ЗАПИС


О најновијим књигама песника Зорана М. Мандића и Александра Лукића

поставио/ла Miroslav Lukić 13.07.2015. 05:50   [ ажурирано 13.07.2015. 06:06 ]

Култура, новосадски Дневник, 13. јули 2015. фототипија


ОСВРТ НА ПРВУ КЊИГУ О СТВАРАЛАШТВУ М. ЛУКИЋА

поставио/ла Miroslav Lukić 13.05.2010. 10:37   [ ажурирано 10.12.2015. 07:10 ]

 Александар Лукић Између митарења чудовишта и уметности будућности (одломак)

О тој књизи написано је мало. Прећутана је. Уосталом, та књига је штампана као пилот издање у симболичном броју примерака. Ту књигу су написала тројица. Истинотражиоци, или сумњиви апологети?  Долазе ли из дубоке анонимности, као и предмет њиховог занимања са рубова и периферија једне мале и недовољно познате националне књижевности?

Ко је Мирослав Лукић?

На ово питање нема одговора у чувеној купусари историје српске књижевности универзитетског професора Ј. Д. Ни речце, ни помена о Лукићу нема ни у КРАТКОМ ПРЕГЛЕДУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ХХ ВЕКА професора Новице Петковића (Књижевна реч, Београд, 1999). Петковићева књига "наменски је

писана за Историју српске културе, коју је Министарство културе Републике Србије објавило 1994. године. Као и цео зборник, овај је преглед у првом реду намењен страном читаоцу, па су и општа објашњења и појединачни подаци бирани и давани имајући на уму таквог читаоца. Друго, и много веће ограничење, односи се на обим: строго одређена дужина текста захтевала је веома сужени избор књижевних појава и писаца, као и крајње сажето описивање. Прати се основна линија у књижевном развоју (она чак није могла бити доведена ни до краја века) и означавају места која поједини писци у том развоју заузимају. Све остало је редуковано. Премда је аутор овог прегледа, по природи ствари, полазио од свог разумевања развоја српске књижевности, он је ипак настојао да се његова оцена у избору писаца и опису њихових дела што мање осећа" (стр. 5). Петковићев КРАТАК ПРЕГЛЕД... завршава се Давидом Албахаријем. Све мане Петковићеве књижице садржане су у првим њеним реченицима. То је наменска, редукована, делимична, да не кажемо лицемерна фалсификаторска слика, катедарска. Представљајући српску поезију ХХ века иностраним читаоцима, у наменским и редукованим текстовима, ни други књижевни критичари, рачунајући и Јована Пејчића, не спомињу Мирослава Лукића.

Нису ли, дакле, писци ове књиге (пита се један од приказивача ове студије) апсурдни људи, кад су изабрали за предмет своје књиге књижевника кога званично нема?

У књижевној историји и књижевној критици српској, као и у логици, постоје истине, али не и истина.

 

*

«Одгонетка ове књиге је у самој књизи. Књига је више него изврсна монографија о једном писцу; документована је и аналитична (...)

Све што треба да се зна, о Мирославу Лукићу, као о писцу, од његових почетака до данашњих дана, налази се на једном месту, у овој књизи. Књига је писана несебично и поучна је у много чему. Долази из сасвим других извора, оних живих извора са којих ће се напајати, вероватно, будућа српска књижевност. Писана је афирмативно с дубоким разлозима. Чак и да не погоди у један од главних циљева - врло рањива места и рак - ране књижевне јавности Србије, она може бити од веома велике користи многим другим невидљивим савезницима, читаоцима и преводиоцима по свету. Ова књига ће бити и већ јесте, незаобилазна полазна станица, за све оне који се већ баве, или ће се бавити богатим опусом Мирослава Лукића, на овај или онај начин.

Невидљиви савезници писца обелоданили су истину: да је Лукићу досуђено да живи у доба и на просторима и међу савременицима међу којима нема великог критичара, човека дубоке културе и благородне душе, ватреног срца, полетне маште, продорне интелигенције и искреног ентузијазма према лепоме - (...) Случај Комедијант или Бог се постарао, или срећа, да се на страницама многих Лукићевих књига заустави поглед Г. С. И. Митровића... Није у томе био сам, из невидљивости и анонимности су изашли и Александар Лукић и Батрић Церовић, јер ова књига је писана у три руке. Некоме се може учинити да је то њен недостатак; није било могуће избећи нека понављања; биће и критичара који ће сматрати да је ова књига сувише афирмативна, готово на самом рубу провалије апологетског. Таква се може учинити на први поглед сваком оном читаоцу који није прочитао ни једно дело, ни једну песму, роман или есеј Мирослава Лукића. (...)

Лукићев Опус је настао на рубовима удаљене периферије европске и светске цивилизације, која се авионом може прелетети и савладати за неколико часова само; међутим, када је реч о превођењу, то исто растојање се не може савладати ни деценијама. У том савлађивању више има ствари које одмажу, и више тамо где се то не би очекивало, у земљи и на језику који има своје непроцењиве ризнице; књига А. Лукића, С. Иг. Митровића и Б. Церовића - помаже.... «

 

*

 Корице
 

Да наведемо и ово:

«Ова књига је хтела нешто важно - и природно је што је изазвала парадоксе. Она је, пре свега, схватила личност и Дело Мирослава Лукића, схватила: то значи сјединила, много тога што је било расуто.Писана је дубоком жељом самог духа, који се и у својим највишим поступцима, додиривао са несвесним осећањем судионика у књижевној јавности Србије и у овом свету: њу је диктирао захтев за блискошћу, бескрајна глад за јасноћом. Она је је успела у главном, схватила је свет, личност и дело Мирослава Лукића, свела га на људско и уметничко, обележивши га његовим печатом....  «

«...она је недовршено дело о једном писцу у успону  ...»

