Наставак 1: О исповести као методу

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 03:59   [ Ажурирао/ла 22.01.2017. 08:32 Miroslav Lukić ]

..Нештампани рукописи су понекад опаснији од штампаних. Никако да им уђеш у траг, а они врте, буше, поткопавају темеље друштва. Зато је, можда, најбоље ухватити писца онда када се спрема да дело почини. Само, за то треба имати и телепатију; ништа без телепатије.... Ђорђије Вуковић : ДРУГА СТРАНА, Филип Вишњић, Београд, 1985, 112 стр; проза Поетика и криминалистика, стр. 61

5
Али, да се ми вратимо на главну ствар овог поглавља: на
исповест као метод.
Пишући, од почетка до краја своју БЕЛЕЖНИЦУ, 12,
уредник се држи поетике коју је најбоље дефинисао Борислав
Пекић... Мото на почетку указује у чему је смисао те поетике. “(Чему,
најзад, служи бити дрипац у потаји?) То ће вам створити нове пријатеље
којима ћете надокнадити оног изгубљеног.” Баш тако!
БЕЛЕЖНИЦА, 12 започиње ТЕРАПИЈОМ, па следи
ЕДУКАЦИЈА - У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ, и на крају - ДР.
СМР.
Роман “ДОКТОР СМРТ” је само повод.Уредник је - љут на
аутора романа - смислио виц. Тај виц је и најоригиналнији, у том
памфлетчићу...
Тим текстом уредник - ситни манипулатор и бивши књ.
критичар - једним потезом - “убија” неколико мува.


6
Дакле, да ли се тако прави добар часопис, или један паланачки
ћепенак?
Козе постају необорив аргумент, њихови рогови феномен;
уредник се потврдио, још једном, као добар познавалац балканских
правила, књижевне едукације - у теорији пракси, завичаја, дијалекта,
магистар Трчомочологије!
Легитимишући се, као добар познавалац латиноамеричких
трач - серија, после година и година критичке апстиненције,
критичар открива - сурутку! Да ли је то сурутка исцурела из младог
сира добијеног од млека од јарца Срлета (с обзиром на близину
Бољевца и родног места магистра Трчомочологије), или млеко можда
потиче од оне Братићеве херцеговачке надкозе?


7
Престао сам да сарађујем у његовом часопису, јер сам
покренуо своје часописе. О свом руву и круву. Објављивао сам, дакле,
од првог броја “Савременика”...Доста сам сарађивао у његовом
часопису. Када би се сабрало, све у свему, колико сам објавио у том
часопису - било би за неколико књига. Доста је било, мислио сам,
једанаест година сам писао књижевну критику и приказе - без икакве
материјалне или друге надокнаде...
Ни динара нисам наплатио за своју десетогодишњу сарадњу,
јер сам веровао да уредник као издавач Савременика кубури с новцем.2
Кад већ нисам примио ни динара хонорара за своју скоро
дестогодишњу сарадњу у Савременику, а нисам, ко је у ствари ту коме
чинио, и био доброчинитељ?


8
Бодлер је, обнажујући своје срце, на једном месту
прибележио:”Разумљиво ми је кад неко напусти опредељење да би
проживео искуство служења неком другом опредељењу. /
Вероватно је пријатно бити час жртва час крвник”.

 Не кажем да је као критичар - нула, да га је време прегазило,
као и многе његове оцене, или оне које је он наметао / афирмисао.
Вредновао сам га, највише, као “слободног стрелца”.

_______
2 Власник и уредник С. “изненадио ме је”, међутим, када се побунио што је
часопис “Књижевност” - пред гашењем - потпомогнут с четврт милиона динара
у ратама плус “још осамдесет хиљада. / Толико новца добиле су Књижевне
новине, Књижевна реч и Савременик заједно...” - види бр. Савр. 95/ 2001 - 96/
2002, стр.161 - 162, “Побуна” Вука Крњевића: Глас “праведног Јова” или фитиљ
колатералне штете. - Дакле, добијао је паре за издавање Савременика; на шта их је
трошио? На штампање часописа?У колико примерака?У 100? 50? 150? Којим је
сарадницима исплаћивао хонораре?...

9
То што је побљувао, то су све оне жабе које је у животу
прогутао, горчина и бес.Горчина и бес завидљивца... Кога он то хоће
да увери да има “који грам уредничког разума и зрно књижевне
части”?! Погледајте какво је то поштење, разум и част! Пише, да ми
је “недочитано, вратио петотомно Веледело” (читај: “Влашку
гозбу, 1 - 3”, тротомну књигу),... Ако “Влашку гозбу” није ни
прочитао - како хоће да увери читаоце свога часописа - откуд зна да
у њој постоје “гњавежне партије”, да “бесомучна цитирања”
“премашују ауторов допринос”?Каже да је сачувао копију тог свог
писма, “чак с писменим примедбама”...! Пазите, докле то иде!...Ако је
частан човек, како би желео да представи себе, евентуалним читаоцима
свога часописа, зашто не написа критику “Влашке гозбе”и не објави је,
па ма каква она била?! Јер, као што и сам каже, ја му нисам донео на
читање рукописе, већ три тома објављене књиге! О тој књизи су, пре
њега, писали другачије (афирмативно )- људи који немају никаквих
мрља у биографији. 

