Амблем тајног писма света

Кратка историја официјелне књижевности 20. века 

ПАТЕНТНО ПИСМО

 

Винавер зна да је историја српске литературе неверно
представљена од стане стручњака са универзитета (1936) и тврди:
"Целокупна историја књижевности наше има да се напише поново..."
Наводи и аргументе. Пише и о својој књижевној генерацији,
уверен да су њени припадници нашли пут за обнову, продубљење и
за прави стваралачки замах. "Једна песма, можда чак и једна реченица
тога што смо ми написали и изрекли била је књижевно важнија но сва
нагваждања мртвих схематичара..." Упркос томе, "наш је положај био
тежак и немогућ. Јер старе генереације схематичара, разних случајних
професора и васпитача омладине нису дозволиле омладини да она уђе
у књижевност и у живи израз преко наших извора. Напротив, они су
омладини дали свакојаку црвоточину, а нас су отстранили..." "На тај
начин моја генерација није могла да изврши утицај на омладину и на
широку јавност, а није јој се дало ни да дође до издања својих списа.
Ми смо били извори корисни за нацију које су покушали да затрпају.
Место воде са наших извора омладина је, жедна и жудна, добила
филтрирано блато и жабокречину./Млађе генерације које су прошле
кроз такву гимназију у власти схематиара и мумија, добиле су у
гимназији одвратност према књижевности. Многи од њих нападају
књижевност и културу мислећи да је то социјалност..."
Винавер је свестан да се његова књижевна генерација налази
између чекића и наковња. Између преживелих схематичара и тзв.
социјалних критичара. Имао је веру да ће књижевна правда према
његовој генерацији бити испуњена - у историји српске књижевности,
истицањем у правој значајној перспективи. Да ли се то догодило, макар
при крају 20. века? Донекле. Делимично. Винаверова генерација није
успела да се развије кроз живот како би то било корисно и у мери у
којој би то било корисно и за њу и за целу широку заједницу. Трагедија
Винаверове књижевне генерације јесте трагедија српске културе...
Винаверов ДРЕВНИ ДУХ. "Писати, употребљавати и
уобличавати многомислено градиво речи и појмова у ритмичном
колебању и свесном застоју, у страсном прекиду и у истрајном поносу
будноће - није ли то бити Бог и стваралац, на махове, на вечности
понорне и слатке? Бити писац значи бити Бог и то не онај који буновно
почива сам у себи уморан, него онај који је у пуном току склада и
несклада. И још нешто, као и у игри најприснијој и толико одговорној,
да је живот у питању; ко сме да се усуди да упусти власт над
материјалом у који, поред речи и појма, улази и насиље против кога ће
се све угњетено и домамљено светити ако му се дозволи да се отме и
врати музици и даљинама? Све су богове уништила њихова рођена
створења, бесна од реда, од јединства, од израза, од одлучне јасности,
од многоликог прелаза, од тешког проклетства дубљег живота на који
беху осуђена./ Писати: Бог, борити се да останем Бог, бити у сталној
опасности да се претворим у ништавило, живети само и искључиво
победом." ("За кога пишем", ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА
ЗЕМЉИ, Београд, 1938; стр. 149)

III
У тексту "Култура на раскршћу" (писаном 1929; објављен у
већ наведеној књизи, стр. 116-117), критикујући погрешку Г. Геземана,
Винавер, тврди да "велике културе не може бити без интуиције и
стваралачког прозрења. Дужност је данашњих песника и критичара да
ту интуицију, те дубине даду, ма и по цену смешнога. Данашњи писци
морају да надокнаде оно што су пропустили старији : да оваплоте страст
интуиције, жељу духовног продубљења, смисао унутарњег живота."
Винавер мисли да ће доћи нови песници и нови ритмови, када се
душевни, унутрашњи живот продуби. Тај "нови правац" у поезији
називао је КОСМИЧКИМ: "Космички не значи да се говори о
звездама, сунцима, месецима, као о неким позоришним реквизитима.
Космички значи да се полази од основног осећања целе целине,
космоса, од једног великог осећајног јединства, великог стања духовног
које обухвата смисао заједнице. Из тога стања указују се поједини
детаљи, као поједине случајности, које долазе у однос са заједницом и
опет се губе. Космичари су у истини што и безбројни песници мистерија
и религија..." Винавер је слутио да ће се српска култура и књижевност
развијати стваралачким напорима "нових нараштаја, који ће прећи преко
површнога и безначајнога рационализма и омогућити традицију
унутарњега живота" (стр. 117).


IЦентрална фигура српске модерне књижевности, објављује
1952. године своје Патентно писмо, под насловом: Освајање сна.
Све крин до крина, бездан тишина,
Вртлог врлина, сумор суштина -
Све се раскраја у сто бескраја,
У сто очаја, сто одношаја
У сто дивљина, сто давнина.
Сва мора брује безмерјем струје,
Мириси рује несвест милина,
Потоци хује бестрв планина -
Све гује зује језом олује
Безноћ је дана - безвласт даљина.
Тим срцем врелим, свенадно смерним,
Тим смелим трудом, свим узалудом,
Свим недосудом, свим нерасудом,
Том слашћу худом, превлашћу лудом
Тим бићем зрелим, горко чемерним:
Букните будно, бескраје скројте,
Складите развој, облике спојте
Зглобите време, безброје збројте -
Што неће цветом - сјајем освојте.
30. децембар 1952.
 
То, пише, Винавер - три године, пред, своју, смрт.
Развој - стваралачки развој - појам, који, заобилазе, или му
не придају значај који стварно има, тумачи у српској критици или
књижевној историји; то је оно о чему пише зрели Винавер; тражећи од
уметника да раде на усклађивању свога развоја. Стваралачки развоји
многих српских уметника нису били пожељни... Ако би се погледао
стваралачки развој многих српских писаца, па и оних најистакнутијих,
па и оних које је Винавер хвалио и подстицао на њиховим књижевним
почецима, од Винаверове смрти па до 2000. године, погледао кроз
увеличана сочива, видело би се, да нема писаца и песника, чији се опус,
или појединачно дело, завршава апсолутним, да не кажем Богом, јер то
многима може зазвучати чак патетично.
Другим речима, у другој половини 20. века н е м а - великих
стваралачких конструкција, у оном смислу како је то разумевао Винавер
(наводећи као пример ТАЈНУ ВЕЧЕРУ Леонардову). Има уметничких
дела у којима је дат живот у крвавом и битном сведочанству једног
значајног тренутка, и врло мало, врло мало дела у којима се живот
преображава ради више и веће конструкције, у којој се читаоци лакше
сналазе. У тим колебањима, превлађивало је прво, током читавог 20.
века. Винаверу је оно друго, крајем децембра 1952. године -
преображавање живота, ради веће конструкције - изгледало видовитије.
Изгледало му је као "огњено знамење које је овоме нараштају исписано
на небесима уметности". Винавер је умро са вером да су његови
савременици "кадри да то светско знамење и схватимо и да њиме
живимо".

Ту има упоришта за писање једног правог патентног писма.
Међутим, Винавер остаје недоречен; али у свакој видовитости има и
доста недоречености.
У тексту написаном 1922. ("Задатак песника", у књ. ЧАРДАК НИ
НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ, Београд, 1938; стр. 128) Винавер
сматра да се мора "веровати у велику мисију песника у нашој средини.
(...) Наша средина зато је духовно учмала што је сва снага поезије била
до скора - и могла бити - употребљена, утрошена за један само свој вид;
за вид родољубив, морално - витешки на подлози чојства и јунаштва.
Снага поезије мора сад бити искоришћена за друге циљеве: да се
неминовна духовна сувопарност и закржљалост, та спољна духовна
окорелост, расече до ране, до крви, да се омогућимо рањени и крвави
за шире проблеме душе, за велико струјање, за велики живот наших
дана./ Запекли су се били и сувише стари ожиљци. Самим тим и старо
постаће ближе и разумљиви јер, доћи ће у додир са новим тражењем
као противтежа, оживеће. "
У ствари, у српској књижевности 20. века није било патентних
писама; и ако је и било извесних покушаја, не могу се, ипак, ни
формално, ни суштински поредити са Теслиним.



Тесла може бити мера поређења, јер није био сам научник, већ
и визионар. Био је научник и метафизичар.
У српској књижевности 20. века, нема пријављених
књижевних патената (формално гледано)... Неко ће рећи да се до
проналазака у науци долази на други начин, у односу на уметност. (У
науци се открива грешка претходника, у уметности, открића долазе
обожавањем вољених претходника.) Можемо читати не један манифест
у српској књижевности од 1900 - 2000. године, као крња патетнтна
писма њихових састављача. Међутим, сви ти "проналасци" нису
остварени; ни један од књижевних проналазака у српској књижевности
споменутога периода, не сија на свим тачкама земаљске кугле, као један
једини, Теслин: сијалица. Црњансково објашњење о настанку песме
"Суматра" могло би се читати као нека врста Црњансковог проналаска,
као и понеки манифести "барбарогенија" (балканских); Винаверов
укриван есеј "Одбрана песништва" (објављен 1938, у Младеновићевом
часопису ХХ ВЕК), индиректно, показује и доказује, да у 20. веку
нема правих Патентног писма. Нема - генија.
И у том смислу, није згодно рећи, нема ни једног разлога да се
Срби љуте на Нобелов комитет. Предлагали су Попу, Павловића и
Павића за Нобелову награду, али то је изгледа покушај без наде. Јер,
ко од три споменута писца има ваљани пријављени Патент? 

Писац"Хазарског речника"? 

Вероватно овај аутор има неку врсту неформалног Патента (по мишљењу његових сведока, којих има више и међу издавачима и официјелним - неофицијелним књижевним
критичарима и тумачима)...
Када упоредите - патенте Николе Тесле, научника, проналазача и визионара - првог и уједно последњег Србина 20. века који је добио (и одбио) Нобелову награду, са, рецимо, било којим проналаском у српској књижевности (то није лако, наравно, из више
разлога), видећете следеће: Тесла своје патенте објављује на енглеском
и пријављује Патентној служби Сједињених Држава патентним
писмима дајући детаљну и квалитативну спецификацију проналаска.
Свима заинтересованима, Никола Тесла из Смиљана, у Лици,
Аустроугарска, даје на знање да је открио то и то... Што увек потврђују
и сведоци - два сведока. Када је реч о проналасцима у српској
књижевности, ту су ствари мало сложеније.
Има ли у српској књижевности 20. века, заиста, проналазака?
Ко су проналазачи? Је ли, рецимо, модерна - проналазак? Је ли
проналазак "суматраизам", "зенитизам", "дадаизам", "надреализам",
соц. реализам? Критички реализам? Црни талас? Постмодернизам?
"Сигнализам"? "Клокотризам" ? "Постпостмодернизам"?...
До 1897. године Тесла је пријавио Патентној служби 79 патената!
До 1902. Тесла је пријавио још 21 проналазак.
Од 1909. до 1927. Тесла пријављује Патентној служби САД 18 патената.
Патентној служби Велике Британије Тесла пријављује 1921.
шест нових патената. (Теслина патентна писма су преведена на српски
и објављена у четири књиге 1996, Београд.)
У српској књижевности 20. века има много више - забуна,заблуда, укривања, свега и свачега, а понајвише сујета, које су дошле главе и онима које савременици сматраху врлима...
Зашто је то тако и докле ће бити тако?



Више од 100 година српском културом и књижевношћу влада- нешто што би се могло назвати - лицемерје....
Довољно је испричано о некадашњем лицемерју. О данашњем сам, на крају романа ВАМПИРЏИЈА, написао дословце ово:


ДАНАШЊЕ ЛИЦЕМЕРЈЕ


Наводно, све је отишло до врага. Али неки српски издавачи
успели су да се снађу; објављују на стотине наслова годишње. Просвета
објављује толике НАЈ, НАЈ - лепше... Било би глупо трошити папир
на толика имена тзв. великана. Народна књига, исто... Толико наслова,
толико генијалаца... Стубови културе, јакоже! СКЗ, етц.
Све и свашта трукају, само не оно што би користило српској
култури и књижевности.
Не објављују Винавера, а у десет издања штампају помодни и
свакојаки други шкарт.
- Шта вас брига шта они штампају? Они то штампају својим
парама! - чујем тобожњи глас разумности.
А одакле им паре да то штампају?
Кад успеше толике паре да сакупе?
Овде, елем, прођу има, велику прођу, све оно што је
подстакнуто климом Необичне лажи, и то подстичу, прво, они који дају
новац да се такве ствари друкају, не у једном, него у седам, десет,
петнаест или више издања.
Друго, то одобравају уредници, стасали у Необичној лажи, који
још увек имају и куражи да јавно иступе и побуне се, када им неко,
макар и узгред, усмено, или у каквом пафлету, штампаном у 100
примерака, то замери.
Других уредника данас и нема, на јавној сцени, осим тих и
таквих, стасалих у Необичној лажи.
И како да се овде нешто промени?
Лицемерје се брани срчано, као поштење, а оправдане и
разумне примедбе се жигошу као неподопштина.
Лицемерје се овде брани жилаво и криптографски, тајно, преко
разних ложа, кланских, генерацијских, тобож естетичких, тобож
научних, партијских, земљачких. Међутим, неистина и лицемерје се не
могу одбранити ни јавно ни тајно, ни уз помоћ власти, било које власти.
Никакве камуфлаже, које су последњих година, веома у моди, неће
никоме помоћи! Истина, а то значи живот и уметност ће победити,
потискивати и потиснути непомериву Необичну лаж.
Достојевски је био пророк. Био је то и Креманац Илија
Мољковић. Јасновидце не бирају комитети, властодршци, богаташи,
централе партија, уображени професори универзитета, и свака друга
моћ из таме, секте и интернационални интерес и капитал, већ - неко
други.
Ко? - то је тајна, хвала Богу!
Лицемерје је савремени облик вампиризма и крвопијства.
Крвопије нападају на изабранике и пију им крв којом се храни њихов
лични демон и вампир. Злочин је данас, као и одувек, напајати свежом
крвљу живих, наивних и невиних, лешину и монструма.
Повероваћу да овде више није потребан вампирxија тек онда
када буде раскринкана и потиснута чак из из шала Необична лаж!
Фатум, који је обележио читав минули век...
Дотле, кад год имам који слободан дан, скокнем до српских
планина, и меркам глогове. Носим секиру са собом и шиљим ново
глогово коље. Имам у свом подруму стотинак солидних примерака!...
Они су правили вампировиће, а ја глогово коље. Човек има
право на одбрану од нечистих сила и ноћних крвопија.
Демоне Необичне лажи нисам измислио ја. Камо среће да су
пука пишчева измишљотина! Европа појма нема шта је у ствари
данашња Србија.
Али, никад није касно; биће времена и да, ако жели, сазна!...
О књизи у којој је то написано, ћути се. Како само код нас
умеју. Што непријатељи истине ћуте, хајде - де. Што пријатељи ћуте,
враг једино може разумети...
Нека се ћути, мени не смета. Ћутање и лицемерје ће многе -
обележити, жигосати. Истина у Србији никада није била посебно
омиљена. Ни истинословци.
Овде се, већ скоро двеста година, размахао - Ћивта.
Овде се унапред додељују награде за књиге које ће тек бити
написане, док се написане и ванредне књиге сматрају за ненаписане,
непостојеће....
Почело се са фалсификовањима у тзв. историјама књижевности; али
ко овде има петљу да целокупну историју српске књижевности напише
поново?


