Дипломатија стењања, лукавство деликатних, подвала интроспекције

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 04:34   [ Ажурирао/ла 22.01.2017. 08:25 Miroslav Lukić ]
Скицирање  профила Магистра трчомрчологије. Одавде: без обланде:

15
Написао сам следеће (у књизи “Посвећено дрво”):
“...Није дошло време да погинемо, него да видимо ко је какав.
Није ми жао на мало, већ на заборављено.
Није за свињу од кадифе седло.
Није коме је речено, већ коме је суђено.
Не може васкрснути ко није умро.
Не ваља пљувати па лизати.
Мука иде по људима.
Мука душе не вади , но суђен дан.
Сећам се риба крупних у плиткој води : брзо ја замуте.
Много смо имали књижевних мува : и свака је орала волу на
рогу стојећи. Повест нашег издаваштва и наше књижевности је
повест волова и мува. Много је наваљеника, горих од крвника. И сви
се муче као ђаво у плиткој води...И сви су мудрији кад ћуте...
Мудри ко лисице, ко Латини.Мудре будале. Мртвом су курјаку
репину мерили...Злато се у ватри пробира, а човек у несрећи. Од
своје несреће правили су туђе несреће...Постали су чувени, јер се зло
даље чује него добро... Има међу њима врло великих. Да сваког од
њих обесе, донео би кући вешала...
Зашто на те гробове неопојане даље трошити речи?
Препустити их треба Граматици дрвеној мотици. Та грдила, те
невернике, кривоклетнике и изроде.
Родила их је највећа суша на српским њивама, у српском
завичају, па су постали геxави, геxавији од прасади пуних глиста...
ЗАВЕТИНЕ су призивале пљускове, оне хиљадугодишње пљускове,
и муње, што су се повукле као бубашвабе у рупе од светлости... И
призвале су их, не ради себе, него ради дрвета родних,
плодних...Призвале су одгонетке бића и битисања.. Сада
Крстоноше опет могу да крену у поворкама у обилажење сваке
куће, сваког болесника, сваког усамљеног и посвећеног дрвета...
3. март 2002. Београд...”
Ко тврди да има чега нема, тај нема ни оно чега има.
Ко говори истину, не умире од болести.
Ко лако ређа туђе мане, још лакше заборавља своје.
Без истине, заиста, нема ни праве речи. Сваки пут има своју
цену.
Ко се предао сујети да га она зароби, доживеће да га она и
сахрани.Ко се злу, или лажи, на време не супростави, нека се нада
већем злу.
 

16
Шта је стваралачки идеал за С.И.?
О томе би се могао извести индиректни закључак. Пишући о
“Душану Савковићу или судбини народног писца”, вели:”... драги
Душан Савковић5. Његове колумне, репортаже, фељтоне и новинске
чланке са задовољством сам читао и када се нисмо познавали. Упознали
смо се уз колумну Трећи светски рат коју је отпочео у ревији Осмица
показујући да га ни дух ни језик не издају. Од наше дневне новинско
- политичке сцене Душко је био начинио величанствену гротеску,
навијајући додуше за своје али и мењајући, као сваки уман човек,
судове и ставове. Најбољи доказ да је неко изван царства ниских
страсти, да није догматизован и да не робује ни туђим ни властитим,
вазда могућим, непотпуним проценама!Право, бриљантно новинско
перо вично да текст прошара литерарним засадима...” (Срба
Игњатовић: БЕЗ ОБЛАНДЕ, ВЕРЗАЛпрес,Београд, 2001, 175
стр.; (Библиотека за xеп); стр. 128)
Тако пише поводом смрти споменутог “народног писца”
овај чланкописац, “аргат пера”.
Је ли му стваралачки идеал да буде “народни писац”?И
стварање књига без “историјске горчине, наноса смутних
времена,обрачуна са идеолошким табуима и заблудама”?
_________
5“Умео је да прича, али и да слуша друге. Да похвали туђи текст, да каже
шта му се посебно допало. Обично је то била каква добра, језички дочарана слика.
Ефектно место, језичка и хуморна зачкољица. Оно у чему је сам био мајстор, шампион
тешке, најтеже категорије.
У свом Трећем светском рату био је почео да се враћа мотивима властитог
детињства. Отуда, из дубине сећања, вадио је алем - слике. Наговестило се читаво
једно замашно позорје пуно драгоцених детаља, ванредно изнијансираних и
профилтрованих, упечатљивих слика. Био је то нови мајдан који се Душку отворио.
Говорио сам му да би из тога могао да истера бисер - књигу, ронећи у време и
откривајући управо фасцинантне причице оплемењене патином и озарењима какве је
умео да им да.
А он ме порезао опором, исповедном реченицом чију тежину намерно нисам
хтео да прихватим:
- Знаш, неће ми бити тешко да умрем. Ту сам потпуно миран. Ваљда сам се
довољно нагледао свакојаких гадости...
И прешао је сместа на неку другу тему. Па ипак, нисам могао да те исказе
не повежем с причом коју је два- три пута поновио: о томе како је једино имао среће
с продајом права на екранизацију свога Гориле (документарне прозе о “случају
Делон” и Стевану Марковићу) странцима, за тврде девизе.
- Иначе бих - говорио је - сада скупљао гране по шуми.
Гране за огрев.
Била је то његова метафора о судбини интелектуалца, чланкописца,
новинара, сваког аргата пера у нашим просторима...” (“БЕЗ ОБЛАНДЕ”, стр. 131).
 