«...Мирослав Лукић је читав један свет, то јест једна метафизика и један духовни став. Ако га већ треба упоређивати, налик је на разгранати усамљени брест на брегу.

То је песник слободе у најширем смислу речи, у пуном смислу те речи,

онај који зна и сведочи својим делом да она може постојати само са поуздањем

у вечност...

Запад има толико заблуда о Истоку, па и о врсним писцима православнога истока, у које спада и Мирослав Лукић. (...) Запад има, не као Грци, свој свет доколице, већ аршине које су само лице апсурда, равном револту и тами у којој се копрцају писци бивших источних народних демократија, па и Лукић. И у земљи у којој овај писац живи, и у Паризу, на Западу, дакле, гурају га да прихвати да његова слобода има смисла само у о д н о с у  п р е м а  њ е г о в о ј ограниченој судбини. И Запад и Исток, какви су данас, какви ће бити и сутра, више нуде апсурд и апсурдне ситуације, него наду и помисао на радост. Истина није потребна ни једнима ни другима, па ни издавачима. Писцу који је свестан тога, и свестан своје вредности, преостаје да осећа свој живот, свој револт, своју слободу, и то што је више могуће - то значи писати, и то писати што је више могуће. Таквог су нам писца преставили аутори књиге НА ВЕТРУ, НА ВИСИНИ, НА ЧИСТИНИ.Изабраника судбине, који је на начин једног апсурдног човека прозрео и назрео један ватрени и ледени свет, прозиран и ограничен, где ништа није могуће и где је све могуће, где је све унапред дато, и где је самоубиство тако често, јер је живот у таквом свету мука. Многи су у таквом једном свету ипак одлучили да приме живот такав какав је, да из њега црпу своје снаге, своје одбијање наде и тврдоглави доказ једног живота без утехе. Многи су у таквом свету равнодушни према будућности и предали су се пороку да исцрпу све што постоји.  ...»

 

«...Све што је објављено у овој књизи има свој узрок у дубокој тајности бића њихових, у интимном корену њихове душе. Да ли је то монографија или само торзо једне студије, што су објавили? Више од тога: то је израз морала самоодржања. Муве скупљају мрве за један ручак, змије за један дан, јазавци за зиму, а ова господа за столеће које долази...»

 

«...Шта, у ствари, књига НА ВЕТРУ, НА ЧИСТИНИ, НА ВИСИНИ открива: неоткривену и непризнату лепоту, затрпан извор? .....

 
 

Сведочење, наставак 2

поставио/ла Miroslav Lukić 15.12.2009. 10:20   [ ажурирано 10.12.2015. 07:03 ]

ТУГА И ОПОМЕНА

НЕ, није виц. Почетак је 1971. године.Студент сам Филолошког факултета у Београду - Група за југословенске и општу књижевност. Имам двадесет и једну годину и стихове у рукопису. Одлучио сам да један избор песама понудим београдској "Књижевности". (Уредништво : Зоран Мишић , Светлана Велмар- Јанковић и Иван В. Лалић. Одговорни уредник : Зоран Мишић. Секретар редакције:Светлана Велмар-Јанковић. Редакција прима понедељком, средом и петком од 13 до 14 часова , Чика Љубина 1/ I , тел. 622-148. Рукописи се не враћају.) Два уредника "Нолита", Мишић и Лалић , истовремено су и уредници "Просветиног" часописа. Уреднике нисам познавао , нити ме је ко препоручио њима.

Једног дана, више се не сећам да ли је то био понедељак, среда или петак , донео сам један свој циклус песама у редакцију "Књижевности". Предао сам их секретару редакције , љубазној Светлани Велмар-Јанковић . Она их је прелистала и рекла да навратим за неколико недеља : стихове ће прегледати уредници и они ће одлучити о њиховој судбини. Вероватно је био почетак марта 1971. године. Када сам следећи пут дошао у редакцију, секретарица је рекла да навратим неки дан касније, уредници имају много посла , они неколико бројева припремају унапред, да сачекам. Долазио сам и трећи и четврти пут , и Светлана Велмар-Јанковић је увек била љубазна. "Књижевност" је излазила са малим закашњењем. Када сам, можда, пети пут свратио у редакцију "Књижевности" увек срдачна Светлана Велмар-Јанковић је рекла:"Мирослав Мирко Лукић , је л тако беше? Дала сам уредницима Ваше песме, неке се и мени допадају , морате још сачекати..."