Белатукадруз

Виц-критичар

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 07:56   [ Ажурирао/ла 22.01.2017. 08:09 Miroslav Lukić ]

Одахните мало, евентуални читаоци и посетиоци овог Веб сајта!Одахните од виц-критике, виц-критичара: магистра трчомрчологије!Вицкастост одаје дубину сумњивог укуса, без стварне воље за побуном... 

26
Предвидео сам много тога, дијагностификовао у “Влашкој
гозби 1 - 3”, припремио терен за превредновања; тога су се поплашили!
Године и век пролазе - трагови остају. Предвидео сам и “вампирске
зубе”; махера и махерода. Учинио сам и више него што треба; учинио
сам оно што се мора; подстакао процес разобличавања најподмуклијих
варалица...
Могу разумети, зашто се Деци страве, оној рођеној одмах
после свршетка 2. светског рата, не допада “Влашка гозба”, или
“Доктор Смрт” . Да би ти романи били написани, њихов аутор је
морао имати друкчији пут и стваралачки развој од, рецимо, његових
директних претходника у књижевности - Деце страве, јексераша и
иних.И имао га је.
Да није саставио АЗБУЧНИК ТРАГЕДИЈЕ ЉУДСКОГ
ПОСТОЈАЊА И УТОПИЈА. СФЕРА МИСТИКЕ, - тј. антологију
српске поезије, тешко да би било и споменутих романа.
Кад споменути С. И., етикетира “Влашку гозбу” као
“петотомно Веледело”(наравно иронично), он примењује један врло
прост рецепт тзв. “виц критике”.
Та “виц критика” има дугогодишњу традицију у српској
књижевности - више од сто година. Присетимо се критике Љубомира
Недића, некадашњег тзв. “првог пера престоничке критике”, прве
књиге песама Милете Јакшића (1899), која је по много чему била
фатална по Јакшића. “Ништа није лакше него на рачун ма које песме
направити виц, само је питање да ли је тај виц уместан”, записаће
Милорад Митровић поводом Недићеве критике. “Хтело се пошто -
пото исмејавање, али се није успело”.
С. И., као “критичар”, има дакле - претече. Више није важно
да ли је прочитао или не “Влашку гозбу”; вероватно је прочитао, али
са отпором, није је разумео, јер је није хтео разумети; као “критичар”
он је своје најбоље године живота потрошио на неким другим
“токовима” - тј. на токовима бирократске књижевности тумачећи и
фаворизујући (као незванични хвалитељ “јексераша”) књиге које је
данас попала прашина... Књиге које гризе зуб времена. Српска
књижевност није имала среће са књижевном критиком током минулог
века. “Наша књижевна критика од увек је патила од полутанства
и лажне научности. Рецепт је врло прост: под маском научности
узети какво банално опште место и развијати га са много
фраза...” (Станислав Винавер, УМЕТНИК И ДЕЛО. Апологија г.
Винавера, “Време”, III/470, 12. ИВ 1923, стр. 5)
 
27
Добар пример овог Винаверовог “виђења” пружа и књига
“Проза промене”-“Вук Караxић”, Београд, 1981. 292 стр.
(Библиотека Аргус, књ. 17. Уредник Александар Петров. Стручно
мишљење Зоран Глушчевић.)
Занимљив је заштитни знак библиотеке, која објављује књигу
“Проза промене”: Аргус, тј. “стооки чувар, син бога Зевса и Ниобе;
убио га Хермес по Зевсовом налогу; Хера преобрати очи овог дива
у паунов реп. У фигуративном значењу: далековид човек који
прозире мисли другога, очи којима ништа не може промаћи, видилац
и опрезни откривач; слика дела небеског свода”.9
___
9Да ли је С. И. једини живи српски “књижевни Аргус”? После двадесет и
кусур година, књига “Проза промене”, није доживела поновно издање; и питање да ли
ће икада?Тој књизи је “пресудило” време. Када би се строжије књижевно вредновала,
данас, ова подебља купусара своје врсте, анахрона по много чему, а на моменте и
смешна и дрска (када, рецимо, пореди Добрицу ћосића и Достојевског, стр. 125., тј.
“Деобе” и “Записе из подземља” и низ других проза Достојевског; или, када пореди
Видосава Стевановића и Достојевског - тј. роман “Нишчи” и “Браћу Карамазове” -
опет! - стр. 231 - то је толико “оригинално” да човеку застане дах!), тј. писана по
рецепту једног у суштини бившег и официјелног света - бирократске књижевности, није
ни коментарисана у “Каналу ФИЛТРА”, моје антологије српске поезије
“НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ”, што је својеврстан “превид”.
М. Лукић је, по С. И., “нови књижевни идеолог”, јашта!  Бивши књ.критичар излизао се као коњска плоча!

Док су Д. Ћосић, А. Исаковић...Ерих Кош... и низ других, да им не
набрајамо имена... припадници првог, другог и трећег нивоа послератне прозе,
“наследници Достојевског”, јамачно!
Лукић је, елем, “књижевни идеолог”, а они које је службено наметао С. И.
- сасвим су недужни актери српске књижевне пустиње друге половине 20. века!!! Лукић
је, по С. И., “идеолог” - зато што се усудио, како би наш народ рекао - да убедљиво
покаже да оно што је ђаво донео, ђаво мора и однети.
Зар романи “Влашка гозба 1 - 3”, “Доктор Смрт”, “Ујкин дом”, или
“Литургија”, “Речник прототипа”, “Младост без старости и живот без смрти,
1- 3”, “У друштву пустињских лисица и анђела”, нису изразит пример
у с р е д с р е д с р е ђ е н о с т и у бићу, језику, моралу и Богу?
Зар романи “Влашка гозба 1 - 3”, и “Доктор Смрт” не потврђују,
трагедијом главних јунака, баш ону последњу равнотежу, коју успоставља Бог? Није
тешко показати да иза покушаја књ. критичара којега је прегазило време, тј. иза лажи
стоји свесна намера да се подсмева оном што није разумео. (И будала нађе неког да
му се подсмева, што каже наш народ.) Али и лош пример је користан пример. Људима
који не виде оно што виде, и виде оно што не виде, треба рећи: Има фењера који
надалеко светле, а око њих је помрчина! Треба им поновљати: где се лаже, нема
части.Брука се заборави, ако се о њој не говори.
Књига “Проза промене” је - да се послужим речима њенога “аргата” -
састављача “радила своје” (стр. 7) и одрадила!
Та књига, која тобож истражује период од 1950. године, када се појавила
“Свадба” Михаила Лалића (Просвета, Београд), па до 1979. године, када се појавио
 “Задат живот” Павла Угринова (Нолит, Београд), врло је
Поготову - шта је књижевна истина? Шта је, у ствари, књижевна истина, када је реч
о српској литератури, дакле и поезији и критици НАМЕТНОГ ВЕКА? Ко је
изражава у епохи Хокус покуса?
Достојевски, колико знам, најнедвосмисленије. Ко је изражава у оној области
што се зове српска култура и поезија последњих сто двадесет година (1880 - 2000)?
Књига “Проза промена” не улази у сложен однос социјалистичке политике и културе у
којој настаје тзв. проза “промене”. Та књига је требало да понесе стварнији и бољи
наслов “Проза Хокус покуса”.
“У нашој се критици, чудом, обично поступа боље са уметничким
творевинама слабих и рђавих квалитета, него са уметничким делима добрих и
најбољих квалитета. То се односи нарочито на књижевна дела”, пише Павле
Бихали, у “Стожеру”, ИИИ/ 2, 1932, стр. 49 - 52, “Критика контра критике”. Редови
који су актуелни и данас! “Од многих разлога који су ту по среди, најважнији је
факат релативно ниски интелектуални ниво и недовољно стручно знање великог
дела наших критичара. Промашени књижевници или књижевници недорасли
књижевности. Елеменат из кога се регрутује кадар наших критичара. /
Књижевници, који су, изгубивши свој улог на рулети књижевног Олимпа увређени
и озлојеђени својим неуспехом, латили су се пера и ступили у свети бој освете. /
Тупих пера и тупих мозгова ови витезови без мане и страха пуне ступце наше
штампе, далеки од свести и одговорности...”
Ваистину!
Шта Срби, доиста знају, о себи; о тајни стваралаштва? Колико су свесни
своје живе традиције? Колико су свесни смисла уметности будућности? Културе
будућности? Богочовечанског реализма? Да ли су упознали све своје дисконтинуитете
у последњих хиљаду година? Када ће изаћи из амбиса и провалија епохе Хокус покуса?
Шта је стожер српске културе 20. века, од почетка до краја? Да ли уопште постоји?
Имају ли Срби заиста великих песника? Јесу ли они међу мртвима или међу живима?
Шта су несумњиви уметнички врхунци у српској култури и поезији последњих стотинак
и кусур година? Има ли култура и поезија српска 20. века непоткупљивог књижевног
историчара, или респективног критичара, песника - критичара? Какви су домети
српских песника 20. века, од 1900. до 2000. године? Могу ли се прихватити здраво за
готово оцене о поезији тога времена књижевних историчара, књижевних критичара
формираних у бастионима официјелне српске књижевне критике?
...Винавер је упоређивао у себи историју српске са другим књижевностима.
Увидео је да постоје три чиниоца, који су покаткад кобни, покаткад благотворни , и који
дају правац и ток српској књижевности. Први и други : " недостатак широке публике
за књижевне послове. Затим: чудна традиција критике која је редовно писцима
судила и редовно их осудила. Постојала је у нашој земљи радост суђења и
осуђивања. Сећам се негде код Херодота кад описује неке митске народе, како су
тежили судству и суђењу. Можда би се овде могли наћи исти комплекси. Авај, до
чега се дошло! Потражило се, тамном реакцијом бића да сви буду што строжије
осуђени и што горе кажњени за злочин што су се дрзнули да у области духа и
израза имају своје тумачење, свој став, свој правац, свој лик."
Трећи : "недостатак мецена који би били неки подстрек књижевног рада.
Критика је била, може се рећи,анти - мецена. Она је врло често то у извесној мери
и у другим књижевностима бивала. Али својим негативним ставом, својим често
маћијским ставом она је подстицала мецене појединих књижевних праваца на већи
и благотворнији рад. Не замерам ја нашој критици ни горки ни оштри суд..."
То Винавер пише децембра месеца 1938. године, а могао је то написати и
1948, и 1958, и 1968, и 1978, и 1988, и 1998 - да је, наравно толико поживео!"... Али
им замерам недостатак љубави за књижевност - вели Винавер. Где је оно
благорнодно интересовање за књижевност, где мелем и утеха, где пострек и
сокољење?! И где је онај интимни доживљај кад критичар осети књижевника,
трепери са њиме, схвата га, чува га, брани га, боље него себе. Где је она присна
радост што се појавило дело које нама одговара, које нас хвата за душу, које нама
измамљује крикове срца, које нас је освојило?
Писци су услед овакве критике, услед оваквог непокровитељства и услед
недостатка широке публике дошли код нас у стање нарочите слободе. Они су
ослобођени од стеге широког јавног мнења и стваралачке критике која би
упућивала.
И тако је остајала само уска принудна - мислим школска - и уска
одмакла публика. Наш песник штампавши књигу и продавши је у мало комада,
вршио је утицај до кога је могао доћи под таквим условима. Утицај на пробране
духове. Зле стране ових околности дале би се наводити у недоглед. Али истакнимо
и страну значајну и повољну ; песник је писао слободније но игде. Могао је да пише
без отпора средине. Могао је да изнесе лично и најличније не бринући се око
неслагања са публиком. И тако су утицаји појединаца могли да буду на друге
појединце јаки и снажни. Елиминишући донекле широке масе, код нас је појединац
дејствовао на појединца..."
Није ово место за "запљувавање" српске књижевне критике; нити има
скривене жеље да се она прикује коначно на срамни стуб; овде се пружа отпор
недораслости њене улоге. Једноставно, овде се скреће пажња на њену доследну
штеточинску делатност током читавог ХХ века у српској књижевности. Као по
неписаном правилу, књижевна критика коју су писали писци, који су успешно писали и
друге ствари, подстицајнија је од официјелне књижевне критике... Ситуација се
променила после 1945, што се тиче мецената: Сви писци које је С. И. каталогизовао
и описао у својој хрестоматији - купусари, објављивани су у огромним тиражима, на
то се не могу пожалити, зар не, ни Д. ћосић, ни В. Стевановић? То је била “промена”
дакако за све партизанске комесаре и њима блиске, не и за Винавера, Р. Петровића,
или друге, неименоване... итд.

Књига “Проза промене” својеврсно је сведочанство о мишљењу и постојању
њеног састављача... Уколико је он више стицао позитивних знања о послератној српској
прози, утолико је био даље од тајне уметности прозе. Уколико се више усавршавао
механизам његовог мишљења, утолико му је бивало теже да се приближи изворима
високе прозне уметности. Не споримо му знања; само понављамо да су га донекле
притисла и везала; његово мишљење га је претворило у покорно биће, које је тражило
и покушавало да види у српској литератури “ред”, тобожње законе и норме, који је тај
“ред” установио. Међутим, проблем је баш у томе “реду”, када је реч о послератној
прози и периоду којим се позабавио, тобож откривајући “запретене” вредности...
Његова књига је заборављена због обиља “принудних истина” у њој. Ни он сам,
верујем, више не верује у ту своју књигу. И ту је сасвим налик на већину људи који не
верују истинама религије коју исповедају. Овог аутора требало је питати, онда када је
та књига изашла: зашто му је потребно да многи око њега верују у оно у шта и он
(не)верује? Његове истине из те књиге оспорило је - време. Ту књигу је саставио
службени критичар, официјалац, не ослободивши се претходне хипнозе наметног века и
наметаних писаца истог...
 
