ЛАЖ / Corpus delicti, 1 - даље

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 01:50   [ Ажурирао/ла 10.04.2016. 03:53 Miroslav Lukić ]
Кад се олош овенча митом, очекујете неки покољ или, још горе, нову религију. - Сиоран, Силогими горчине, поглавље Вртоглавица историје, стр. 107

……….

........ Да ли ће икада бити отворени за јавност сви архиви бивше
СФРЈ? И шта ће у њима евентуални истраживач мутне и трагичне
прошлости затећи једнога дана? Јер познато је да све полиције на свету
на време уништавају компромитујућу архиву...Остаће ЛАЖ, колосална,
епохална. Детињасто је очекивати од српских писаца, који су
учествовали у формирању те лажи, потпомажући је на овај или онај
начин, да ће они покушати да је раскринкају.
 
Никада то нисам ни очекивао од већине, поготову не од
Добрице ћосића, Антонија Исаковића, Јаре Рибникар, Оскара
Давича, да не набрајам остале. Успешни писци су у том великом
СИСТЕМУ ЛАЖИ имали своје место у хијерархији.
(.....)
(стр. 214 - 218)


Читавој Тајној или Политичкој полицији, ударили су печат за
сва времена Беријини синовци. Беријини синовци су тражили шпијуне,
и шпијуне, и шпијуне, и разумљиво - налазили су их!
Политичкој полицији треба одати признање, више него многим
писцима, чак и оним најбољим, у другој половини ХХ века.
"Јер УДБ -а није тражила лажи. Колико ја знам - како пише
Мирослав Поповић - не. Истина јој је била довољна..."
(стр. 220)


 
*
Суштинска критика и анализа титоизма изостала је деценијама,
захваљујући, пре свега АПОСТОЛИМА КРИВОТВОРЕЊА.
Један мало познати писац (који је живео у унутрашњости
Србије) идентификовао их је: "Ни једна идеја, мит или легенда, нису се
одржали дуже у оптицају и животу уопште, од оних међу њима, које су
најжустрије и најдокументованије оспораване".
 
(......)
Матићева књига ГОНИЧИ СТАДА (објављена је само
часописна верзија, због које је смењен са места заменика главног
уредника "Браничева"?), није пророчко дело, није заводнички памфлет,
пре би се могло рећи да представља покушај проширивања видокруга
критичких стремљења епископа Николаја Велимировића.
Израз је другачијег начина мишљења, нарочито пето поглавље
књиге "Црвени апостоли", у коме је подвргнут беспоштедној и поразној
критици Др Маркс.
Писана је за оне које је васпитавала сумња, за оне који ће доћи
и који ће у будућности подизати споменике Памети "снажним и
незнаним великанима о којима већина наших званичних интелектуалаца
срамотно ћути".
(стр. 222- 223)
 
