Put ka očiglednosti / Vladimir Jagličić

поставио/ла Miroslav Lukić 11.03.2010. 08:30   [ Ажурирао/ла 11.03.2010. 08:49 Ivan Shishman ]

(Одговор на анкету Браничева "Тражење Србије и њеног изражавања")

Питања које је поставило редакцијама (да ли је могућа другачија Србија; постоје ли књижевне котерије; каква нам је дневна штампа, културне рубрике; ко овде уопште има смисла за мисију; имамо ли уопште књижевну елиту итд) - одишу незадовољством постојећим стањем у нашој култури , а посебно књижевности. То је разумљиво. Постоје, одувек су постојали, уметници који су миљеници штампе, власти, критичара, а постоје и они други које терају као Кусу пашчад, где год се појаве. Ваља се снаћи у том полу-изгону, полу-караван-Сераја.

Мислим да су електронске везе које је донео интернет извесна могућност да се понешто суштински промени. Наравно, "котерије" о којима се говори у постављеним питањима одмах су поставиле и "сопствене" сајтове. Ти сајтови су, углавном, генерацијски условљени. Они који имају учесничког приступа налик су на партију која окупља строго изабрано чланство. Недавно сам једном таквом сајту, из забаве, послао своје песме и неке преводе. Одговорено ми је да не примају преводе песника родјених после 1914. године. О мојим песмама, ни речи - подразумева се да су они то превазишли. Послао сам, потом, препеви неких песника родјених после 1914. године: одговора више није било. Покушао сам да им кажем да оваква, темпорална, ограничења, у уметности нису добра, да, заправо, не важе. Одишу на коб генерацијског писма и предстојеће медјусобице - наредна генерација слистиће их онако како они покушавају да игноришу претходнике. (Не знам да ли сте зпазали: највише је цензуре и изопштавања тамо где се на сва уста говори о "правима", "толеранцији" и "општељудским вредностима", а посебно откада је Запад сопствени шовинизам прогласио космополитизма).

Но, оставимо недорашчад на миру.

Питање озбиљног превредновања наше литературе, по мени је питање потпуности представљања основне вредности нашег литерарног писма. Дакле, питање једне отворене и сновиде културне политике.

Од Милована Видаковића, од Орфелина наовамо (да не кажем од грофа Бранковића, од средњевековних хагиографија) - ваља укуцати у електронском облику литерарну заоставштину на нашем језику, и представити је онако како је то учињено на, рецимо, руским сајтовима: либ.ру, У библиотеци Максима Москова, или литера.ру који је посвећен искључиво (руском) песништву.

Кад добијемо на једном месту, сортиране, све прозе Симе Матавуља, Милована Глишића, Милутина Ускоковића, Андјелка Крстића, Драгише Васића, Григорија Божовић, Душана Радића, Владана Деснице, Стевана Сремца ... Мирослава Поповића, Миодрага Булатовића, Жике Павловића, Боре Пекића, Моме Капора, Ериха Коса, Михаила Лалића, Слободана Џунића, Киша, Павића

(итд), сабране песме Диса, Лазе Костића, Војислава Илића, Радета Драинчева, Данице Марковић ... Бранка В. Радичевића, Бране Петровића, Свете Мандића, Десанке Максимовић, Брајковића, Комадине, Ливаде (итд), затим нашу мемоаристику (за коју Црњански са пуно права вели да одмењује наш историјски роман) - и кад позовемо наше остварене савремене писце да придодају своја дела у истом том формату - тек тада ћемо моћи да истински, себи и свету, да предочимо целокупну вредност наше литературе и њене запостављене рукавца који су, често, далеко живљи од владајућих, помодних.

Модерно доба жели да удје у наше куће и собе. Најпре са телевизором, а сада и са другим облицима електронског општења. Вероватно нисмо далеко од Орвелових песимистичких визија, када ће неки облик "космополитског" начина управе наћи да је "у име слободе" неопходно да контролише читав човеков живот који се одвија у четири зида; али, док се то не деси, ваља покушати искористити оно добро што техника уноси у наше животе. Једнога дана, кад владари светом забране књижевну и, уопште, писану историју, кад је прогласе опасном и непотребном, кад отпочну са паљењем библиотека, можда ће неко, негде, сачувати оно најбоље што се имало и могло, на најобичнијем металном диску. Матична наша Народна библиотека морала би, мислим, да отпочне са великим пројектом електронизације српске књижевности и сликарства, уместо што предност даје чишћењу прашњавих књижних полица.

Велике електронске библиотеке као Поесие францаисе, Поемхунтер, Поем трее, Поетс цорнер, Либ. ру и друге - показују да ствари долазе на своје пре свега због слободе приступа таквим библиотекама. Занимљиво је видети како стоје ствари, рецимо, у америчком песништву. Дирљиво је волети Кауфмана, Буковског, Вилијемса, Ферлингетија и ТСЛ - али се јасно види, кад их изложиш напоредо, да таква поезија, сама за себе, није довољна, упоређена са поезијом у нас одбачених, јер непознатих, едне Миłеј, Елинор вајло, или Ксоркса Сантајане, рецимо (о Фрост да и не говоримо!) - јер није у стању да изрази целокупност човекове драме, сводећи је на само један њен, и то најмање људски, део. У приступу слободне утакмице такве пристрасности су - лако препознатљиве и, због тога, теже изводљиве. То је, рекао би Иван ИЉИН, "пут ка очигледности".

Колико мука су преводиоци имали осамдесетих и деведесетих година прошлог века само да би дошли до какве иностране књиге - о томе би се могли штампати и читави романи, и опет се не би све испричао до краја. А сада су велика дела на дохват руке ономе ко их воли. То је, по мом мишљењу, једино могуће превредновање, то је једини излаз, у томе је мисија, тако се ствара књижевна и, уопште, социјална, елита.

Као што се види, ја не верујем (мада им се и не противим) у "изборе", "жирија" (и што су жирији већи, тим пре је њихов избор под упитнијом сумњом). Верујем искључиво у слободу надметања у једном безграничном, временски неграниченом простору, у којем се морате суочити са најбољим духовним наследје, како сопствене културе, тако и културе човечанства. Све што сам у књижевности радио припремао сам за таква суочења.

 

Владимир Јагличић

Comments