28
Да су концентрација духа и памети, и дисциплина морала
у друштвеном и јавном животу, у култури и спрској литератури пре
свега дефицитарни кроз добар део 20. века, па и данас, показује много
тога.
Између стотину других примера то показује, и књиге “Проза
промене” и “Без обланди” - “наративна есејистика новијег датума”
(последња објављена књига С. И.), рекламирана као “преплет”,
књига, у којој се у “кратким есејима преплиће умеће аналитичара и
наратора, нудећи необична виђења низа пробраних и домаћих
књижевних стваралаца, теоретичара и мислилаца”. (Пишући
публицистичку књигу “Без обланде”, идући и сакупљајући, по туђим
сећањима, као по стрњикама, пабирчар - С. И. - не концентрише
свој дух. То што пише није прожето макар и некаквим бледим духом
покајања. Овај човек и писац је изгледа неспособан за то...)
Тврди да сам љут на њега, и очекује да му се верује на реч;
иако ствар стоји сасвим другачије! С. И. је бесан на мене, што
његов текст од прве до последње реченице потврђује. Бес га је толико
обузео да не примећује како се сувише и опасно залетео: лаж му постаје
савезник - не и аргумент! С. И. је мени “недочитано, вратио
петотомно Веледело, чак с писменим примедбама да би ваљало да
се клони бесомучног цитирања (што се канцерозно шири по свим
његовим текстовима, све компјутерски “штеп на штеп”, често
обилно премашујући ауторов допринос), односно да би неке
гњавежне партије, и од по две стотинак страна, могао да баци без
размишљања. И потрудио сам се да све то кажем у пријатељском
тону, на цивилизован начин...”
На другој страни, С. И., у својим делима, не зазире од
“рабљења” цитата. Примера ради, у књизи “Проза промене”, има их
на претек (стр. 18, 36 - 37, 38, 39, 54, 80, 87 - 88, 99 - безмало
читава страница!, 128, 129, 130 - 131, 148, 157 - 158 - 159, 167, ... итд.
(“Вук Караџић”, Београд, 1981.) - Ако сам радо користи цитате, а
они су, рекао бих, и најоригиналнија места и открића његове
магистарске дисертације, зашто мени спочитава то исто? Књига
“Проза промене” прошарана је и самоцитатима, што делује врло
депресивно. Као и “открићима” ове врсте:”Шта је био песник, не
песник уопште, и не песник било када, него песник тик пре но што је
поимање књижевности почело да губи употребну вредност (а то је
процес који још траје)? Тај песник је био, “код нас”, ако се сетимо већ
навођеног Црњанског, “фанатик нових, националних покрета”; идеолог.
Његова радост и радост песме, и даље по Црњанском, основано је
мистична. Радост братства, сродности принудне тајне, међутим
спремне да преокрену свет” (стр. 101). - Када ме сумњичи да сам
постао “нови књижевни идеолог”, зато што доводим у питање писце
које је он под маском научне критике наметао,зашто не наведе и неки
аргумент за такву тврдњу? Публици свог часописа, сугерише да роман
- есеј “Доктор Смрт”, односно “петотомно Веледело” (“Влашка
гозба”) и нису романи, већ... некакве писаније некога тамо који припада
некаквом националном фанатизму... или трећеразредним
латиноамеричким те - ве серијама...То је опет једна подвала и виц, који
ће, можда, засмејати неког његовог вршњака и партијског исписника.
Ко се злом наточи, мора да га на неког преточи.
Лакше је туђе оспоравати, него своје доказивати.Лакше је
завести, него освојити...
 
29
Вратио ми је, de tacto, тротомну “Влашку гозбу”, како сам
тврди “недочитану”. А не некакво фантомско “петотомно Веледело”.
Зар не уме ни да броји; чак ни до пет; зашто је за њега 3 једнако пет,
ђаво можда само зна?
Саветује ми да се клоним “бесомучних цитирања”, “што се
“канцерозно шире” кроз сва три тома “Влашке гозбе”, који он није
прочитао! Толико се залетео, при том, да ствар “генерализује”, па
тврди, да се “бесомучна цитирања”, “канцерозно шире” “по свим
његовим текстовима” - дакле - мисли се на све објављене текстове М.
Лукића, све романе, есеје, књиге песама, и тд.
Шта је уопште стварно прочитао (и како?) од свега онога
што сам написао (изузев есеја које је објављивао у “Савременику” и
два моја романа која је потписао као уредник)?
Ево шта као “гост уредник” “ВЕРЗАЛпреса” хвали, онако кроз
зубе (“Прозаиста Мирослав Лукић је аутентични маштар овога
поднебља, наш пандам Борхесу и Коељу. Његов роман ТРГОВЦИ
СВЕТЛОШћУ наликује на велику бајку надахнуту легендама и митовима
Балкана, старе Европе. Враxбине и чини, магија и ритуали, сусретање
паганског с хришћанским - чиниоци су Лукићевог зачараног света у књизи
која се чита као откровење...”) (полеђина корица романа “Трговци светлошћу”,
Београд, 1998)!


Сачувај ме, Боже, таквих похвала!
Или, рецимо, ово:”Створено у потаји./(...)Нови роман
Мирослава Лукића “Трговци светлошћу” јуче представљен у
“Верзалпресу”./Мирослав Лукић (1950), аутор књига “Земља
Недођија”, “Литургија”, “Ујкин дом”, чуло се јуче, ствара далеко од
медијске халабуке, готово у потаји. Припада оној групи писаца која је
предана и самозаљубљена у сопствени рад. У роману “Трговци
светлошћу” нема историјске горчине, наноса смутних времена, обрачуна
са идеолошким табуима и заблудама. Аутор се обраћа бајколиком и
легендарном наслеђу и ствара ванвремену причу, повест “за сва
времена” “... (део чланка из “Политике”, извештаја са конференције за
штампу)
Какве везе имају “Трговци светлошћу” и Коељо, то само С.
И. и ђаво, знају! Срећом, књижевни критичар Миодраг Мркић објавио
је прошле године дужи компаративни оглед “Сремац, Коељо и Лукић”,
и “појаснио” тзв. сличности и разлике између познатог писца
бестселера, Сремца и мене. Не само да је С. И. манипулисао писцима
које је објављивао као уредник, него је и читаоце, оне неупућене
манипулисао.
С. И. се допадају књиге у којима “нема историјске горчине,
наноса смутних времена, обрачуна са идеолошким табуима и
заблудама”. Хвали, дакле, једну моју књигу “која се чита као
континуирана бајка”. Значи, теза о “бесомучним цитирањима”, што се
“канцерозно шире” “по свим његовим текстовима”, у овом случају не
важи; смешна је, неодржива, апсурдна!
 
30
Манипулација је стил живота Злих волшебника.
Смисао манипулација, нема неке ближе везе са стварним
смислом књижевне критке; пре је то нешто друго: освета.Бивши
издавач и “велекритичар” је решио да смрви једног писца. Не бирајући
средства.Са таквим типом “велекритичара” водити дијалог, полемисати
- са оним који се усудио да “иницира” ваше уништење - има ли смисла?
С. И. тврди да цени себе, да ли је тако? Човек који цени себе, има
самопоштовање не само за себе, него и за друге.Овај писац не само да
се љути на мене, него никако не може да ми опрости једну једину ствар:
условност моје књижевне критике. Коју, наравно, нигде, не
спомиње. Ја сам га заиста хвалио, тамо где је измицао, као песник,
социјалистичкој метафизици. То да ли сам га, поредећи га с
Бродским, или са српским прозаистима, који су се бавили темом
детитоизације, заиста толико хвалио некритички, на штету Бродског
и српских писаца, читаоци ове књиге већ су се уверили, надам се,
прочитавши треће поглавље ове књиге, тј. “ПОРТРЕТ
КЊИЖЕВНОГ ОЛОША”, тј. Corpus delicti 1 - 3.
Док сам ја писао “Религију поезије I - II”, “Архив у оснивању,
1 - 5”, и “Несебичан музеј”, “Студију о наметном веку”, многи су
се наши амбициозни савременици - песници, критичари, писци романа
и књига прозе, наобјављивали свега и свачега. Чак и кад су се бавили
општим проблемима, они их нису вукли “ка ауторитету највиших
моћи”, нису их вукли у “религиозне дубине”.
 
31
Винавер је описао овако књижевне филоксере. “Књижевне
филоксере не рађа свој суд у мукама органскога сазревања и
фумирања, она се коти и размножава лакоћом празних фраза. /
Особитост књижевне филоксере под нашим поднебљем у томе је,
да је пакосна. То долази што су то очајно и на неки (начин ? - М.
Л.) промашени људи, промашени литерати, затровани од своје
неспособности и јаловости. Насупрот Достојевском, код нас су
промашени људи горки, а промашени литерати најгорчи...”
(“Трибуна”, X/ 102, 1. В 1923, стр. 3) Винавер даје и списак
филоксера, најзанимљивија је трећа: “Он детективски уходи поједине
књижевнике: једноме пронађе да нема бркове, другоме да је дебео и
гломазан, трећем прикачи да је неморалан у приватном
животу.(....) књижевној филоксери лако је на основу таквих
полицијских извештаја доћи до закључка да писац не ваља. (...) /
Није се чудити што је филоксера изабрала наше боље редакције. Јер
поновимо то: важност филоксере долази од чокота на коме је она,
а не од ње саме...”
Што је важило за предратне филоксере, три пута више важи
за послератне... оне које је посебно одгајио, као лимунове у чабровима,
тзв. лажни демократизам српских писаца...
Лупеж се узда у клетву, дете у лаж, а жена у плач. Показао
сам да се виц - критика поуздава у лаж, која је понекад бржа од
истине. Дао сам пример једноликог књижевног критичара, који чак не
уме добро ни да лаже!Он се изругује само на туђ рачун, не уме да се
шали, јер ко се шали тај зна да се нашали и на свој рачун!Дао сам
пример човека који призива “трун части”, а ко се, ма и на “трун” части
позивао, част га је оставила! Ко протура неистину за истину - лаже;
критика никад није била лаж!Критичар који истину протура за
неистину, образину носи и лице крије! Језик лажне критике који млати,
на крају све плати!
На примеру једне лажи овде је откривена истина.
Критика која се пише као што се гусани туку док гуске
навијају, бедна је. Више у критици вреди једна уверљива чињеница,
него две лажи. Лажна критика је штеточинска, понекад фатална; а то
се збива кад критичар лаже, лаже округло - да се котрља! Котрљајуће
критике је било превише током минулог наметног века.
Али, истина иде својим путем и нико је никад није могао
зауставити.
Истина се најбоље позна кад се чују оба мишљења. Истину
могу да затуре, али не могу да је победе.

................


Белатукадруз
 
 

Дипломатија стењања, лукавство деликатних, подвала интроспекције

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 04:34   [ Ажурирао/ла 22.01.2017. 08:25 Miroslav Lukić ]

Скицирање  профила Магистра трчомрчологије. Одавде: без обланде:

15
Написао сам следеће (у књизи “Посвећено дрво”):
“...Није дошло време да погинемо, него да видимо ко је какав.
Није ми жао на мало, већ на заборављено.
Није за свињу од кадифе седло.
Није коме је речено, већ коме је суђено.
Не може васкрснути ко није умро.
Не ваља пљувати па лизати.
Мука иде по људима.
Мука душе не вади , но суђен дан.
Сећам се риба крупних у плиткој води : брзо ја замуте.
Много смо имали књижевних мува : и свака је орала волу на
рогу стојећи. Повест нашег издаваштва и наше књижевности је
повест волова и мува. Много је наваљеника, горих од крвника. И сви
се муче као ђаво у плиткој води...И сви су мудрији кад ћуте...
Мудри ко лисице, ко Латини.Мудре будале. Мртвом су курјаку
репину мерили...Злато се у ватри пробира, а човек у несрећи. Од
своје несреће правили су туђе несреће...Постали су чувени, јер се зло
даље чује него добро... Има међу њима врло великих. Да сваког од
њих обесе, донео би кући вешала...
Зашто на те гробове неопојане даље трошити речи?
Препустити их треба Граматици дрвеној мотици. Та грдила, те
невернике, кривоклетнике и изроде.
Родила их је највећа суша на српским њивама, у српском
завичају, па су постали геxави, геxавији од прасади пуних глиста...
ЗАВЕТИНЕ су призивале пљускове, оне хиљадугодишње пљускове,
и муње, што су се повукле као бубашвабе у рупе од светлости... И
призвале су их, не ради себе, него ради дрвета родних,
плодних...Призвале су одгонетке бића и битисања.. Сада
Крстоноше опет могу да крену у поворкама у обилажење сваке
куће, сваког болесника, сваког усамљеног и посвећеног дрвета...
3. март 2002. Београд...”
Ко тврди да има чега нема, тај нема ни оно чега има.
Ко говори истину, не умире од болести.
Ко лако ређа туђе мане, још лакше заборавља своје.
Без истине, заиста, нема ни праве речи. Сваки пут има своју
цену.
Ко се предао сујети да га она зароби, доживеће да га она и
сахрани.Ко се злу, или лажи, на време не супростави, нека се нада
већем злу.
 

