CORPUS DELICTI, 2

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 02:50   [ Ажурирао/ла 22.01.2017. 09:06 Miroslav Lukić ]

ДОКТОР СМРТ / Есмер Белатукадруз  (Пожаревац, Едиција Браничево: Центар за културу, 2003.194 стр.; 21 цм. - Библиотека Кула; књ. 2)


...Немци имају свог ДОКТОРА ФАУСТУСА, Руси ДОКТОРА
ЖИВАГА, ево и српска књижевност доби ДОКТОРА СМРТИ. Ова књига
се не може препричавати. Све оно о чему је већина српских писаца ћутала
деценијама, проговара из овог узбудљивог романа - есеја. Аутор је већ у
часописној верзији, упозорио на рак - рану српског друштва и културе. Тај
број УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА је био објављен непуна два месеца пре
трагедије покојног премијера српске владе..." - полеђина корица књиге;
препорука уредника
...Чиме ће се завршити моје писање? Чиме се може завршити
ако не Богом и бескрајношћу? Прикован за земљу, сваки човек криком
шаље своја болна питања у космичке сфере, поноре и пећине, рупе у
облацима, и - ниоткуда еха, одјека. Одасвуд навире и нагрће на човека
ћутање, мукло и готово подмукло. Видео сам трагедију српске
књижевности 19. и 20. века, а посебно трагедију писаца припадника
тзв. демократске линије, овејаних богобораца. У делима и
најдаровитијих, таквих, видео сам, стигло се, донде докле је стигао
човек прикован за земљу, за једно раздобље. Мало је међу њима
Христових људи. Оних који су у Божјем ћутању налазили речите
одговоре на своје муке и болове.. Ја од таквих немам шта да учим, нити
сам икада и покушавао. Ето, то сматрам најважнијом чињеницом своје
биографије.
(стр. 184)


...Доктор Смрти, фаустовско копиле, дочепао ме се, коначно.
Он је практичар научник уверен да је одговор на страшни проблем
смрти, неопходност. Ако је заиста тако, људски живот нема никаквог
смисла и прави прогрес је немогућ...
(стр. 181)


...Жив сам. Бићу жив док пишем. Али мени се више и не
пише...
Две недеље нисам ишао на посао, обузела ме је неописива
дијареја, слабост, изнемглост. Петнаестог дана сам отишао до лекара;
он ми написа потврду о боловању; рече: - Радите неколико дана, па ако
вам не буде боље, јавите се, и поново ћу вам отворити боловање. То је
боље него да вас пошаљем на комисију... Јер, право да вам кажем, ви
можда и нисте болесни у правом смислу речи, него сте нервно
исцрпљени, као да сте претрпели некакав земљотрес, стрес... Лоше сви
живимо...
Ех, докторе, докторе! Да знате кроз шта сам ја све прошао у
последње време! - замало да кажем, али задржах језик за зубима.
Овде то спасава. У то сам се уверио убрзо, кад у моју
канцеларију почеше да навраћају и моји стари пријатељи, некако ме
испод ока загледајући, и неки путујући трговци што нуде књиге на
отплату, путујући фотографи, и други.
- Пишеш ли комшија, а, пишеш ли? Све је отишло у пизду
материну, теме су испред носа!
Схватио сам у чему је јадац. Телепатијом су почели да се баве,
не само моје комшије, пријатељи стари и нови, родбина и колеге, него
и понеки уредници часописа, новинари тиражних недељника, асистенти
универзитета, професорке књижевности, студенткиње медицине,
помодне списатељице, бивши банкарски чиновници, власнице агенција
и бижутерских радњи, психолози и педагози, угледни чланови УКС,
ДСК, библиотекари и одгајивачи нојева, чланови ПЕН клуба, чланови
САНу, чланови СПК, НУНСА, адвокати и агенти за процену
некретнина, понеки електричари и водоинсталатери, етц...
Телепатија је постала уносно занимање данас. (....)
Требало је много, деценије, да прође, читав живот , изгледа, да
схватим улогу телепатије у историји, култури, књижевности и ...
(стр. 158 - 159)
 