17

С. И. већ на првим страницама књиге “Без обланде”, пише да
се диви андрићевској врлини - чудесној моћи самосавлађивања;
признаје да јој се “диви, јер никада и никако нисам успео да је се
домогнем, на трајну властиту жалост и срамоту!”
Ако је човек проживео век у обландама, о чему ће писати кад
почне да стари, него о свету без обланди?
Искуство зна: ако се неко определио за лаж или полуистину,
он је изгубио а не истина.Ко једном зло окуси, други пут му се само
привиђа.Ко на превару пристане, није преварен. Ко туђе зубе броји,
нека причува своје.Ко је лагао пре, неће лако престати ни после...Ко
завирује у туђе двориште - вели народ - прво нека погледа како његово
изгледа...
Занимљиву опаску, С. И., написао је и о осветољубљу.
Осветом се освета не смирује. Освета убија и осветника. Па и
- књижевна освета. Показивао сам то на примерима у “Влашкој
гозби”! И у неким другим својим књигама...Ако неко жели освету,
мора, прво да ископа два гроба!
У чланку у коме се диви “уметничкој и етичкој обдарености”
Д. Максимовић, С. И. - истовремено (како наш народ популарно
вели) - “ ц и н к а ” Оскара Давича и Иву Андрића (покојне, своје,
партијске другове).
С. И. карикира “цинкање” Оскара Давича, док властито
“цинкање” И. Андрића, вешто, промућурно и “невино” протура у
“корпи” коју је Десанка добила од Андрића у једној прилици.
То и није ни чудно ни неочекивано за човека који је написао,
црно на бело, да је без врлина.6
Публицистичка књига “Без обланде” започиње чланком
“Скаска о Андрићевом добро закопчаном мантилу”, а завршава се
“Ценом прогреса”, у којој је најјаче место ово:”Јапански древни Кодекс
Бушидо, пак, вели:”Немам мач, сан духа је мој мач”” (стр. 168). У
том чланку С. И. даје поједностављено, врло упрошћено разумевање
тога појма, сматрајући да је идеја “вечног прогреса”, типично америчка
идеја! Не чуди ме игноранција оног правог, изворног, хришћанског
схватања идеје прогреса;зашто би се тиме бавио овај човек, који се
радије присећа УНРИНИХ пакета и некаквог тоалетног пудера?
_________
6 “Пошто живимо у доба присећања и сведочења свих врста, ваља нагласити
да међу онима што нам готово свакодневно у таласима пристижу има и неких надасве
занимљивих.Таква су и она Ериха Коша, Свете Лукића и Петра Xаxића о својеврсном
“Политичко - литарарном салону”, касније названом Петефи - клуб, одржаваном у
Београду, у сали Борбе, у време излажења часописа Нова мисао, и то уз присуство и
евентуално учешће низа партијских угледника, значајних уметника и културних
радника.
Након разговора о историји народа Југославије и модерној физици, потврђују
учесници тих збивања, априла 1953. уприличен је скуп (“... на окупу је била елита
ондашњег београдског културног живота, тридесетак људи. Уз њих било је и неколико
нас младих...” бележи Xаxић) на којем је Иво Андрић читао своје записе о процесу
књижевног стварања. На крају, у дебати, поклопио га је присутни Крлежа опаском у
свом уобичајеном полемичком маниру - да су то забелешке на нивоу пасионаткиња.
Поменути писци који о том догађају данас сведоче наглашавају да Андрић
није никако реаговао, ни на самом скупу, ни у шетњи након њега. Чудесна моћ
самосавлађивања, неуобичајена у нашем поднебљу, опрез или устрајно гледање свог
