Песници бездане књижевности испаравају на звезде

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 01.02.2011. 08:19   [ Ажурирао/ла 22.01.2017. 04:11 Miroslav Lukić ]
Наставак, 1


Шта значе ове речи:

     «Премало песника познаје генеалогију. Кад би је познавали, не би рекли: Ја, већ: Бог. И не зато што је он извор суза – његове су очи овлажене само дахом смртника – јер ми не можемо друкчије плакати него у Њему.

    Божје сузе, наше су. Свеци немају потребе да то знају. Што се Бога тиче, он не треба да зна да има смртника који испаравају на звезде. Уплашио би се и својим дрхтањем, стресао сузе, а ми бисмо нестали у сопственом мору...» ?

На свету постоји неколико песника који познају генеалогију, и који су у дубљој вези са њом. То су они песници чија се мисао завршава Богом. Такви су нагнути над бездан бездане књижевности.

Песници бездане књижевности испаравају на звезде.

Великани официјалне, бирократске књижевности испаравају у мемљиве маузолеје и досадне читанке. 

Сиоран је тврдио да се Бог клацка између Русије и Шпаније (између Достојевског и Ел Грека). Понеки народи су свој смисао на свету откривали откривајући по један атрибут бога, представљајући нам га у својој светлости, или сенци, откривајући Божије тајно лице.



«Постоји ли уметничко мерило изван приближавања небу? Кад ничега не би било осим жара и највише напетости, ниво једне душе не би могао бити одређен без позивања на апсолутну страст. Међутим, овај нас критерјум осуђује на немилост...»

Сматра Сиоран. Уверен да време садржи извесну утеху. И да једино – савест – побеђује време.

Колико је тога било овде и тамо, савести, јуче и прекјуче?

Колико тога има овде и тамо, савести, данас?

Зато што нема савести, или зато што је има тако мало – о безданој књижевности се углавном ћути, или се због ње уздише. А телали се о официјалној уметности, званичној, бирократској...Сиоран је тврдио да се Бог клацка између Русије и Шпаније (између Достојевског и Ел Грека). Понеки народи су свој смисао на свету откривали откривајући по један атрибут бога, представљајући нам га у својој светлости, или сенци, откривајући Божије тајно лице.

«Постоји ли уметничко мерило изван приближавања небу? Кад ничега не би било осим жара и највише напетости, ниво једне душе не би могао бити одређен без позивања на апсолутну страст. Међутим, овај нас критерјум осуђује на немилост...»

Сматра Сиоран. Уверен да време садржи извесну утеху. И да једино – савест – побеђује време.

Колико је тога било овде и тамо, савести, јуче и прекјуче?

Колико тога има овде и тамо, савести, данас?

Зато што нема савести, или зато што је има тако мало – о безданој књижевности се углавном ћути, или се због ње уздише. А телали се о официјалној уметности, званичној, бирократској...

Comments