Виц-критичар

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 07:56   [ Ажурирао/ла 22.01.2017. 08:09 Miroslav Lukić ]
Одахните мало, евентуални читаоци и посетиоци овог Веб сајта!Одахните од виц-критике, виц-критичара: магистра трчомрчологије!Вицкастост одаје дубину сумњивог укуса, без стварне воље за побуном... 

26
Предвидео сам много тога, дијагностификовао у “Влашкој
гозби 1 - 3”, припремио терен за превредновања; тога су се поплашили!
Године и век пролазе - трагови остају. Предвидео сам и “вампирске
зубе”; махера и махерода. Учинио сам и више него што треба; учинио
сам оно што се мора; подстакао процес разобличавања најподмуклијих
варалица...
Могу разумети, зашто се Деци страве, оној рођеној одмах
после свршетка 2. светског рата, не допада “Влашка гозба”, или
“Доктор Смрт” . Да би ти романи били написани, њихов аутор је
морао имати друкчији пут и стваралачки развој од, рецимо, његових
директних претходника у књижевности - Деце страве, јексераша и
иних.И имао га је.
Да није саставио АЗБУЧНИК ТРАГЕДИЈЕ ЉУДСКОГ
ПОСТОЈАЊА И УТОПИЈА. СФЕРА МИСТИКЕ, - тј. антологију
српске поезије, тешко да би било и споменутих романа.
Кад споменути С. И., етикетира “Влашку гозбу” као
“петотомно Веледело”(наравно иронично), он примењује један врло
прост рецепт тзв. “виц критике”.
Та “виц критика” има дугогодишњу традицију у српској
књижевности - више од сто година. Присетимо се критике Љубомира
Недића, некадашњег тзв. “првог пера престоничке критике”, прве
књиге песама Милете Јакшића (1899), која је по много чему била
фатална по Јакшића. “Ништа није лакше него на рачун ма које песме
направити виц, само је питање да ли је тај виц уместан”, записаће
Милорад Митровић поводом Недићеве критике. “Хтело се пошто -
пото исмејавање, али се није успело”.
С. И., као “критичар”, има дакле - претече. Више није важно
да ли је прочитао или не “Влашку гозбу”; вероватно је прочитао, али
са отпором, није је разумео, јер је није хтео разумети; као “критичар”
он је своје најбоље године живота потрошио на неким другим
“токовима” - тј. на токовима бирократске књижевности тумачећи и
фаворизујући (као незванични хвалитељ “јексераша”) књиге које је
данас попала прашина... Књиге које гризе зуб времена. Српска
књижевност није имала среће са књижевном критиком током минулог
века. “Наша књижевна критика од увек је патила од полутанства
и лажне научности. Рецепт је врло прост: под маском научности
узети какво банално опште место и развијати га са много
фраза...” (Станислав Винавер, УМЕТНИК И ДЕЛО. Апологија г.
Винавера, “Време”, III/470, 12. ИВ 1923, стр. 5)
 
27
Добар пример овог Винаверовог “виђења” пружа и књига
“Проза промене”-“Вук Караxић”, Београд, 1981. 292 стр.
(Библиотека Аргус, књ. 17. Уредник Александар Петров. Стручно
мишљење Зоран Глушчевић.)
Занимљив је заштитни знак библиотеке, која објављује књигу
“Проза промене”: Аргус, тј. “стооки чувар, син бога Зевса и Ниобе;
убио га Хермес по Зевсовом налогу; Хера преобрати очи овог дива
у паунов реп. У фигуративном значењу: далековид човек који
прозире мисли другога, очи којима ништа не може промаћи, видилац
и опрезни откривач; слика дела небеског свода”.9
___
9Да ли је С. И. једини живи српски “књижевни Аргус”? После двадесет и
кусур година, књига “Проза промене”, није доживела поновно издање; и питање да ли
ће икада?Тој књизи је “пресудило” време. Када би се строжије књижевно вредновала,
данас, ова подебља купусара своје врсте, анахрона по много чему, а на моменте и
смешна и дрска (када, рецимо, пореди Добрицу ћосића и Достојевског, стр. 125., тј.
“Деобе” и “Записе из подземља” и низ других проза Достојевског; или, када пореди
Видосава Стевановића и Достојевског - тј. роман “Нишчи” и “Браћу Карамазове” -
опет! - стр. 231 - то је толико “оригинално” да човеку застане дах!), тј. писана по
рецепту једног у суштини бившег и официјелног света - бирократске књижевности, није
ни коментарисана у “Каналу ФИЛТРА”, моје антологије српске поезије
“НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ”, што је својеврстан “превид”.
М. Лукић је, по С. И., “нови књижевни идеолог”, јашта!  Бивши књ.критичар излизао се као коњска плоча!