….
(......)
Игњатовић пише: "Сећам се како је, опет у једној кафанској
згоди, књижевница Р. приповедала какав је шок, за њих, изашле из
рата, представљало увођење новца и повратак на плате. / Али ми је још
занимљивији, парадигматично, мој генерацијски друг М. који је ово
слушао као да му је жаба улетела у уста, па онда одгугутао
најневероватнију асоцијацију: Како је то било романтично доба! / Он
сам је, изнад свега, обожавао печену свињску главу, и никад јој не би
одолео кад би угледао како му се, избачених зуба, кези испод стакленог
звона" (С. Игњатовић: “Како ми је жаба улетела у уста или о
самосазнавању”, Београд, 1988; стр. 131).
Није ли то један од најсажетијих и најимпресивнијих описа у
нашој савременој књижевности српских књижевних и идеолошких
јањичара? Оних који се у колективној сфери непрестано напрежу да
сачувају и одбране од другога и других "своју течевину"?
(...) Игњатовић се затим присећа једног од оних уводничара
"ПАРТИЈСКОГ разговора у култури", увода у коме се уводничар
трудио "да нам предочи неминовност не неког посредованог, већ
директног и, тако рећи, партијског мецената. Позивао се на
Микеланђела, закључујући како је тај геније имао моћи да и у оквиру
"папских поруxбина" оствари велика индивидуалистичка дела. Он нам
је, у ствари, под фирмом теоријске реторике, препоручивао прагматску,
користољубиву довитљивост, нудећи је као једини ваљан узор. И зато
је, за илустрацију, бирао макар и анахрон, али, по властитом мишљењу,
довољно УПЕЧАТЉИВ пример" (стр. 121).
Било би добро да је Игњатовић, при том, написао и право име
и презиме тога партијског уводничара : какву ће представу имати они
који тек долазе о тој непрегледној прашуми нашега послератног
социјалистичког кича са свим његовим надљудима, херојима,
полубожанствима и "култовима"?
Делимичну, или замућену, никакву.
Игњатовић се, како сам пише, спорио са тим партијским
уводничаром, и тај спор се завршио потезањем "јачих аргумената":
"Ето, видите, овде су дошли АНТИМАРКСИСТИ да нам пресуђују".
ДРУШТВЕНИ МЕЦЕНАТ је био условљен .
"Ствар културе КЛИЗИ на заиста НИСКЕ ГРАНЕ. Чак
и посве скромну материјалну ИЗВЕСНОСТ, ону која не пружа ништа
више од "просте репродукције", све је теже обезбедити" (стр. 122).
Игњатовић се присећа предратних времена, Крлеже и његове
тетке Јосипе Хорват:
"("Тестаментарно је оставила Крлежи трособан стан у центру
града... и велику своту златних форинти. Била је то у оно вријеме
огромна свота динара ". - Станко Ласић: Крлежа, кронологија живота
и рада, 1982 ). Збило се (ово последње) осетљиве, и за Крлежу важне
1922. године. Ето једноставног објашњења како је Крлежа могао да
живи као професионални књижевник, да издаје и финансира СВОЈЕ
ЧАСОПИСЕ, а већ од наредне, 1923. године, и властита САБРАНА
ДЈЕЛА (код издавача Винка Вошицког из Копривице), од којих ће,
додуше, изаћи свега три књиге" (стр. 122).
"Ономе који сам себе не може да финансира, нити има У
ПОРОДИЦИ какву доброчинствима склону а имућну душу, логично је да
ће и путеви бити другачији " (стр. 122).
"Спомињао сам како су у мојој генерацији, у време наших
почетака, готово сва врата била затворена. И не само затворена, него,
покадшто, закуцана као јексером".
Пишући даље о јексеру Ши јексерашима, спомињући, при том,
и аутора (не поименце; реч је о Бранку Алексићу) "полемичког текста
о тадашњој младој српској прози "оној коју су писали Стевановић,
Савић, М. Ј. Вишњић и њихови књижевни следбеницић, С. Игњатовић
написаће нешто - стилом "сирове поезије омаловажавања", што нема обичај
(ни као критичар ни песник):
"Ја га (оног неименованог аутора полемичког текста о тадашњој
српској прози - напомена, Ф. С. ) ипак не спомињем зарад одбране
писаца названих ЈЕКСЕРАШИМА, јер сам о свему томе, у више
наврата и на примеран начин, писао на другим местима, већ да бих,
макар скромно, дочарао вербалну арому тог минулог књижевног и
полемичког тренутка./ А то што су ако не сва, онда барем знатнији део
редакцијских и издавачких врата за нас најпре остајала затворена, или
и закуцана, била је ствар тадашњег стања и поимања културе. И још
дуго потом сматраће се и даље како ова врата ваља енергично бранити
од напасти незваних придошлица./ Зато нам је "наш лист" (Игњатовић
ту мисли на "Књижевну реч"), онај многоспомињани, био неопходан.
И зато смо, учестало, куцали на полуодшкринута врата друштвеног
мецената, стално изнова доказујући да на то имамо право" (стр. 123).


(...)


Слобода пробија каузалне односе, ушанчене у објективираном свету
феномена. Слобода по својој најдубљој суштини долази из другог света,
противуречећи законима овог света и преврћући га. Све књиге које су се
појавиле после осамдесетих година о Ј. Б. Титу и феномену титоизма,
једва да су дотакле истински проблем слободе : проблем стваралаштва.
Било је ре - конструкција, најчешће делимичних, непотпуних. И као да
нико од тих писаца историографских дела, романа, поема или
публицистичких настојања никада није био чуо за онај берђајевљевски
став о односу истине и слободе:
"Да ли је могућа слобода без сазнања истине и да ли је могуће
сазнање истине без слободе?" Берђајев је то питање поставио поодавно,
при том је подсетио сваког, па и евентуалне писце о феномену титоизма,
на оно што је речено у јеванђељу: "Спознајте истину и истина ће вас
учинити слободним".
 