16
Шта је стваралачки идеал за С.И.?
О томе би се могао извести индиректни закључак. Пишући о
“Душану Савковићу или судбини народног писца”, вели:”... драги
Душан Савковић5. Његове колумне, репортаже, фељтоне и новинске
чланке са задовољством сам читао и када се нисмо познавали. Упознали
смо се уз колумну Трећи светски рат коју је отпочео у ревији Осмица
показујући да га ни дух ни језик не издају. Од наше дневне новинско
- политичке сцене Душко је био начинио величанствену гротеску,
навијајући додуше за своје али и мењајући, као сваки уман човек,
судове и ставове. Најбољи доказ да је неко изван царства ниских
страсти, да није догматизован и да не робује ни туђим ни властитим,
вазда могућим, непотпуним проценама!Право, бриљантно новинско
перо вично да текст прошара литерарним засадима...” (Срба
Игњатовић: БЕЗ ОБЛАНДЕ, ВЕРЗАЛпрес,Београд, 2001, 175
стр.; (Библиотека за xеп); стр. 128)
Тако пише поводом смрти споменутог “народног писца”
овај чланкописац, “аргат пера”.
Је ли му стваралачки идеал да буде “народни писац”?И
стварање књига без “историјске горчине, наноса смутних
времена,обрачуна са идеолошким табуима и заблудама”?
_________
5“Умео је да прича, али и да слуша друге. Да похвали туђи текст, да каже
шта му се посебно допало. Обично је то била каква добра, језички дочарана слика.
Ефектно место, језичка и хуморна зачкољица. Оно у чему је сам био мајстор, шампион
тешке, најтеже категорије.
У свом Трећем светском рату био је почео да се враћа мотивима властитог
детињства. Отуда, из дубине сећања, вадио је алем - слике. Наговестило се читаво
једно замашно позорје пуно драгоцених детаља, ванредно изнијансираних и
профилтрованих, упечатљивих слика. Био је то нови мајдан који се Душку отворио.
Говорио сам му да би из тога могао да истера бисер - књигу, ронећи у време и
откривајући управо фасцинантне причице оплемењене патином и озарењима какве је
умео да им да.
А он ме порезао опором, исповедном реченицом чију тежину намерно нисам
хтео да прихватим:
- Знаш, неће ми бити тешко да умрем. Ту сам потпуно миран. Ваљда сам се
довољно нагледао свакојаких гадости...
И прешао је сместа на неку другу тему. Па ипак, нисам могао да те исказе
не повежем с причом коју је два- три пута поновио: о томе како је једино имао среће
с продајом права на екранизацију свога Гориле (документарне прозе о “случају
Делон” и Стевану Марковићу) странцима, за тврде девизе.
- Иначе бих - говорио је - сада скупљао гране по шуми.
Гране за огрев.
Била је то његова метафора о судбини интелектуалца, чланкописца,
новинара, сваког аргата пера у нашим просторима...” (“БЕЗ ОБЛАНДЕ”, стр. 131).
 
17

С. И. већ на првим страницама књиге “Без обланде”, пише да
се диви андрићевској врлини - чудесној моћи самосавлађивања;
признаје да јој се “диви, јер никада и никако нисам успео да је се
домогнем, на трајну властиту жалост и срамоту!”
Ако је човек проживео век у обландама, о чему ће писати кад
почне да стари, него о свету без обланди?
Искуство зна: ако се неко определио за лаж или полуистину,
он је изгубио а не истина.Ко једном зло окуси, други пут му се само
привиђа.Ко на превару пристане, није преварен. Ко туђе зубе броји,
нека причува своје.Ко је лагао пре, неће лако престати ни после...Ко
завирује у туђе двориште - вели народ - прво нека погледа како његово
изгледа...
Занимљиву опаску, С. И., написао је и о осветољубљу.
Осветом се освета не смирује. Освета убија и осветника. Па и
- књижевна освета. Показивао сам то на примерима у “Влашкој
гозби”! И у неким другим својим књигама...Ако неко жели освету,
мора, прво да ископа два гроба!
У чланку у коме се диви “уметничкој и етичкој обдарености”
Д. Максимовић, С. И. - истовремено (како наш народ популарно
вели) - “ ц и н к а ” Оскара Давича и Иву Андрића (покојне, своје,
партијске другове).
С. И. карикира “цинкање” Оскара Давича, док властито
“цинкање” И. Андрића, вешто, промућурно и “невино” протура у
“корпи” коју је Десанка добила од Андрића у једној прилици.
То и није ни чудно ни неочекивано за човека који је написао,
црно на бело, да је без врлина.6
Публицистичка књига “Без обланде” започиње чланком
“Скаска о Андрићевом добро закопчаном мантилу”, а завршава се
“Ценом прогреса”, у којој је најјаче место ово:”Јапански древни Кодекс
Бушидо, пак, вели:”Немам мач, сан духа је мој мач”” (стр. 168). У
том чланку С. И. даје поједностављено, врло упрошћено разумевање
тога појма, сматрајући да је идеја “вечног прогреса”, типично америчка
идеја! Не чуди ме игноранција оног правог, изворног, хришћанског
схватања идеје прогреса;зашто би се тиме бавио овај човек, који се
радије присећа УНРИНИХ пакета и некаквог тоалетног пудера?
_________
6 “Пошто живимо у доба присећања и сведочења свих врста, ваља нагласити
да међу онима што нам готово свакодневно у таласима пристижу има и неких надасве
занимљивих.Таква су и она Ериха Коша, Свете Лукића и Петра Xаxића о својеврсном
“Политичко - литарарном салону”, касније названом Петефи - клуб, одржаваном у
Београду, у сали Борбе, у време излажења часописа Нова мисао, и то уз присуство и
евентуално учешће низа партијских угледника, значајних уметника и културних
радника.
Након разговора о историји народа Југославије и модерној физици, потврђују
учесници тих збивања, априла 1953. уприличен је скуп (“... на окупу је била елита
ондашњег београдског културног живота, тридесетак људи. Уз њих било је и неколико
нас младих...” бележи Xаxић) на којем је Иво Андрић читао своје записе о процесу
књижевног стварања. На крају, у дебати, поклопио га је присутни Крлежа опаском у
свом уобичајеном полемичком маниру - да су то забелешке на нивоу пасионаткиња.
Поменути писци који о том догађају данас сведоче наглашавају да Андрић
није никако реаговао, ни на самом скупу, ни у шетњи након њега. Чудесна моћ
самосавлађивања, неуобичајена у нашем поднебљу, опрез или устрајно гледање свог
посла, истрајавање у ставу мимо - од којег се одступа само невољно и у крајњој
нужди?!
(Узгред: врлина којој се дивим, јер никако и никада нисам успевао да је
се домогнем, на трајну властиту жалост и срамоту!(подвукао - М. Л.)Јер колико
год желео да нешто отрпим, никако не реагујући, искаче иаз мене и рогобори, вазда у
таквим збитијима, готово сам од себе, свадљиви балкански “дух” - не спирит већ
сушти шпиритус којим тако радо палимо мостове пред собом и за собом.)” -БЕЗ
ОБЛАНДЕ, Скаска о Андрићевом добро закопчаном мантилу, стр. 5 - 9; 7.
“Сумњам да ћу икога обавештенијег изненадити напоменом да је
осветољубље, тешко, балкански странствено и мрачно, један од “принципа” -
покретача нашег јавног и књижевног живота. Тачније, принцип што почесто усмерава
и “регулише” односе међу његовим актерима, одређујући својеврсна правила игре.
Колико се само пута догодило да ми се организатор неке веле - књижевне
вечери, дебате или гостовања унесе у лице и почне сниженим гласом да набраја имена
осталих позваних учесника, брижно ме питајући имам ли шта против, и да нисам,
почем, с неким од њих у завади. Осећај нелагодности који ме у таквим ситуацијама
обично обузима по правилу отклањам што уверљивим осмехом и тврдњом да мени нико
не смета, да ни против кога ништа немам - а уколико, случајно, когод други има
нешто против мене, онда је то његов лични проблем.
Питање је, наравно, да ли се с овом врстом “пацифизма” доиста далеко
стиже, и куда. Уколико ја лако заборављам озледе које су ми, ту и тамо, други
наносили, питање је да ли и они заборављају којим су се послом бавили, и не љуте ли
се стога још већма на мене, поготову ако их срећем с безлобивим осмехом кнеза
Мишкина?
Није потребна велика мудрост да би се константовало како је заиста знатан
број оних који се на нас гневе због тога што смо били макар недужни сведоци
њихових неподопштина ( истицање - М. Л.) (...)
Није ли ми се, уосталом, згодило да ме, заједно с неколико колега, једне већ давне
године Милош Црњански у београдском Дому омладине симболично уведе, иницира у књижевни
живот, представљајући нас публици као нову књижевну генерацију? У публици је, међутим, био
и писац који је ту врсту представљања и увођења дотад доживљавао као властиту привилегију. И
откуд онда да један оматорели интелектуални и стварни емигрант, макар био и повратник и
знаменит актер међуратне модерне, напросто бане из белога света и њему, правовременом и
осведоченом, закине то освештано право?!
Ваљда с неким таквим, јаросним мислима у глави, Оскар Давичо се демонстративно
дигао још док је Црњански говорио и напустио салу.
Одјурио је тамо где треба, како су волели да кажу савремени совјетски писци и
направио скандал. (...)
И Бог зна у шта би се читаво замешатељство изродило да на вечери није био, и до
краја остао, још један важан сведок. Био је то Родољуб Чолаковић.
Његово сведочење да на дотичној вечери никаквих испада није било у
коначном исходу је превагнуло. Одмах се све смирило. Само је, некако волшебно, несталамагнетофонска трака - тонски запис речи које је (о нама) Милош Црњански тада изговорио. Иникада се, наравно, више није ни појавила. А још увек се, ту и тамо, нађе мемоариста и фељтониста што Црњанског сажаљевају: наводно због ничим мотивисане маније гоњења што га је под старе дане мучила! (...)

А то што ће јој се касније (Десанки Максимовић - напомена, М. Л), при случајном
“тројном сусрету” на улици, згодити да мири Зоговића и Ђиласа, подсећајуући их на негдашње
њихово пријатељство, као и да добије “корпу” од Иве Андрића када га је наговарала да прочита
Ђиласову Бесудну земљу у рукопису (“Незгодно ми је - знаш, Десанка, ја сам члан партије.”),
већ су делови нових прича...” - С. Игњатовић, исто, чланак Уметничка и етичка обдареност,
стр, 13 - 16
 

18
С. И. је писац који није схватио добронамерност чак и
релативно благе критике, која му је упућена. Он сам док је жив, као
и његово дело, неће имати других непријатеља, до оних које је сам
створио. Чињеница да му се, још, ниједна његова књига није вратила,
како сам рече у једној песми, није страшна. Доћиће после нас други,
даровитији и упорнији, радинији, са већом моћи усредсређивања, они
увек долазе; они ће испитивати и проблематично и тајанствено; у
сваком случају ће се трудити да потврде да чак и тамо где је све
деловало јасно и схватљиво, има много необичног, загонетног и
тајанственог. Ти који долазе, сами ће се ослобађати и друге ће
ослобађати власти појмова и својом одређеношћу укидаће тајну. “Јер
извори, почеци, корени постојања - нису у оном што је откривено, већ
у оном што је скривено: Деус ест Деус абсцондитус!” (Л. Шестов:
АТИНА И ЈЕРУСАЛИМ, Београд, Доситеј, 1998, стр. 406).
 
19
Привлаче га речи древног јапанског кодекса (”Немам мач, сан
духа је мој мач”) - као што га је привлачила Андрићева врлина (оно
што сам нема).
Да ли је “сан духа” мач невештог (манипуланта)?
Наши духовни оци знали су добро шта нам је чинити и шта је
прави прогрес.7
________

Исидора Секулић мислила је ове мисли:“Свака духовност захтева огромну
унутрашњу дисциплину, прибраност, а она је у сфери подвижништва (...) Литература
захтева велика одрицања, скоро живљење по неком строгом монашком типику”.
“Област субјективног затвара у себи антрополошке и психолошке појаве; област
објективног појмове правде и морала; а апсолутно у духу чине елементи религије, философије
и уметности.” / “Свако естетско усхићење, и свака животна радост има и акценат
молитве, и скрушености над меланхоличним одређењима земног живота. Меланхолија је
света, она води у мир религиозни.” / “Оно што у високој поезији и прози тежи у моралну
сферу, то је религиозно осећање, које у светости човечјег живота види највиши идеал.”
“Еванђеље лепо тумачи : то су они таленти које Бог сваком понаособ даје, и које
свако понаособ има да врати у колектив. А срди се бог ако неко врати таленте
неумножене трудом и напором, ако у онај извор ништа од себе не дода извора ради
и других људи ради”.

 



20

Поновићу: Не заваравајмо се!! У 20. веку ми нисмо
имали културу која има религиозну дубину; врло је мало
примера културе која садржи непосредну везу са култом, који
је пралик остварених божанских тајни. Не само богоборачком
делу наше интелигенције, него и другима више је била потребна
цивилизација, као оруђе њиховог земаљског царства,
цивилизација, дакле, а не култура, цивилизација која нема
сакрални карактер, по својој суштинској дефиницији. Дакле,
подсетимо се још једном (ако заиста мислимо да разговарамо о
култури уопште и о српској култури): да је култура настала из
култа, да су њени извори сакрални, да се зачела у близини храма
и да је у свом органском периоду била повезана са религијским
животом.
Зар није српска култура 20. века пре израз њеног
неорганског постојања? И зар није злокобно усамљеништво у
српској култури и поезији 20. века?
То је било зато, подвуцимо, што је култура често
бивала само средство политике и економике, само оруђе
благостања, само култура за народ. Ко је имао снаге у српској
култури 20. века да победи свој исконски утилитаризам и какве
заиста културне вредности у том периоду постоје?...
Дискусија о томе не може ником штетити. Мој лични став
о томе је делимично познат; и из њега произилази и став према
тзв. модерној уметности. У врло, врло ретким тренуцима, српска
култура и песничка уметност, тј. по неки песник, били су у
ситуацији да се нагну над БЕЗДАНУ УМЕТНОСТ: да ухвате
природу где снује, пре саме мисли и намере, да је увребају као
ловац, да се забезекну и суоче са својим очајањем и да осете стид
због наше вековне грубости, која нас је пратила још од
памтивека, као аждаја - како се тачно изразио Винавер, гледајући
зањихане трске и устрептале траве, на дрворезима једног Јапанца

(1954).21
Погледајмо, сва та растојања у култури и поезији
Срба 20. века, сва та растојања од туге до радости, од смрти до
бесмртности, чиме су условљена. Критичари и антологичари и
при крају 20. века о томе - ћуте. Не изјашњавају се. Мени то
уопште није чудно. Не чуде ме ни толики превиди, ни неоправдан
заборав.
Велико је било растојање од човека до Богочовека у српској
култури и поезији 20. века. Много има људи, и уметника, чија се мисао
није завршила Богом, па је остала крња, недовршена. Многе су се
"величине" постепено сушиле, венуле, док најзад сасвим нису увенуле.
Што важи за уметникову или песникову мисао, важи и за његово
осећање. Ако се уметниково осећање не косне Бога, временом се
спаруши, одумре све велико и узвишено, а остане ситно,
ништавно... Има нешто страшно у српској култури и књижевности
20. века: а то је што има сувише сланих, горких, страшних велова и
тајни. Туга је бити само књижевни критичар, само књижевни
историчар, само антологичар, само естета, јер то значи, и кад је о
најбољима реч, бити у каравану који никако не може да изађе из
пустиње. Читајући брда антологија поезије 20. века, књижевно -
историјске купусаре, разне јерархије и хијерархије, нисам дао својој
мисли да, на крају, у страшним мукама, издише од глади и жеђи;
тражио сам оазе у пустињама и воду, да душу освежим, и заморену
мисао, ожеднелу, огладнелу. То је оно највише и једино можда
оправдање и за настанак мојих књига Несебичног музеја, али и
Религије поезије I - II, где ја - тврдим - нисам са философима, естетама
и другима, који лутају каравном по бескрајној пустињи...
 