Док су Д. Ћосић, А. Исаковић...Ерих Кош... и низ других, да им не
набрајамо имена... припадници првог, другог и трећег нивоа послератне прозе,
“наследници Достојевског”, јамачно!
Лукић је, елем, “књижевни идеолог”, а они које је службено наметао С. И.
- сасвим су недужни актери српске књижевне пустиње друге половине 20. века!!! Лукић
је, по С. И., “идеолог” - зато што се усудио, како би наш народ рекао - да убедљиво
покаже да оно што је ђаво донео, ђаво мора и однети.
Зар романи “Влашка гозба 1 - 3”, “Доктор Смрт”, “Ујкин дом”, или
“Литургија”, “Речник прототипа”, “Младост без старости и живот без смрти,
1- 3”, “У друштву пустињских лисица и анђела”, нису изразит пример
у с р е д с р е д с р е ђ е н о с т и у бићу, језику, моралу и Богу?
Зар романи “Влашка гозба 1 - 3”, и “Доктор Смрт” не потврђују,
трагедијом главних јунака, баш ону последњу равнотежу, коју успоставља Бог? Није
тешко показати да иза покушаја књ. критичара којега је прегазило време, тј. иза лажи
стоји свесна намера да се подсмева оном што није разумео. (И будала нађе неког да
му се подсмева, што каже наш народ.) Али и лош пример је користан пример. Људима
који не виде оно што виде, и виде оно што не виде, треба рећи: Има фењера који
надалеко светле, а око њих је помрчина! Треба им поновљати: где се лаже, нема
части.Брука се заборави, ако се о њој не говори.
Књига “Проза промене” је - да се послужим речима њенога “аргата” -
састављача “радила своје” (стр. 7) и одрадила!
Та књига, која тобож истражује период од 1950. године, када се појавила
“Свадба” Михаила Лалића (Просвета, Београд), па до 1979. године, када се појавио
 “Задат живот” Павла Угринова (Нолит, Београд), врло је
Поготову - шта је књижевна истина? Шта је, у ствари, књижевна истина, када је реч
о српској литератури, дакле и поезији и критици НАМЕТНОГ ВЕКА? Ко је
изражава у епохи Хокус покуса?
Достојевски, колико знам, најнедвосмисленије. Ко је изражава у оној области
што се зове српска култура и поезија последњих сто двадесет година (1880 - 2000)?
Књига “Проза промена” не улази у сложен однос социјалистичке политике и културе у
којој настаје тзв. проза “промене”. Та књига је требало да понесе стварнији и бољи
наслов “Проза Хокус покуса”.
“У нашој се критици, чудом, обично поступа боље са уметничким
творевинама слабих и рђавих квалитета, него са уметничким делима добрих и
најбољих квалитета. То се односи нарочито на књижевна дела”, пише Павле
Бихали, у “Стожеру”, ИИИ/ 2, 1932, стр. 49 - 52, “Критика контра критике”. Редови
који су актуелни и данас! “Од многих разлога који су ту по среди, најважнији је
факат релативно ниски интелектуални ниво и недовољно стручно знање великог
дела наших критичара. Промашени књижевници или књижевници недорасли
књижевности. Елеменат из кога се регрутује кадар наших критичара. /
Књижевници, који су, изгубивши свој улог на рулети књижевног Олимпа увређени
и озлојеђени својим неуспехом, латили су се пера и ступили у свети бој освете. /
Тупих пера и тупих мозгова ови витезови без мане и страха пуне ступце наше
штампе, далеки од свести и одговорности...”
Ваистину!
Шта Срби, доиста знају, о себи; о тајни стваралаштва? Колико су свесни
своје живе традиције? Колико су свесни смисла уметности будућности? Културе
будућности? Богочовечанског реализма? Да ли су упознали све своје дисконтинуитете
у последњих хиљаду година? Када ће изаћи из амбиса и провалија епохе Хокус покуса?
Шта је стожер српске културе 20. века, од почетка до краја? Да ли уопште постоји?
Имају ли Срби заиста великих песника? Јесу ли они међу мртвима или међу живима?
Шта су несумњиви уметнички врхунци у српској култури и поезији последњих стотинак
и кусур година? Има ли култура и поезија српска 20. века непоткупљивог књижевног