Када сам негде пред Ускрс 1971. године свратио у редакцију , Светлана Велмар -Јанковић ме је дочекала са осмехом : "Јесте ли видели нови број "Књижевности"? Објавили смо Вам коначно песме!" Погледао сам је са чуђењем. "Извините , на који број "Књижевности" мислите?" "Па , на овај најновији!" Била је то "Књижевност" бр. 3,1971. "Ево!" Ја сам тај број већ био прелистао у некој од књижара и тамо нису објављене моје песме. "Како нису објављене? Ево, страна 229 : Милосав Славко Пешић :Две песме!..." "Али ја сам Мирослав Мирко Лукић!" "Е, па , друже Лукићу, ја не знам! Ја сам Ваше песме дала уредницима , мораћете видети са њима..."

Није ми вратила рукописе песама,не знам ни како сам изишао из редакције. Као млад човек коме су изненада са неке терасе просули кофу помија на главу! Сад знам : шта се тада догодило. Понизили су ме на најодвратнији начин. Сачувао сам копије тих песама. Ево овде их први пут објављујем - после 26 година! 

18. септембар 1997.
 
*

"Зар ћеш то , доиста, објавити?" упитао ме је сасвим искрено један од мојих пријатеља, који је био навратио код мене, док сам све оно горе - Грађу - припремао за штампу. "Па, Раичковић је светац међу њима?"

Да, објавићу. Макар ми то штетило, макар то долазило из неког мог недостатка. (" Сваки човек мора, макар једном у животу, да захвали и својим недостацима" , опет Емерсон.) Не зато што чезнем за тим, да ми се апострофирани бивши уредници на неки начин јавно извину, што би било најмање што би свако онај који сматра да је частан учинио, већ да ојачам ослабљени савез између врлине и природе. После толико времена, није потребна извесна сатисфакција Мирославу Лукићу, већ прибирање ствари да заузму положај против неодговорности и несавесности, против порока и бешчашћа. "Узвишени закони и свемоћ света прогоне и шибају издајника. Он упознаје, да су ствари уређене ради истине и доброчинства, и да нигде у широком. свету нема ниједне шпиље, где би се могао сакрити нитков и разбојник. Само нек се учини злочин, и земља одмах постане провидна као стакло. Само нек се учини злочин, земља се одмах обуче у снежну одору, да би тако показала траг, као што се познаје у снегу траг сваке јаребице, лисице, веверице и кртице. Изговорене речи не можеш опозвати, не можеш избрисати траг, не можеш дигнути лествице, а да не остане улазак или ма какав траг за прогањање лопова. Увек искрсне ма каква околност која ће Га осудити" (Емерсон, исто, стр. 22) .

Сваки уредник, без обзира ко он био и како се звао, мора да зна да сваки одбијени рукопис и свака уклоњена књига, просвећује свет, да свака ућуткана или угушена реч одјекује светом.

Пре неколико година , у есеју Архив у оснивању (в. београдски часопис Савременик , бр. 30- 31-32 /1995 , стр. 110-113) дотакао сам се одбијања рукописа песама моје књиге Преображење и друге песме о краљици Маб. Одбијен је , како у писму секретара редакције Е.Ј. пише ,јер - "по својим квалитетима није могао да уђе у наш издавачки план за 1978. годину. Рукопис Вам враћамо". Објавио сам га , након што је одлежао пуних осамнаест година у мојој фијоци у Златном Расуденцу (в. у књ. Мирослав Лукић , Архив у оснивању ,1 - 2 , Београд, Заветине, 1996 , стр. 73-79 , 93).

Одбијен ми је и рукопис моје збирке песама Домаћи паук ( уредници "Нолита" 1978/79. су : Никола Бертолино, Слободан Галогажа, Васко Попа, Борислав Радовић, Милош Стаболић, Јован Христић). Рукопис ми је враћен , без образложења , са потписом секретара Лазаревића. Никада нисам сазнао који су били прави разлози одбијања тога рукописа : уметнички или идеолошки? Са једним јединим уредником , Васком Попом средином седамдесетих , упознао ме је сликар Микан Аничић , који сада живи у Паризу : Попа је умро.Није, на жалост, било прилике да га упитам    - због чега је рукопис Домаћег паука одбијен. Разлог је морао бити ванкњижевни, Сва три песника - Раичковић, Попа и Павловић били су дуги низ година уредници поезије у најутицајнијим издавачким предузећима ондашњег времена. Одабирали су рукописе песника према свом осећању , укусу и мерилпма и у том послу , што је и природно , грешили ,  ако је то тешка реч ( а чини ми се да није!) - неке су песнике "форсирали" , а рукописе других песника су , елиминисали. Постоји та врста одговорности , о њој је , додуше, деликатно говорити и писати. Уредници често проживе свој живот а да и не буду до краја свесни своје одговорности , "вредности" онога што су елиминисали, из овог или оног разлога.Читајући Раичковићеву књигу Један могући живот , осећао сам , морам признати, известан мучан отпор , јер - иако је Раичковић на постављена питања Максимовића , одговарао искрено , нешто ми је увек недостајало у његовим одговорима.Па и у том Раичковићевом сећању на Миодрага Павловића и године проведене "заједно" на "одабиру рукописа поезије".
Раичковић спомиње , узгред, своја уредничка "размимоилажења" са Павловићем , и - ништа више.

