Аутопортрет са штитом и голубицом

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 03:38   [ Ажурирао/ла 15.06.2016. 17:21 Miroslav Lukić ]
Природан отпор официјелној и углавном ретроградној  тзв. савременој књижевној критици, наметачкој

Напишем ли да је критика већине модерниста (као и
"постмодерниста") - безбожна, могао бих себе довести у неугодан
положај, кога се иначе не прибојавам, да будем прво погрешно схваћен,
затим анатемисан, "угушен" (ликвидиран). Мени је одувек деловала
неразумљиво, неубедљиво, досадно. Колико они знају, али доиста знају:
ШТА ЈЕСТЕ И ШТА НИЈЕ ПОЕЗИЈА?
Написао сам о томе књигу у два дела: аутобиографски и
теоријски. У првом делу сам испричао како сам постао, поред осталог,
доктор религиозне медицине, а у другом како сам постао критичар.
Суштински, оба осврта на исту тему, представљају згодан повод и
прилику за увођење у поетику Свечовека, Свесмисла и Свевремена. Та
књига, пружила ми је прилику да јасније сагледам неуравнотеженост
уметника ХХ века, посебно на овим балканским и српским просторима,
али и европским и светским: и не само уметника, него и човека уопште.
Стојећи на граници два света, не могу да не видим: тежа овостраног
вуче себи, тежа оностраног - себи, а човек посрће, спотиче се и пада.
Штета је, када је реч о онима које називају српским бардима, великим
песницима ХХ века, што нису били религиозни уметници; неки међу
њима су осетили да је човек позван да буде зглоб овостраног са
оностраним. Неки су то и пробали; пробали су кроз науку и
философију, кроз поезију и религију. Међутим, нема уметника/ песника
код кога се пробудило осећање бесконачности (присутно у сваком
човеку!), пробудило у правом смислу речи и пројавило кроз религију.
Код многих је остало успавано, дајући места нерелегиозности,
индиферентности, атеизму. Могу ли се назвати великим, битним,
вредним памћења песници, код којих је доминатна нерелегиозност и
атеизам? Они код којих је космичко - осећање бесконачности
наркотизирано солипсистичким егоцентризмом? Религија и религиозно
су важни јер кроз њу човек и уметник, песник, проба да нађе своју
равнотежу у васиони, како не би онострано преценио на рачун
овостраног, или обрнуто. Не говорим о луксузу, химерама, апстрактним
стварима. О неприродним. "Има нешто у човеку што не може да се
уживи у овај тридимензиони свет, у категорије времена и простора. То
нешто налази свој израз и свој језик у религији. Кроз религију човек
побеђује геоцентризам и покушава да антропоцентризмом савлада
егоизам..."
Религија продужује, проширује, продубљује, обесконачује
човекову личност. Лепо је српски духовник Ј. Поповић рекао: "Кроз
религију човек се бори за шири круг реалности, за смисао
надрелативни, за циљ непролазни, за оптимизам неугасиви, за
бесмртност блажену..." Дух уметности будућности и културе
будућности, православне културе, и православног, богочовечанског или
свечовечанског реализма, не заснива себе на човеку, као хуманизам
који је засновао себе на вулканима, који раде већ столећима, и који
разносе и затрпавају неумитно пепелом европског човека.
Дух православног, богочовечанског или свечовечанског
реализма темељи се на благодатном и органском сједињавању Божјег и
човечјег, небеског и земаљског. Прва реалност у духу православног
реализма јесте Бог, Христос, друга реалност највећа после Бога - човек,
његова бесмртна душа, његова личност...Првак или апостол
православног реализма, Фјодор Михаилович Достојевски, знао је за
реалност бесмртности душе; знао је да је бесмртност душе главни извор
свих непролазних вредности људских. ( "Идеја о бесмртности јесте сам
живот, живи живот, његова завршна формула и главни извор истине и
правилног сазнања за човечанство", мисао из Дневника писца)
Ту се можемо зауставити уз једну узгредну опаску, да су све
ствари које сам написао, настале у једном неописивом контексту, у
времену - сурвавања мисли човека и уметника у псеудореалност, у
противбиће, у небиће. Главни јунак тог времена или епохе Хокус
покуса, није само Карл Маркс, Лењин, Троцки, Стаљин; они су више
налик на лутке - лутке у колосалној фабрици лутака. Прави и
најмоћнији јунак најпотпуније и најстрашније псеудореалности је
Сатана, Ђаво (ђа- во, во - ђа).