историчара, или респективног критичара, песника - критичара? Какви су домети
српских песника 20. века, од 1900. до 2000. године? Могу ли се прихватити здраво за
готово оцене о поезији тога времена књижевних историчара, књижевних критичара
формираних у бастионима официјелне српске књижевне критике?
...Винавер је упоређивао у себи историју српске са другим књижевностима.
Увидео је да постоје три чиниоца, који су покаткад кобни, покаткад благотворни , и који
дају правац и ток српској књижевности. Први и други : " недостатак широке публике
за књижевне послове. Затим: чудна традиција критике која је редовно писцима
судила и редовно их осудила. Постојала је у нашој земљи радост суђења и
осуђивања. Сећам се негде код Херодота кад описује неке митске народе, како су
тежили судству и суђењу. Можда би се овде могли наћи исти комплекси. Авај, до
чега се дошло! Потражило се, тамном реакцијом бића да сви буду што строжије
осуђени и што горе кажњени за злочин што су се дрзнули да у области духа и
израза имају своје тумачење, свој став, свој правац, свој лик."
Трећи : "недостатак мецена који би били неки подстрек књижевног рада.
Критика је била, може се рећи,анти - мецена. Она је врло често то у извесној мери
и у другим књижевностима бивала. Али својим негативним ставом, својим често
маћијским ставом она је подстицала мецене појединих књижевних праваца на већи
и благотворнији рад. Не замерам ја нашој критици ни горки ни оштри суд..."
То Винавер пише децембра месеца 1938. године, а могао је то написати и
1948, и 1958, и 1968, и 1978, и 1988, и 1998 - да је, наравно толико поживео!"... Али
им замерам недостатак љубави за књижевност - вели Винавер. Где је оно
благорнодно интересовање за књижевност, где мелем и утеха, где пострек и
сокољење?! И где је онај интимни доживљај кад критичар осети књижевника,
трепери са њиме, схвата га, чува га, брани га, боље него себе. Где је она присна
радост што се појавило дело које нама одговара, које нас хвата за душу, које нама
измамљује крикове срца, које нас је освојило?
Писци су услед овакве критике, услед оваквог непокровитељства и услед
недостатка широке публике дошли код нас у стање нарочите слободе. Они су
ослобођени од стеге широког јавног мнења и стваралачке критике која би
упућивала.
И тако је остајала само уска принудна - мислим школска - и уска
одмакла публика. Наш песник штампавши књигу и продавши је у мало комада,
вршио је утицај до кога је могао доћи под таквим условима. Утицај на пробране
духове. Зле стране ових околности дале би се наводити у недоглед. Али истакнимо
и страну значајну и повољну ; песник је писао слободније но игде. Могао је да пише
без отпора средине. Могао је да изнесе лично и најличније не бринући се око
неслагања са публиком. И тако су утицаји појединаца могли да буду на друге
појединце јаки и снажни. Елиминишући донекле широке масе, код нас је појединац
дејствовао на појединца..."
Није ово место за "запљувавање" српске књижевне критике; нити има
скривене жеље да се она прикује коначно на срамни стуб; овде се пружа отпор
недораслости њене улоге. Једноставно, овде се скреће пажња на њену доследну
штеточинску делатност током читавог ХХ века у српској књижевности. Као по
неписаном правилу, књижевна критика коју су писали писци, који су успешно писали и
друге ствари, подстицајнија је од официјелне књижевне критике... Ситуација се
променила после 1945, што се тиче мецената: Сви писци које је С. И. каталогизовао
и описао у својој хрестоматији - купусари, објављивани су у огромним тиражима, на
то се не могу пожалити, зар не, ни Д. ћосић, ни В. Стевановић? То је била “промена”
дакако за све партизанске комесаре и њима блиске, не и за Винавера, Р. Петровића,
или друге, неименоване... итд.