" Миодраг Павловић и ја смо "исписници" ... (а то јв за мене био и један додатни "степен" више у овим односима)... Радили смо у редакцији београдске "Просвете" дуги низ Година заједно... између осталог ... баш и на одабиру рукописа поезије... Понекад смо се у овом послу и разилаззили у критеријумима...", вели Раичковић (стр. 256) , одговарајући на следеће питање Мирослава Максимовића : "Да ли сте вољни да одговорите и на једно питање које је , можда , помало и деликатно : како су изгледали Ваши односи са песницима Миодрагом Павловићем и Васком Попом? " (стр.255).

Зар није данас, после толико година, свеједно, ко је одбио рукопис Судбине раба Мирослава : Раичковић или Павловић?

Те , 1973. године уредници "Просвете" су изабрали рукописе следећих аутора и објавили их као књиге (Едиција Савремена поезија , аутори се наводе азбучним редом) : Радомир Андрић : Бунари Радоша Модричанина , стр. 58 ; Јеврем Брковић : Брђанска земља , стр. стр. 78 ; Алек Вукадиновић : Трагом плена и коментари , стр.119 ; Манојле Гавриловић : Сунце и кочије , стр. 35 ; Милорад Ђурић : Сунце и преци , стр. 74 ; Слободан Зубановић : Купатило , стр. 40 ; Крстивоје Илић : Раздор у слуху руже , стр. 48 ; Даринка Јеврић : Преварени тишином , стр. 56 ; Вито Марковић : Удес , стр. 51 ; Вук Милатовић : Вечерамо спрам звезда , стр. 43 ; Бранислав Прелевић : Играч у ваздуху , стр. 66 ; Драгиша Радосављевић : Бајалице , стр. 60 ; Слободан Ракитић : Земља на језику , стр. 106 ; и -Александар Секулић : Венецијанска кугла , стр. 50 . Укупно, дакле , четрнаест песничких књига , песника различитих генерација и сензибилитета и неједнаких стваралачких могућности , на око   хиљаду страница!                                                             

Од тога , две књиге су објављене као прве књиге аутора (Зубановић , Милатовић).

Све те објављене књиге , а посебно те прве две (узгред буди речено , младих људи који су "похађали" онај Павловићев курс писања поезије ) , завредила су већу пажњу од рукописа Судбина раба Мирослава .

 

1993 /1994. године , када сам радио на Антологији ФЕНИКС , ја сам се , поново сусрео , са едицијом Савремене поезије "Просвете" за 1973. годину. Као уосталом , и са многим другим едицијама које су објављивале поезију српских песника , листовима или часописима , прашњавим и заборављеним , у периоду јесен 1944. - јесен 1994. године. Само из једне од тих књига "Савремене поезије" (1973) "Просвете" изабрао сам нешто (из књиге Бунари Радоша Модричанина Р. Андрића). Нисам то учинио из каприса! (неки од тих аутора заступљени су песмама из других њихових , бољих књига). Тиме је , делимично , што се мене тиче , разрешена дилема око тих књига . Сада сам их читао, заборављене на полицама , као антологичар , а 1973. године , као млад песник , као читалац , руковођен покушајем да проникнем у критерије уредника "Просвете" приликом одабира рукописа и - зашто бих то прећутао - да докучим зашто су мој рукопис вратили, одбили , елиминисали ? Посао антологичара је мукотрпан , али и занимљив : он пружа другачије и свеобухватније увиде у песништво једног раздобља. Једног песника антологичарски рад може даривати и дарује богатим даровима. Накнадна читања су мудрија од свега , па и од најмудрије написане књиге.
 
*

Временска дистанца не треба да плаши никога : ако је нешто поезија , то с временом не губи , већ - најчешће - добија. Захваљујући временској дистанци , аутор према ономе што је написао имао је много објективнији однос , него у данима непосредно што је завршио једну песму , или једно дело . Са дистанце од 25 година , ја , дакле , према Судбини раба Мирослава , имам мање болећив - објективнији однос од некадашњих уредника. На пожутелим корицама мога рукописа Судбина , неко је написао број 89 , неко у редакцији - и тај број сигурно значи број пристиглог рукописа (пристиглих рукописа те године је вероватно било преко стотину - ето , то би можда била чињеница на коју би се уредници могли с правом позвати : били су затрпани понуђеним рукописима , па им је један или на десетине - промакло?).

Могу се , наравно , позвати и на свој ауторитет , угледних песника , на свој песнички инстикт ? А можда су те године могућности "Просвете" биле да објави само две прве књиге?

Ја сам , хтео не хтео , и сада налик на неког који кружи као киша око Крагујевца : обзиран према уредницима , из поштовања према њима као песницима.

Али , хтео то ја или не хтео , ако ми је стало до истине , постоји и један други Обзир : ма и узалудна брига о оним рукописима које су Раичковић и Павловић одбили , вратили почетком 1973 . Они знају колико је враћено  75 најмање, ако не и  коју десетину више!

Колико је оних одбијених песника , игром случаја , сачувало своје рукописе?

Колико је оних , данас , који имају снаге да о томе проговоре јавно?

И тај други обзир немилосрдно води човека , оног који је сачувао своју савест , да се замисли и сети и поново чује , ако може , "примални крик" угушених и одбијених рукописа и књига.