(....)
У Игњатовићевој књизи постоји кратка истоимена проза, о
једној епизоди након смрти Јосипа Броза Тита, тј. ступању у пуни
погон индустрије комеморативних знамења."Председников лик,
претходно већ умножаван стотинама хиљада пута, сада је ницао на
значкама и марамицама, јављао се у новим рељефним и пластичним
приказањима, кочоперио у албумима фотографија и на брзину
сачињеним монографијама, вазда у снаку знамените пароле сковане за
тешење и умиривање милиона: сви смо ми Тито!
А онда је неко маштовитији на тржиште комеморативних
реликвија избацио битну новину: значке у облику - вољ ти скраћеног,
вољ пуног председниковог потписа. Њима су се сместа искитили тако
рећи сви - мушко и женско, старо и младо.
На реверима и крагнама, понад xепова, крај сиса и срца -
ваздан се кочоперио тај потпис у танкој позлати.
Присећајући се потписа Кардена и Курежа, знакова Бенетона
и Лакосте на светској, а уз то и домаћој, лиценцној одећи, имао сам
неодољиву жељу да неког од носилаца тог позлаћеног потписа
зауставим и саблажњиво припитам:
- Значи, и вас је Тито дизајнирао?..." (нав. дело, стр. 27 - 28).
Писац, у истој прози, вели да је обишао и, сада већ помало
заборављену, Кућу цвећа, и на њега је оставио снажан утисак пролазак
кроз капију, кроз пријемну канцеларију и цивилну предстражу - чувара,
чија је права функција одговарала Хароновим помагачима. Писца је
импресионирао "туробно - свечани ред који ту....влада".
"Накнадно сам се пропитивао код свих који су у храму икада
били да ли су уочили споменуту капију и њене неме чуваре.
Одговори су, по правилу, били категорично одречни. Тек
мањи број се нечега томе налик мутно присећао, али без икакве
поузданости. Преостало ми је да се штипам за образе и трљам очи,
размишљајући нисам ли био жртва привиђења или сам, почем, овај
необични детаљ уснио у кавом немирном сну.
Свеједно нисам умислио онај плач, ридање, тугу и свенародне
ритуале с којима је покојника маса и овог народа испраћала на починак.
Али се зна да маса нема никакво сећање, будући да је феномен
тренутка, вечног "сад".
Због тога је ову исповест написао појединац за појединце. Оне
који имају моћ да се сећају и осврћу за собом, судећи разложно колико
и строго. Најпре о себи самима а потом и о другима" (стр. 29 - 30).
Осврћући се на читаоце "мемоара наших челника и Брозових
доглавника, тих исповести без краја и конца", Игњатовић их чита
"искоса", у свом кључу (де - конструкције). У једној од одличних
песничких књига, ГАЧУћИ У НОВИ ВЕК (Крајински књижевни
круг, књ. 9, Неготин, 1993) - прећутаној, Игњатовић у песми Усудни
триптих, вели да "Бисери свињама / иду у цело " (стр. 29) и да је
"мрљави језик пророчишта" дао " коров и хлеб/ деци епохе.// Сад
обећану земљу / вију стубови моћног дима./ Перје и прах, чађ и пепео.
//А ми смо вазда ту. / Дежурни, у Помпеји. / Односећи пале кумире
/ смешимо се нежно" (стр. 30) .
У другој песми, названој Страшни суд, размишљајући о
будућности, Игњатовић ће написати следеће: "Што год да немамо/ све
нам је / из прошлости " (стр. 31) То су стихови, који су резултат оног
безусловног читања Епохе, времена, судбине и удеса, Полета наше
младости, да се послужим насловом једне Зиновјеве књиге. У једној од
својих песама (из књ. СЛАГАЧНИЦА, почетком осамдесетих),
Игњатовић вели: Ниједна ми се књига није вратила./ Оне путују
широм расклопљених корица ... То је, изгледа, била неверица, или
прича о књизи у анђеоском паду. Поменута Игњатовићева песма се
завршава сумњом: Колико времена више има / Изгледи за повратак
све су оскуднији:/ Ја видим како друга рука / Крза посвећени папир -
мрмљање - / Сада већ цепа страницу по страницу...
Игњатовић је објавио шест књига песама, три књиге прозе,
једанаест књига - есеја, студија, критика (дванаеста је управо објављена
- заједно са пожаревачким песником С. Ристићем: СПАЈАЈУћИ ВАЛЕ
СА ЗВЕЗДАМА, Београд, Апостроф, 1998) и уводну студију за
ликовну монографију ДРАГАН САВИћ (Београд, 1990). Кад се
узму у обзир библиофилска и илустрована издања и преводи на друге
језике књига Србе Игњатовића, онда цифра наслова прелази бројку
од 25. Међутим, све до ове године, када је Игњатовић напунио педесет
и две године живота, ниједна му се, његовом руком написана књига, није
вратила. Чинило се да је песник Игњатовић био помало у праву, 1981.
године (када је објављена његова књига песама СЛАГАЧНИЦА), и
да је тачно видео, неки петнаестак година унапред...
Пишући књиге "Како ми је жаба улетела у уста" и "Кад смо
сви били Тито", Игњатовић је готово био тако близу прилике да му се
"врати" нека од тих, управо споменутих књига. Међутим, никоме се
још књига није вратила, ни Игњатовићу, нити било ком од његових
вршњака, ни било ком од њихових претходника. Јер таква књига је
захтевала, поред несумњивог дара, снаге, умећа, и дух, који нису имали
српски писци рођени одмах по окончању југословенске револуције...
(стр. 225 - 234)


Белатукадруз
Comments