Књига “Проза промене” својеврсно је сведочанство о мишљењу и постојању
њеног састављача... Уколико је он више стицао позитивних знања о послератној српској
прози, утолико је био даље од тајне уметности прозе. Уколико се више усавршавао
механизам његовог мишљења, утолико му је бивало теже да се приближи изворима
високе прозне уметности. Не споримо му знања; само понављамо да су га донекле
притисла и везала; његово мишљење га је претворило у покорно биће, које је тражило
и покушавало да види у српској литератури “ред”, тобожње законе и норме, који је тај
“ред” установио. Међутим, проблем је баш у томе “реду”, када је реч о послератној
прози и периоду којим се позабавио, тобож откривајући “запретене” вредности...
Његова књига је заборављена због обиља “принудних истина” у њој. Ни он сам,
верујем, више не верује у ту своју књигу. И ту је сасвим налик на већину људи који не
верују истинама религије коју исповедају. Овог аутора требало је питати, онда када је
та књига изашла: зашто му је потребно да многи око њега верују у оно у шта и он
(не)верује? Његове истине из те књиге оспорило је - време. Ту књигу је саставио
службени критичар, официјалац, не ослободивши се претходне хипнозе наметног века и
наметаних писаца истог...
 
28
Да су концентрација духа и памети, и дисциплина морала
у друштвеном и јавном животу, у култури и спрској литератури пре
свега дефицитарни кроз добар део 20. века, па и данас, показује много
тога.
Између стотину других примера то показује, и књиге “Проза
промене” и “Без обланди” - “наративна есејистика новијег датума”
(последња објављена књига С. И.), рекламирана као “преплет”,
књига, у којој се у “кратким есејима преплиће умеће аналитичара и
наратора, нудећи необична виђења низа пробраних и домаћих
књижевних стваралаца, теоретичара и мислилаца”. (Пишући
публицистичку књигу “Без обланде”, идући и сакупљајући, по туђим
сећањима, као по стрњикама, пабирчар - С. И. - не концентрише
свој дух. То што пише није прожето макар и некаквим бледим духом
покајања. Овај човек и писац је изгледа неспособан за то...)
Тврди да сам љут на њега, и очекује да му се верује на реч;
иако ствар стоји сасвим другачије! С. И. је бесан на мене, што
његов текст од прве до последње реченице потврђује. Бес га је толико
обузео да не примећује како се сувише и опасно залетео: лаж му постаје
савезник - не и аргумент! С. И. је мени “недочитано, вратио
петотомно Веледело, чак с писменим примедбама да би ваљало да
се клони бесомучног цитирања (што се канцерозно шири по свим
његовим текстовима, све компјутерски “штеп на штеп”, често
обилно премашујући ауторов допринос), односно да би неке
гњавежне партије, и од по две стотинак страна, могао да баци без
размишљања. И потрудио сам се да све то кажем у пријатељском
тону, на цивилизован начин...”
На другој страни, С. И., у својим делима, не зазире од
“рабљења” цитата. Примера ради, у књизи “Проза промене”, има их
на претек (стр. 18, 36 - 37, 38, 39, 54, 80, 87 - 88, 99 - безмало
читава страница!, 128, 129, 130 - 131, 148, 157 - 158 - 159, 167, ... итд.
(“Вук Караџић”, Београд, 1981.) - Ако сам радо користи цитате, а
они су, рекао бих, и најоригиналнија места и открића његове
магистарске дисертације, зашто мени спочитава то исто? Књига
“Проза промене” прошарана је и самоцитатима, што делује врло
депресивно. Као и “открићима” ове врсте:”Шта је био песник, не
песник уопште, и не песник било када, него песник тик пре но што је
поимање књижевности почело да губи употребну вредност (а то је
процес који још траје)? Тај песник је био, “код нас”, ако се сетимо већ
навођеног Црњанског, “фанатик нових, националних покрета”; идеолог.
Његова радост и радост песме, и даље по Црњанском, основано је
мистична. Радост братства, сродности принудне тајне, међутим
спремне да преокрену свет” (стр. 101). - Када ме сумњичи да сам
постао “нови књижевни идеолог”, зато што доводим у питање писце
које је он под маском научне критике наметао,зашто не наведе и неки
аргумент за такву тврдњу? Публици свог часописа, сугерише да роман
- есеј “Доктор Смрт”, односно “петотомно Веледело” (“Влашка
гозба”) и нису романи, већ... некакве писаније некога тамо који припада
некаквом националном фанатизму... или трећеразредним
латиноамеричким те - ве серијама...То је опет једна подвала и виц, који
ће, можда, засмејати неког његовог вршњака и партијског исписника.
Ко се злом наточи, мора да га на неког преточи.
Лакше је туђе оспоравати, него своје доказивати.Лакше је
завести, него освојити...
 