У Србији су дужи низ година , као уредници , у најутицајнијим издавачким предузећима (државним , под контролом власти ондашње , Просвета , Нолит ) радила три најистакнутија српска песника : Попа , Раичковић и Павловић . Објавили су они , као уредници , и веома успеле рукописе и књиге , али су - нелагодно је рећи - фаворизовали и оне песнике који долазе и који се донекле приближавају њиховим песничким концептима. Тиме су друге , можда и несвесно , онемогућавали . "Најјаче" државне издавачке куће , тј. књижевне редакције , биле су затворене , да не кажем закључане ексерима. Имале су монопол , друкчије речено. Тек са покретањем београдске "Књижевне речи" и са њеним деловањем , тај монопол и та моћ су , наједанпут , не доведени у питаље , али нешто се догодило ... Ако неког Попа , Раичковић или Павловић нису хтели да објављују у "Нолиту" и "Просвети" , објављивали су га уредници "Књижевне речи" - имао је право да постоји и пружена му је прилика да постоји .... О приликама књижевног живота седамдесетих у Београду мало има сведочанстава , и није тешко разумети зашто....

 

*

Априла 1972. године неколико млађих књижевника извело је "књижевни пуч" : Срба Игњатовић , Милисав Савић, Видосав Стевановић, Гојко Ђого, Слободан Ракитић : покренули су Књижевну реч која је била отворена млађим писцима , онима чије су рукописе одбијали тзв. "велики издавачи" , који су то били само по имену.

Већ у првом броју, уредници "Књижевне речи" отворили су врата многим младим и непознатим писцима дајући им значајан простор. Тако је тамо први пут у првом броју штампана и моја подужа "песма" Судбина раба Мирослава. Промоција првог броја овог листа беше у Удружењу књижевника Србије. За столом су седели млади тада уредници новог књижевног листа и покојни Драган Јеремић. Ја сам седео у публици, у другом или трећем реду. Драган Јеремић је упућивао замерке новом уредништву. Поред осталог , замерио им је што су велики простор дали сасвим непознатим младим писцима. "Погледајте ову страницу : аутору песме Судбина раба Мирослава дали сте скоро читаву страницу великог формата!" Ја сам, наравно , поцрвенео , оборио поглед. Савић је интелигентно изнео противаргументе Д. Јеремићу : "Млади писци негде морају почети. Ви не кажете да ли су ти стихови лоши или не , да ли су те приче лоше или не..."

"Али молим Вас, ко је тај Лукић? Дали сте му простор као каквом већ афирмисаном писцу..." Д. Јеремић је био уредник "Књижевних новина" .

Тај дух Д. Јеремића био је присутан и у редакцијама тзв. великих државних издавача. "Књижевна реч" је узбуркала тада жабокречину нашег књижевног живота. Да су оснивачи и уредници "Књижевне речи" били истрајнији и доследнији , слика нашег књижевног живота би изгледала нешто другачије. Није моје да се бавим "трансакцијама" које су неки од уредника "Књижевне речи" временом направили са неким од уредника великих издавачких предузећа, пре свега "Просвете".

Ја више немам илузија. И ја не желим да извлачим све закључке који се , из свега што сам овде набацао могу извући , не зато што немам грађанске и списатељске куражи. Кога, осим Бога , имам сада да се бојим и шта је то што могу да изгубим , сада после четврт века?

Шта је поштеније : ћутати о томе како су уредници , који су стекли висок углед као писци , давили као мачиће у лавору неке од младих писаца? Фаворизујући своје пулене , оне безопасније , безбојније? Лаж је да је лако било оним младим писцима који су имали дара и искуства да објаве књигу.

Сведочење, наставак 1

поставио/ла Miroslav Lukić 15.12.2009. 09:41   [ ажурирано 10.12.2015. 06:58 ]

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

(Бршљан око младости)

Овог текста уопште не би било , подсећам, да се није појавила Раичковићева књига Један могући живот (приредио Мирослав Максимовић) - Београд : БИГЗ : СКЗ , 1996.стр. 439 (Библиотека Разговори са писцима) . Ту књигу сам читао са отпором; у суштини, добро је да је објављена упркос томе што је то једна типична нарцистичка (ис)повест. Оиа може бити од некакве користи евентуалним истраживачима опуса Раичковића , мене је углавном, у целиии узев, разочарала. Ова врста сећања могла би да потраје. Извињавам се евентуалном читаоцу због тога и подсећам га да нисам промашио тему.

Иако је то једна врста разговора М. Максимовића са Раичковићем , то је књига која може бити повод за разговоре о многим тамним и неразјашњеним стварима нашег послератног књижевног живота. Пуна је сведочанстава, личних сведочења Раичковића. То је књига коју не треба хвалити , већ критички читати. Од свих оних рецензија које су се појавиле (или ће се појавити) о овој књизи , најближе је њеној оцени сам Раичковић када каже : "Мислим да ова књига ни у ком случају не може да личи на целовиту и докрајчену слику о једној личности... То је било илузорно и очекивати...Она ме више подсећа на некакву књигу-мозаик... којој фали сијасет детаља (истицање М.Л.) ...али у којој   се ипак назиру контуре једне одређене личносши посвећене шако неуловљивом послу као што је рад на поезији... Све оно што се нашло на страницама ове књиге... ипак... дочарава један могући живот посвећен поезији и писаној речи... на једноме језику...у једноме времену..." (стр.420).