...Часни рецензент требало би да врати сваки рукопис који
добије, а који захтева неопходну дораду и исправку редактора и
лектора. А баш то се тако ретко дешава. Зашто? Зато што понеки
аутор, који већ има издавача, има иза себе и извесни капитал моћи, има
извесну проходност, има везе, и ствар се обично завршава инерцијом,
која је погубна и по културу, и по књижевност, и по стару институцију
рецензије. У свему томе, рецензент није само Вечни рецензент, већ и
вечни губитник. Зашто и докле ће рецензенти трпети терор издавача и
аутора, израбљивање и када ће њихов рад бити праведније
валоризован? Говорим наравно, подвлачим, о рецензентима који се нису
срозали дотле да су постали пачавре, крпе за брисање, стручњаци за
све и свашта, стручњаци за звезде који се одлично разумеју и у све
проблеме поетике. Потребно је, дакле, да се рецензенти емпанципују,
да се ослободе ужасног наслеђа, страха и предрасуда. Они не изричу
вечне пресуде, вечне оцене, они су смртни људи, а не судије Страшног
суда. Један од рецензената може погрешити, или може претерати у
хвалидби, али зато други или трећи, неће бити цензори (као не тако
давно), приближиће се реалнијој оцени рукописа или дела. Све је то
добро, ма колико непријатно првенствено по аутора, а затим и издавача,
јер ће купцу, читаоцу, отворити очи. Скренути му пажњу, упозорити га.
Јер најстрашније је у свему преварити. Купац се може преварити, али
читалац - тешко. Међутим, срамота преваре не пада само на аутора и
издавача, већ и на рецензента помало. Рецензент је човек из једне,
аутор и издавач су људи из друге приче.
Донео сам одлуку да се оканим писања рецензија, јер је то у
нашим условима, не само данас и не само јуче, узлудан посао, погубан
по рецензента. Одузима му време, одвлачи га од његових започетих
послова, стваралачких, уредничких, професорских - време пролази.
Рецензенти спадају у људе којима су аутори највише опљачкали
времена... На крају крајева, пошто аутор и издавач покупе масло и
славу, рецензент, који их је у томе помогао вољно или невољно, испада
- будала. Јер, понављам, писање рецензије не подразумева само читање
рукописа, исправљање грешака, сугестије за поправке и за друге
корецензенте; писање рецензије подразумева и саживљавање са
рукописом, његово тријерисање, сејање на ситима, јер једино тако се
може доћи до валидније процене и препоруке. За то је потребно време
и духовни напор рецензента, који се цени на речима док се књига
штампа и првих месеци продаје. А после тога, рецензент бива
заборављен. Поготову, ако је поред рецензије радио и на редакцији
датог рукописа. Тако да испада да је рецензент девета рупа на свирали.
Да могу, тзв. велики писци ликвидирали би прво - рецензенте и
редакторе својих рукописа. Јер није пријатно знати да тамо негде дубоко
у сенци постоје сведоци, ма колико рецензент и редактор били
добричине и будале и вечите Шамике, аргати и магарчине. Зашто је
ауторима толико стало до рецензија? Ако верују да су написали нешто
вредно, зашто не штампају као пишчево, ауторско издање, како је радио
Вук Караџић? Када би се историја српске књижевности писала на
основу таквих, пишчевих, ауторских издања, била би много реалнија, од
тзв. постојећих псеудоисторија књижевности заснованих на неким
одавно превазиђеним оценама и рецензијама...
Постоји један овештали, официјелни, бирократски карактер
рецензија, које ми се гаде, а које су потребне знатнијим издавачима
ради покрића, ради убеђивања управних истанци, управних одбора, или
зато што је то већ уходано. Оне често имају рефератски, бирократски
тон, званичност, тачност прецизних теразија, где врви од општих места,
фраза, и белег ефикасности, тзв. убедљивости, која увек садржи и малу
количину отрова насиља - такве никада нисам умео да срочим. Зашао
сам у шесту деценију и касно је да се мењам, а и зашто бих? - Све ове
ограде написао сам, подстакнут не само новим рукописом *****, човека
који по сваку цену хоће да буде писац, већ и поводом још неколико
нових рукописа наших савремених аутора, које су се нашле на мом
радном столу. Реч је о писцима, дакако, које сам подржао, као
критичар, у своје време; али рецензент није и не може бити, нити би
смело да му падне на памет да то буде, њихов стални, малтене
службени рецензент. Потребно је да њихове рукописе оцењују и други
рецензенти, зар не, а то не кажем зато што сам се заморио, или зато
што сам рђаво расположен, већ пре свега, јер има основаних разлога...

