УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

поставио/ла Miroslav Lukić 15.06.2011. 13:44   [ ажурирано 10.12.2015. 09:36 ]
Бо­ри­слав МИ­ХАЈ­ЛО­ВИЋ

Ан­то­ло­ги­је су, или би бар тре­ба­ло да бу­ду, књи­ге ко­је се чи­та­ју. И ова хо­ће да бу­де то. Ка­жем да се чи­та­ју, а не да се сту­ди­ра­ју. Њи­хо­ва не­ми­нов­ност из­бо­ра на­чи­ни то­ли­ко кр­во­про­ли­ћа ме­ђу пе­сма­ма да нај­зад оста­не све сам тор­зо, њи­хо­ва по­тре­ба да ода­би­ра­ју са­мо „нај­бо­ље“ па он­да ис­кри­ве пра­ву сли­ку о пе­сни­ци­ма, о вре­ме­ну, њи­хо­ва спрем­ност да на свом ула­зу по­ста­ве стро­гу стра­жу што пре­гле­да про­пу­сни­це из­да­не јед­но­стра­ном од­лу­ком свог са­ста­вља­ча, њи­хов обим, нај­зад, увек пре­у­зак да про­пу­сти све оно што хр­пи­ми­це про­ла­зи кроз та вра­та хо­ће и мо­же да про­ђе, све то не да­је ма­ха јед­ној сту­ди­ји пра­вил­них и не­при­стра­сних ли­ни­ја, ком­плет­но­сти, ком­плек­сно­сти, до­ку­мен­та­ци­ји. Сав ба­ласт оног што је би­ло про­у­ча­ва­ње, ана­ли­за, акри­би­ја, зној , би­бли­о­гра­фи­је, ли­ста­ње ча­со­пи­са, и љу­ди, и иде­ја, и вре­ме­на, све што је би­ло при­пре­ма и ко­ле­ба­ње тре­ба да оста­не иза ан­то­ло­ги­је, ис­под ње­них тек­сто­ва, а ви­дан да бу­де са­мо лов, тај с бес­крај­ном му­ком и с исто то­ли­ким за­до­вољ­ством за­ро­бље­ни плен про­стра­не пу­чи­не.

За­то и овај „уме­сто-пред­го­вор“ ни­је и не­ће да бу­де ни­ка­ква сту­ди­ја о срп­ској по­е­зи­ји из­ме­ђу два ра­та. Циљ му је да пру­жи не­ко­ли­ко ви­ше оба­ве­зних но ну­жних по­да­та­ка о кри­те­ри­ју­ми­ма и ка­рак­те­ру ове ан­то­ло­ги­је.

Ва­ља ми об­ја­сни­ти сва­ку реч на­сло­ва, ове књи­ге. Поч­ни­мо од кра­ја: „Ан­то­ло­ги­ја срп­ских пе­сни­ка из­ме­ђу два ра­та“ 1918–1941, две и пе­снич­ки не­сум­њи­во гра­нич­не го­ди­не. И за­и­ста не­ма у овој књи­зи ни јед­не пе­сме ко­ја би би­ла об­ја­вље­на по­сле 1941. го­ди­не, то­ли­ко је оно што се до­га­ђа­ло по­сле те го­ди­не би­ло пре­суд­но не са­мо за суд­би­ну ове зе­мље не­го и за раз­вој свих од­ре­да ње­них пе­сни­ка. Гра­ни­цу пре­ма 1918. го­ди­ни учи­нио сам још стро­жи­јом. Чи­та­о­ци не­ће на­ћи у овој ан­то­ло­ги­ји пе­сни­ке ко­ји су сво­ју лич­ност фор­ми­ра­ли и пре­суд­но ис­ка­за­ли пре Пр­вог свет­ског ра­та, без об­зи­ра на то што је њи­хо­ва пе­снич­ка реч на­ста­ви­ла да те­че и у пе­ри­о­ду из­ме­ђу два ра­та (Ј. Ду­чић, М. Ра­кић, А. Шан­тић, В. Пе­тро­вић, С. Пан­ду­ро­вић, М. Јак­шић итд.). Сма­трао сам да њи­хов пе­снич­ки свет при­па­да јед­ном вре­ме­ну ко­је је прет­хо­ди­ло.

