Contact US

Recent site activity

Radio FAN B.B uživo

Opština Bajina Bašta

Posećenost sajta

Priča o Tari

Sa Tarom, imaćete snagu i nadahnuće predela slikanog čežnjama svih koji su ovde našli sebe. I vraćaju se, njenim krošnjama i livadama, zverima i pticama, tišini na koju opominje vetar… Mestu gde počinje lepota... Oni od Tare uče da daju. Sebi i drugima. 

Национални парк Тара обухвата површину од 22.000 хектара на највишем делу планине Таре и налази се на територији општина Бајина Башта и Ужице, у западном делу Републике Србије.

На подлози од кречњака реке као што су Бели Рзав, Рача, Дервента су направиле дубоке клисуре и кањоне. Поред тога се јављају вртаче, пећине и увале. На тај начин су створена прибежишта у којима се све до данас очувао богат биљни и животињски свет. Велика хетерогеност рељефа, разноврсност геолошке подлоге, влажнија клима и топла кречњачка станишта, условили су стварање бројних шумских екосистема веома сложенг састава са великим бројем реликтних иендемских врста које представљају праве природне вредности и реткости.

Најинтересантнији ендемореликтни представник националног парка Тара је Панчићева оморика која је на овој локацији све од Терцијара, коју је иначе пронашао и описао Јосиф Панчић. На Тари су присутни јела, смрча, бор, али и листопади као што су јасика, јавор, бреза, буква . На Тари је такође регистровано 53 врста сисара и 153 врста птица. Под посебном заштитом су медвед, дивокоза и срна.


Масив планине Таре налази се у западној Србији, у северозападном делу оивичен дубоким кањоном реке Дрине, док му се огранци спуштају ка креманској долини и долини реке Ђетиње, где се ослања на огранке Златибора. Подручје планине Таре сачињава најзападнију скупину из групе Старовлашких планина и, у ширем смислу, састоји се од три подеоне целине, донекле издвојене речним долинама, превојима или седлима.
  • Тара у ужем смислу – Равна Тара – део масива са Калуђерским барама и кречњачком висоравни између следећих река: Дрина, Рача, Коњска река, Бели Рзав и Дервента (врх Збориште 1.544 метара надморске висине).
  • Црни врх – између суве границе Србије и Босне те између села Заовине и Растиште. У вези је са Равном Таром на превоју Чемериште, а са Звездом на седлу Предов Крст (врх Козији Рид 1.591 метара надморске висине).
  • Звијезда – у троуглу између села Растиште и Јагоштица и кањонског дела Дрине (врх Велики крај 1.444 метара надморске висине).

Са овим деловима јединствено физичко-географско подручје сачињава и Велики Столац (1.675 метара надморске висине) који је у Босни и истовремено највиши врх читавог подручја.

На основу дугогодишњих проучавања и истраживања овог подручја, а ради заштите изузетних природних вредности које оно поседује Скупштина Србије је 1981 посебним Законом подручје Таре прогласила за Национални парк.

Планина Тара је познато и традиционално летње и зимско рекреативно подручје. Повољни климатски услови, велики број сунчаних дана, средња висина око 1000 метра надморске висине.

Испод северних падина Таре лежи варошица Бајина Башта.

Планину Тару су проучавали многи научници. Први је био Јосиф Панчић, који је на овој планини 1875. открио ендемску врсту четинара, названу Панчићева оморика. Познати планинар Др Куно Видрић, који је препешачио скоро све важније планине Европе, је највише времена провео на Тари обележавајући планинарске стазе и прикупљајући грађу за више књига о овој прелепој планини.