(стр. 30 - 32)


 
......и у савременој књижевности, драги Ђорђе Ђокићу, с
времена на време треба направити велико спремање, протрести ствари,
тепихе и остало, пошто се прашина непрестано слеже, чак и овог
тренутка.То је природно и здраво, због организма живих, живе
књижевности. Ја нисам неки педант, али јесам човек коме се више не
може продавати рог за свећу. Наравно, ја то кажем јер сам прихватио
судбину; помирио сам се са тим да сам аутор опуса, књига, које не
стижу да прочитају ни моји ближњи; па зашто би онда тамо неки други?
Ја немам илузије о уредницима СКЗ, јер то је (... сасвим примерене
речи, али нису за штампање!): колико су они далеко од висине на којој
су били оснивачи? Кога они све не штампају?! За мене су чули да сам
вероватно албански писац. Сви су тамо дводушни; зашто би им ја
титрао, извините, јајца? Дај Боже да и Тебе не прогласе
непријатељским или сумњивим српским писцем, људи који су прошли
кроз дресуру комитета! (...)
(стр 33)


Одувек је у Србији било више песника него стаклорезаца. И
много више има врана и гаврана, него коња.
Волова и оваца има мање од домаћих паса.
А правих ратара и сељака има колико и рушевина камених
градова из средњег века. Што се тиче полутана, атеиста и шпекуланата,
та сорта се намножила. Има их као плеве. И та сорта се почела
укрштати са змијама, косоокима, Кинезима, Циганима и потоцима
камења, стварајући хибриде.. Тако су постали упропаститељи,
бездушни, наследници разораних гробова. Србе више не рађају мајке,
источнице, већ клониране кокошке. Клониране змије. Срби, у последње
време, долазе на свет из љуске јајета. Најбољи примерци пробијају
љуску полога. А најхваљенији долазе из - мућка. Како је било могуће
да се један патријархални свет преда бујици експеримената и опита,
који ће га за непуна пола века, или само један век, довести до
преображаја који застрашује? Коме се народу на Земљи то још
догодило? Многима, мало познатима, ишчезлима...
(стр. 7)
 
…..
Камуфлажа је у Србији постала стил живота, не од јуче.
Применом камуфлаже, многи су сачували себе, стекли леп иметак и
углед. Многи овде нису направили неки иоле озбиљнији књижевни
успех успелим књижевним остварењем, већ припадношћу некој од ложа
и владајућих група. Једно је лустрација; друго је књижевно
превредновање.
Све које знам, почев од оних са којима сам учио гимназију, или
са којима сам студирао, мењали су перје. Сећам се једног колеге који је
дошао са запада земље, као пиленце. Сећам се када је добио перје
лешинара. Па перје пауна. Променио је толико перја колико ни птице
не промене. Перјем је стекао - ћепенак, на коме са још једним
универзитетским ћураном, сваке јесени и сваког пролећа, пушта димне
завесе. Постали су великки мајстори камуфлаже, лобисти: ако неки
писац жели неку знатнију награду, нека им се обрати, нека му објасне,
кад су расположени за то, правила камуфлаже... Они не беху у
Матијиној ситуацији... И нису ушићарили као неки тобожњи великани,
ако се величина мери бројем квадрата вила на Дедињу, или у некој од
ексклузивнијих градских зона. Још се нису преселили на Дедиње. Кад
мајстори камуфлаже, представљајући се као заговорници праве
књижевности, истраживачи културне традиције, прошлости, тако чине,
онда је јасно и последњој будали : овде је књижевност споредна ствар.
У српској књижевности има много, нећу рећи Наметнутих, већ
камуфлираних. Подоста има и буржуја...
Мркићу, драги професоре! Овде нема ни П од превредновања.
То не би могао, да превреднује, ни Скерлић, нити ико други. То ће
учинити смрт. Гробље. А овде за то има много више кандидата од
споменутих витезова....
(стр. 63 - 64)
 
