О ИСПОВЕСТИ КАО МЕТОДУ

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 03:49   [ Ажурирао/ла 22.01.2017. 08:44 Miroslav Lukić ]

Знате ли ви, можда, нешто о удови коју је убиоРаскољников? Ја не знам ништа. О Раскољникову знам све, о старици ништа. (...) О Нерону знамо више него о властитом оцу, за хришћане које је бацао лавовима знамо само да их је било - много.Издате најбољег пријатеља. Ви сте јунак те жалосне приче. Пријатељ је само повод. Ако сте оштроумни и следите дух времена написаћете о томе исповест. Пошто сте већ рђави, постаћете још и познати. (Чему, најзад, служи бити дрипац у потаји?) То ће вам створити нове пријатеље којима ћете надокнадити оног изгубљеног. Можете варати, лагати, обмањивати, само нам кад будете ухватили мало времена објасните ваш систем, и реците нам нисте ли можда имали каквих неприлика са савешћу. Добро је имати их, не, разуме се, такве да вас у неподопштинама омету, него тек толико да вам ове не полазе за руком баш сасвим лако.  - Борислав Пекић:ИСПОВЕСТ КАО МЕТОД

... Знам да руски лажов на сваком кораку лаже, некако и сам
не примећујући, тако да нико то не примети. Шта се догађа: чим
човек слаже, и то успешно, он се у то заљуби и укључи неку
анегдоту у несумњиве чињенице свога личног живота и поступа
потпуно по савести, јер сам је у све поверовао; та понекад би било
неприродно не поверовати.
“Ех, којешта!”, рећи ће ми опет. “Безазлено лагање,
ситнице, ништа од светског значаја”. Нека! Ја се и сам слажем да
је све безазлено и само подсећа на племените црте карактера,
рецимо на осећање захвалности. Ако су вас слушали док сте лагали,
дајте нека мало лаже и слушалац, макар тек из захвалности.
Деликатна солидарност у лагању је безмало основни услов
у руским друштвима - на свим руским скуповима, на вечерима, у
клубовима, у ученим друштвима и другде...
Ф. М. Достојевски: НЕШТО О ЛАЖИ