посла, истрајавање у ставу мимо - од којег се одступа само невољно и у крајњој
нужди?!
(Узгред: врлина којој се дивим, јер никако и никада нисам успевао да је
се домогнем, на трајну властиту жалост и срамоту!(подвукао - М. Л.)Јер колико
год желео да нешто отрпим, никако не реагујући, искаче иаз мене и рогобори, вазда у
таквим збитијима, готово сам од себе, свадљиви балкански “дух” - не спирит већ
сушти шпиритус којим тако радо палимо мостове пред собом и за собом.)” -БЕЗ
ОБЛАНДЕ, Скаска о Андрићевом добро закопчаном мантилу, стр. 5 - 9; 7.
“Сумњам да ћу икога обавештенијег изненадити напоменом да је
осветољубље, тешко, балкански странствено и мрачно, један од “принципа” -
покретача нашег јавног и књижевног живота. Тачније, принцип што почесто усмерава
и “регулише” односе међу његовим актерима, одређујући својеврсна правила игре.
Колико се само пута догодило да ми се организатор неке веле - књижевне
вечери, дебате или гостовања унесе у лице и почне сниженим гласом да набраја имена
осталих позваних учесника, брижно ме питајући имам ли шта против, и да нисам,
почем, с неким од њих у завади. Осећај нелагодности који ме у таквим ситуацијама
обично обузима по правилу отклањам што уверљивим осмехом и тврдњом да мени нико
не смета, да ни против кога ништа немам - а уколико, случајно, когод други има
нешто против мене, онда је то његов лични проблем.
Питање је, наравно, да ли се с овом врстом “пацифизма” доиста далеко
стиже, и куда. Уколико ја лако заборављам озледе које су ми, ту и тамо, други
наносили, питање је да ли и они заборављају којим су се послом бавили, и не љуте ли
се стога још већма на мене, поготову ако их срећем с безлобивим осмехом кнеза
Мишкина?
Није потребна велика мудрост да би се константовало како је заиста знатан
број оних који се на нас гневе због тога што смо били макар недужни сведоци
њихових неподопштина ( истицање - М. Л.) (...)
Није ли ми се, уосталом, згодило да ме, заједно с неколико колега, једне већ давне
године Милош Црњански у београдском Дому омладине симболично уведе, иницира у књижевни
живот, представљајући нас публици као нову књижевну генерацију? У публици је, међутим, био
и писац који је ту врсту представљања и увођења дотад доживљавао као властиту привилегију. И
откуд онда да један оматорели интелектуални и стварни емигрант, макар био и повратник и
знаменит актер међуратне модерне, напросто бане из белога света и њему, правовременом и
осведоченом, закине то освештано право?!
Ваљда с неким таквим, јаросним мислима у глави, Оскар Давичо се демонстративно
дигао још док је Црњански говорио и напустио салу.
Одјурио је тамо где треба, како су волели да кажу савремени совјетски писци и
направио скандал. (...)
И Бог зна у шта би се читаво замешатељство изродило да на вечери није био, и до
краја остао, још један важан сведок. Био је то Родољуб Чолаковић.
Његово сведочење да на дотичној вечери никаквих испада није било у
коначном исходу је превагнуло. Одмах се све смирило. Само је, некако волшебно, несталамагнетофонска трака - тонски запис речи које је (о нама) Милош Црњански тада изговорио. Иникада се, наравно, више није ни појавила. А још увек се, ту и тамо, нађе мемоариста и фељтониста што Црњанског сажаљевају: наводно због ничим мотивисане маније гоњења што га је под старе дане мучила! (...)