Pančićeva Omorika

Josif Pančić je za Omoriku, kao četinar koji se razlikuje i od jele i od smrče, prvi put čuo u užičkom kraju 1855.god. Nije uspeo da je pronađe prilokom posete ovim krajevima 1861. Godine 1865.naredio je da se za potrebe Velike škole iz Zapadne Srbije dostave grane sa šišarkama svih četinara i tu su se našle i dve grane Omorike,ali nije bilo zabeleženo odakle su donete niti ko ih je poslao. Već sledeće godine krenuo je sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po Zapadnoj Srbiji i opet je nije pronašao iako je išao putem koji je prolazio pored prirodnih staništa Omorike. Pančić je ne spominje ni u svojoj knjizi Fauna kneževine Srbije ( 1874 ). Na kraju 1875.god. Josif pančić pronalazi Omoriku u Zaovinama, a pronalazak i opis je objavio na nemačkoj jeziku u članku Jedan novi četinar u Istočnim alpima, a opis biljke je napisan kako to i današnja botanika zahteva  na latinskom jeziku. Odmah je počelo osporavanje u naučnim krugovima da se radi o  novoj vrsti koju je Pančić nazvalo Picea omorica P., a često joj je tepao i ’’ ledena lepotica ’’. Pančić je ipak izdržao kritiku nauke i nova vrsta je dobila ime po njemu Pančićeva omorika. Pančić je uspeo da locira i neka druga prirodna staništa Omorike. Karlo Maly 1934.god. otkriva najinteresantnije nalažište Pančićeve omorike na Mitrovcu ’’ Crveni potok ’’ ili ’’ Tepih livada ’’, što prestavlja jedino nalazište Omorike na tresetištu. Sva nalazišta Pančićeve omorike izdvojena su u tzv.rezervate prirode o kojima brine Zavod za zaštitu prirode Srbije u saradnji sa JP Nacionalni park Tara. Svako pojedinačno stablo Pančićeve omorike je pod zaštitom kao i prirodna staništa kao strogi rezervati prirode: Zvezda, Crveni potok, Karaula Štula, Crvene stene, Ljuti breg, Bilo i Podgorušica.

 

Pančićeva omorika kao ’’ živi fosil ’’ svetske flore predstavlja naučnu zagonetku ( poreklo, smanjivanje prirodne sredine samo na srednji tok reke Drine, slabost u konkurenciji sa drugim biljnim vrstama, ostljivost na negatino delovanje čoveka u prirodnim staništima, a sa druge strane jako dobro uspevanje u zagađenim urbanim uslovima ). Šumsko gazdinstvo u saradnji sa Institutom za šumarstvo iz Beograda podigao je na Jelovoj gori prvu planzažu Pančićeve omorike, kako bi se ova sve više ugrožena vrsta spasila i omogućila proizvodnja sadnica. Kanic u svom putpisu navodi da su Pančićevu omoriku Rimljani koristili zbog izdržljivosti za podupiranje rudničkih jama u Bosni.

 

Josif  Pančić 1888.god. sahranjen je u sanduku načinjenom od Omorike na vrhu Kopaonika koji po njemu nosi i ime – Pančićev vrh. U njegovo ime Gimnazija u Bajinoj Bašti koja nosi njegovo ime započela je sa projektom formiranja botaničke bašte u neposrednoj blizini škole.


U SLAVU PRINCA OD BOTANIKE

 

Putujući po užičkom okrugu Josif Pančić, dočuo za Omoriku i odlučio da je nađe. Omorika je najlepši evropski četinar

 

          Mesto rođenja Pančićeve Omorike, je Tara – selo Zaovine. Ove godine će na najlepši način biti obeležena stotridesetgodišnjica otkrića omorike i očuvanja istorije i života ''ledene lepotice''.

            PREDAVNO, pre ledenog doba, na velikom prostranstvu zemlje živela je mlada lepotica Omorika. Jednom tako ona od celog sveta odabere planinu Taru da tu zaspi. Onako vitka, nežna i prelepa preživljavala je smrti svojih biljnih i životinjskih vršnjaka, sve zemljine preobražaje – milione godina.