Због чега писац, познатији по жаби која му је улетела у
уста лаже, од почетка да краја? Зато што жели да остави посебан
утисак на евентуалне читаоце свога часописа, да им причини
задовољство? Или лаже, зато што и сви други лажу? Или можда лаже
јер је повређен? Код других народа, у већини случајева, лажу само
ниткови - како вели Достојевски. Ниткови “лажу због практичне
користи, што ће рећи директно с поквареним намерама...” А у Русији
лажу - вели даље велики писац - “из чиста мира, људи уважени и с
поштовања достојним циљевима”. Достојевском је 1873. године
“изненадно постало јасно да је у нас у Русији међу образованим
људима немогућно наћи човека који не лаже. То је зато што у нас могу
да лажу и веома поштени људи”.
Руско “лагање” подсећало је Достојевског “на чињеницу” да се
Руси стиде “себе самих. Заиста, сваки од нас носи у себи неко урођено
осећање стида због себе и свог сопственог лица, и чим се нађе у
друштву, Рус се труди да буде неко други а не он сам, и свакојако
настоји да добије и неко друго лице - а да оно своје у том моменту
сакрије”.
Српско лагање је слично руском. Нарочито међу књижевним
олошем постоји природна склоност ка извртању, лагању и
надлагивању, потреба да се сакрије оно своје од Бога дато лице и да се
начини неко друго, туђе, несвоје. А све је то због комплекса - дубоко
усађеног убеђења да су лице и важност коју, у датом случају, дати
индивидуум има, ништавни, чак комични, па је изгледа потребно узети
неко друго лице, арлекина, пеливана, или ликвидатора по кратком
поступку; тако да га свет не препозна. Достојевски је уочио једну веома
карактеристичну црту свог тог рђавог стида због себе, и свог тог подлог
негирања себе, који у већини случајева представља нешто несвесно,
конвулзивно, несавладиво; приметио је да се у својој свести Руси - чак
и највећи негатори међу њима - “никако не мире лако са својом
ништавношћу, и обавезно захтевају поштовање према себи: “Та ја сам
у свему као Енглез”, расуђује Рус, “па, према томе, и мене би требало
поштовати, јер све Енглезе поштују”. Два века се изграђивао такав тип
према обавезном принципу који је тада прокламован у нашем друштву:
никад и ни по коју цену не бити свој, узети друго лице а на своје
пљунути, стидети се себе и трудити се да не личиш на себе - и резултат
је био потпун..” Елем Рус је желео да што пре постане Француз или
Енглез, “како би и њега у свему прихватили за таквог који се нигде и
никад не стиди свога лица”. А овај Србин, о коме је реч (није усамљен
у томе) пожелео је да постане неко други - можда Михиз (с обзиром
да се послужио његовом терминологијом, “Роман рађен брзо,
журајиво”) - онај критичар што се формирао у (београдској) Симиној
улици, да не наводимо број (зна се који је).
Он је одлучио да у очима читалаца свога часописа буде
победник без мегдана!Његова смелост не зна за границе, кад осети да
је пред публиком, он као да више нема сумње у свој ум, ни у своју
упућеност. И он је публику свога часописа, симулирајући као и сваки
вештији говорник с нешто пристојних манира строгост мртвог
критичара, могао да убеди у шта год хоћете, и да је бело црно, а црно
црвено. Он покушава да убеди своје читаоце да ми је - поред осталих
ствари - пружио разлоге да будем на њега љут...
А у ствари, опет прича прича о томе, како му је жаба поново
улетела у уста.
Када сам га упознао пар година након што се питао да ли му
је жаба улетела у уста1, и уверио га да јесте (свако може да се увери
ако отвори његову споменуту књигу на страни 123; где једног свог
опонента - Б. А. - назива “хитрим мајмуном”) опет је прогутао једну
жабу (он је увелико већ био испекао тај занат гутања жаба).
1
Разлога за моју љутњу на ту особу - познатију по жаби
која му је улетела у уста - како сам каже - “извесно има”.
Те разлоге ми није “пружио” “у довољној мери” “када” ми је
- како се хвали - “недочитано, вратио петотомно Веледело, чак с
писменим примедбама да би ваљало да се клони бесомучног
цитирања” етц.
Ни када инсинуира да сам му - “за објављивање у
Савременику - нудио текстове у којима” га поредим “с Бродским, и
то на штету Бродског, или са готово свим нашим прозаистима
забављеним "вуненим временима", такође на њихову штету!”
Ни када уверава евентуалне читаоце “Савременика” да сам
успео да га побркам “са Зораном Мишићем, с Васком Попом... и
многим другима”.
Ни када ми пребацује да сам незахвалник (“Битнија је
потреба онога коме сте некада неко добро учинили да вам на лош
начин узврати или, како је то лепо формулисао С. Ј. , чиста
"наткомпензација", лечење властите психе и сујете”), што је тачно
баш таман као када би неко устврдио да је Он, писац познатији по
жаби која му је улетела у уста - потомак јарца Срлета!
_______
1 “Да ли је жаба и мени улетела у уста?” (“Како ми је жаба улетела у уста
или о самосазнавању”, Београд, стр. 131 - 132.