22
“Истина није једна, али се свеједно пробија и кристализује
кроз Време, одређујући свакоме место. Најчешће различито од идеала
и идеалног, али утолико тачније”, тим речима закључује С. И. свој
чланак “Све је било “колико јуче” “(БЕЗ ОБЛАНДЕ, стр. 147).
Повод је античка Грчка, једна европска цивилизација “распета
између атрибута моћи и унутарње опседнутости човековим бескрајем”;
Протагора (који је тврдио да је човек мера свих ствари, насупрот
Платона за кога је мера био Бог); спаљивање Протагориних књига...
“А послушни и осредњи су у свим тим ситуацијама брали
плодове својих заслуга...Код нас у време “црног филма”, потом 1968,
и у читавом низу других ситуација. Одабир послушних и осредњих
изгледа да је прадреван изум. (....) / Када је о еснафској,
професионалној зависти и суревњивости реч (истицање - М. Л.),
ваљало би се још подсетити (Де Крешенцо) и Платоновог жустрог
труда против Демокритових књига. Платонов упорно понављани
предлог био је веома једноставан: све Демокритове књиге ваља да се по
кратком поступку спале. / Међутим Демокрит је имао пуно присталица
и књиге су му биле веома распрострањене. Захваљујући томе је његово
учење избегло пламен и опстало. Можда и та чињеница представља
антиципацију. Прогоњена књига кроз векове се брани расејавањем,
умножавањем...”
Да ли то значи да је С. И. поверовао у моћ истине кроз време?
Да ли причица о “послушнима и осредњима” значи дистанцу од
споменутих? Да ли се С. И. бави истином зато што као и многи други
брине о хигијени своје душе, уверен да је његов разум здрав?Ако је
почео доиста од разума, зашто умишља, измишља и лаже поводом
романа “Доктор Смрт”?
Ако С. И. заиста полази од разума, онда би морао да
прихвати на себе - како вели Л. Шестов “читав низ завета. И први
би завет био: уздржавање од прешироких претензија” (Л. Шестов,
исто, стр. 404)
С. И. није испунио ни први завет, ни остале; није успео да се
уздржи од широких претензија...Његова “истина” је очевидна лаж.8


_______
8 Што се пак тиче тога - шта је истина, близак ми је Шестовљев одговор
на то питање: “ Говорити камењу у нади да ће оно повикати теби као св. Беди -
амин? Или животињама, рачунајући на то да ће их твој дар очарати - јер некада
је Орфеј имао такав дар - и да ће те оне разумети?Људи пак, највероватније, неће
то ни чути: они су тако заузети - они праве историју - зар је њима до истине?
Сви знају да је историја много важнија од истине. Одатле и нова дефиниција
истине : истина је оно што пролази мимо историје и што историја не запажа”
( стр. 404).
Лав Шестов подсећа и на Платонову тврдњу да су “стари људи били бољи
од нас, да су били ближи Богу. Изгледа да је то истина”. Зашто се присећам при
крају ове књиге - Шестова? Због његовог запажања о успесима и неуспесима?
Хиљадугодишњи напори људскога ума нису људе приближили последњој истини,
вечним изворима бића, постојања. “Али, та хиљадугодишња узалудна борба људске
душе и вечне тајне, која ни до чега довела није па је стога многи сматрају
напрасном, може да послужи као залога да неуспеси који се филозофији догађају
неће обесхрабрити људе ни у временима која долазе”, вели Шестов. И додаје да
“метафизика “по самој својој природи” неће, и није ни дужна, да даје истине које
су обавезне за све. (....) тражећи извор бића - постојања метафизика није нашла
општу и нужну истину - позитивне науке су, истражујући оно што је из тог
извора потекло, пронашле много “истина” “.
Зашто мистификује “Влашку гозбу, 1 -3”? Док сам ја писао “Литургију”,
“Ујкин дом” и “Влашку гозбу”, С. И. је писао “Како ми је жаба улетела у уста”
и “Кад смо сви били Тито”, етц. И подстицао је друге писце да пишу књиге без
“историјске горчине, наноса смутних времена, обрачуна са идеолошким табуима и
заблудама”? - Лаж и дрску реч прати и дрски чин. Постоји књижевно мешетарење,
којем се коначно неко мора супроставити. Док погађа неког другог, и највеће зло не
изгледа опасно. Дело се само собом најбоље брани. Пред њим су, пред Делом, све
инсинуације и лажи, вицеви, плитак поточић дечје памети! Кад мистификује, кад
измишља, кад робује греховима прошлости, кад покушава да симулира говор чињеница,
говор истине, да би победио, пред временом увек испадне нешто друго, неочекивано.
Време никога не штеди и време даје задњу реч. Во се познаје по јарму, коњ по седлу,
а очајни и промашени књижевни критичар по глупим вицевима. Дело и писац се од
злих критичара бране, као воћка од воћке, гранама. Читаоци који су читали споменуте
романе, знају, да су они прожети -да се послужимо речима Шестова - новом
дефиницијом истине :” истина је оно што пролази мимо историје и што историја не запажа”.
Зашто пише свашта? Ко за свакога говори и пише свашта, сам је ништа,
зна наш народ. Онај ко то чини, мора да зна и за последице, тј. Ко вука хоће да шиша,
томе маказе остају у руци!
Варајући друге, сумњиви уредници часописа и још сумњивији критичари,
варају и себе. Бруку треба жигосати. Јер, понављам, брука се заборави ако се о њој
не говори и не пише. Ако се књижевно мешетарење и насиље не обузда, прераста у
злочин. Кад један писац нема да каже ништа ново - боље да ћути, него да псује! Ако
реч бившег књижевног критичара не може да увери, Дело може! Кад неко лаже о
главној ствари, зар је важно да ли говори истину о споредној? Ако су романи “Доктор
Смрт” и “Влашка гозба, 1 - 3” осолили, зашто неко који хоће да увери нас или неке
друге људе да има грам части, досољује? Ми не доводимо у питање критику; али ако
свако има право да просуђује, тиме није стекао право да пресуђује! Када један
књижевник не зна куда иде, најбоље је да крене испочетка!...
Ђаво што задоји ни свети крст више не одвоји! Коме је лаж начин битисања,
за њега је проблем истине хипотетичан. Ти који су писали и говорили онако, а данас
овако, сутра и прекосутра ће говорити и овако и онако. Грех прошлости оптерећује нашу
књижевну критику. Грех прошлости носи садашњост и плаћа је будућност...
 

 23

Упознао сам многе боксове пакла српске књижевности 20. века
- састављајући антологију српске поезије истог периода. Тај пакао, то
је својеврсни пандемонијум бирократске књижевности, оне
званичне, најзваничније, једине коју смо имали...
Чланка - “За ревизије у историји српске књижевности”
Владимира Вујића, књижевног критичара и философа, објављеног у
часопису ХХ ВЕК исте године, 1938, када и Винаверов есеј, Одбрана
нашег песништва - присетио се Ј. Пејчић, и поводом њега изнео
аргументе - зашто треба превредновати српску књижевну
прошлост? (Видети Пејчићеву књ. Књижевни свет - критичка
свест, стр. 21, и даље).
Имао сам на уму и сам Вујића, радећи од првог до петог
издања антологије српске поезије 20. века “НЕСЕБИЧАН
МУЗЕЈ”. Том антологијом, практично, отпочет је мукотрпан и сложен
задатак - превредновања, који је стојао пред књижевним
генерацијама - 20. века, које су га избегавале и избегле. Значај те
антологије, првог и другог издања, као и прелиминарне верзије је одмах
схваћен, али она није добила адекватни публицитет у штампаним и
електронским медијима, јер је тај простор увек припадао
повлашћенијима (књижевном олошу, који је однеговао лажни
демократизам српских писаца, који су на свој начин жестоко
критиковали - један песник и један српски монах - Драинац и ава Ј.
Поповић). О томе сам детаљније писао, поред осталога, и у “Влашкој
гозби, 1 - 3”, као и на другим местима.Злодух наше књижевности -
бирократских јуришника на слаба врата - је тзв. “бирократска” или
“социјалистичка метафизика”, порочност расејаности, како би
рекла И. Секулић...
 

24
Ушао сам, чини ми се, смело у песнички лавиринт епохе Хокус
покуса, онако како су ређи песници ушли у свој - лавиринт у коме су
укрштене судбине Старе и Нове Европе. Састављао сам антологију с
нескривеним презрењем наших најбољих људи који су "избегли
напор духовни и не дадоше акценте дубоке ни токове потсвесне.
Наше бекство није било од реалности - и које реалности! - како
неки мисле, него нам је бекство било од стваралачког књижевног
идеала, од интуиције која наилази на ствараоца после очајних
пораза. Дубље сређивање потребно би нам било чак и да смо
рационалисти најсувопарнији, да бисмо кренули даље. А колико нам
је тек оно потребније када је тај "рационализам" маска и случај.
Морамо да оживимо наше дубине - према задатку времена - а ми
чак нисмо ни дошли до наших дубина онај први пут, према задатку
раније генерације у Европи" (Винавер, ОДБРАНА ПЕСНИШТВА,
стр. 665)
Састављајући антологију, са завидним самопоуздањем и
силином критичарско - истраживачког - антологичарског говора,
дакако, и не случајно, мимоишао сам се са сухим и јаловим
рационализмом, избегао сам замке наше званичне књижевности,
најзваничније, грозне и ограничене, ограниченије од бирократије ("бирократија
има своју смешну кочоперност и туробну несавитљивост, и круту
стидљивост, и триста полета и очајања који се укроћују насиљем свесног
стила " - (Винавер, исто, стр. 665).
 
25
Зао дух српске књижевности - јесте “дух” бирократске
књижевности.Који је од почетка до краја минулог века имао своје
истакнуте прваке и представнике. Међу њима није мали број
протагониста-мајстора највештијих манипулација, мајстора сплеткарења,
вештог варања. Њихов таленат за извођење подвала и сплеткарења је
- импресиван!
Много је људи који не виде оно што виде, и виде оно што не
виде.Официјелна критика наметног века, као и наметнути добро о себи
мисле. (И лупежи о себи добро мисле!)
Истину ваља подупирати. Поготову тамо где се лаже, лаже
вешто, округло.Иза сваке лажи провирује намера. Зар је један
српски писац наметног века играо и овако и онако, а да своју
игру није ни заграо?


Белатукадруз

Наставак 1: О исповести као методу

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 03:59   [ Ажурирао/ла 22.01.2017. 08:32 Miroslav Lukić ]

..Нештампани рукописи су понекад опаснији од штампаних. Никако да им уђеш у траг, а они врте, буше, поткопавају темеље друштва. Зато је, можда, најбоље ухватити писца онда када се спрема да дело почини. Само, за то треба имати и телепатију; ништа без телепатије.... Ђорђије Вуковић : ДРУГА СТРАНА, Филип Вишњић, Београд, 1985, 112 стр; проза Поетика и криминалистика, стр. 61

5
Али, да се ми вратимо на главну ствар овог поглавља: на
исповест као метод.
Пишући, од почетка до краја своју БЕЛЕЖНИЦУ, 12,
уредник се држи поетике коју је најбоље дефинисао Борислав
Пекић... Мото на почетку указује у чему је смисао те поетике. “(Чему,
најзад, служи бити дрипац у потаји?) То ће вам створити нове пријатеље
којима ћете надокнадити оног изгубљеног.” Баш тако!
БЕЛЕЖНИЦА, 12 започиње ТЕРАПИЈОМ, па следи
ЕДУКАЦИЈА - У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ, и на крају - ДР.
СМР.
Роман “ДОКТОР СМРТ” је само повод.Уредник је - љут на
аутора романа - смислио виц. Тај виц је и најоригиналнији, у том
памфлетчићу...
Тим текстом уредник - ситни манипулатор и бивши књ.
критичар - једним потезом - “убија” неколико мува.


6
Дакле, да ли се тако прави добар часопис, или један паланачки
ћепенак?
Козе постају необорив аргумент, њихови рогови феномен;
уредник се потврдио, још једном, као добар познавалац балканских
правила, књижевне едукације - у теорији пракси, завичаја, дијалекта,
магистар Трчомочологије!
Легитимишући се, као добар познавалац латиноамеричких
трач - серија, после година и година критичке апстиненције,
критичар открива - сурутку! Да ли је то сурутка исцурела из младог
сира добијеног од млека од јарца Срлета (с обзиром на близину
Бољевца и родног места магистра Трчомочологије), или млеко можда
потиче од оне Братићеве херцеговачке надкозе?


7
Престао сам да сарађујем у његовом часопису, јер сам
покренуо своје часописе. О свом руву и круву. Објављивао сам, дакле,
од првог броја “Савременика”...Доста сам сарађивао у његовом
часопису. Када би се сабрало, све у свему, колико сам објавио у том
часопису - било би за неколико књига. Доста је било, мислио сам,
једанаест година сам писао књижевну критику и приказе - без икакве
материјалне или друге надокнаде...
Ни динара нисам наплатио за своју десетогодишњу сарадњу,
јер сам веровао да уредник као издавач Савременика кубури с новцем.2
Кад већ нисам примио ни динара хонорара за своју скоро
дестогодишњу сарадњу у Савременику, а нисам, ко је у ствари ту коме
чинио, и био доброчинитељ?


