Поклон-књиге Бела Тукадруза

ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ...


( 23. август 1971. године )

 

Лепо си све то смислио, Боже,

у тихо сунчано летње поподне.

Изненадни долазак и одлазак анђела,

спуштање завеса, скидање коже.

Мрак шуме непрегледне, непроходне.

Сласт и бол дрхтавих тела.

Судар тела кратак, разоткрио

је право стање ствари.

Титрави пламичак свеће

плану: не тело, већ душа - крвари.

Анђео је исчезао кроз капију родног дома,

упекла је над двориштем и сокаком звезда псећа.

Чини ми се да је сенка дуда преко пута

била пребачена преко плота, као врећа.


Добијамо с времена на време писма са разних тачака ове наше планете, од Канаде до Аустралије и Бразила и Сахаре, где наши пријатељи траже неку од књига Бела Тукадруза. Овом приликом у ситуацији смо да поклонимо књигу "Затим, према светлости"

Вашари Хипербореје

поставио/ла Miroslav Lukić 17.03.2013. 06:19   [ ажурирано 17.03.2013. 06:20 ]

3. издање. Поклон књига
  • ДИЈАЛОГ ИЗМЕЂУ ТОРКВАТА ТАСА
  • И ЊЕГОВОГ ДОМАЋЕГ ДУХА.
  • СПОМЕН НА РУВАРЦА
  • 1
  • - Како си, Торквато? - упитао је једном домаћи дух
  • талијанског песника.
  • - Ти знаш добро како може да се осећа у тамници и у
  • невољама до гуше.
  • Велики италијански песник са краја ренесансе (1544 -
  • 1595), аутор Ослобођеног Јерусалима и Аминте, био је
  • затворен у болници Свете Ане у Ферари. Према Мансовој
  • књизи "Тасов живот" и Мураторијевој расправи "Снага
  • човекове маште", Тасо је за време свог лудила уобразио да га
  • посећује домаћи дух са којим је разговарао.
  • Несрећна судбина Таса утицала је на Ђакома
  • Леопардија да направи извештај о тим разговорима.
  • Тасо се поверава Домаћем Духу.
  • - ... О, кад бих могао поново видети своју Ленору.
  • Сваки пут кад се Ње сетим, пролазе ме жмарци радости
  • који ме обузму од темена до врха прстију, тако да нема ни
  • једног нерва, ни једне вене која не устрепти...
  • Елеонора д Есте , сестра ферарског војводе Алфонса ИИ
  • у коју је, према легенди, Тасо био заљубљен.
  • - Коју ствар сматраш за слађу од ове две: видети
  • љубљену жену или мислити о Њој? - пита Дух.
  • - Не знам - одговара Тасо. - Кад је била преда мном,
  • чинила ми се жена; далека, чинила ми се и чини ми се као
  • богиЊа.
  • - Те су богиЊе тако милостиве да, кад им се човек
  • приближи, одмах сакрију своје божанство, скину своју сјајну
  • ауреолу и стрпају је у xеп да не би засениле очи смртнику који
  • им прилази.
  • - Ти, на жалост, не говориш истину. Али, зар ти се не
  • чини да је велики грех жена у томе што нам у стварности
  • постају толико различите од оних какве смо их замишљали?
  • Дух не види каква је кривица жена...
  • одломак из књиге, уводна проза

1-1 of 1