Бећир Вуковић

БЕЋИР  ВУКОВИЋ, рођен 3. 4. 1954. г. у Колашину.

Студирао на Филолошком факултету у Београду, општу и југословенску књижевност. 

Објавио књиге поезије:

Чисто стање, Библиотека '' Пегаз'', едиција Књижевне омладине Србије, Беодрад, 1980.

Зидови који расту, КОС, Књижевна омладина Црне Горе, Титоград, 1983.

Мефистово семе, Едиција Доцлеа, Удружење књижевника Црне Горе, ''Партизанска књига'', Титоград – Београд, 1985.

Потпис свиленим гајтаном, '' Универзитетска ријеч'', Никшић, 1988.

Кад ујутру гавран освануо, '' Савременици'', Удружење књижевника Црне Горе, Титоград, 1989. ( Награда '' Марко Миљанов''.)

Игралиште, '' Светови'', Нови Сад, 1992.

Црна уметност, '' Светови'', Нови Сад, 1994. ( Награда '' Ристо Ратковић''.

Лов у нејасном, '' Светови'', Нови Сад, (избор из поезије), 1997. Избор и поговор Желидраг Никчевић.

Федерални посед, '' Народна књига'', Београд, 2002.

Што сте зинули, политички чланци, '' Октоих'', Подгорица, 2004.

Играчке пропасти, '' Октоих'', Подгорица, 2005. Поговор: Гојко Божовић. (Награда Фондације за књижевност '' Радоман – Рацо Станишић''.)

Антологија Боже правде, (Српске песме, беседе, химне, чланци), часопис «Стварање», јубиларно издање поводом шездесет година излажења, Подгорица, 2006. (Награда '' Повеља Азбучник'', '' Унирекс''.)

Дух парка, ''Адреса'', Нови Сад, 2008.

Нечитач, ''Адреса'', Нови Сад, 2009.

Црна Уметност, „Нова књига“, Подгорица 2010. (избор из поезије), избор и поговор Саша Радојчић. (Награда "Видовданска повеља", Награда "Кочићево перо", и  „Златна значка Културно-просветне заједнице Србије“). 

 

Предсједник Друштва српских књижевника Црне Горе и  Херцеговине.

 

Главни и одговорни уредник часописа ''Српски југ''.

НИЈЕ СМЕШНО

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 06.01.2011. 09:48   [ Ажурирао/ла 09.08.2016. 08:31 Miroslav Lukić ]

Бећир Вуковић

НИЈЕ  СМЕШНО

 

Онда Бог,

ушушкао

облакове

по бради, уместо

јастука наместио

бели облак, кренуо

да одмори

 

Добро.

Богами има тога.

Велика су дела твоја,

али, Боже,

де, кажи ми,

шта си радио

пре стварања света,

мотајући се око стубова

престола, питала препредена

луда.

 

Није смешно,

зидао сам бедеме пакла

и ковао казане и котлове

за оне који ће постављати

таква питања,

 

и помиловао лудицу

по чутурици.

 

Играјући по мапама,

скакућући из

света у свет

луда одговорила:

 

хајде, чича, не измишљај


БРСКОВО  

 

Од искона труса и трепета, на оним просторима (са питањем кад будно а кад сања), сенило – двоножац – сатвар – срета се у мало време, и  баш тада, из неколико даљина тушта, о, не, угурсузи, болезни, мирјани, скарабељи, бедни, утваре, никови, празови, кастили оријашке снаге, пометени, гуслари, окречени, пречани, мрцине, бесрамници, разметници, бесудници, милети, невероватни устени али и неустени, јалови, трувери, нечитачи, разноврсни јолдаши, бесполни, феудални песници и свештеници, манити, пустахије, џелати одн. абаби, баили, ђиласи, мумије, пернати, леправи, проклетници, проказани, девојке које се заветовале химену, соихлебници, уходе, мрзећи, инокосни, попечитељи са крестама и ћубама, скоровечерњаци, дрводеље са инструментима у облику мртвачког сандука, кокошари, подводаџије, подли, аветни, дивине, белосветски, загорели, беззазорни, слепи, блесани, безумни, бесмислени, безчуствени, олош, аламани, гнусобе, безчислени, месечари, нагиздани, рогати, чрезвичајни, кивни, безнишњици, одродници, маловажни, ништетни, прозорљиви, устрашими, целибати, рсузи репати, смртници и бесмртници (из Осмог круга пакла), долазе на север: тако се ширила сила надошлица који идући спавали, идући причали, идући умирали.

 

Током целог лутања пратио их мрачај и квакао.

По ветру у барјаку, Урош знао докле треба јахати.

Први се испречио речима, и упро шишом: ту, копај јаму.

 

Само часак доцније, почели да зидају мрком, мокром сигом, коју донели са собом; некаквом мрком сигом, разгриженом, као изједеном мокраћом и испишаном из гигантског бубрега.

Почели да зидају огромним нефрит камењем, изуједаним ајванском и исанском мокраћом и штавом.

Почели да зидају са камењем које излетело из васионе.

 

О да, од целог тела само се глави указивала почаст, остало скрнављено, шибано, ломљено, одбацивано...

Остало, просто, гинуло...