Ан­то­ло­ги­ја срп­ских пе­сни­ка из­ме­ђу два ра­та“ па­зи­те: ан­то­ло­ги­ја пе­сни­ка – не по­е­зи­је. На­из­глед бе­зна­чај­на ни­јан­са, али баш она је, умно­го­ме, од­ре­ди­ла фи­зи­о­но­ми­ју ове књи­ге. Јер њен са­ста­вљач сма­тра да, до­ду­ше, има до­брих и ло­ших пе­са­ма, али да је бес­крај­но за­ни­мљи­ви­ја и ва­жни­ја она дру­га по­де­ла: на до­бре пе­сни­ке и сла­бе (не)пе­сни­ке. Ни­сам да­кле тра­гао за „ле­пим пе­сма­ма“, и кад сам их на­ла­зио као уса­мље­ни, че­сто слу­чај­ни про­из­вод јед­ног тре­нут­ка, ка­да иза њих ни­сам мо­гао да на­ђем из­гра­ђе­ну, сна­жну, са­мо­стал­ну пе­снич­ку лич­ност, оста­вљао сам их слу­чај­но­сти њи­хо­ве суд­би­не. Тра­жио сам пе­сни­ке. Оне лич­но­сти ко­је су у на­шој по­е­зи­ји уно­си­ле свој, аутен­ти­чан тон, не­е­пи­гон­ску но­ви­ну и има­ли у се­би сна­ге да то ка­жу на убе­дљив, пе­снич­ки не­по­но­вљив на­чин. Од­ба­цио сам све оно што ми се учи­ни­ло не­ја­ким, нео­ри­ги­нал­ним, са­мо по­мод­ним или са­мо ове­шта­лим. Ни­сам се оба­зи­рао на шко­ле, прав­це, гру­па­ци­је и тен­ден­ци­је. Би­ла су ми ире­ле­вант­на сва опре­де­ље­ња сем чи­сто пе­сни­чких. До­био сам та­ко је­дан ши­рок из­бор по­ет­ских лич­но­сти. Још увек сам мо­рао да сте­жем обруч из­бо­ра. Ду­го сам ста­јао наг­нут над тек­сто­ви­ма не­ких пе­сни­ка, да их нај­зад, уз уз­дах, жр­тву­јем стро­го­сти кри­те­ри­ју­ма. Не­до­вољ­но су као лич­но­сти има­ли да ка­жу, учи­ни­ло ми се.


Тек по­сле тог муч­ног по­сла ели­ми­на­ци­је, стал­но огор­чен на не­пра­вед­ност оне гра­нич­не и су­ро­ве ли­ни­је ко­ја оста­вља не­по­врат­но ван гра­ни­це ове ан­то­ло­ги­је мно­гу да­ро­ви­ту и ум­ну пе­снич­ку реч, узео сам пре­да се тер­мин: ан­то­ло­ги­ја. И ис­пу­штао га не­за­до­вољ­но из ру­ку. Не­ћу ја „нај­леп­ше цве­то­ве“. Али не­ћу ни до­ку­мен­то­ва­ни из­бор свих „вр­ста“ по­е­зи­је јед­но­га пе­сни­ка, све ње­го­ве фа­зе и збир­ке. Хо­ћу тек­сто­ве ко­ји нај­бо­ље и нај­пот­пу­ни­је ка­зу­ју основ­ну по­ру­ку јед­ног пе­сни­ка. Та­ко сам мо­рао да се по­но­во уве­рим да ни­шта ни­је та­ко бес­ком­про­ми­сно у исти мах као из­бор из оби­ља.