8
Бодлер је, обнажујући своје срце, на једном месту
прибележио:”Разумљиво ми је кад неко напусти опредељење да би
проживео искуство служења неком другом опредељењу. /
Вероватно је пријатно бити час жртва час крвник”.

 Не кажем да је као критичар - нула, да га је време прегазило,
као и многе његове оцене, или оне које је он наметао / афирмисао.
Вредновао сам га, највише, као “слободног стрелца”.

_______
2 Власник и уредник С. “изненадио ме је”, међутим, када се побунио што је
часопис “Књижевност” - пред гашењем - потпомогнут с четврт милиона динара
у ратама плус “још осамдесет хиљада. / Толико новца добиле су Књижевне
новине, Књижевна реч и Савременик заједно...” - види бр. Савр. 95/ 2001 - 96/
2002, стр.161 - 162, “Побуна” Вука Крњевића: Глас “праведног Јова” или фитиљ
колатералне штете. - Дакле, добијао је паре за издавање Савременика; на шта их је
трошио? На штампање часописа?У колико примерака?У 100? 50? 150? Којим је
сарадницима исплаћивао хонораре?...

9
То што је побљувао, то су све оне жабе које је у животу
прогутао, горчина и бес.Горчина и бес завидљивца... Кога он то хоће
да увери да има “који грам уредничког разума и зрно књижевне
части”?! Погледајте какво је то поштење, разум и част! Пише, да ми
је “недочитано, вратио петотомно Веледело” (читај: “Влашку
гозбу, 1 - 3”, тротомну књигу),... Ако “Влашку гозбу” није ни
прочитао - како хоће да увери читаоце свога часописа - откуд зна да
у њој постоје “гњавежне партије”, да “бесомучна цитирања”
“премашују ауторов допринос”?Каже да је сачувао копију тог свог
писма, “чак с писменим примедбама”...! Пазите, докле то иде!...Ако је
частан човек, како би желео да представи себе, евентуалним читаоцима
свога часописа, зашто не написа критику “Влашке гозбе”и не објави је,
па ма каква она била?! Јер, као што и сам каже, ја му нисам донео на
читање рукописе, већ три тома објављене књиге! О тој књизи су, пре
њега, писали другачије (афирмативно )- људи који немају никаквих
мрља у биографији. 

Ко су ти оцењивачи, може се видети, на званичној
интернет презентацији “Заветина”...
Да срамота буде већа, у “Влашкој гозби, 1 - 3” има више
обимних есеја, које је он као уредник објавио у “Савременику” минулих
година!3


_______
* Наводим их поименце, редом: 1) “Како је издаја стигла у Русију” (“Влашка гозба
1”, стр.31 - 41) - Како је издаја стигла у Русију , САВРЕМЕНИК плус, бр. 35 - 37 / 1996,
стр. 118 - 126
2) “Речник архива у оснивању” (“Влашка гозба 1”, стр.79 - 84) - Речник Архива у
оснивању, САВРЕМЕНИК плус, 30 - 32 / 1995, стр. 108 - 121.
3) “О синови риђе иловаче или трагом метафизике” (“Влашка гозба 2”, стр.121 - 135)
- О синови риђе иловаче... САВРЕМЕНИК плус, 26 - 27 / 1995, стр. 39 - 49.
4) “Мајмуни долазе?” (“Влашка гозба 2”, стр.256 - 268) - Мајмуни долазе... ,
САВРЕМЕНИК плус, 33 - 34 / 1995, стр. 76 - 84...
5)”КРАТАК ТЕЧАЈ ПОДСЕћАЊА” (“Влашка гозба 3”, стр.9 - 14)-Два
значајна издања Михајло Ал. Поповић Са вером у Бога, Југословенска кинотека, Београд, 1991,
Едиција Српски филм 001; Александар Петровић: Скупљачи перја, Прометеј - Југословенска
кинотека, Н. Сад - Београд, 1993) , САВРЕМЕНИК плус, 50 - 52 / 1997, стр. 117 - 120
6)”АНЂЕО ћУТАЊА. НА СТАЗАМА НЕУТРВЕНИМ” (“Влашка гозба
3”, стр.95 - 126) - Анђео ћутања, САВРЕМЕНИК плус, 58 - 59 / 1998, стр. 63 - 78 

Ако је све то безвредно, зашто је објављивао у свом часопису? Ја наводим само део есеја,
објављених прелиминарно у С., а затим прештампаних у “Влашкој гозби”.
 


10
Инсинуира да сам га побркао са покојницима Зораном
Мишићем и са Васком Попом!Да ли је могуће да се неко толико и тако
дубоко сроза? Невероватно! Да ли је полудео? Чита ли уопште неко та
његова писанија пре него што оду штампарију? Ако је рачунао на то,
да сам ја писац из гета малих тиража, преварио се. Друго издање
антологије српске поезије “Несебичан музеј” објављено је у великом
броју примерака; тамо сам се ја одредио и према Попи, и према
Мишићу, и према стотинама других... Осим тога, све моје антологије
српске књижевности су доживеле и електронска издања, и свако их
може потражити и xаба прочитати, чак и прештампати, и уверити се
- ко у ствари лаже. Ја знам чега се боји овај човек - онога што ми је
усмено говорио уз чашицу о многим актерима послератног књижевног
живота...Ја сам га подстицао одувек, тј. од деведесетих, да оно што
прича и запише као књижевни сведок. Ево, и сада га охрабрујем да
запише своју истину и сведочење о З. Мишићу и В. Попи...
Лаж је кратких ногу... (Лаж се лажју брани - Ф. М. Д.)
И кад смо код антологија и вредновања; нека ме не учи шта
је вредновање и како тече, јер је он доказао, и својим
памфлетчићем, да за то није добар саветодавац.
Када су фалсификатори и укривачи били добри саветници?
У праву је кад каже да “цени себе”, не и када ми тепа “брале”,
имам ја свога брата, хвала!
Позива се на “рукописе”, моје, које чува, “у документацији”!
Замислите, какав је то марљиви уредник! Прави досијее својих
дугогодишњих сарадника! Па је ли он уредник књижевног часописа,
или полицајац? Чега се тај човек боји? Због чега се и на тај недолични

начин “обезбеђивао” од мене? Зар су моји рукописи толико опасни?


11

Ето, можда, делимичног одговора на питање постављено у
последњој реченици, претходног параграфа. Да је “критичар” прочитао
“Доктора Смрти” до краја, открио би то, ако већ нема времена и воље
да чита књиге својих даровитих вршњака.И клонио би се, као ђаво
Крста, инсинуација о некаквим фантомским рукописима!
 
12
Значи, није прочитао а критикује! Довија се да докаже -
највећу лаж на свету - како је роман “Доктор Смрт” “прештепан” “из
нискобуxетских латиноамеричких сапуница”! Каква кратка памет! Па
нису сви читаоци такве будале, каквим их сматра велеумни критичар и
сасма оригинални тумач Трчомочологије - да му тек тако поверују на
реч; зар је мали број оних који ће, прочитавши његову виц - критику,
потражити књиге које “куди”?
Кад такви читаоци буду прочитали “Влашку гозбу”, или
роман “Доктор Смрт”, видеће, наравно, да у тврдњама и куђењима,
феноменолога жабологије, и сасма оригиналног тумача Трчомочологије,
има доста тога - чега нема и никада није било међу “номадима лепоте”.
Сви се његови критички ставови своде на малу освету, која му се, ево,
враћа као бумеранг.
Боље би било да је ћутао, овако је добио баш оно што није ни
сањао да ће добити. И тек ће добијати (верујем) од мојих читалаца
кроз време...? (А и од његових!)
Паметније би било да се окани пословица и коза! Ако му је
већ потребно чудо, онда боље да се позвао на - јарца Срлета, тј. чудо
свога завичаја.”Политика” је о томе известила, и то избиљно...Па
пошто је нашем феноменологу жабологије завичај врло битан,(је л’ да,
тамо црпе градиво за своју оригиналну књижевнокритичковицкасту
жабологију?), нека се њиме искреније позабави у својој парохији! Уста
су му пуна, не више жаба, већ - латиноамеричких серија! Зар се тим
кичерајем у последње време бави сваког поподнева? Има и бољег
начина да се време потроши!
 
13
Замислите, могао сам да умрем а да не сазнам, чиме се све овај
некадашњи перспективни књижевни критичар и ауторитативни
жабогутач бави: телепатијом! Он је у стању да види на толико
километара раздаљине како неко мокри! Магистар телепатије и
Трчомочологије (нове књижевнонаучне дисциплине, која по смелости
превазилази и доктора Винавера, чувенога Пантолога) пребацује ми,
како трчим уз руду, како се - извинте због овога - олакшавам, “у
трку”, “квасећи по другима”, што су зар не, све “тврди”
књижевнонаучни појмови, које су му утувили у главу на
последипломским студијама, зар, који његови ментори?...
Испостави се, после свега, да сам у великој заблуди, када је
реч о тобожњем “књижевном” “пријатељу”! Испостави се да он никада
није уз ветар, него низ ветар; да не трчи као ждребе пред руду, и да
је стручњак да оно чини, као што пас то з.....а у парку стабло, стојећи,
не трчећи! Занимљиво “књижевно” откриће.
Ето чиме је опседнут неко за кога сам мислио да је песник,
кога сам поредио са Бродским: запишавањем!
Да поновим речи којима се завршава мој есеј о “Станици у
пустињи” Бродског, речи над којима се “олакшао”, по кратком
поступку:

“Бродски као да је предосећао, и јесте, да ће пустиња проћи.
А Игњатовић говори о крајњем исходу свеопштег опустошења.
Игњатовић је без разлога веома занемарен песник, али
метафизички песник, упркос томе што се чини да је обележен
бразготинама соц. метафизике, и странице, из пустиње говоре о
човеку који је стављен на искушење, у коме, у пустињи, као песник
није поклекнуо, већ као да је ојачан познатим Христовим
питањем: "Шта користи човеку да сав свет задобије а душу своју
изгуби?"
Овог тренутка повлачим претпоследњу реченицу овог пасуса.

Споменути песник се инаxијски потрудио да ме увери да је, стављен на
искушење, у пустињи, ипак поклекнуо...Због чега? Шта му вреди ако
и сав свет задобије кад је душу своју изгубио?!
 
14
Неразумне речи се враћају као бумеранг. Мислећи да описује
мене, уверљиво је описао самога себе:
"Битнија је потреба онога коме сте некада неко добро учинили
да вам на лош начин узврати или, како је то лепо формулисао С. Ј.,
чиста "наткомпензација", лечење властите психе и сујете.(...) "
Пишући тако, он је (из)губио и оно мало основног
самопоштовања које човек мора да сачува према самоме себи (и према
другима), због чега би требало да буде љут на самога себе. Не љутим
се због инсинуација и измишљотина које је вешто и перфидно
"надробио" у свом чланчићу на свом ћепенку4...
________
* Ово поглавље понело је наслов "Царски рез" зато што је - јунак тога
поглавља, чудовиште (зачето укрштањем феноменолога жабологије, Нушићевог
"државног вола", Остапа Бендера, Феликса Крула, хохштаплера, велемајстора
књижевних ликвидација и мистификација,..... и тд.) - дошло на овај свет помоћу
царског реза, јер се плод заглавио чим је и започео порођај. Мајка - илузионизма једног
пријатељства - је том приликом настрадала, што је била превисока цена да би се
Наметнуто огласило.То чудовиште се убрзо повукло у мишију рупу, где му је после
свега и најбоље место за врисак и одрастање...


 Белатукадруз

О ИСПОВЕСТИ КАО МЕТОДУ

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 03:49   [ Ажурирао/ла 22.01.2017. 08:44 Miroslav Lukić ]

Знате ли ви, можда, нешто о удови коју је убиоРаскољников? Ја не знам ништа. О Раскољникову знам све, о старици ништа. (...) О Нерону знамо више него о властитом оцу, за хришћане које је бацао лавовима знамо само да их је било - много.Издате најбољег пријатеља. Ви сте јунак те жалосне приче. Пријатељ је само повод. Ако сте оштроумни и следите дух времена написаћете о томе исповест. Пошто сте већ рђави, постаћете још и познати. (Чему, најзад, служи бити дрипац у потаји?) То ће вам створити нове пријатеље којима ћете надокнадити оног изгубљеног. Можете варати, лагати, обмањивати, само нам кад будете ухватили мало времена објасните ваш систем, и реците нам нисте ли можда имали каквих неприлика са савешћу. Добро је имати их, не, разуме се, такве да вас у неподопштинама омету, него тек толико да вам ове не полазе за руком баш сасвим лако.  - Борислав Пекић:ИСПОВЕСТ КАО МЕТОД

... Знам да руски лажов на сваком кораку лаже, некако и сам
не примећујући, тако да нико то не примети. Шта се догађа: чим
човек слаже, и то успешно, он се у то заљуби и укључи неку
анегдоту у несумњиве чињенице свога личног живота и поступа
потпуно по савести, јер сам је у све поверовао; та понекад би било
неприродно не поверовати.
“Ех, којешта!”, рећи ће ми опет. “Безазлено лагање,
ситнице, ништа од светског значаја”. Нека! Ја се и сам слажем да
је све безазлено и само подсећа на племените црте карактера,
рецимо на осећање захвалности. Ако су вас слушали док сте лагали,
дајте нека мало лаже и слушалац, макар тек из захвалности.
Деликатна солидарност у лагању је безмало основни услов
у руским друштвима - на свим руским скуповима, на вечерима, у
клубовима, у ученим друштвима и другде...
Ф. М. Достојевски: НЕШТО О ЛАЖИ