….
Србија није земља вулкана и револуција, није Мексико;
комунисти су од ње покушали да направе нешто слично, под изговором
бољитка, како би дошли до боље организације друштва, и готово да су
успели у свом науму. Убацили су - лепру у Србију. Заслепљеност.
Убацили су јавну болест, називану лепим именима, али која је у суштини
- илузија себичности. Донели су први црвени бакцил, који изазива
слепило, од кога човек не може да види себе у суседу своме. И други
црвени бакцил, који изазива слепило, у којем човек не може да види
суседа свога у себи. И први жути бакцил, који изазива слепило, у
коме човек чини одговорним за своје зло суседа свога. И други жути
бакцил, који изазива слепило, у коме човек не може да учини себе
одговорним за своје зло. Правили су туђим женама децу, и оне су их
рађале. Децу страве. Понекад су ти злодуси били мучени, и дражени,
и гребани од сва она четири бакцила, и тад су такви лајали гневно на
своју сен као бесни пси. И са своје црвене предикаонице су предлагали
да се узме други став, како би муке уминуле. Предлагали су да се све
друкчије организује уверени да ће настати мир и срећа. Ти дегенерисани
игноранти, ти потомци шкарта, носили су лепру у срцу, црва који их је
нагризао. Могли су све своје тзв. непријатеље да поубијају, да оставе
само своје истомишљенике у животу, црв би и даље наставио да гризе
у њима. Могли су да сагоре Србију, црв би у њима остао неопаљен.
Ни смрт таквих, није значила смрт црву у њима. Црв их је оживљавао,
постајали су крволоци, вампири, црв је поново живео у њима, у својој
доброј њиви гноја, крви и смрада. А они су насртали на жене, правили
им децу, монструме, вампировиће. Увлачили су их у своју организацију
црвљивих јабука, верујући да ће јабуке постати здраве. Србија је
несрећна земља због много чега, али и зато што њом владају потомци
организације лепрозних. Колико их је који су сигурни да су им очеви
они чија презимена носе а не тамо неки другови? На Балкану није било
харема само под Турцима, било их је и касније, али под другим
именима. Наше бабе, оне што беху већ девојке у време Прекумановске
Србије, биле су побожне; и кад су хтеле да се одморе, нису се
наслањале на суву трску, што их је мамила виком мајмунском, него на
ћутљиве храстове...
Где је највећи мрак? Тамо, кажу, где букти највећа светлост,
па се угаси. Тамо је потпун мрак.
(....) Погледајмо са Балканских планина и - шта можемо да
видимо? Нема сијалица, ни рефлектора. Видимо један бездан без
светлости, мрачан као што је дом кртице под земљом. Видимо две
људске ствари, похоту и памет без вере.. У том мрачном бездану се
добро сналазе похотни и паметни. Чују се узвици - култура,
демократија, слобода, закони, закони!!! Налик на букање буљина и
врисак шакала. Не види се Друга Србија, види се оно што су развалине
Србије. Види се некаква Србија која верује да је културна, да све зна,
да је демократска, да је врло јака... Ех, ех, браћо кратковида,
самоуверена! Зар не знате да је и Европа, баш кад је веровала да је
културна - подивљала? И кад је мислила да све зна, да је оглупила? И
кад мишљаше да је врло јака, да беше ништавна као паучина?
Другим речима: у Србији има сувише белог робља, живота без
смисла и смрти без наде!...
(стр. 76 - 77)


....Читава је земља сведена на парохију; стално има неки бал;
видео сам на њему једну праву вештицу, и другу, и трећу, и четврту -
видео сам аждајкиње и мале аждајкиње. Сад су фине, играју се
демократије, не прождиру, а већ сутра или прекосутра - бери кожу на
шиљак, спасавај се, ако можеш и како можеш! Отворише ми очи!
Отворише ми очи!
Однекуд су ми позната сви ти ликови, чак и они које вероватно
никада не видех - како су им само надувана лица! Неке сам виђао
раније издалека. Слаткоречиви су. Слаткоречивост ми отвара очи. У
сваком од тих лица записане су повести мистерије организма и оверене
ђаволовим потписом и обележјем...
Ђаво је овде миљеник, чак и песника, оних песника што
поступају као жаба, која је видела да поткивају коња па и она дигла
ногу. Ништа овде песнике не може оправдати, и оне најбоље и оне
најгоре, као и многе друге људе, ни вишак амбиција, ни појачано лучење
жлезда! Кошава ломата гране дрвећа, језиво је напољу, али је у соби
топло, можда је и јелка окићена и вероватно се пуши печено прасе; ноћу
се могу слушати оргуље кошаве скривене у високим димњацима, могу
се чути и крикови анђела из дубина тавана и вртлога ужаса; привиди и
привиђења и извесна идила омиљени су у српском народу.....
(стр. 121)

Белатукадруз
 
Comments