„Ан­то­ло­ги­ја срп­ских пе­сни­ка из­ме­ђу два ра­та“. Сма­трао сам и сма­трам да хр­ват­ска и срп­ска по­е­зи­ја овог пе­ри­о­да прет­ста­вља­ју умно­го­ме, ако не и пот­пу­но, је­дин­стве­ну це­ли­ну. Што је са­др­жај ове књи­ге ипак она­кав ка­кав је­сте то­ме су крив­ци два узро­ка: мо­је бо­ље по­зна­ва­ње срп­ске по­е­зи­је тог вре­ме­на и страх да не бу­дем при­си­љен кри­те­ри­ју­мом рав­но­прав­но­сти, ипак на не­ки на­чин још увек вр­ло по­треб­ним у по­сло­ви­ма ове вр­сте, да по­ре­ме­тим је­ди­но усво­је­ни кри­те­ри­јум пе­снич­ких вред­но­сти, да не по­ре­ме­тим рав­но­те­жу би­ло на јед­ну или на дру­гу стра­ну. Ар­гу­мен­ти ко­ји мо­жда ни­су објек­тив­не вред­но­сти, али ко­ји су на ме­не, на­жа­лост, де­ло­ва­ли. Био бих вр­ло сре­ћан ако би мо­ја ан­то­ло­ги­ја мо­гла да бу­де јед­но­га да­на ко­на­гру­ент­ни до­да­так јед­ној ан­то­ло­ги­ји хр­ват­ске по­е­зи­је из­ме­ђу два ра­та.

Ва­ља да ка­жем не­ко­ли­ко ре­чи и о про­пор­ци­ја­ма у овој књи­зи. Ни про­стор, ни број пе­са­ма по­је­ди­них пе­сни­ка не тре­ба схва­ти­ти као ис­кљу­чив и ме­ха­нич­ки кри­те­ри­јум вред­но­сти, ма­да не кри­јем да су ге­не­рал­не ли­ни­је про­пор­ци­ја по­не­ле у се­би и ам­би­ци­ју ако не ва­ло­ри­за­ци­је, а оно зна­ча­ја. Ну­жну до­пу­ну то­ме прет­ста­вља­ју увод­ни тек­сто­ви о сва­ком пе­сни­ку. Као ин­тро­дук­ци­ја у чи­та­ње пе­са­ма циљ им је да, ва­ри­јант­но и ре­љеф­но, ис­так­ну нај­ка­рак­те­ри­стич­ни­је цр­те јед­не лич­но­сти и да бу­ду кључ за раз­у­ме­ва­ње ње­ног по­ло­жа­ја и зна­ча­ја у мно­го­стру­ком хо­ру на­ше ме­ђу­рат­не по­е­зи­је. Чу­вао сам се ко­ли­ко сам мо­гао екс­пли­ка­тив­но­сти и до­ци­ра­ња, не успе­ва­ју­ћи у то­ме увек, на жа­лост.

Слу­чај­не чи­та­о­це ових тех­нич­ких ре­до­ва мо­рам да за­мо­рим са још не­ко­ли­ко де­та­ља. При­си­љен оби­љем ма­те­ри­ја­ла ни­сам се ли­био да из­ве­сне тек­сто­ве скра­ћу­јем, чу­ва­ју­ћи ин­те­гри­тет њи­хо­вог основ­ног ути­ска. Од две ва­ри­јан­те би­рао сам ону ко­ја ми се чи­ни­ла бо­љом. Пе­сме об­ја­вље­не по­сле овог ра­та, све­јед­но да ли их је пи­сац да­ти­рао или ан­ти­да­ти­рао у вре­ме ове ан­то­ло­ги­је, ни­сам узи­мао у об­зир. По­што­вао сам ин­тер­пунк­ци­ју и гра­фич­ку пре­зен­та­ци­ју сти­хо­ва увек сем кад ми се то учи­ни­ло бе­зна­чај­ним ка­при­цом или по­гре­шком из не­ма­ра.

И на кра­ју: оно што је би­ло пре не­го што сам отво­рио пр­ву збир­ку сти­хо­ва. Циљ ми је био и остао да овом ан­то­ло­ги­јом по­ку­шам да учи­ним ре­љеф­ним и при­сут­ним мно­ге и ве­ли­ке вред­но­сти на­ше по­е­зи­је из­ме­ђу два ра­та. Же­лео сам да чи­та­лач­кој пу­бли­ци окре­нем че­о­ну, аван­гард­ну, про­дор­ну стра­ну те по­е­зи­је, ону ко­ја је у том вре­ме­ну прет­ста­вља­ла на­шу пе­снич­ку та­да­шњост и ону спа­со­но­сну и дра­го­це­ну ка­ри­ку ко­јо­м се ве­зу­је и и на­ста­вља пе­снич­ки ла­нац ге­не­ра­ци­ја и епо­ха.

Ни­је мо­је да су­дим да ли ми је то по­шло за ру­ком.

 

Comments