Први двоброј БРАНИЧЕВА, 1-2/2011

поставио/ла Miroslav Lukić 02.03.2011. 07:01   [ ажурирано 10.12.2015. 09:12 ]
тематски је посвећен ПИТАЊИМА, ЧУЂЕЊИМА, НЕРВОЗАМА (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА
Најновији број БРАНИЧЕВА одштампан је на 202 странице у 500 примерака. На корицама је репродукција слике М. Аничића ДОРУЧАК У НОСТАЛГИЧНОМ ПЕЈСАЖУ (1972), али између корица овог броја ничег - носталгичног, напротив!
Покренут је са мртве тачке дуго одлагани разговор о вредновању и превредновању, изнете су на овај или онај начин неке ствари о којима најшира читалачка публика у Србији једва да ишта зна. 
Разговор са професором Живодрагом Младеновићем разоткрио је како се то радило под комунистима, па и у књижевности. Како је било могуће да се литерани крадљивци вину до челних места неких виталних српских културних и издавачких институција. Тај разговор открива индиректно и све оно што чини паклено неокомунистичко наслеђе у 
српској култури, и књижевности пре свега.
Само због разговора са стогодишњим професором Младеновићем овај број Браничева
је требало штампати у 30. ооо примерака, да се зна! Али високи тиражи у овој сиромашној и тужној земљи на Балкану резервисани су за тзв. листове, часописе, и 
писце блиске власти и центрима моћи.
Част реалне, стваралачке и непоштедне књижевне критике у овом броју бране - како би то рекао један од сарадника у овом броју песник Мандић - чланови тзв. белог књижевног тима: покојни Лазаревић, Бошко Томашевић, Душко Стојковић, Мирољуб Милановић и Мирослав Лукић (познатији као Белатукадруз).

Шта значе ове речи:   «Премало песника познаје генеалогију. Кад би је познавали, не би рекли: Ја, већ: Бог. И не зато што је он извор суза – његове су очи овлажене само дахом смртника – јер ми не можемо друкчије плакати него у Њему.

    Божје сузе, наше су. Свеци немају потребе да то знају. Што се Бога тиче, он не треба да зна да има смртника који испаравају на звезде. Уплашио би се и својим дрхтањем, стресао сузе, а ми бисмо нестали у сопственом мору...» ?

На свету постоји неколико песника који познају генеалогију, и који су у дубљој вези са њом. То су они песници чија се мисао завршава Богом. Такви су нагнути над бездан бездане књижевности.Песници бездане књижевности испаравају на звезде.

Великани официјалне, бирократске књижевности испаравају у мемљиве маузолеје и досадне читанке.

Сиоран је тврдио да се Бог клацка између Русије и Шпаније (између Достојевског и Ел Грека). Понеки народи су свој смисао на свету откривали откривајући по један атрибут бога, представљајући нам га у својој светлости, или сенци, откривајући Божије тајно лице.

«Постоји ли уметничко мерило изван приближавања небу? Кад ничега не би било осим жара и највише напетости, ниво једне душе не би могао бити одређен без позивања на апсолутну страст. Међутим, овај нас критерјум осуђује на немилост...»

Сматра Сиоран. Уверен да време садржи извесну утеху. И да једино – савест – побеђује време.

Колико је тога било овде и тамо, савести, јуче и прекјуче?Колико тога има овде и тамо, савести, данас?Зато што нема савести, или зато што је има тако мало – о безданој књижевности се углавном ћути, или се због ње уздише. А телали се о официјалној уметности, званичној, бирократској...

Најновији број Браничева изнео је на видело пртљаг и прљав веш једне књижевности, која је по много чему глорификована, и то од стране оних који су у књижевност углавном залутали.

Најновији број БРАНИЧЕВА одштампан је на 202 странице у 500 примерака - шта је то, рецимо, у поређењу са посетама "агрегата" и сајтова и Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ?

Због тога ће овде бити постављена дигитална верзија овог најновијег двоброја, која може да се преузме испод једноставном командом - тако ће електронска верзија, која у свему одговара штампаној на папиру, стићи изван граница београдског атара, Србије, Балкана, Европе, Америке, Африке и Азије, Аустралије. 




Ċ
Miroslav Lukić,
02.03.2011. 08:05
Comments