А то што ће јој се касније (Десанки Максимовић - напомена, М. Л), при случајном
“тројном сусрету” на улици, згодити да мири Зоговића и Ђиласа, подсећајуући их на негдашње
њихово пријатељство, као и да добије “корпу” од Иве Андрића када га је наговарала да прочита
Ђиласову Бесудну земљу у рукопису (“Незгодно ми је - знаш, Десанка, ја сам члан партије.”),
већ су делови нових прича...” - С. Игњатовић, исто, чланак Уметничка и етичка обдареност,
стр, 13 - 16
 

18
С. И. је писац који није схватио добронамерност чак и
релативно благе критике, која му је упућена. Он сам док је жив, као
и његово дело, неће имати других непријатеља, до оних које је сам
створио. Чињеница да му се, још, ниједна његова књига није вратила,
како сам рече у једној песми, није страшна. Доћиће после нас други,
даровитији и упорнији, радинији, са већом моћи усредсређивања, они
увек долазе; они ће испитивати и проблематично и тајанствено; у
сваком случају ће се трудити да потврде да чак и тамо где је све
деловало јасно и схватљиво, има много необичног, загонетног и
тајанственог. Ти који долазе, сами ће се ослобађати и друге ће
ослобађати власти појмова и својом одређеношћу укидаће тајну. “Јер
извори, почеци, корени постојања - нису у оном што је откривено, већ
у оном што је скривено: Деус ест Деус абсцондитус!” (Л. Шестов:
АТИНА И ЈЕРУСАЛИМ, Београд, Доситеј, 1998, стр. 406).
 
19
Привлаче га речи древног јапанског кодекса (”Немам мач, сан
духа је мој мач”) - као што га је привлачила Андрићева врлина (оно
што сам нема).
Да ли је “сан духа” мач невештог (манипуланта)?
Наши духовни оци знали су добро шта нам је чинити и шта је
прави прогрес.7
________

Исидора Секулић мислила је ове мисли:“Свака духовност захтева огромну
унутрашњу дисциплину, прибраност, а она је у сфери подвижништва (...) Литература
захтева велика одрицања, скоро живљење по неком строгом монашком типику”.
“Област субјективног затвара у себи антрополошке и психолошке појаве; област
објективног појмове правде и морала; а апсолутно у духу чине елементи религије, философије
и уметности.” / “Свако естетско усхићење, и свака животна радост има и акценат
молитве, и скрушености над меланхоличним одређењима земног живота. Меланхолија је
света, она води у мир религиозни.” / “Оно што у високој поезији и прози тежи у моралну
сферу, то је религиозно осећање, које у светости човечјег живота види највиши идеал.”
“Еванђеље лепо тумачи : то су они таленти које Бог сваком понаособ даје, и које
свако понаособ има да врати у колектив. А срди се бог ако неко врати таленте
неумножене трудом и напором, ако у онај извор ништа од себе не дода извора ради
и других људи ради”.

 



20

Поновићу: Не заваравајмо се!! У 20. веку ми нисмо
имали културу која има религиозну дубину; врло је мало
примера културе која садржи непосредну везу са култом, који
је пралик остварених божанских тајни. Не само богоборачком
делу наше интелигенције, него и другима више је била потребна
цивилизација, као оруђе њиховог земаљског царства,
цивилизација, дакле, а не култура, цивилизација која нема
сакрални карактер, по својој суштинској дефиницији. Дакле,
подсетимо се још једном (ако заиста мислимо да разговарамо о
култури уопште и о српској култури): да је култура настала из
култа, да су њени извори сакрални, да се зачела у близини храма
и да је у свом органском периоду била повезана са религијским
животом.
Зар није српска култура 20. века пре израз њеног
неорганског постојања? И зар није злокобно усамљеништво у
српској култури и поезији 20. века?
То је било зато, подвуцимо, што је култура често
бивала само средство политике и економике, само оруђе
благостања, само култура за народ. Ко је имао снаге у српској
култури 20. века да победи свој исконски утилитаризам и какве
заиста културне вредности у том периоду постоје?...
Дискусија о томе не може ником штетити. Мој лични став
о томе је делимично познат; и из њега произилази и став према
тзв. модерној уметности. У врло, врло ретким тренуцима, српска
култура и песничка уметност, тј. по неки песник, били су у
ситуацији да се нагну над БЕЗДАНУ УМЕТНОСТ: да ухвате
природу где снује, пре саме мисли и намере, да је увребају као
ловац, да се забезекну и суоче са својим очајањем и да осете стид
због наше вековне грубости, која нас је пратила још од
памтивека, као аждаја - како се тачно изразио Винавер, гледајући
зањихане трске и устрептале траве, на дрворезима једног Јапанца

