Никита Винокуров (1958)

поставио/ла Miroslav Lukić 31.01.2014. 02:31   [ ажурирано 10.04.2016. 03:39 ]

Из

Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

 

Никита Винокуров (1958) је професионални преводилац и песник који је завршио Институт Мориса Тореза 1982. године. Магистрирао је у Колумбији. Понајвише преводи са шпанског.

 

 

* * *

 

О укусима се не расправља. Због њих се убија.

То ствар је позната.

Јучерашње жртве лако облаче - не додија,

одећу својих џелата.

 

О укусима се не суди. За укусе спаљују.

Правила других нико се не лаћа.

Речи помало опет дрхте, њих или у блато сваљују,

ил се све скупље за њих плаћа.

 

Чему прича о укусима. Траке и перле с пуцадима

више не вреде - смеће.

Нећемо о минусима. Боље о плусевима.

Купимо нешто дречеће.

 

Усамљени бициклиста

 

Пале светлост у суседовој вили.

Возим стазицом кроз борик, са жаром.

Ал поскакује бицикл, тек мили,

ко по ребрима, по корењу старом.

Гракће у сутон гавран (тај не пева).

Пода мном седло шкрипуће упропањ.

Чија то ребра штрче из путева?

Чији је скелет безимен укопан?

Је л страшно, браћо? Страшно је, још како.

Ноћна оштрина над теменом реже...

Из мртве честе сова прхну, мраком,

миришу тамјан и гробнице свеже.

Безумно дивља подмосковска шума -

не упознаш је, ма век проживео.

Погледаш - не знаш - јагода крај друма,

ил пут у крви (досад се сивео)?

Шта је то здесна? Шта то слева ниче?

Чија то сенка за стаблом пролети?

Да л лишиће те живота, песниче,

ил ће ти само бицикл отети?

 

Природа

 

На пољима звоњава и зуј, за градом, вани,

незнано једно царство - држава комараца.

На југовини жмире, снују врапци-грађани,

па се пијано јато на зрна обла баца.

 

Разнолик сој, стекавши приход годином рада,

у виле растрча се, стазама се пропиње.

Дуж друма, на пустаре, на слободу ван града

изашле су, по јари, дворишне животиње.

 

Предграђем разбојнички луњати крај извора,

поштарку на бицикли јурити, никад стати,

малкице блудничити, до сласти, до умора,

лаптати из потока, у вресу задремати.

 

Обнажив се под крошњом месног поднева, редно

пијуцкам пивце, квасим се млазом црева, под сенком...

Како ми се припијаш на вреле усне ледно,

презирући природу, ти, московска лименко...

 

Летње јутро

 

Рано је јутро. Још није врело.

Небо је меко, ко простирка,

(ветар је шири).

Парк, пут - то тело

кроз измаглицу дана вирка.

 

Мирише вода -

у жбуњу пена,

ситне барице ноћне кише.

Липовог лишћа јата зелена

шапоре, све се њише.

 

Ломни живот средине лета,

спор, ко да с ножа капље мед.

У чести влажна трака цвета

постаје преплет блед.

 

Хеликоптери, пчеле, обад

узлећу, зујећ понад трава.

Живот празнине пуни собом -

и пејсаж оживљава.

 

Спакована виолина

 

Мини-маркет на Покровки. Ту је:

пола сата, па смеј се ил плачи,

код касирке новац укрупњује

виолинист што, успут, просјачи.

 

Проклињући јару овог лета,

олизавши сладолед, при пићу,

вадио је ко маг из пакета

погужване новчарке и сићу.

 

Касирка не жури, све помало

броји, а ја гледам преко пара,

у просјаков пакет где гудало

с виолином, до даљег, одмара.

 

Шта то причам? Он просјак? Гле варке:

с бермудама, у хавајки чистој.

Мења преко пола хиљадарке,

сладолед му на брку ублисто.

 

Простодушан, попут неког лоле,

ред не гунђа на њега, очито.

Виолина лежи, без футроле,

ни гудало он не пропи, притом...

 

Гуркао их постранце, у пару,

из пакета да нешто не штрчи.

Еј, музико, тешка си на пару!

И они се покретоше - згрћи!

 

Ни свест коју виши дар ожеже

већ не муче славом, давно пали.

Добро је што без футроле леже,

све футроле на сандук су налик.

 

Родитељима

 

Како је, преко ивице?

Шта се још даје сени?

Да л тамо сложно живите?

Скупа, ил растављени?

 

Преко анђелске хаље,

уз шушањ крила строг,

заборависте бол - за даље,

помирио вас Бог?

 

С братом ја лутам, опхрван,

по земном влажном пределу,

ушљискан све до обрва,

у чађи и пепелу.

 

Слога се и нама отима,

изгледа, тако се живи -

од низа ситних огреботина,

несрећа савладивих.

 

Говорих, некидан, жени

од туге речју сломљеном,

да се све чешће мени

јављате, с нежним споменом.

 

Четири хиљаде издвојих

(сиромашак и бена)

на старо гробље, код својих,

да спустим цветни венац.

 

Тамо се ограде крше,

прљаво-сив снег бде,

тамо се раздори сврше,

и сахрањују све.

 

С руба живота, фантазме,

ко лажни сјај са стрна

белом се пеном разне

јучерашњица црна.


Comments