Раичковић је писац кога никада нисам лично упознао, упркос околности да су његова покојна мајка и он рођени на обалама оне реке на којој сам и сам рођен. Реч је о песнику чију поезију нисам престао да волим. Но овде уопште није реч о поезији овог песника. Пре ће бити да је реч о уреднику, или о миту о уредницима (Просвете, Нолита...); није ли тај мит био заснован на миту о песничком ауторитету?

Читајући Један могући живот , покушавао сам да схватим целовитог Раичковића. Ко је он, у ствари? Није ли он један од оних српских послератних, најконтроверзнијих,  блиставих   трагичних најпромашенијих писаца прозе? Узрочник његове прозне романсијерске хаварије је , како је сам признао у приступној Беседи (коју је прочитао као новопримљени члан САНУ-а 1982) , књига Т. Вулфа Погледај дом свој, анђеле (в. у књ. Један могући живот, стр, 290).

Када сам 1972. године послао поштом рукопис моје књиге Судбина раба Мирослава , не уредник Раичковић - о коме ништа нисам знао онда, већ песник Раичковић био је човек у кога сам се, не кријем , надао : надао сам се да ће ме барем позвати , ако ми одбије рукопис, и указати ми шта    је    то    у    њему         неквалитетно,    лоше, почетничко,......итд.
Неко је у том рукопису, који сам сачувао, обичном оловком подвлачио стихове о бреговима - Раичковић, или Миодраг Павловић, јер они су у то време уредници поезије у "Просвети"?

Раичковићу је прву књигу објавио Давичо , онај славни песник што се, поред осталога, прославио и удворичком одом најмоћнијем удбашу Титове Југославије. О том свом првом сусрету са Давичом у кафани "Москва", Раичковић каже: "Многе детаље из разговора са Давичом сам запамтио, само никако нисам успевао, а ни сада, да се досетим како је до тог првог усрета уопште дошло ( истицање - М.Л.) : ни пре, а ни касније, никада га више у тој кафани нисам видео, само тада. Седели смо сами за столом и наиш невезана прича имала је све примесе оне класичне ситуације разговора у којем један од саговорника зна о другоме готово све, а овај о поменутом - апсолутно ништа. У једном тренутку ми је рекао: "Ти мора да пишеш песме?" Вајкао сам се који тренутак, па признао. "Мора да их имаш у џепу или их знаш напамет!" Није требало бити ни велики психолог, нити маг, па знати да се са овом алтернативом , сваки млади песник може дотерати до дувара..." (стр. 123-124)

Зар не, веома искрено, скоро дирљиво! И изузетно уверљиво за оне претпостављене Раичковићеве читаоце "Великог дворишта". За мало скептичније, одрасле читаоце остаће, наравно, тајна : како то да Раичковић не може никако да се присети -кад многих других ствари може - како је до тог првог сусрета са Давичом дошло?
 Шта је то било непријатно, чега се стиди?

Тај сусрет је одлучио судбину песника Раичковића , или барем омогућио објављивање његове прве књиге - због чега је онда заборавио како је до тога сусрета дошло?

Син учитеља "куфераша" (како сам на једном месту вели) , Раичковић је у току Другог светског рата искусио пошасти тога рата. Потуцао се. 1944. годину је дочекао у Смедерву . Он о томе каже : " ...средином октобра 1944. Годинв ...били су ослобођени (град Смедерево и ближа околина -напомена ,М.Л.) Црвеноармејци су готово из истих стопа похрлили даљс...а у Смедереву су...као никли из земље... осванули партизани...Тих дана... док се на западној страни ослушкивала даноноћна битка за Београд... нашао сам се и ја са једном групом малолетних смедеревских добровољаца у њиховим редовима ... ("са пушком оклембешеном о рамену", како ме је, по каснијем његовом причању, запамтио мој отац... и с петокраком на гимназијској капи са које сам био скинуо бројку четвртог разреда)...Они, тек нешто старији међу нама, који су били рођени 1926. године... или раније... отишли су убрзо на фронт..." (итд. стр. 89). Раичковић, дакле, партизански добровољац остаје у позадини. Мога оца и стрица, без дана обуке, послали су на фронт, и стриц је убрзо погинуо, тих јесењих дана у околини Краљева.
Није ли необично за једног младог песника, будућег песника, да се латио добровољно пушке?

Одломак о Скендеру Куленовићу. Партизанског борца и песника Скендера Куленовића у "Просвету" (издавачко предузеће Г. Кона, кога су фашисти ликвидирали, а комунисти присвојили ) довео је , кажу , Бранко Ћопић. Раичковић о пријатељству са Куленовићем вели: Када сам напустио Литерарну редакцију Радио-Београда... ону "собицу"... негде око 1960. Године, запослио сам се у издавачкој кући Просвета... Око ове "трансакције" ( истицање - М. Л.) помогао ми је Скендер Куленовић , који је већ радио у овој кући... Очигледно се био зажелео друштва и разговора , јер у то време у Просвети , сем њега , није било ниједнога другога књижевника... ( истицање - М.Л.) Од тада смо постали и нераздвојни : не само у Просветиној кући , него и у шетњама ноћним Београдом, седељкама за кафанским столовима... путовањима на књижевне вечери... и одласцима у риболов... Безмало две деценије били смо као "пвтак и субота"... Дуга би то била прича " (стр. 238).