(1954).21
Погледајмо, сва та растојања у култури и поезији
Срба 20. века, сва та растојања од туге до радости, од смрти до
бесмртности, чиме су условљена. Критичари и антологичари и
при крају 20. века о томе - ћуте. Не изјашњавају се. Мени то
уопште није чудно. Не чуде ме ни толики превиди, ни неоправдан
заборав.
Велико је било растојање од човека до Богочовека у српској
култури и поезији 20. века. Много има људи, и уметника, чија се мисао
није завршила Богом, па је остала крња, недовршена. Многе су се
"величине" постепено сушиле, венуле, док најзад сасвим нису увенуле.
Што важи за уметникову или песникову мисао, важи и за његово
осећање. Ако се уметниково осећање не косне Бога, временом се
спаруши, одумре све велико и узвишено, а остане ситно,
ништавно... Има нешто страшно у српској култури и књижевности
20. века: а то је што има сувише сланих, горких, страшних велова и
тајни. Туга је бити само књижевни критичар, само књижевни
историчар, само антологичар, само естета, јер то значи, и кад је о
најбољима реч, бити у каравану који никако не може да изађе из
пустиње. Читајући брда антологија поезије 20. века, књижевно -
историјске купусаре, разне јерархије и хијерархије, нисам дао својој
мисли да, на крају, у страшним мукама, издише од глади и жеђи;
тражио сам оазе у пустињама и воду, да душу освежим, и заморену
мисао, ожеднелу, огладнелу. То је оно највише и једино можда
оправдање и за настанак мојих књига Несебичног музеја, али и
Религије поезије I - II, где ја - тврдим - нисам са философима, естетама
и другима, који лутају каравном по бескрајној пустињи...
 
22
“Истина није једна, али се свеједно пробија и кристализује
кроз Време, одређујући свакоме место. Најчешће различито од идеала
и идеалног, али утолико тачније”, тим речима закључује С. И. свој
чланак “Све је било “колико јуче” “(БЕЗ ОБЛАНДЕ, стр. 147).
Повод је античка Грчка, једна европска цивилизација “распета
између атрибута моћи и унутарње опседнутости човековим бескрајем”;
Протагора (који је тврдио да је човек мера свих ствари, насупрот
Платона за кога је мера био Бог); спаљивање Протагориних књига...
“А послушни и осредњи су у свим тим ситуацијама брали
плодове својих заслуга...Код нас у време “црног филма”, потом 1968,
и у читавом низу других ситуација. Одабир послушних и осредњих
изгледа да је прадреван изум. (....) / Када је о еснафској,
професионалној зависти и суревњивости реч (истицање - М. Л.),
ваљало би се још подсетити (Де Крешенцо) и Платоновог жустрог
труда против Демокритових књига. Платонов упорно понављани
предлог био је веома једноставан: све Демокритове књиге ваља да се по
кратком поступку спале. / Међутим Демокрит је имао пуно присталица
и књиге су му биле веома распрострањене. Захваљујући томе је његово
учење избегло пламен и опстало. Можда и та чињеница представља
антиципацију. Прогоњена књига кроз векове се брани расејавањем,
умножавањем...”
Да ли то значи да је С. И. поверовао у моћ истине кроз време?
Да ли причица о “послушнима и осредњима” значи дистанцу од
споменутих? Да ли се С. И. бави истином зато што као и многи други
брине о хигијени своје душе, уверен да је његов разум здрав?Ако је
почео доиста од разума, зашто умишља, измишља и лаже поводом
романа “Доктор Смрт”?
Ако С. И. заиста полази од разума, онда би морао да
прихвати на себе - како вели Л. Шестов “читав низ завета. И први
би завет био: уздржавање од прешироких претензија” (Л. Шестов,
исто, стр. 404)
С. И. није испунио ни први завет, ни остале; није успео да се
уздржи од широких претензија...Његова “истина” је очевидна лаж.8