Или, сушено (шака, пета, лакат...), и остављано, у кутију.

 

И, после толико векова, култ Немањића, опет се сели из родног места.

 

Ни читач ових слика не уме да се користи будним стањем, сасвим.

 

(Остало ј легенда.)

ПЉАЧКА  ПЕЋИНЕ

 

 

Иако нетакнут, за време писања извесних прича, сто се покреће по собици, чак сатера писца у угао. Али, ноћас, није се ни померио, а оловка се откотрљала, и пала на под. Да ли се сто помера само онда кад пишете о ликовима који нису постојали, до данас није утврђено. Ја пак верујем да се сто помера – и још више – да насрће на писца, баш онда кад лику олако припише неку особину коју не воли. Или, кад лик затекнете у сцени коју он целог живота крије као змија ноге. Рецимо, кад хоће да има другог Бога, кад прави себи идола и какав други лик, (и кад им се клања и служи), кад узалуд узима имена Господа Бога свога, кад и седмог дана блуди и ради, кад се руга плази оцу своме и матери својој, кад и из ока украде, кад лажно сведочи на ближњега, кад пожели братово, кад убије...

Кад написао да Акан, приликом пљачке пећине, убио бабу Виду, (забога, зарад некаквог блага), столица ме пригурала уз сто, сабила, зид набио грудни кош уз таблу стола, а ноге столице, у обе ципеле...

Једва ме ишчупали, а немоћ да објасним о чему се ради, остала овако како остала.

Зинуо.


 (Не знам коју си божју матер тражио у пећини...)



ПОВЕЉА  О  РЕПАТИМ        

 

Замножила, замножила и премножила прича да ј Брсково уклето, да дебелозидим бедемима по трошицама сиге и креча, лута људска прилика у пурпурном огртачу, са ситном брадицом и жућкастом косом – видљив дух извесног фалсификатора по имену Урош, (Урошиц Нејаки), који протеран у Осми круг пакла.

 

Испрва, неколико пута, бржебоље, Урошиц Нејаки хтео да прода причу, да ј протера, да ј убије, (у више наврата јавно јој одсецана глава), прича вешана, каменована, распињана; Урошиц причу завезивао у врећу и тајно убацивао у караване рашко – дубровачке, али, опет, ујутру, режећи, прича седела на прагу. Једном, док био наобдан у лову, са оцем, Краљем, на Краљевом колу, завезали јој камен за реп, и бацили у Умукли вир, али, кад се подноћ вратили (вешајући ловину – птице и рибе – за репове), погледнуо са бедема наовамо, и занемео. Спрва, крстећи се, Урошиц није знао шта ј, неголи, кад се још мало намолио, имао шта да види: испод куле, украј бедема, прича садила тикве, и натенане залевала главице купуса.

Дајбуди дан без приче.

 

Брсково никад није било осветљено (ни дању), и мало ј рећи да нејач није баш била рада да икуда излази. Такорећи, Брсково било под земљом. Нејач не смела да иде било где где има светла. Сабласна црквица у Нимнику, стално ј звонила.

 

Остала и друга страна веровања: Урошиц никуда није ни отишао. И две стране богаза, кањона, размакле се, и направиле Краљу пут, али Урошиц, остао онде. На једној реплици јасно се види зашто није ни могао побећи из круга Брскова. Узалуд било и небројено благо, силни новац са очевим профилом, све ачке у злату са његовим печатом.

(Елем, само Урошиц знао да причу о себи нашао, затекао на Брскову; знао да му прича скована и пре него се ухватио за свет...)

 

Још и треће (пише у Повељи на Стону), Урош не да не оде, него, никад, ни умрети не могаде. Застално остао у јамама Брскова.

 

(Временом, онима који живе у круговима пакла, израсту репови е да би увек и сами цртали кругове.) 

 

И дан-данас, без неке нарочите приче, ћућоре: има, има репатих, има.

Танан, леп, реп.

 

(Ова прича не сме се продавати, ни прештампавати, иако причајући, то већ чиним, тргујем... неко ће прочитати и фалсификујем...)



ТРАГАЈУЋИ ЗА ХРИСТОВИМ КРСТОВИМА

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 06.01.2011. 09:42   [ Ажурирао/ла 09.08.2016. 08:23 Miroslav Lukić ]


Како волим с јесени

да некуда одем

да се некуда вратим

 

приспео сам у неко село

на обали језерцета

где се сви беху отровали хлебом

 

а на малом округлом тргу

ограђеном трњем

прекривеног фином прашином

беше дете прутом исписало

 

јутрос је овде био Христ




        Аутор. Бећир Вуковић. (Живи и ради у Подгорици)

СМРТ  ОРАХ

 

живела баба

 

имала кућицу

испред  још и орах

 

свакога јутра

ја бејах ишао у школу

ошишане

млечне главе

скакућући између

кућице и врта

 

али

једне ноћи

баба је умрла

дођоше неки лепи људи

(беху лепи као богови)

однеше је

кућицу однеше потом

 

а касније

пролазећи касније испод

грана од чијег се шума

свест мути

 

један ме орах зврчи

у мршави потиљак

 

ја крикнух

баба не гађај се

           

 

1980.

1-2 of 2