imaginarne obale Istera kako usred još imaginarnije reke, njenog prvovenčanog Dunava, postrojava vojsku uplašenih intelektualaca. Nabeđenima nije dao u njihove redove. Slao ih je da stoje u kolonama za akcije opljačkanih preduzeća. Imao je smisao za kritiku. I njenom plamenu vešto je usmeravo pravac i kretanje. Bio je bolji od sebe. Naučio me je da dišem u tekstu. Da se bolećivo ne udvaram rečima. Ubeđen da ih koristim više od dvadeset hiljada.

            Moje “male naslove” svrstvao je u imaginarne brojeve. I evo, ja sam drugi put među njima. Bez njega. Ali, s njim i predosećajem da priprema njihovu vanzemaljsku promociju.

ПРАЗНИНА

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 22.07.2011. 05:02   [ Ажурирао/ла 01.08.2016. 08:20 Miroslav Lukić ]


 (после четири године у сећању на брата Душана М. Мандића – 28.07.1948. – 21.11.2007.)

 




Дубока
дубља од безданог кланца историје
непреводива на физичке мере уздаха
Помера се, шири и тоне
По Солжењицину 1460 колико дана
толико и неједначина слика
сабијених умом на дну срца
Празнина
сликати је бојама Поезије покреће
наопаки страх, изазива га усред рачуна у коме
природни послују и гину у рату са
комплексним бројевима
У сећању подизање незаборава једне личне
генијалности
води ме к њему доле и горе
кроз пурпурне пределе кланца историје
наше породице
Умео је, готово до савршенства, боље од ње,
зауставити време
нахранити уздахе даховима удисања чистог
ваздуха у чистилишту
Био је сам по себи, као и сада, као и јуче,
као и свако будуће сутра на чијим полицама га
нестрпљиво чека на хиљаде томова
речника, зборника, збирки и филозофија
Математике
Јуче смо, цео јули, у мојим сновима даривали
улице његовим именом
А, сутра
обећао је да ће нас дочекати по киши на
једној од раскрсница вечности

........................

ЛеЗ 0007347   

СУТРА

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 02.06.2011. 00:20   [ Ажурирао/ла 01.08.2016. 08:16 Miroslav Lukić ]

(Осврт на теорију размене промене, о илузији)

 Песник Зокс и сликар Бата Михајловић у једном београдском ресторану
На пола пута

Да ли

Ко зна како је о томе

мислио Дали

Сурови критичар Ван Гога

Рекли би

Сликарство је обмана Ока у

које је Свевишњи сакрио

Пејсаж у коме је некад заборавио

Портрет ореола Сунца

Изнемоглу светлост

Дадиљу мрака, Непрозирно

Време на трагу лоше обликованог

Статуса Простора

Сутра је помен настрадалој жељи из

Оног увек Иза где

Помоћници оптимизма копају темеље за

Нове, чистије станове насамареног

Песимизма

Неверице

(Стих из Песме онемоћалог Песника

Сонета)

Увлакачи Ритму и Мелодији

губе Дах у потерама за обичним

Речима

Узимају награде оверене у

Вишем суду за плаћенике, за

Претлатнике на текстове посрнулих

Колумниста

Све је бело, све је црно

Узвишени колорит не тумачи

Сензације размена њихових

Мена и Промена

Бодри чистоту Ћутње

Не петља се у Сценарио спровода из

кога је бекство

Знак

Неприпитомљеног Страха

Од кога бежати из кривих жанрова

Неопорављеног Смисла реченог

Беле таблете од 20 милиграма

Украдене из једне Апотеке

Расправе

О Сутра

Задуженог Данасом у Јуче

Гле, како Песма упорно трпи саму

Себе

Како на балу својих Ухода

припрема Храну бачену на уље

Четири Јајета на Око

Добро осољену са младим црним

Луком

Позадини оног што Храну претвара у

Отров у

Вежбање Традиције на обичном

Апстрактном Цртежу

Да ли је Заборав

Дали и његова вангоговска Историја

Да ли је Галапагос Депонија

Неугажених сенки Прошлости

Диносауруса

Нака се пита Достојевски

Писац, Сведок без ДНК-а

Непосрнуло свевидеће Око на

Рулету Сајта новог Пејсажа

Сутра

Умочено јуче у загађеној Води

Сутра

Хеј

Да ли се то Време извињава

Простору

Пред уштирканим Почасним водом

Поезије

Филозофи никада неће одгонетнути ту

Тајну, јер она не постоји

 