_______
8 Што се пак тиче тога - шта је истина, близак ми је Шестовљев одговор
на то питање: “ Говорити камењу у нади да ће оно повикати теби као св. Беди -
амин? Или животињама, рачунајући на то да ће их твој дар очарати - јер некада
је Орфеј имао такав дар - и да ће те оне разумети?Људи пак, највероватније, неће
то ни чути: они су тако заузети - они праве историју - зар је њима до истине?
Сви знају да је историја много важнија од истине. Одатле и нова дефиниција
истине : истина је оно што пролази мимо историје и што историја не запажа”
( стр. 404).
Лав Шестов подсећа и на Платонову тврдњу да су “стари људи били бољи
од нас, да су били ближи Богу. Изгледа да је то истина”. Зашто се присећам при
крају ове књиге - Шестова? Због његовог запажања о успесима и неуспесима?
Хиљадугодишњи напори људскога ума нису људе приближили последњој истини,
вечним изворима бића, постојања. “Али, та хиљадугодишња узалудна борба људске
душе и вечне тајне, која ни до чега довела није па је стога многи сматрају
напрасном, може да послужи као залога да неуспеси који се филозофији догађају
неће обесхрабрити људе ни у временима која долазе”, вели Шестов. И додаје да
“метафизика “по самој својој природи” неће, и није ни дужна, да даје истине које
су обавезне за све. (....) тражећи извор бића - постојања метафизика није нашла
општу и нужну истину - позитивне науке су, истражујући оно што је из тог
извора потекло, пронашле много “истина” “.
Зашто мистификује “Влашку гозбу, 1 -3”? Док сам ја писао “Литургију”,
“Ујкин дом” и “Влашку гозбу”, С. И. је писао “Како ми је жаба улетела у уста”
и “Кад смо сви били Тито”, етц. И подстицао је друге писце да пишу књиге без
“историјске горчине, наноса смутних времена, обрачуна са идеолошким табуима и
заблудама”? - Лаж и дрску реч прати и дрски чин. Постоји књижевно мешетарење,
којем се коначно неко мора супроставити. Док погађа неког другог, и највеће зло не
изгледа опасно. Дело се само собом најбоље брани. Пред њим су, пред Делом, све
инсинуације и лажи, вицеви, плитак поточић дечје памети! Кад мистификује, кад
измишља, кад робује греховима прошлости, кад покушава да симулира говор чињеница,
говор истине, да би победио, пред временом увек испадне нешто друго, неочекивано.
Време никога не штеди и време даје задњу реч. Во се познаје по јарму, коњ по седлу,
а очајни и промашени књижевни критичар по глупим вицевима. Дело и писац се од
злих критичара бране, као воћка од воћке, гранама. Читаоци који су читали споменуте
романе, знају, да су они прожети -да се послужимо речима Шестова - новом
дефиницијом истине :” истина је оно што пролази мимо историје и што историја не запажа”.
Зашто пише свашта? Ко за свакога говори и пише свашта, сам је ништа,
зна наш народ. Онај ко то чини, мора да зна и за последице, тј. Ко вука хоће да шиша,
томе маказе остају у руци!
Варајући друге, сумњиви уредници часописа и још сумњивији критичари,
варају и себе. Бруку треба жигосати. Јер, понављам, брука се заборави ако се о њој
не говори и не пише. Ако се књижевно мешетарење и насиље не обузда, прераста у
злочин. Кад један писац нема да каже ништа ново - боље да ћути, него да псује! Ако
реч бившег књижевног критичара не може да увери, Дело може! Кад неко лаже о
главној ствари, зар је важно да ли говори истину о споредној? Ако су романи “Доктор
Смрт” и “Влашка гозба, 1 - 3” осолили, зашто неко који хоће да увери нас или неке
друге људе да има грам части, досољује? Ми не доводимо у питање критику; али ако
свако има право да просуђује, тиме није стекао право да пресуђује! Када један
књижевник не зна куда иде, најбоље је да крене испочетка!...
Ђаво што задоји ни свети крст више не одвоји! Коме је лаж начин битисања,
за њега је проблем истине хипотетичан. Ти који су писали и говорили онако, а данас
овако, сутра и прекосутра ће говорити и овако и онако. Грех прошлости оптерећује нашу
књижевну критику. Грех прошлости носи садашњост и плаћа је будућност...
 