- Каквог, бре, јарца Срлета?!
- Цитирам:"Чудо природе код Бољевца. - ЈАРАЦ КОЈИ ДАЈЕ МЛЕКО.
Расни јарац Срле, пореклом из Бугарске, почео је однедавно свом
власнику Крсти Војнићу из Бољевца да даје и млеко - литар до два дневно.
Ем што Крста Срлета припушта мештанима на козе - ем још и млеко
добија. А све је више и радозналог света који долази да види ово чудо природе.
- С. Тодоровић".
- Али, какве везе има јарац Срле са С. И. ? - упитао ме пред
српску нову годину 2005.- телефонски, земљак, и редовни читалац
најновијег броја “Савременика”. - Због чега се смејете? Ради се о озбиљној
ствари? Због тога су некада излазили на двобој?!
- Ха, ха, ха!... Јарац који даје млеко, до два литра дневно, на истоку
Србије, плус онако импозантан Маузолеј на Лорету , на западу Србије!
Да ли то још има негде на свету, реците?
Ето два симбола са којима Србија и Балкан улазе у 21. век:
НЕПРОЛАЗНО,
НАТПРИРОДНО:
Маузолеј на Лорету и бољевачки јарац Срле!
Србија је земља феномена, и многе од њих, изгледа, нико
никада неће моћи да разреши...
- Али, какве то везе има са текстом из “Савременика”, који
сам ти прочитао? Не разумем!
- А какве везе имам ја са козама на које се уредник позива у
свом памфлетчићу? Прочитао си ми малопре, козе су му, и њихови
рогови - важни аргументи! (“... ако лаже коза, не лаже рог : ено тих
рукописа у документацији, макар као сведочанства да имам који
грам уредничког разума и зрно књижевне части!” )
2
Неколико дана после тог телефонског разговора, набавим у
некадашњој књижари МС нови број “Савременика”, и уверим се да
има доста феномена и пацијената, које нико не би могао излечити, па
ни Доктор Смрт, у Земљи Недођији!
Видим да је уредник “Савременика”, “узнапредовао”, у
међувремену (мислим, од оног времена када сам последњи пут објавио
нешто у његовом часопису, есеј “Легенде о књижевним илузијама...”-
стр. 47 - 63 - двоброј који је имао за тему, тобоже, Нове
стваралачке праксе 2001/ 2002. Примери, преиспитивања: 95 / 2001
- 96/ 2002), да је стигао до - “феномена”. До “едукације - у теорији
и у пракси”.
Да га ипак цитирам. “БЕЛЕЖНИЦА, 12”, одломак
“ТЕРАПИЈА” : “(.....) расправе које водим Бележници у основи су
диспути, монолози, преиспитивања и сумирања, макар негативног
искуства, пре но било шта друго. / Био бих истински зрео за
посматрање и лечење уколико би ме читалац уловио да се у тексту
који исписујем управо као терапију острашћено разрачунавам с било
чим што нема смисао феномена, појаве или макар
“карактеристичног места”, приказа прилика и времена
(укључујући, неизбежно, и односе међу људима, савременицима).
Ова “терапија”, извесно, не спасава свет него свест и, макар
привремено, мене самога”. (Срба Игњатовић : БЕЛЕЖНИЦА, 12,
Савременик, 119 - 120/ 2004 ; 120 - 141 стр.; стр. 120 )
Ето “трагова” који се не могу избрисати и које не може
завејати снег. Није имао среће ове зиме, није! Ево зашто не воли цитате
и цитаторе - сину ми у глави - док сам све то читао...
3
Ево одломка из писма, онога којему је, опет, жаба улетела
у уста ( стр. 120) : “... Одакле Вам, онда, идеја - коју по други пут
невероватно тврдоглаво саопштавате - да се од Вас тражи да
претплатом ’обезбедите’ објављивање својих песама? Од вас се
напросто ништа није тражило. Само сте били понуђени -
обавештени о могућности претплате као и стотине других
читалаца и сарадника. Зар Ви заиста мислите да часопис доноси
искључиво радове оних који су се на њега претплатили, и да је то
’уређивачки критеријум’? Слобода, да не кажем грубост,
неотесаност, или и нешто крупније, у комуникацији с човеком који
је од Вас по прилици знатно старији, и о коме очигледно мало
знате, али вас то не спутава да његову интелектуалну етичност
доводите у питање, огољено говори о Вама и о Вашем карактеру.
(...) А сада одох да даље наврћем, а не ’окрећем воду на своју
воденицу’, ваљда не бих ли Вама, мени непознатом младом човеку,
нанео што више метафизичке штете(....) “
Тако изгледа уредникова едукација у пракси!
Грлат је, кад је у питању, туђ карактер, карактер неког другог.
Што се из наведеног цитата да видети. И тврдоглавији је и упорнији -
и од тог непознатог младог човека - када је, како сам потврди, реч о
навртању, а не ’окретању воде на своју воденицу’.
Какав је карактер овог “јунака”, који верује да је ова и оваква
’врста’ његове “едукације” “неопходна”, “у нашим приликама”?


4
“У некој већ давној згоди - има томе ихај година - таљигао
сам се знаменитом шеснаестицом из градског центра пут
Карабурме. Одабрао сам место нешто испред средишње платформе
дуплог полупразног аутобуса и ту се, стојећи, укотвио.
На једној од успутних станица у аутобус су се попела два
момчића. Обузета властитим разговором нацртали су се (како вели
градски жаргон) тик испред мене, при чему ми је један од њих
готово забио лакат у нос.
Мој први рефлекс био је да се цивилизовано повучем,
уклоним унатраг и на тај начин отклоним могућност да на некој
кривини или при уобичајеном цимању возила након семафора заиста
зарадим ударац лактом у лице. Већ у другом тренутку сам се
изнервирао и помислио да одржим врућу говорну лекцију о
понашању у јавном превозу, односно да покушам да је саспем у слух
безобзирном момчуљку.
Инстикт је, међутим, био бржи од сваке рационалности:
изненађујући и сам себе, схватио сам да сам већ из све снаге
распалио по том лакту што ми је врлудао испред носа! Била је то
практична едукација, у нашем народу ефикаснија од ма које речи...
- Лудак! - рекоше момци углас и склонише се на пристојну
раздаљину” (исто стр. 121).
Уредник, елем, признаје да практикује насиље. Тако изгледа
његова “едукација - у теорији и у пракси”.
(Затекао сам се једном, деведесетих, на сајму књига, у
близини штанда “Апострофа”, када је применио своју “едукацију - у
теорији и у пракси” над нешто старијим песником из унутрашњости -
Ж. Аврамовићем. Песник је - понижен и увређен - поцрнео у лицу
као земља...)

Comments