KANTILENA

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.05.2011. 04:01   [ Ажурирао/ла 22.07.2016. 14:16 Miroslav Lukić ]

ZORAN M. MANDIĆ

Ovo nije ozbiljna pesma

Dragi moj Petru Krdu eteričan duh njene kantilene

dolazi iz tvog eona u

kome si  suretao i ispraćao Emila Siorana

Naravno sada posle ovog 30-tog aprila

pohriliće lešinari - tvoji takozvani prijatelji da

tumače oporuku koju si najverovatnije

poneo sa sobom

Ali, gle razočarenja kada u njoj otkriju da se

ne nalaze u spisku kandidata za Evropsku nagradu

kada pročitaju Tvojom rukom napisanu napomenu

Ne spominji đavola

Koliko juče u nevidljivom predgovoru tvog

nenajavljenog odlaska

kroz magični zvuk mobilnog telefona

poručio si mi da u Apatinu želiš da predstaviš

nova izdanja KOV-a

Vreme žena, Severce Miroslava Mirka Lukića,

Tadeuša Ruževiča, eseje Nikole Bertolina

Ostalo je na tome da se dogovorimo

Da, rekao si da o činjenicama nema pregovora, odnosno

da je nepristojno pregovarati o filozofiji argumenata

Sada se pitam – da li sam te razumeo u predgovoru tvog

aprilskog odlaska

Verovatno zato što si sanjajući prevode Staneskua,

Blandijane, Vislave Šimborske, Čarlsa Simića i

Petra Krdua – sve to zavodio u rubriku

Argumenti

U toj rubrci evo dopisujem i ime nenadmašnog slikara

Milorada Bate Mihailovića- srpskog Leonarda, Platona i

mislioca

Dragi Petru, sudbina je most (citiram Batu Mihailovića)

koji se gradi u veri, u nepostrtanju što se manje veruje

Da, to je pitanje iz predbibliskih knjiga, iz templarskih poglavlja

O petaljanju u sudbinu

strasti, poezije, novca i tajne svetih počinjitelja i rasčinitelja

O zavirivanju

U Male (po)glede recimo o Bizarnoj matematici

U njenu magičnu učionicu u kojoj je Dušan M. Mandić

predavao Strategiju oslobađanja straha od matematike i

opisa lažnih poseda

Ne volim matematiku, rekao bi njegov brat – Zašto

Zato što mi odoše moji Mihailovići, Mandići, Zečevići,

Stojadinovići....što se preseliše u eon karitasa

A, ne stigosmo, Ti i ja, moj Petre da Okvir sprovedemo u delu

Evo, zovu me Severci

na groblje u Zavetnima ostavili su

drveni krst i na njemu urezali

DK

1952-2011

pravi epitafi rekao bi Borhes

pripadaju retkima

kao onom Srbinu na čijem je kamenom spomeniku,

negde u Americi, samo uklesan ushit

Oj,  Moravo

bez rasipanja osećanja,

reči i vere čak i među zlobnim lešinarima,

koje si nesmotreno navikao na svoje

književno milosrđe

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


(PO)BEDNIK

поставио/ла Miroslav Lukić 15.04.2011. 02:06   [ ажурирано 22.07.2016. 14:13 ]

(Apokrif o postavljanju savetnika)