Ко су ти оцењивачи, може се видети, на званичној
интернет презентацији “Заветина”...
Да срамота буде већа, у “Влашкој гозби, 1 - 3” има више
обимних есеја, које је он као уредник објавио у “Савременику” минулих
година!3


_______
* Наводим их поименце, редом: 1) “Како је издаја стигла у Русију” (“Влашка гозба
1”, стр.31 - 41) - Како је издаја стигла у Русију , САВРЕМЕНИК плус, бр. 35 - 37 / 1996,
стр. 118 - 126
2) “Речник архива у оснивању” (“Влашка гозба 1”, стр.79 - 84) - Речник Архива у
оснивању, САВРЕМЕНИК плус, 30 - 32 / 1995, стр. 108 - 121.
3) “О синови риђе иловаче или трагом метафизике” (“Влашка гозба 2”, стр.121 - 135)
- О синови риђе иловаче... САВРЕМЕНИК плус, 26 - 27 / 1995, стр. 39 - 49.
4) “Мајмуни долазе?” (“Влашка гозба 2”, стр.256 - 268) - Мајмуни долазе... ,
САВРЕМЕНИК плус, 33 - 34 / 1995, стр. 76 - 84...
5)”КРАТАК ТЕЧАЈ ПОДСЕћАЊА” (“Влашка гозба 3”, стр.9 - 14)-Два
значајна издања Михајло Ал. Поповић Са вером у Бога, Југословенска кинотека, Београд, 1991,
Едиција Српски филм 001; Александар Петровић: Скупљачи перја, Прометеј - Југословенска
кинотека, Н. Сад - Београд, 1993) , САВРЕМЕНИК плус, 50 - 52 / 1997, стр. 117 - 120
6)”АНЂЕО ћУТАЊА. НА СТАЗАМА НЕУТРВЕНИМ” (“Влашка гозба
3”, стр.95 - 126) - Анђео ћутања, САВРЕМЕНИК плус, 58 - 59 / 1998, стр. 63 - 78 

Ако је све то безвредно, зашто је објављивао у свом часопису? Ја наводим само део есеја,
објављених прелиминарно у С., а затим прештампаних у “Влашкој гозби”.
 


10
Инсинуира да сам га побркао са покојницима Зораном
Мишићем и са Васком Попом!Да ли је могуће да се неко толико и тако
дубоко сроза? Невероватно! Да ли је полудео? Чита ли уопште неко та
његова писанија пре него што оду штампарију? Ако је рачунао на то,
да сам ја писац из гета малих тиража, преварио се. Друго издање
антологије српске поезије “Несебичан музеј” објављено је у великом
броју примерака; тамо сам се ја одредио и према Попи, и према
Мишићу, и према стотинама других... Осим тога, све моје антологије
српске књижевности су доживеле и електронска издања, и свако их
може потражити и xаба прочитати, чак и прештампати, и уверити се
- ко у ствари лаже. Ја знам чега се боји овај човек - онога што ми је
усмено говорио уз чашицу о многим актерима послератног књижевног
живота...Ја сам га подстицао одувек, тј. од деведесетих, да оно што
прича и запише као књижевни сведок. Ево, и сада га охрабрујем да
запише своју истину и сведочење о З. Мишићу и В. Попи...
Лаж је кратких ногу... (Лаж се лажју брани - Ф. М. Д.)
И кад смо код антологија и вредновања; нека ме не учи шта
је вредновање и како тече, јер је он доказао, и својим
памфлетчићем, да за то није добар саветодавац.
Када су фалсификатори и укривачи били добри саветници?
У праву је кад каже да “цени себе”, не и када ми тепа “брале”,
имам ја свога брата, хвала!
Позива се на “рукописе”, моје, које чува, “у документацији”!
Замислите, какав је то марљиви уредник! Прави досијее својих
дугогодишњих сарадника! Па је ли он уредник књижевног часописа,
или полицајац? Чега се тај човек боји? Због чега се и на тај недолични

начин “обезбеђивао” од мене? Зар су моји рукописи толико опасни?


11

Ето, можда, делимичног одговора на питање постављено у
последњој реченици, претходног параграфа. Да је “критичар” прочитао
“Доктора Смрти” до краја, открио би то, ако већ нема времена и воље
да чита књиге својих даровитих вршњака.И клонио би се, као ђаво
Крста, инсинуација о некаквим фантомским рукописима!
 