О каквој је "трансакцији" реч? Зашто баш тај израз?

Када је реч о "портретима песника" које је писао, Раичковић , поред свега осталог , вели : "Највећи број сопствених слабости (извесних попуштања или заобилажења појединих спорних места која су била на неки начин чак и у колизији са мојим схватањима) показао сам у покушајима прављења поетских портрета мојих најинтимнијих пријатеља , Куленовића и Сарајлића. Нарочито овог последњег , мог вршњака, према коме нисам могао да се домогнем било какве дистанце..." (стр. 296).

Ако признаје своје књижевне и критичарске "слабости", какве су му биле уредничке?

Али то је област у дубокој тами, а они једини који би могли о њој да проговоре, то су они писци одбијених рукописа. Не они песници чије је рукописе објављивао као књиге и потписивао их Раичковић. Не они.Никада им нећу веровати.

Сам Раичковић о неправди пише следеће: "У великом и замршеном клупку асоцијација – поводом збирке Дешињсшва - које се још увек одмошава у мени , један податак је најупорнији и као да вапи да га не изоставим.

Када сам први пут, са готово непознатим узбуђењем које се малтене граничило и са неком врстом слепила, прелиставао ову своју књижицу , није ми промакла болна чињеница да се међу њеним корицама није налазио један број песама , невелик, али које сам можда понајвише волео. Понајпрв, песма којој и дан-данас памтим наслов : "Глад води у село Бован".

Касније, када сам се мало осмелио да и ја понекога нешто приупитам , сазнао сам да су ове песме из мог рукописа изостављене из једноставног разлога што су баш оне садржавале понајвшие дозу декадентног духа и песимистичке атмосфере.

Био је тек отпочео период открављивања, али, ипак , оно што ће се тек далеко касније називати рецидивима прошлости налазило се још увек, са дубоким кореном, чак и у свести оних који су међу првима помицали ствари унапред..." (стр. 134-135).

Све је ово у реду, наравно, и добро је као сведочанство.
Раичковић не изоставља податак о неправди која му је учињена, када је реч о изостављању песама које је волео из његове прве збирке Детињства.
Он има изоштрену савест о томе, тако треба. Било је очекивано да има , исто тако , изоштрену савест, и о себи као уреднику. Јер није било ни једног безгрешног уредника. Нико није био анђео. (На то се вреди вратити нешто касније!)

Раичковић је 1995. године посетио један од својих завичаја (изврсно писане странице , 414-415). Раичковић пише : " Био је ово тренутак једног од мојих најинтезивнијих сећања... као некаква синтеза успомена на све оно што је довело до мога живота... Међу тим успоменама помаљао се и огромни видик са пристаништем у Великом Градишту (завичајном месту моје мајке)... преко Дунава... све до оних тамних огранака Карпата на румунској страни... у дну хоризонта...

И замагљена - и сада као и увек - успомена на моју родну Нересницу у подножју Хомоља... до које се још увек стиже преко једног дрвеног моста изнад речице Пека..." (стр. 415).

Као ученици кучевске гимназије, често смо одлазили до тог дрвеног моста , и до нересничке воденице , иза које смо имали часове предвојничке обуке. Године 1969. добио сам Прву награду на југословеснком конкурсу за поезију Фонда младих талената и редакције ондашње "Борбе" (једногодишњу студијску стипендију) : у Кучево је допутовао да ме потражи и да ми саопшти радосну вест покојни песник Слободан Марковић (један од чланова жирија). Марковић је тада причао више о Раичковићу него о ономе што ме као младог песника чека у Београду...

Треба бити опрезан , када песници говоре о својим завичајима. Раичковић је многе странице у Једном могућем животу "потропшо" на хронику своје породице и својих завичаја , поред осталога, да би на 416. страници написао нешто на шта има право : " Можда ће зазвучати домишљено ако после свега што сам испричао кажем ( у облику једне сасвим слободне метафоре ) : мој прави и једини завичај био је сваки онај бели (још неисписани) папир који је лежао на моме столу...Са далеко више узбуђења и предавања  налазио  сам  се  наднесен  над  оваквом обичном хартијом... него што се то збивало са мојим уласцима у родну Нересницу... Сенту са Тисом...и у Београду..." Треба поштовати ту врсту искрености (када је о завичају реч) , али чему онда она песникова фотографија на крају поменуте књиге, снимљена у Нересници? Не могу да не кажем на крају ни ово : врло је добро што је издавач објавио доста фотографија у овој књизи : изрази на лицу песника Раичковића , у разним ситуацијама и приликама , изразитији су на свој начин од многих ствари у овој књизи...

Мој "отпор" према овој Раичковићевој књизи извирао је из веома сложених осећања : пре свега, очекивао сам много више изоштрене савести. "У свему, што је Бог створио остала је по једна пукотина", каже на једном месту Емерсон (в. у књ. Огледи, Издање И. Ђ. Ђурђевића , Сарајево, 1918, есеј Равнотежа. - Поравнање. - Компезација, стр. 16) , а у овој Раичковићевој књизи их има подоста. 1972. године послао сам поштом редакцији "Просвете", значи Стевану Раичковићу и Миодрагу Павловићу, уредницима, рукопис моје књиге песама СУДБИНА РАБА МИРОСЛАВА. Одбили су га, враћен ми је без образложења. Не кажем да су учинили зло, евентуални читалац ће сам да просуди о чему је реч. Радије наводим Емерсонове речи ( из истог есеја) : "Онај који у друштвеном животу искључује друге, не види да сам себе искључује из уживања, које хоће да присвоји" (стр.18).