            Putujući po užičkom okrugu dočuje za nju princ od botanike Josif Pančić i tvrdo odluči da je nađe. I ako je to bilo gotovo nemoguće, jer mu niko nije znao reći gde ona živi, posle dvadeset dve godine mukotrpnog traganja (dolazio je nekoliko puta na konju iz prestonice ovamo), probudi je i, sav srećan pokaže svetu.

            Svet je bio očaran besmrtnošću i lepotom ''Uspavane lepotice'', a princ time proslavi sebe i svoju malu zemlju, koja je jedina u svetu pružila uslove za večan život ovoj princezi četinara.

            Iz celog sveta tražili su od nje i nemoguće: Da prenese svoje oblike u njihove parkove. Udovoljavala je njihovim željama, ali pošto ta zemlja, je bila nova, nije imala onu čudotvornu, jedinstvenu materiju koja oplemenjuje, svi su videli da su te omorike – lažne. Ali ljudi sveta bili su ponosni što imaju što od omorike, makar i lažno.

            Vreme je prolazilo. Ljudi su izmišljali vozove, strugare, fabrike, elektrane, a omorika blagonaklono posmatrala čovekovo kretanje ka blagostanju.

            Ali, vreme je i drugačije prolazilo. Njeni sunarodnici su je zaboravljali, njeni, pa čak i najverniji – društvo za zaštitu prirode – sve ređe su je posećivali, kada su o njoj još uvek govorili.

            Jednog dana dođoše inženjeri. Vidoše Drinu, koja je pod njom proticala a ugledaše u njoj i ogromnu korist, ali ne videše Omoriku, i to baš na njenu stogodišnjicu!

            Tarabića proročanstvo!

            Omorika, osetivši se nepotrebnom, bespomoćno poče da čeka mač sudbine.

            Duboko izneverena razmišljala je, ima je i u drugim delovima Tare, a Pančićeva Omorika naseljavala je u dalekoj prošlosti sve kontinente pre smene ledenog i međuledenog doba zadržala se samo na lokalitetu okuke Drine između Bajine Bašte i Višegrada i zato predstavlja tercijalni relikt, ''živi fosil ledenog doba'', endemičnu i reliktnu vrstu. Ovaj redak egzotični četinar smatra se najlepšim četinarom Evrope,  i danas zbog svoje izuzetne lepote krasi botaničke bašte širom sveta, jedino se zadržao u svom prirodnom obliku po vrletima Tare, u ambijentu svoje postojbine.

            Njen pronalazač, Josif Pančić, rođen je u selu Ugrine u Lici, 5. aprila 1814, završio osnovnu školu u Gospiću, gimnaziju u Rijeci, filozofiju u Zagrebu a medicinu u Pešti, gde je promovisan za doktora medicine 1. septembra 1843. godine.

            U Beču se upoznao sa Vukom Karadžićem i izrazio interesovanje da radi i proučava floru Kneževine Srbije.

            Vuk mu je preporučio da zatraži od tadašnjih vlasti u Srbiji u Užicu.

            Pašić je došao u Beograd 1846. godine, ali nije postavljen u Užicu zbog velikog broja protivnika tadašnje vladajuće dinastije.

            Koliko je bio razočaran zbog neostvarene želje, sa druge strane, moglo bi se slobodno tvrditi da mu je odluka ispunila veliku želju da upozna floru Kneževine Srbije..

            Kao najbolji poznavalac flore Srbije, 1850. godine primljen je za člana Društva srpske slovesnosti, a zatim postavljen za redovnog profesora prirodnih nauka u Liceju Srbije. U Liceju, kasnije Velikoj školi Pančić je ostao do kraja života svojom ličnošću, radom, primerom i celim svojim životom delovao obrazovno i vaspitno na 34 generacije licejaca i velikoškolaca, širio znanja u našem narodu, a svojim naučnim radom stekao najveća priznanja ne samo u svojoj zemlji nego i u inostranim naučnim centrima Evrope i Amerike i za svoj narod, tek oslobođen od petovekovnog ropstva, osvojio Visoko mesto među drugim kulturnim narodima.