12
Значи, није прочитао а критикује! Довија се да докаже -
највећу лаж на свету - како је роман “Доктор Смрт” “прештепан” “из
нискобуxетских латиноамеричких сапуница”! Каква кратка памет! Па
нису сви читаоци такве будале, каквим их сматра велеумни критичар и
сасма оригинални тумач Трчомочологије - да му тек тако поверују на
реч; зар је мали број оних који ће, прочитавши његову виц - критику,
потражити књиге које “куди”?
Кад такви читаоци буду прочитали “Влашку гозбу”, или
роман “Доктор Смрт”, видеће, наравно, да у тврдњама и куђењима,
феноменолога жабологије, и сасма оригиналног тумача Трчомочологије,
има доста тога - чега нема и никада није било међу “номадима лепоте”.
Сви се његови критички ставови своде на малу освету, која му се, ево,
враћа као бумеранг.
Боље би било да је ћутао, овако је добио баш оно што није ни
сањао да ће добити. И тек ће добијати (верујем) од мојих читалаца
кроз време...? (А и од његових!)
Паметније би било да се окани пословица и коза! Ако му је
већ потребно чудо, онда боље да се позвао на - јарца Срлета, тј. чудо
свога завичаја.”Политика” је о томе известила, и то избиљно...Па
пошто је нашем феноменологу жабологије завичај врло битан,(је л’ да,
тамо црпе градиво за своју оригиналну књижевнокритичковицкасту
жабологију?), нека се њиме искреније позабави у својој парохији! Уста
су му пуна, не више жаба, већ - латиноамеричких серија! Зар се тим
кичерајем у последње време бави сваког поподнева? Има и бољег
начина да се време потроши!
 
13
Замислите, могао сам да умрем а да не сазнам, чиме се све овај
некадашњи перспективни књижевни критичар и ауторитативни
жабогутач бави: телепатијом! Он је у стању да види на толико
километара раздаљине како неко мокри! Магистар телепатије и
Трчомочологије (нове књижевнонаучне дисциплине, која по смелости
превазилази и доктора Винавера, чувенога Пантолога) пребацује ми,
како трчим уз руду, како се - извинте због овога - олакшавам, “у
трку”, “квасећи по другима”, што су зар не, све “тврди”
књижевнонаучни појмови, које су му утувили у главу на
последипломским студијама, зар, који његови ментори?...
Испостави се, после свега, да сам у великој заблуди, када је
реч о тобожњем “књижевном” “пријатељу”! Испостави се да он никада
није уз ветар, него низ ветар; да не трчи као ждребе пред руду, и да
је стручњак да оно чини, као што пас то з.....а у парку стабло, стојећи,
не трчећи! Занимљиво “књижевно” откриће.
Ето чиме је опседнут неко за кога сам мислио да је песник,
кога сам поредио са Бродским: запишавањем!
Да поновим речи којима се завршава мој есеј о “Станици у
пустињи” Бродског, речи над којима се “олакшао”, по кратком
поступку:

“Бродски као да је предосећао, и јесте, да ће пустиња проћи.
А Игњатовић говори о крајњем исходу свеопштег опустошења.
Игњатовић је без разлога веома занемарен песник, али
метафизички песник, упркос томе што се чини да је обележен
бразготинама соц. метафизике, и странице, из пустиње говоре о
човеку који је стављен на искушење, у коме, у пустињи, као песник
није поклекнуо, већ као да је ојачан познатим Христовим
питањем: "Шта користи човеку да сав свет задобије а душу своју
изгуби?"
Овог тренутка повлачим претпоследњу реченицу овог пасуса.

Споменути песник се инаxијски потрудио да ме увери да је, стављен на
искушење, у пустињи, ипак поклекнуо...Због чега? Шта му вреди ако
и сав свет задобије кад је душу своју изгубио?!
 
14
Неразумне речи се враћају као бумеранг. Мислећи да описује
мене, уверљиво је описао самога себе:
"Битнија је потреба онога коме сте некада неко добро учинили
да вам на лош начин узврати или, како је то лепо формулисао С. Ј.,
чиста "наткомпензација", лечење властите психе и сујете.(...) "
Пишући тако, он је (из)губио и оно мало основног
самопоштовања које човек мора да сачува према самоме себи (и према
другима), због чега би требало да буде љут на самога себе. Не љутим
се због инсинуација и измишљотина које је вешто и перфидно
"надробио" у свом чланчићу на свом ћепенку4...
________
* Ово поглавље понело је наслов "Царски рез" зато што је - јунак тога
поглавља, чудовиште (зачето укрштањем феноменолога жабологије, Нушићевог
"државног вола", Остапа Бендера, Феликса Крула, хохштаплера, велемајстора
књижевних ликвидација и мистификација,..... и тд.) - дошло на овај свет помоћу
царског реза, јер се плод заглавио чим је и започео порођај. Мајка - илузионизма једног
пријатељства - је том приликом настрадала, што је била превисока цена да би се
Наметнуто огласило.То чудовиште се убрзо повукло у мишију рупу, где му је после
свега и најбоље место за врисак и одрастање...


 Белатукадруз
Comments