Овај текст објављујем , не толико и не само због апострофираних бивших уредника, већ да подсетим, опоменем све будуће (и данашње) људе да се сваки прекршај у љубави и једнакости (у нашим социјалним односима) освети, брзо или кад -тад...
 

( Завршвно у уторак, 13. маја 1997. Године, у Београду )

СВЕДОЧЕЊЕ

поставио/ла Miroslav Lukić 15.12.2009. 09:31   [ ажурирано 10.12.2015. 06:53 ]

САВЕСТ / Бела Тукадруз

Шта, у ствари, значи ова реч? Да ли значи присно знање које човек има о самом себи, или о осећају што га има о неким вредностима, или је пак реч о интуитивној способности којом просуђује чин који је извршен или који ће се тек извршити? Те речи нема у јеванђељима, али се на њу често позива апостол Павле. Она стварност коју она подразумева присутна је у читавој Библији : управо она омогућује да се одмери разлика између мисли апостола Павла и хеленистичког менталитета.

Има ли човека који никада није осетио грижу савести? У хришћанској теологији се функција савести приписује срцу и бубрезима. Постоји Савез који је склопљен са Господом, Којему је пред очима све што људи чине. Савест, значи, проистиче из близине Божје. Драма Јова као да то оспорава. Јов је исконски праведан, а фарисеји су имали свест о својој праведности у материјалном вршењу Закона. Исус Христос их осуђује и припрема наступ слободне савести, за дан кад ( према спостолу Павлу) Закон неће више бити човеку нешто спољње, већ ће добити свој смисао захваљујући Духу изливеном у наша срца. Апостол Павле је , ту реч : савест, позајмио, не из књижевних извора или из стоичке философије, већ из религиозног говора свога времена. Срце, савест и вера на разне су начине извор делу учињеном из љубави. Ако је побуда честита, ако вера пружа чврсто уверење, онда ће и савест бити задовољна.

 

Апостол Павле зна да је суд савести увек подложан Божјем суду. Човек који има добру и чисту савест, значи да има мирну савест, темељно просветљену непатвореном вером. Апостол Павле каже Коринћанима да му је све допуштено, али и додаје, да он неће ничему робовати. Богоштовље чисти савест. Теолошки, само крв Христова и Његово васкрснуће омогућују чисту савест.

Постоје људи који своју савест гуше, и људи који своју савест изоштравају. Живот свакога човека суочава са његовим одговорностима и доказује му да је у стању  преузети их. Савест уочава разлику између Добра и Зла. Савест је уписана у срцу сваког човека. Грех у свет улази кроз човека. Човек је пред Богом одговоран у неколико битних ствари. За суровост живота и смрт, није одговоран Бог, већ људски чин који је омогућио да се размахне надљудска моћ греха.

Библија пребацује одговорност за зло на створене слободе. Иако одговорност надилази људске силе, човек се уза сву своју грешност ње не може одрећи. Одговорност је један од великих људских проблема који је близак Библији. А човек постаје свестан властите одговорности достижући своју зрелост, а човечанство развијајући своју културу. Тамо где је култура веома развијена, развијен је и осећај одговорности. Различитост околности, утицај намера, сложеност живота и историје, изоштравају савест.

Упознај што си учинио , кажу у Библији Закон и пророци овом или оном несавесном владару или народу који је у заблуди.

Свако мора преузети своју одговорност, изабрати између живота и смрти : На праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику безбожност његова. О савести и одговорности се нерадо говори и пише, данас. Тамо где има много неодговорности и рђаве савести то је изгледа и "природно" стање.

« Христовом крвљу је испуњена свака праведност. али и после распећа, хришћани умиру као жртве неправде и насиља. Неправда и насиље имају хиљаду обличја.

Треба ли на неправду или насиље узвратити истом мером? Освета , не само у данашњем нараштају, има широко поље, осветити се значи казнити увреду враћајући другоме зло за зло. Постоји лична освета и постоји позивање на Божју освету. Од освете треба одустати у име закона светости.

Бог је Врховни Судија у пуном смислу речи који испитује бубреге и срце и свакога награђује или кажњава према његовим делима. Сваку освету треба одложити, смртан човек треба да је одложи јер му не припада. Припада Богу Судији, који ће успоставити праведност у вечном краљевству, у коме никад више неће бити проклетства...

Тешка реч :    проклетство... Супротност јој је Благослов.   ( Благослов   је   мистерија   изабрања, проклетство      је      мистерија      одбачености недостојни   изабраници   као   да   су   одбачени   од избора. )

Бити писац и не видети проклетство, не знати да је постојало од искона, да постоји данас као што је постојало јуче, да је оно као нека обрнута јека Благослова у највишем смислу - благослова творилачке Божје Речи, значи не знати оно битно (судбоносно).

Решио сам да проговорим о нечему о чему већина ћути, то је можда зло, ако је зло онда је и грех, а њих не ствара Реч : она открива и употпуњује несрећу проклетства...

1-5 of 5

Comments