            Dr Josif Pančić je osnivač i prvi predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti, Ugarske akademije zoološkog društva u Beču, član Bavarskog društva u Šerburu, u kojima su isticane velike zasluge njegovih naučnih radova za svetsku nauku.

            Josif Pančić je u svojim proučavanjima dao veliki doprinos na polju botanike, zaštite prirode, zoologije, bio geografije i ekologije, mineralogije i geologije.

            Samo na polju botanike Pančić je u Srbiji opisao 2176 biljnih vrsta i pronašao za nauku 102 biljne vrste.

            Ali, jednog dana, i ako je bio besmrtan, princ umre. Velika žalost zavlada 25. februara 1888. godine. Omorika je od svog drevnog blaga dala da mu se napravi kovčeg. Sahranjen je na Pančićevom vrhu na Kopaoniku.

            Imenom Josifa Pančića nazvan je Obrazovni cenar i Gimnazija u Bajnoj Bašti. U čast Pančića Gimnazija podiže Botaničku Baštu.


 
 

"Ja ovako zamišljm raj", reči su direktora Evropske federacije za zaštitu prirode i nacionalnih parkova, gospodina Etkina Klarka prilikom posete nacionalnom parku Tara, a jedna slovenska legenda kaže kako je planinu Taru, zbog svojih brojnih i neponovljivih prirodnih lepota, izabrao, da na njoj proživi svoj božanski život dobri bog Tar po kome ova planina i dobi ime.

Planinski tereni su valoviti (Kaluderske Bare i Šljivovica) strmi i krševiti (kanjon Rače, Zvezda, Crni Vrh) sa prelepim dolinama Drine, Rače, Dervente, Belog Rzava, koje stvaraju u pojedinim svojim tokovima predivne kanjone, klisure, vrtače, pećine i uvale, a koje su idealni predeli sa pogodnim uslovima za život životinja.

Flora

Delovanje prirodnih faktora uslovilo je postojanje veoma raznolikog živog sveta na Tari. Brojne šumske fitocenoze, veoma složenog sastava, floristicki veoma bogate, s velikim brojem reliktnih i endemskih vrsta biljaka predstavljaju prave prirodne retkosti kao sto su: monumentalna Panciceva omorika, tisa, božikovina, maslinica, jeremicak, zlatna paprat, ciklama, šumska lincura i dr.

Nalazišta ovih vrsta ukazuju na to da su mnogi delovi Tare, a pre svega klisure i kanjoni, jedinstvena planinska pribežista, gde su se do danas, u potpunosti ili u vecoj meri sa svojim izvornim iskonskim karakteristikama ocuvale mnoge životne zajednice reliktnih staništa

Fauna

Posebna paznja se poklanja vec niz godina unazad, ocuvanju, negovanju i razvoju zivotinjskog sveta. Ovaj vid rada se sastoji u pravljenju oaza za hranu, kontrolnih ceka za lovce, zabrana lova u odredenim, lov iskljucivo sa vodicima gazdinstva, broj lova i drugo. Registrovano je 53 vrste sisara, 153 vrste ptica. Tara se moze pohvaliti, sto je redak primer ( zbog veceg broja ) da na svojim lovistima ima medveda i divokoza i drugih redih vrsta. Uz ovakvu strucnu i bogatu negu, medvedi i divokoze se razvijaju u svojim rezervatima ( kanjonima, vrletima i pecinama ), pa i uz ljudsku brigu, te premasuju sve rezultate postignute u Evropi i Svetu. Medved, koji je ujedno i zastitni znak Tare, moze dostici duzinu do 2,40 m, visinu 1,30 m, a tezinu od 250 do 300 kg.

                      
                                



       


Bookmark and Share
Subpages (1): Josif Pančić
Comments