29
Вратио ми је, de tacto, тротомну “Влашку гозбу”, како сам
тврди “недочитану”. А не некакво фантомско “петотомно Веледело”.
Зар не уме ни да броји; чак ни до пет; зашто је за њега 3 једнако пет,
ђаво можда само зна?
Саветује ми да се клоним “бесомучних цитирања”, “што се
“канцерозно шире” кроз сва три тома “Влашке гозбе”, који он није
прочитао! Толико се залетео, при том, да ствар “генерализује”, па
тврди, да се “бесомучна цитирања”, “канцерозно шире” “по свим
његовим текстовима” - дакле - мисли се на све објављене текстове М.
Лукића, све романе, есеје, књиге песама, и тд.
Шта је уопште стварно прочитао (и како?) од свега онога
што сам написао (изузев есеја које је објављивао у “Савременику” и
два моја романа која је потписао као уредник)?
Ево шта као “гост уредник” “ВЕРЗАЛпреса” хвали, онако кроз
зубе (“Прозаиста Мирослав Лукић је аутентични маштар овога
поднебља, наш пандам Борхесу и Коељу. Његов роман ТРГОВЦИ
СВЕТЛОШћУ наликује на велику бајку надахнуту легендама и митовима
Балкана, старе Европе. Враxбине и чини, магија и ритуали, сусретање
паганског с хришћанским - чиниоци су Лукићевог зачараног света у књизи
која се чита као откровење...”) (полеђина корица романа “Трговци светлошћу”,
Београд, 1998)!


Сачувај ме, Боже, таквих похвала!
Или, рецимо, ово:”Створено у потаји./(...)Нови роман
Мирослава Лукића “Трговци светлошћу” јуче представљен у
“Верзалпресу”./Мирослав Лукић (1950), аутор књига “Земља
Недођија”, “Литургија”, “Ујкин дом”, чуло се јуче, ствара далеко од
медијске халабуке, готово у потаји. Припада оној групи писаца која је
предана и самозаљубљена у сопствени рад. У роману “Трговци
светлошћу” нема историјске горчине, наноса смутних времена, обрачуна
са идеолошким табуима и заблудама. Аутор се обраћа бајколиком и
легендарном наслеђу и ствара ванвремену причу, повест “за сва
времена” “... (део чланка из “Политике”, извештаја са конференције за
штампу)
Какве везе имају “Трговци светлошћу” и Коељо, то само С.
И. и ђаво, знају! Срећом, књижевни критичар Миодраг Мркић објавио
је прошле године дужи компаративни оглед “Сремац, Коељо и Лукић”,
и “појаснио” тзв. сличности и разлике између познатог писца
бестселера, Сремца и мене. Не само да је С. И. манипулисао писцима
које је објављивао као уредник, него је и читаоце, оне неупућене
манипулисао.
С. И. се допадају књиге у којима “нема историјске горчине,
наноса смутних времена, обрачуна са идеолошким табуима и
заблудама”. Хвали, дакле, једну моју књигу “која се чита као
континуирана бајка”. Значи, теза о “бесомучним цитирањима”, што се
“канцерозно шире” “по свим његовим текстовима”, у овом случају не
важи; смешна је, неодржива, апсурдна!
 