Због чега писац, познатији по жаби која му је улетела у
уста лаже, од почетка да краја? Зато што жели да остави посебан
утисак на евентуалне читаоце свога часописа, да им причини
задовољство? Или лаже, зато што и сви други лажу? Или можда лаже
јер је повређен? Код других народа, у већини случајева, лажу само
ниткови - како вели Достојевски. Ниткови “лажу због практичне
користи, што ће рећи директно с поквареним намерама...” А у Русији
лажу - вели даље велики писац - “из чиста мира, људи уважени и с
поштовања достојним циљевима”. Достојевском је 1873. године
“изненадно постало јасно да је у нас у Русији међу образованим
људима немогућно наћи човека који не лаже. То је зато што у нас могу
да лажу и веома поштени људи”.
Руско “лагање” подсећало је Достојевског “на чињеницу” да се
Руси стиде “себе самих. Заиста, сваки од нас носи у себи неко урођено
осећање стида због себе и свог сопственог лица, и чим се нађе у
друштву, Рус се труди да буде неко други а не он сам, и свакојако
настоји да добије и неко друго лице - а да оно своје у том моменту
сакрије”.
Српско лагање је слично руском. Нарочито међу књижевним
олошем постоји природна склоност ка извртању, лагању и
надлагивању, потреба да се сакрије оно своје од Бога дато лице и да се
начини неко друго, туђе, несвоје. А све је то због комплекса - дубоко
усађеног убеђења да су лице и важност коју, у датом случају, дати
индивидуум има, ништавни, чак комични, па је изгледа потребно узети
неко друго лице, арлекина, пеливана, или ликвидатора по кратком
поступку; тако да га свет не препозна. Достојевски је уочио једну веома
карактеристичну црту свог тог рђавог стида због себе, и свог тог подлог
негирања себе, који у већини случајева представља нешто несвесно,
конвулзивно, несавладиво; приметио је да се у својој свести Руси - чак
и највећи негатори међу њима - “никако не мире лако са својом
ништавношћу, и обавезно захтевају поштовање према себи: “Та ја сам
у свему као Енглез”, расуђује Рус, “па, према томе, и мене би требало
поштовати, јер све Енглезе поштују”. Два века се изграђивао такав тип
према обавезном принципу који је тада прокламован у нашем друштву:
никад и ни по коју цену не бити свој, узети друго лице а на своје
пљунути, стидети се себе и трудити се да не личиш на себе - и резултат
је био потпун..” Елем Рус је желео да што пре постане Француз или
Енглез, “како би и њега у свему прихватили за таквог који се нигде и
никад не стиди свога лица”. А овај Србин, о коме је реч (није усамљен
у томе) пожелео је да постане неко други - можда Михиз (с обзиром
да се послужио његовом терминологијом, “Роман рађен брзо,
журајиво”) - онај критичар што се формирао у (београдској) Симиној
улици, да не наводимо број (зна се који је).
Он је одлучио да у очима читалаца свога часописа буде
победник без мегдана!Његова смелост не зна за границе, кад осети да
је пред публиком, он као да више нема сумње у свој ум, ни у своју
упућеност. И он је публику свога часописа, симулирајући као и сваки
вештији говорник с нешто пристојних манира строгост мртвог
критичара, могао да убеди у шта год хоћете, и да је бело црно, а црно
црвено. Он покушава да убеди своје читаоце да ми је - поред осталих
ствари - пружио разлоге да будем на њега љут...
А у ствари, опет прича прича о томе, како му је жаба поново
улетела у уста.
Када сам га упознао пар година након што се питао да ли му
је жаба улетела у уста1, и уверио га да јесте (свако може да се увери
ако отвори његову споменуту књигу на страни 123; где једног свог
опонента - Б. А. - назива “хитрим мајмуном”) опет је прогутао једну
жабу (он је увелико већ био испекао тај занат гутања жаба).
1
Разлога за моју љутњу на ту особу - познатију по жаби
која му је улетела у уста - како сам каже - “извесно има”.
Те разлоге ми није “пружио” “у довољној мери” “када” ми је
- како се хвали - “недочитано, вратио петотомно Веледело, чак с
писменим примедбама да би ваљало да се клони бесомучног
цитирања” етц.
Ни када инсинуира да сам му - “за објављивање у
Савременику - нудио текстове у којима” га поредим “с Бродским, и
то на штету Бродског, или са готово свим нашим прозаистима
забављеним "вуненим временима", такође на њихову штету!”
Ни када уверава евентуалне читаоце “Савременика” да сам
успео да га побркам “са Зораном Мишићем, с Васком Попом... и
многим другима”.
Ни када ми пребацује да сам незахвалник (“Битнија је
потреба онога коме сте некада неко добро учинили да вам на лош
начин узврати или, како је то лепо формулисао С. Ј. , чиста
"наткомпензација", лечење властите психе и сујете”), што је тачно
баш таман као када би неко устврдио да је Он, писац познатији по
жаби која му је улетела у уста - потомак јарца Срлета!
_______
1 “Да ли је жаба и мени улетела у уста?” (“Како ми је жаба улетела у уста
или о самосазнавању”, Београд, стр. 131 - 132.

- Каквог, бре, јарца Срлета?!
- Цитирам:"Чудо природе код Бољевца. - ЈАРАЦ КОЈИ ДАЈЕ МЛЕКО.
Расни јарац Срле, пореклом из Бугарске, почео је однедавно свом
власнику Крсти Војнићу из Бољевца да даје и млеко - литар до два дневно.
Ем што Крста Срлета припушта мештанима на козе - ем још и млеко
добија. А све је више и радозналог света који долази да види ово чудо природе.
- С. Тодоровић".
- Али, какве везе има јарац Срле са С. И. ? - упитао ме пред
српску нову годину 2005.- телефонски, земљак, и редовни читалац
најновијег броја “Савременика”. - Због чега се смејете? Ради се о озбиљној
ствари? Због тога су некада излазили на двобој?!
- Ха, ха, ха!... Јарац који даје млеко, до два литра дневно, на истоку
Србије, плус онако импозантан Маузолеј на Лорету , на западу Србије!
Да ли то још има негде на свету, реците?
Ето два симбола са којима Србија и Балкан улазе у 21. век:
НЕПРОЛАЗНО,
НАТПРИРОДНО:
Маузолеј на Лорету и бољевачки јарац Срле!
Србија је земља феномена, и многе од њих, изгледа, нико
никада неће моћи да разреши...
- Али, какве то везе има са текстом из “Савременика”, који
сам ти прочитао? Не разумем!
- А какве везе имам ја са козама на које се уредник позива у
свом памфлетчићу? Прочитао си ми малопре, козе су му, и њихови
рогови - важни аргументи! (“... ако лаже коза, не лаже рог : ено тих
рукописа у документацији, макар као сведочанства да имам који
грам уредничког разума и зрно књижевне части!” )
2
Неколико дана после тог телефонског разговора, набавим у
некадашњој књижари МС нови број “Савременика”, и уверим се да
има доста феномена и пацијената, које нико не би могао излечити, па
ни Доктор Смрт, у Земљи Недођији!
Видим да је уредник “Савременика”, “узнапредовао”, у
међувремену (мислим, од оног времена када сам последњи пут објавио
нешто у његовом часопису, есеј “Легенде о књижевним илузијама...”-
стр. 47 - 63 - двоброј који је имао за тему, тобоже, Нове
стваралачке праксе 2001/ 2002. Примери, преиспитивања: 95 / 2001
- 96/ 2002), да је стигао до - “феномена”. До “едукације - у теорији
и у пракси”.
Да га ипак цитирам. “БЕЛЕЖНИЦА, 12”, одломак
“ТЕРАПИЈА” : “(.....) расправе које водим Бележници у основи су
диспути, монолози, преиспитивања и сумирања, макар негативног
искуства, пре но било шта друго. / Био бих истински зрео за
посматрање и лечење уколико би ме читалац уловио да се у тексту
који исписујем управо као терапију острашћено разрачунавам с било
чим што нема смисао феномена, појаве или макар
“карактеристичног места”, приказа прилика и времена
(укључујући, неизбежно, и односе међу људима, савременицима).
Ова “терапија”, извесно, не спасава свет него свест и, макар
привремено, мене самога”. (Срба Игњатовић : БЕЛЕЖНИЦА, 12,
Савременик, 119 - 120/ 2004 ; 120 - 141 стр.; стр. 120 )
Ето “трагова” који се не могу избрисати и које не може
завејати снег. Није имао среће ове зиме, није! Ево зашто не воли цитате
и цитаторе - сину ми у глави - док сам све то читао...
3
Ево одломка из писма, онога којему је, опет, жаба улетела
у уста ( стр. 120) : “... Одакле Вам, онда, идеја - коју по други пут
невероватно тврдоглаво саопштавате - да се од Вас тражи да
претплатом ’обезбедите’ објављивање својих песама? Од вас се
напросто ништа није тражило. Само сте били понуђени -
обавештени о могућности претплате као и стотине других
читалаца и сарадника. Зар Ви заиста мислите да часопис доноси
искључиво радове оних који су се на њега претплатили, и да је то
’уређивачки критеријум’? Слобода, да не кажем грубост,
неотесаност, или и нешто крупније, у комуникацији с човеком који
је од Вас по прилици знатно старији, и о коме очигледно мало
знате, али вас то не спутава да његову интелектуалну етичност
доводите у питање, огољено говори о Вама и о Вашем карактеру.
(...) А сада одох да даље наврћем, а не ’окрећем воду на своју
воденицу’, ваљда не бих ли Вама, мени непознатом младом човеку,
нанео што више метафизичке штете(....) “
Тако изгледа уредникова едукација у пракси!
Грлат је, кад је у питању, туђ карактер, карактер неког другог.
Што се из наведеног цитата да видети. И тврдоглавији је и упорнији -
и од тог непознатог младог човека - када је, како сам потврди, реч о
навртању, а не ’окретању воде на своју воденицу’.
Какав је карактер овог “јунака”, који верује да је ова и оваква
’врста’ његове “едукације” “неопходна”, “у нашим приликама”?


4
“У некој већ давној згоди - има томе ихај година - таљигао
сам се знаменитом шеснаестицом из градског центра пут
Карабурме. Одабрао сам место нешто испред средишње платформе
дуплог полупразног аутобуса и ту се, стојећи, укотвио.
На једној од успутних станица у аутобус су се попела два
момчића. Обузета властитим разговором нацртали су се (како вели
градски жаргон) тик испред мене, при чему ми је један од њих
готово забио лакат у нос.
Мој први рефлекс био је да се цивилизовано повучем,
уклоним унатраг и на тај начин отклоним могућност да на некој
кривини или при уобичајеном цимању возила након семафора заиста
зарадим ударац лактом у лице. Већ у другом тренутку сам се
изнервирао и помислио да одржим врућу говорну лекцију о
понашању у јавном превозу, односно да покушам да је саспем у слух
безобзирном момчуљку.
Инстикт је, међутим, био бржи од сваке рационалности:
изненађујући и сам себе, схватио сам да сам већ из све снаге
распалио по том лакту што ми је врлудао испред носа! Била је то
практична едукација, у нашем народу ефикаснија од ма које речи...
- Лудак! - рекоше момци углас и склонише се на пристојну
раздаљину” (исто стр. 121).
Уредник, елем, признаје да практикује насиље. Тако изгледа
његова “едукација - у теорији и у пракси”.
(Затекао сам се једном, деведесетих, на сајму књига, у
близини штанда “Апострофа”, када је применио своју “едукацију - у
теорији и у пракси” над нешто старијим песником из унутрашњости -
Ж. Аврамовићем. Песник је - понижен и увређен - поцрнео у лицу
као земља...)

Аутопортрет са штитом и голубицом

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 03:38   [ Ажурирао/ла 15.06.2016. 17:21 Miroslav Lukić ]

Природан отпор официјелној и углавном ретроградној  тзв. савременој књижевној критици, наметачкој

Напишем ли да је критика већине модерниста (као и
"постмодерниста") - безбожна, могао бих себе довести у неугодан
положај, кога се иначе не прибојавам, да будем прво погрешно схваћен,
затим анатемисан, "угушен" (ликвидиран). Мени је одувек деловала
неразумљиво, неубедљиво, досадно. Колико они знају, али доиста знају:
ШТА ЈЕСТЕ И ШТА НИЈЕ ПОЕЗИЈА?
Написао сам о томе књигу у два дела: аутобиографски и
теоријски. У првом делу сам испричао како сам постао, поред осталог,
доктор религиозне медицине, а у другом како сам постао критичар.
Суштински, оба осврта на исту тему, представљају згодан повод и
прилику за увођење у поетику Свечовека, Свесмисла и Свевремена. Та
књига, пружила ми је прилику да јасније сагледам неуравнотеженост
уметника ХХ века, посебно на овим балканским и српским просторима,
али и европским и светским: и не само уметника, него и човека уопште.
Стојећи на граници два света, не могу да не видим: тежа овостраног
вуче себи, тежа оностраног - себи, а човек посрће, спотиче се и пада.
Штета је, када је реч о онима које називају српским бардима, великим
песницима ХХ века, што нису били религиозни уметници; неки међу
њима су осетили да је човек позван да буде зглоб овостраног са
оностраним. Неки су то и пробали; пробали су кроз науку и
философију, кроз поезију и религију. Међутим, нема уметника/ песника
код кога се пробудило осећање бесконачности (присутно у сваком
човеку!), пробудило у правом смислу речи и пројавило кроз религију.
Код многих је остало успавано, дајући места нерелегиозности,
индиферентности, атеизму. Могу ли се назвати великим, битним,
вредним памћења песници, код којих је доминатна нерелегиозност и
атеизам? Они код којих је космичко - осећање бесконачности
наркотизирано солипсистичким егоцентризмом? Религија и религиозно
су важни јер кроз њу човек и уметник, песник, проба да нађе своју
равнотежу у васиони, како не би онострано преценио на рачун
овостраног, или обрнуто. Не говорим о луксузу, химерама, апстрактним
стварима. О неприродним. "Има нешто у човеку што не може да се
уживи у овај тридимензиони свет, у категорије времена и простора. То
нешто налази свој израз и свој језик у религији. Кроз религију човек
побеђује геоцентризам и покушава да антропоцентризмом савлада
егоизам..."
Религија продужује, проширује, продубљује, обесконачује
човекову личност. Лепо је српски духовник Ј. Поповић рекао: "Кроз
религију човек се бори за шири круг реалности, за смисао
надрелативни, за циљ непролазни, за оптимизам неугасиви, за
бесмртност блажену..." Дух уметности будућности и културе
будућности, православне културе, и православног, богочовечанског или
свечовечанског реализма, не заснива себе на човеку, као хуманизам
који је засновао себе на вулканима, који раде већ столећима, и који
разносе и затрпавају неумитно пепелом европског човека.
Дух православног, богочовечанског или свечовечанског
реализма темељи се на благодатном и органском сједињавању Божјег и
човечјег, небеског и земаљског. Прва реалност у духу православног
реализма јесте Бог, Христос, друга реалност највећа после Бога - човек,
његова бесмртна душа, његова личност...Првак или апостол
православног реализма, Фјодор Михаилович Достојевски, знао је за
реалност бесмртности душе; знао је да је бесмртност душе главни извор
свих непролазних вредности људских. ( "Идеја о бесмртности јесте сам
живот, живи живот, његова завршна формула и главни извор истине и
правилног сазнања за човечанство", мисао из Дневника писца)
Ту се можемо зауставити уз једну узгредну опаску, да су све
ствари које сам написао, настале у једном неописивом контексту, у
времену - сурвавања мисли човека и уметника у псеудореалност, у
противбиће, у небиће. Главни јунак тог времена или епохе Хокус
покуса, није само Карл Маркс, Лењин, Троцки, Стаљин; они су више
налик на лутке - лутке у колосалној фабрици лутака. Прави и
најмоћнији јунак најпотпуније и најстрашније псеудореалности је
Сатана, Ђаво (ђа- во, во - ђа).