 23

Упознао сам многе боксове пакла српске књижевности 20. века
- састављајући антологију српске поезије истог периода. Тај пакао, то
је својеврсни пандемонијум бирократске књижевности, оне
званичне, најзваничније, једине коју смо имали...
Чланка - “За ревизије у историји српске књижевности”
Владимира Вујића, књижевног критичара и философа, објављеног у
часопису ХХ ВЕК исте године, 1938, када и Винаверов есеј, Одбрана
нашег песништва - присетио се Ј. Пејчић, и поводом њега изнео
аргументе - зашто треба превредновати српску књижевну
прошлост? (Видети Пејчићеву књ. Књижевни свет - критичка
свест, стр. 21, и даље).
Имао сам на уму и сам Вујића, радећи од првог до петог
издања антологије српске поезије 20. века “НЕСЕБИЧАН
МУЗЕЈ”. Том антологијом, практично, отпочет је мукотрпан и сложен
задатак - превредновања, који је стојао пред књижевним
генерацијама - 20. века, које су га избегавале и избегле. Значај те
антологије, првог и другог издања, као и прелиминарне верзије је одмах
схваћен, али она није добила адекватни публицитет у штампаним и
електронским медијима, јер је тај простор увек припадао
повлашћенијима (књижевном олошу, који је однеговао лажни
демократизам српских писаца, који су на свој начин жестоко
критиковали - један песник и један српски монах - Драинац и ава Ј.
Поповић). О томе сам детаљније писао, поред осталога, и у “Влашкој
гозби, 1 - 3”, као и на другим местима.Злодух наше књижевности -
бирократских јуришника на слаба врата - је тзв. “бирократска” или
“социјалистичка метафизика”, порочност расејаности, како би
рекла И. Секулић...
 

24
Ушао сам, чини ми се, смело у песнички лавиринт епохе Хокус
покуса, онако како су ређи песници ушли у свој - лавиринт у коме су
укрштене судбине Старе и Нове Европе. Састављао сам антологију с
нескривеним презрењем наших најбољих људи који су "избегли
напор духовни и не дадоше акценте дубоке ни токове потсвесне.
Наше бекство није било од реалности - и које реалности! - како
неки мисле, него нам је бекство било од стваралачког књижевног
идеала, од интуиције која наилази на ствараоца после очајних
пораза. Дубље сређивање потребно би нам било чак и да смо
рационалисти најсувопарнији, да бисмо кренули даље. А колико нам
је тек оно потребније када је тај "рационализам" маска и случај.
Морамо да оживимо наше дубине - према задатку времена - а ми
чак нисмо ни дошли до наших дубина онај први пут, према задатку
раније генерације у Европи" (Винавер, ОДБРАНА ПЕСНИШТВА,
стр. 665)
Састављајући антологију, са завидним самопоуздањем и
силином критичарско - истраживачког - антологичарског говора,
дакако, и не случајно, мимоишао сам се са сухим и јаловим
рационализмом, избегао сам замке наше званичне књижевности,
најзваничније, грозне и ограничене, ограниченије од бирократије ("бирократија
има своју смешну кочоперност и туробну несавитљивост, и круту
стидљивост, и триста полета и очајања који се укроћују насиљем свесног
стила " - (Винавер, исто, стр. 665).
 
25
Зао дух српске књижевности - јесте “дух” бирократске
књижевности.Који је од почетка до краја минулог века имао своје
истакнуте прваке и представнике. Међу њима није мали број
протагониста-мајстора највештијих манипулација, мајстора сплеткарења,
вештог варања. Њихов таленат за извођење подвала и сплеткарења је
- импресиван!
Много је људи који не виде оно што виде, и виде оно што не
виде.Официјелна критика наметног века, као и наметнути добро о себи
мисле. (И лупежи о себи добро мисле!)
Истину ваља подупирати. Поготову тамо где се лаже, лаже
вешто, округло.Иза сваке лажи провирује намера. Зар је један
српски писац наметног века играо и овако и онако, а да своју
игру није ни заграо?


Белатукадруз

Comments