30
Манипулација је стил живота Злих волшебника.
Смисао манипулација, нема неке ближе везе са стварним
смислом књижевне критке; пре је то нешто друго: освета.Бивши
издавач и “велекритичар” је решио да смрви једног писца. Не бирајући
средства.Са таквим типом “велекритичара” водити дијалог, полемисати
- са оним који се усудио да “иницира” ваше уништење - има ли смисла?
С. И. тврди да цени себе, да ли је тако? Човек који цени себе, има
самопоштовање не само за себе, него и за друге.Овај писац не само да
се љути на мене, него никако не може да ми опрости једну једину ствар:
условност моје књижевне критике. Коју, наравно, нигде, не
спомиње. Ја сам га заиста хвалио, тамо где је измицао, као песник,
социјалистичкој метафизици. То да ли сам га, поредећи га с
Бродским, или са српским прозаистима, који су се бавили темом
детитоизације, заиста толико хвалио некритички, на штету Бродског
и српских писаца, читаоци ове књиге већ су се уверили, надам се,
прочитавши треће поглавље ове књиге, тј. “ПОРТРЕТ
КЊИЖЕВНОГ ОЛОША”, тј. Corpus delicti 1 - 3.
Док сам ја писао “Религију поезије I - II”, “Архив у оснивању,
1 - 5”, и “Несебичан музеј”, “Студију о наметном веку”, многи су
се наши амбициозни савременици - песници, критичари, писци романа
и књига прозе, наобјављивали свега и свачега. Чак и кад су се бавили
општим проблемима, они их нису вукли “ка ауторитету највиших
моћи”, нису их вукли у “религиозне дубине”.
 
31
Винавер је описао овако књижевне филоксере. “Књижевне
филоксере не рађа свој суд у мукама органскога сазревања и
фумирања, она се коти и размножава лакоћом празних фраза. /
Особитост књижевне филоксере под нашим поднебљем у томе је,
да је пакосна. То долази што су то очајно и на неки (начин ? - М.
Л.) промашени људи, промашени литерати, затровани од своје
неспособности и јаловости. Насупрот Достојевском, код нас су
промашени људи горки, а промашени литерати најгорчи...”
(“Трибуна”, X/ 102, 1. В 1923, стр. 3) Винавер даје и списак
филоксера, најзанимљивија је трећа: “Он детективски уходи поједине
књижевнике: једноме пронађе да нема бркове, другоме да је дебео и
гломазан, трећем прикачи да је неморалан у приватном
животу.(....) књижевној филоксери лако је на основу таквих
полицијских извештаја доћи до закључка да писац не ваља. (...) /
Није се чудити што је филоксера изабрала наше боље редакције. Јер
поновимо то: важност филоксере долази од чокота на коме је она,
а не од ње саме...”
Што је важило за предратне филоксере, три пута више важи
за послератне... оне које је посебно одгајио, као лимунове у чабровима,
тзв. лажни демократизам српских писаца...
Лупеж се узда у клетву, дете у лаж, а жена у плач. Показао
сам да се виц - критика поуздава у лаж, која је понекад бржа од
истине. Дао сам пример једноликог књижевног критичара, који чак не
уме добро ни да лаже!Он се изругује само на туђ рачун, не уме да се
шали, јер ко се шали тај зна да се нашали и на свој рачун!Дао сам
пример човека који призива “трун части”, а ко се, ма и на “трун” части
позивао, част га је оставила! Ко протура неистину за истину - лаже;
критика никад није била лаж!Критичар који истину протура за
неистину, образину носи и лице крије! Језик лажне критике који млати,
на крају све плати!
На примеру једне лажи овде је откривена истина.
Критика која се пише као што се гусани туку док гуске
навијају, бедна је. Више у критици вреди једна уверљива чињеница,
него две лажи. Лажна критика је штеточинска, понекад фатална; а то
се збива кад критичар лаже, лаже округло - да се котрља! Котрљајуће
критике је било превише током минулог наметног века.
Али, истина иде својим путем и нико је никад није могао
зауставити.
Истина се најбоље позна кад се чују оба мишљења. Истину
могу да затуре, али не могу да је победе.

................


Белатукадруз
 
 

Comments