Светлана КЕКОВА (1951)

поставио/ла Miroslav Lukić 28.01.2014. 05:05   [ ажурирано 10.12.2015. 10:00 ]
из новије руске поезије.избор, препев на српски и напомене владимир јагличић
Светлана Васиљевна Кекова рођена је 21. априла 1951. године у Александровск-Сахалинску, Сахалинска област, у породици војног лица. Детињство и младост провела је у Тамбову, где је завршила средњу школу. Потом је дипломирала на филолошком факултету Саратовског државног университета (1973), одбранивши докторску дисертацију на тему „Метаморфоза хришћанског кода у поезији Заболоцког и Тарковског“ (2009). Предавала је на филолошком фаакултету у Саратову (1975-1988), и на Саратовском педагошком институту (од 1988). Учествовала је на многим међународним песничким фестивалима, а њене песме преведене су на све европске језике. Први је добитник награде „Москва-транзит“ (2001), а осим својих песничких збирки објавила је и три књиге из области књижевне историје и критике. Живи у Саратову.

 

* * *

 

Природа је у паду. На јабуке су накачене цене.

На шареној пијаци мешају се кикот и псовке, ко и раније.

Хероји-љубавници сахну и силазе са сцене,

у загушљивој провинцији мирно се шире гераније.

 

Одлази Антоније, рида за њим Клеопатра,

сценски радници су оставили укључено светло с трема.

У јесењем пејсажу, као у аветном свету театра,

већ ни суфлера, ни вечног гледаоца, нема.

 

А ми - преживљавамо. И опет, под сводима сале,

где је сјај непрекидан, а дан скраћен за трећину, при крају,

догађају се драме где се страсти таквог набоја пале,

да птицама, као људима, дође да плачу и певају.

 

Влагом у тле отиче у Поезију проза,

да би се срели у речи папир, душа и перо,

и ваздух јесењи, ко танко гудало виртуоза

на одбаченој виолини свираће ти „Болеро“.

 

1980.

 

* * *

 

Завија напуштен пас, на снегу тиња слама,

распада се живот на прагу забите реке, без стаза

Што ходаш око дрвених чврстих кућа пред нама,

драгоцен двојниче с корњачом уместо образа?

 

Обијајући железом дашчану сандучад олујног поља,

зачућеш, како куцкају за зидом, суседе поспане,

отварају се двери, само ти остајеш споља,

на грбавим басамацима, на паоцима туге коштане.

 

Како да ти одбијем ову част што се, неспорна,

задржава на уснама уз нит победе вичну,

да бих рибље пераје од сивих резала гестова,

солила оклоп,  јасику положила на кичму.

 

И у снегу до колена, до груди у праху што скаче

ко незнани опиљци, излазиш на доксат, под жлебом...

Снег полеже на веђе, по снегу пузе корњаче,

а пуста земља лице забацује у небо.

 

Градња

 

Пејсаж у Бројгеловом духу

 

Цемент, песак, туцаник, од прашине све пени се,

лифт, као рак са само десном маказом, и ради и не ради,

Велзевул без репа и сатир козлоноги - „покрени се!“ -

деле наредбе, док крију малаксале женице

доњи део стомака с тамо смештеном чељади.

 

Асколотл, пуноглавац, репати тритон и мишић, ко сенке,

распоређене на разна места, свак у свом стомаку.

Копрцају се унутар косатих трбушчића бивше семенке -

а чим се роде на свет - не треба им шити бенке:

распужу се по градњи, по топлом и срамотном њеном мраку.

 

Каква је то градња где се руше стари зидови и стене,

пале се огромна брвна, прекривена смолом жутом?

Као рањени вепар, риче кипер са предње сцене,

да су због градње опет на грешнике скочиле цене,

док преплашен шофер држи нож под скутом.

 

Обући ћу кожух и чизмице, постављене крзном,

нек боре на кожи сече лапавица ледено-језна -

круна орашчићева бди над главом ми смрзлом,

ривка се јеж, а папагај кида се од смеха дрског,

и крцка осуђено лобањиних костију мезгра.

 

Заморен од слатког дима кренућу на градњу.

у насмољеним котловима хлади се кокошја супа,

и јуре саламандри уз лаки плам по хаду,

пијац је пун невољника стао вани, уз ограду  -

тамо продају тела - душа је роба нескупа.

 

Ако је свако од нас заточен у непрозрачну сферу,

неко се у ораху мучи, неко крије у лопти с крстом,

неко гута јежа, а неко грли химеру,

онда и куцањ чекића брижно примамо као веру,

да бар на трен стекнемо у простору празном место чврсто.

 

1986.

 

* * *

 

Цар ни сам не зна где му народ суста.

У стени рубим ја ћутљива уста.

Уста, ћутећа попут уха.

Ту, поред, секу дрва - рез по рез, и

под кором бубе, ко сред уста језик.

А језик - то је орган слуха.

 

Колике рака у реци крај поља!

Тамо Бугарин спава, Грк, и Пољак,

њихова туга час сиса, час глође.

На плећима мекушца стоји  Монгол,

а над уснулим срцем гори строго

реч - букти, али не жеже, такође.

 

Ја бришем сузе с лица воде,

љубим трагове твоје ма куд воде,

твој пут у зраку ископан је, широм.

Спава Бугарин у тлу, поред Греч.

Ускоро праву освојићу реч,

плакаћу, све док Ирод

 

влада Јудејом. И тад ћу познати

твог оца, али нећу бити - мати,

тек име њено чућу.

Погледај, Маријо, дође зима с друма,

лишио ме је Бог, очито, ума,

опет снег пада на кров и кућу.

 

И у падању снега, јецај чућу:

„Где су ти, царе лог и трон, где кућу

кућиш, с ким делиш кревет у тај час?“

Огњен анђео с мачем својим ратним

заклонио ме раменима златним.

А живот мили ко по кожи мраз.

 

Збогом, анђеле. Мени је већ час.

На истоку, где Жути спава крас,

грешно тело душу поједе, исцела.

А душа беше стара, уосталом.

Од стабла оста само коре мало,

и растућа на њој имела.

Comments