 Он је прави представник најоштрије
откинутости и највеће удаљености од Бога. ...Кроз ту књигу је
проговорила Друга Србија. Не морам више да пишем сличне књиге.
Није ли то књига коју је одавно требало написати? Није то књига -
пророка. Ни књига коју је саставио јуродиви писац самозванац у
часовима просветљења. Та књига је дуго сазревала у мени... Запутио
сам се путем Друге Србије, пишући ту књигу, путевима одавно
зараслим у траву. Не као пророк. Пророци су већ били и прошли,
показали су пут; син Божји је дошао да буде пут. И ко је хтео за њим
да иде, тај није могао ићи за њим само ногама, но и својом душом, и
свим срцем, и свим умом својим. Дуг је тај пут, знају упућени
(богоносци), и пашће од умора ко се само у своје ноге узда..
Направили су политичку фарсу од Србије и гурнули је у још
дубљи суноврат. Три Србина - седам партија...Партије ничу брже од
печурака, таква ће демократија потрајати колико и врбов клин. Друга
Србија је изнад те, и сваке друге партије, изнад сваке политике. А
поготову изнад политике у којој се уједињују: страст, лудост и
амбиције. Јер кад се те три ствари сједине, онда настаје пакао, коју ђаво
и његови изабраници називају љубављу...
Данашња и официјелна Србија врви од генијалних открића:
међу којима је најпознатије откриће воде. Гадим се шпекуланата, ћифта,
ситних душа, шкарта. За кога данас да кажемо да је мученик праве
вере? Кога да назовемо овде мучеником добре наде? Ко се овде моли
Богу за нас? Попови?


*
Ипак, истина Друге Србије није прича о смрти, о пропадању,
успркос свему реченом и написаном! То је идеја која извире из
безгрешности - безгрешни не умиру!
И ако умру због туђих грехова, оживе. Безгрешност значи
много живота, грешност - мало живота. У данашњој Србији, успркос
толиких ватромета и спектакла, рецимо, ове ноћи, има тако мало
живота. Док ово пишем, у поткровљу, сигурно је барем десетак степени
испод нуле. Али, ја пишем, мене греје оно мало живота. Јер живот је
важан, увећавање живота. Тамо где има живота, а у Другој Србији га
има, грех и болест га не могу разјести, али га могу потиснути и заузети
његово место. То се догодило. Због тога је Друга Србија - друга.
Ако има некога, коме ће пасти на памет помисао: па есејиста
је прави богомољац, нека мисли тако. Свако има право да мисли што
хоће! Ја верујем да додир с Богом чисти од греха; додир с Богом лечи
од болести и избавља од смрти... Припадам војсци војника живота. Не
четама војника смрти. Јер, речено је: Где се помешају живот и смрт,
смрт је победилац! Не једном су ме преварили - војници смрти,
уверени да су војници живота. Људи грешни и пуни самообмана. Горди.
Рођени насилници. Што су век провели изгонећи ђавола ђаволом.
Многи пријатељи су ми постали непријатељи, јер нисам препознао на
време змијски израз у њиховом погледу. Другу Србију не могу
преварити. Не једна ме жена преварила; и последњи сазнах за превару;
све су биле нечисте. Нечисти духови долазе од таквих жена, из
нечистоте њихове душе излазе духови нечисти, из тврђаве њиховог
срца. Другу Србију су покушали да сахране војници смрти. Али, Друга
Србија има своје праве војнике живота.
Нису опасност за Другу Србију војници смрти, већа опасност
су - нечисти духови. Нечисти духови се непрестано баве произвођењем
болести у унутрашњем човеку и у спољашњем. Грех је семе болести и
расте бујно као коров. Премного их је, и множе се неописаном брзином.
Речено је: Не множе се они из међусобне љубави но из паклене
себичности. Нити они осећају ма какаво блаженство од свога постојања.
Борба за право и првенство испуњава све њихово време.
Тешко човеку, који постане њиховим бојиштем...
Другу Србију су поразили нечисти духови. Друга Србија је
далеко од своје прве и праве победе! Међутим, то не би требало да
обесхрабри војнике живота, праве борце против нечистих духова. Син
Девојачки, Син Божји је, зар не, савладао нечисте духове, показао пут
победе?
Војницима живота, чистим духовима - није потребна жена. Већ
лествица. Да се попну из провалије у коју су запали. Да побегну из
хладног загрљаја сабласти. Девојка је - кажу богоносци - лествица. Она
пали небесну свећу у тами војника живота, и показује пут. Она је
видовита, и зна и оно, што су војници живота заборавили. Она зна
тајну неба и слабост нечистих духова, који представљају неку моћ само
према земљи. Девојка и небо на њих гледају као на унапред савладане
злом својим. То зна и Друга Србија.
И то знање ће донети њену прву победу.

(стр. 164 - 172)

Белатукадруз
Comments