Diktatori su smešni

Boje se udruživanja senki

Ne znaju sami sebi da pruže

Otpor

Ne veruju savetima neurologa

Neprestano optužuju sve

mašine za prečišćavanje

vazduha koji krijući udušu

pancir maske za lice

lager liste okačene na zidovima

prepunih podzemnih magacina

Najstrašnije je što ne razumeju

jezik nevolje

Na odmetnute predmete jurišaju u

oklopnim vozilima

Nasumice pucaju na sve što se kreće

Razorni muk sa pustih ulica

ignoriše njihov rat

Svet kukaca je povukao svoje

ambasadore iz njihovih dvorišta

povučeni su i konzuli iz pacovskih kanala

Male praznine prenjima teatralno se

povalče u svoje najveće formate

Kriju se u suprotnom smeru okretanja

zemlje oko sunca

Mesec im je poništio sve privilegije

Na sastanku mena odobreno mu je

preseljenje u drugu orbitu

  Pesnici A. Lukic i Zoks

I Odisej je prekinuo svoje putovanje

Ne interesuju ga negodovanja OUN i EU

Penelopa neka  uživa na turniru prosaca

U žestokim sporenjima kadionica sa

kladionicama

Čisti um se iseljava iz svoje praktične

verzije

Pomiritelji su odustali da nastave put

na kome (po)bednici pucaju na sve što se

kreće

Dok vreme spaljuje svoj tik-tak delovodnik

Jato pomešanih gavranova i vrana

prziva savet oblaka u vapijućem

čekanju za podstanarski let kroz etar

Ne žele da status svedoka

Sa spuštenim očnim kapcima

 

Lete nad maskiranim glavama (po)bednika

U paničnom letu na brzinu izabraše

 

Empedoklea za savetnika

vazduha

vode i zemlje sa samo jednim stanovnikom

(Po)Bednikom

U rečniku smrti

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 30.03.2011. 00:54   [ Ажурирао/ла 22.07.2016. 14:11 Miroslav Lukić ]

Povodom japanske katastrofe

Pesnik prodire u metafiziku bića

u apoteoze prvog i drugog reda

neuplašen na neprobojnom bedemu

erotike prirode

pod ozvezdanim nebom naseljenim

radionicama cuamia kao povod da se

ne kleči pred onim koji ranjava

koji izmiče ljudskom umu i

ubija za čas đavolskog leoparda Silvije Plat

izbelelog tela od radijacije

Provincijalna sredina nema unutrašnje iskustvo

Nedostižna je veličina njegove svetiljke u

Fokušimi kao u Hirošimi, Nagasakiu

Piši pred Bogom savetovao je Blok Ahmatovoj

Pisanje pesama pred drugima liči na ateističko

stakleno zvono iz koga je ukraden čaršav

Viktorije Lukas

težak kao poljubac bludnika

Na sajmu knjiga u Lajpcigu čitanje poezije Japana

ličilo je na pažnu drugog reda

među njenim slušaoci srpski pesnici su

bazdili na alkohol

I dok Japan 2011 grca u brojanju mrtvih

prljavi autsajderi sabijaju obolele pen redove

U jednoj od kolumni Dostojevskog pisalo bi

O Japanu brinu ptice

sećanje čistote Šumadije, Mišljenovac, Dnopolje

govori o drugom svetu razuma


Raštrkani slepi doticaji kontaminiranih ruža

skamenjeno zure u opektine japanskih ostrva dok

izmišljeni likovi uma vežbaju nove pokrete

robotek adaptacija

U rečniku smrti gase se i pale svetiljke

Japana pod J

Černobila pod Č

Srbije pod prljavim nato slovom osiromašenog

plutanijuma

Etika radijacije izbeli i ubije za čas i crnu boju

pojavnog sveta, smrvi, proguta, odnese

Tako mi je govorio Zaratusta sećao se Vagner

u vagonu Roznova

Na farmu poskoka u Srbiji odlaze najhrabriji

srpski pesnici isuviše čisti za gajdaše, ali šta oni

znaju o devici radijacije o nezasićenom ugljenikovom

jedinjenju vodonika – C2H2, o Japanu

među srušenim gredama u acetilenu, u erotizmu

veličine zabrane  radijacije proporcionalne  erotskoj snazi

zemljotresa i dobijenom zadovoljstvu cunamija

Političari  tako ćute o svojim odlascima zabijajući se

sebeljubljem iz šupljeg u prazno

poraznije od radioaktivnog zagrljaja ruže

Zato piši pred Bogom

 

1-10 of 25