 Он је прави представник најоштрије
откинутости и највеће удаљености од Бога. ...Кроз ту књигу је
проговорила Друга Србија. Не морам више да пишем сличне књиге.
Није ли то књига коју је одавно требало написати? Није то књига -
пророка. Ни књига коју је саставио јуродиви писац самозванац у
часовима просветљења. Та књига је дуго сазревала у мени... Запутио
сам се путем Друге Србије, пишући ту књигу, путевима одавно
зараслим у траву. Не као пророк. Пророци су већ били и прошли,
показали су пут; син Божји је дошао да буде пут. И ко је хтео за њим
да иде, тај није могао ићи за њим само ногама, но и својом душом, и
свим срцем, и свим умом својим. Дуг је тај пут, знају упућени
(богоносци), и пашће од умора ко се само у своје ноге узда..
Направили су политичку фарсу од Србије и гурнули је у још
дубљи суноврат. Три Србина - седам партија...Партије ничу брже од
печурака, таква ће демократија потрајати колико и врбов клин. Друга
Србија је изнад те, и сваке друге партије, изнад сваке политике. А
поготову изнад политике у којој се уједињују: страст, лудост и
амбиције. Јер кад се те три ствари сједине, онда настаје пакао, коју ђаво
и његови изабраници називају љубављу...
Данашња и официјелна Србија врви од генијалних открића:
међу којима је најпознатије откриће воде. Гадим се шпекуланата, ћифта,
ситних душа, шкарта. За кога данас да кажемо да је мученик праве
вере? Кога да назовемо овде мучеником добре наде? Ко се овде моли
Богу за нас? Попови?


*
Ипак, истина Друге Србије није прича о смрти, о пропадању,
успркос свему реченом и написаном! То је идеја која извире из
безгрешности - безгрешни не умиру!
И ако умру због туђих грехова, оживе. Безгрешност значи
много живота, грешност - мало живота. У данашњој Србији, успркос
толиких ватромета и спектакла, рецимо, ове ноћи, има тако мало
живота. Док ово пишем, у поткровљу, сигурно је барем десетак степени
испод нуле. Али, ја пишем, мене греје оно мало живота. Јер живот је
важан, увећавање живота. Тамо где има живота, а у Другој Србији га
има, грех и болест га не могу разјести, али га могу потиснути и заузети
његово место. То се догодило. Због тога је Друга Србија - друга.
Ако има некога, коме ће пасти на памет помисао: па есејиста
је прави богомољац, нека мисли тако. Свако има право да мисли што
хоће! Ја верујем да додир с Богом чисти од греха; додир с Богом лечи
од болести и избавља од смрти... Припадам војсци војника живота. Не
четама војника смрти. Јер, речено је: Где се помешају живот и смрт,
смрт је победилац! Не једном су ме преварили - војници смрти,
уверени да су војници живота. Људи грешни и пуни самообмана. Горди.
Рођени насилници. Што су век провели изгонећи ђавола ђаволом.
Многи пријатељи су ми постали непријатељи, јер нисам препознао на
време змијски израз у њиховом погледу. Другу Србију не могу
преварити. Не једна ме жена преварила; и последњи сазнах за превару;
све су биле нечисте. Нечисти духови долазе од таквих жена, из
нечистоте њихове душе излазе духови нечисти, из тврђаве њиховог
срца. Другу Србију су покушали да сахране војници смрти. Али, Друга
Србија има своје праве војнике живота.
Нису опасност за Другу Србију војници смрти, већа опасност
су - нечисти духови. Нечисти духови се непрестано баве произвођењем
болести у унутрашњем човеку и у спољашњем. Грех је семе болести и
расте бујно као коров. Премного их је, и множе се неописаном брзином.
Речено је: Не множе се они из међусобне љубави но из паклене
себичности. Нити они осећају ма какаво блаженство од свога постојања.
Борба за право и првенство испуњава све њихово време.
Тешко човеку, који постане њиховим бојиштем...
Другу Србију су поразили нечисти духови. Друга Србија је
далеко од своје прве и праве победе! Међутим, то не би требало да
обесхрабри војнике живота, праве борце против нечистих духова. Син
Девојачки, Син Божји је, зар не, савладао нечисте духове, показао пут
победе?
Војницима живота, чистим духовима - није потребна жена. Већ
лествица. Да се попну из провалије у коју су запали. Да побегну из
хладног загрљаја сабласти. Девојка је - кажу богоносци - лествица. Она
пали небесну свећу у тами војника живота, и показује пут. Она је
видовита, и зна и оно, што су војници живота заборавили. Она зна
тајну неба и слабост нечистих духова, који представљају неку моћ само
према земљи. Девојка и небо на њих гледају као на унапред савладане
злом својим. То зна и Друга Србија.
И то знање ће донети њену прву победу.

(стр. 164 - 172)

Белатукадруз

Имагинарни интервју као индиректан повод и окидач?

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 03:16   [ Ажурирао/ла 22.01.2017. 09:20 Miroslav Lukić ]

 Зашто Игњатовићу, као писцу икритичару, гледате кроз прсте? Критичару који је омогућио толике књижевне мутанте? Да ли Вас је Игњатовић купио тиме као уредник:чиме, како? Не морате одговорити, ако не желите...

….

(Ево тих питања. - ... Пишете и говорите о стварима о којима
се ћути, не бојите се замерања; понекад, ваша критика делује као смела
авантура Због нечега сте болећиви, ипак, према неким савременим
писцима. Да будем директан : врло афирмативно пишете о једној
осредњој књизи С. Игњатовића, у којој има и проблематичних места.
И врло похвално пишете о другој комерцијалној Игњатовићевој књизи,
о времену кад су сви били Тито. Зашто Игњатовићу, као писцу и
критичару, гледате кроз прсте? Критичару који је омогућио толике
књижевне мутанте? Да ли Вас је Игњатовић купио тиме као уредник:
чиме, како? Не морате одговорити, ако не желите...
Ако бих одговорио само на ово последње питање, одговор би
био подугачак. Да одговорим на најнепријатнија питања. Није ме
Игњатовић ни на који начин купио. Не. Из те његове генерације, ја
сам све друге упознао пре Игњатовића (Савића, Јосића, Стевановића);
Игњатовића сам упознао, не док сам студирао на Филолошком, не као
уредника КЊИЖЕВНЕ РЕЧИ, него много година касније, почетком
деведесетих, у једној београдској кафани...Знао сам ја да Игњатовић
постоји, као писац, и пре тога. ... Тако је почело наше познанство
деведесетих. Повукао се као критичар... Верујем да спада у важне
књижевне сведоке нашег послератног књижевног живота; а његов
роман - оглед треба читати и као неку врсту исповести, која није
изведена до краја. Не знам када сам престао да му шаљем моје нове
ствари? Као слободан стрелац, када је то заиста био, Игњатовић је
занимљив писац, и припада зони преливања, коју има неке шансе. Две
његове студије треба критички прочитати, пре свега о тзв. прози
промене, и студију о поезији песника Флоре (уз изабране песме
Флорине)... Мени није потребна подршка као писцу, подршка ма које
врсте, ни Игњатовића, нити било кога другога. Довољна би ми била
подршка читалаца.
Игњатовић је објавио своју магистарску тезу, ПРОЗА
ПРОМЕНЕ, о другим писцима, о другим актерима, са којима ја немам
додирних тачака. Ја многе од тих актера, својим ангажманом, доводим
у питање... Надам се да сам одговорио на оно што те је занимало; али
ако мислиш да је одговор непотпун и дипломатски, можемо наставити,
кад се видимо, разговор на ову тему. Надам се да си се уверио и
ослободио једне своје предрасуде да ја идеализујем Игњатовића. Не;
али, он је некако најлошије прошао из читаве те његове генерације, и не
само његове, коју је афирмисао, наметао; људски је имати разумевања
за то... Ја сам оштро писао и о ЈЕКСЕРАШИМА и о ДЕЦИ
СТРАВЕ, слажем се са тобом да данас није згодно подсећати ко су
све они у нашем јавном, културном и књижевном животу; понеке сам
именовао. Многи су се пресвукли. Питајте Игњатовића: ко је више
могао да попије, он или Попа, и зашто није написао књигу о Попи...
Питајте га да вам прича, реално, о покојном Зорану Мишићу. Можда
ће хтети да вам исприча? ... Колико је стваралачки развој, Игњатовића,
као писца текао повољно? - То би, опет, била веома дугачка прича.
Која је разлика између, рецимо, Љубише Јеремића, Ђорђија Вуковића,
Александра Илића, Радивоја Микића, Александра Јеркова, Јована
Пејчића и С. Игњатовића, као критичара? За мене је био занимљив
када се од споменутих одвајао. Међутим, Игњатовић већ дуже време
не пише књижевну критику... Живи од старе славе критичара...
Написали сте много бољу, књижевно уверљивију књигу од
ваших претходника, па и С. Игњатовића. Ухватили сте се у коштац са
свеобухватном критиком југословенског и европско - светског
монолитизма. Вођени, пре свега, духом Свеистине,написали сте
незаборавне и истините странице о вечним контролорима писања и о
избегавању наших писаца да дају целовиту истину.Што се каже, дошли
сте мечки на рупу. То ни један од писаца, које сте макар из сенке
потенцијалног критичара подржали (Ковачевић, Селић, Игњатовић)
није учинио.
- Нисам баш сасвим сигуран да ми је јасно твоје питање до
краја. Моја оцена Игњатовићеве књиге КАД СМО СВИ БИЛИ
ТИТО је условна. То је књига артистичније и срачунатије и позније
писана од књига М. Селића и М. Савића. То је књига, која није
коштала много Игњатовића, напротив. Она је донекле занимљивије
писана од споменутих претходних. Међутим, не може се поредити, ни
са ДЕЦОМ АРБАТА, а некмоли са ДОКТОРОМ ЖИВАГОМ.
Томе Игњатовић још није дорастао. Књиге, писане на комерцијалну
тему детитоизације, кад се без последица могло стати мртвом вуку на
реп, такве књиге ће бити заборављене и већ су заборављене. Међутим,
неће бити заборављена тема разарања Трећег рима у поезији. Два
песника који су се том темом бавили директно и индиректно, у своје
време, сносили су последице: Ђого, и Александар Лукић. Остали,
ФЛОБЕРОВИ ПАПАГАЈИ, па, њима је био важан шићар.
Ушићарили су, свако на свој начин... Да завршим овим: тзв.
књижевним позориштем сенки доминирају - ФЛОБЕРОВИ
ПАПАГАЈИ. Немам међу њима пријатеља, а ни достојних
непријатеља. - То је било све...)
(128 - 130)
 
Овде нема књижевне критике; овде и официјелна критика и
награде нечему другом служе. Али, треба рећи за потомке: споменута
књижевна награда толико је срозана и не вреди ни лулу дувана, јер се
у ствари намешта телефонским каналима, и неким другим. Сем тога,
сви писци који су је добили, од првог до последњег, и нису тако велики,
како брује наше парохијске новине. Ниједну од тих награђених књига,
ево, само после шест година, не чувам на полици изнад свога радног
стола. Та награда са именом познатог писца, у суштини, има један
једини циљ: да мистификује, да надувава књижевне балоне. То треба да
се каже, због оних који су још живи и верују да су нешто посебно: и
лауреати и њихове награђене књиге припадају оном што ја зовем шљака
историје.
Дакле, и ова награда, као и многе друге, само је то и ништа
више: српски парохијални тзв. књижевни оскар.
Бацање прашине у очи. То чине људе, које у овој књижевној
парохији сматрају критичарима, који су написали и по неки успели есеј,
али који су у основи пристали на нешто тривијално.
Овом, и сличним књижевним наградама, официјелна књижевна
критика, која је само полуга владајућег режима, у ствари, покушава да
држи на узди - праве и истинске, независне и неприлагођене писце.
(стр 145)
 
.....Небеска Србија, тј. заблуда тако названа, то је оно што
смета остарелом писцу. Да ли је он представник оне друге, непознате,
потискиване и скоро угушене Србије? Да ли је он дорастао тој великој
идеји? Сумњам. Чим га је обрадовала толико та књижевна награда, која
је од почетка била шљаштава и напирлитана камуфлажа владајућег
политичко - културног естаблишмента. С душом у носу, оперисан,
склон спиритистичким сеансама, писац је потврдио више свој
спиритистички, него књижевни ангажман.. И за тако шаролику
публику, било је потребно мало више разумности. То што је лауреат
одрецитовао, то је привидна разумност, политички коњуктурна. Као
таква она није постулат бића и живота. Међу онима, тј. духовима који
му се привиђају да стоје крај њега, Маркова, има покојника за које би
се могло рећи да су припадали српској интелигенцији. Међутим, зар
није српска интелигенција толико допринела наметању, поготову у 20.
веку, најкобнијих богоборачких тенденција, идеја и заблуда? Увредљиво
је, кратковидо, тесногрудо видети интелигенцију у понекима чије духове
призива лауреат (... Васка, Владу Стојшина, Богдана Чиплића...), а
порицати је другима, па и свему вишем и нижем од човека! Метерлинк
је писао о интелигенцији цвећа, јер ју је осећао. Свест на коју се позива
лауреат, растеривање облака заблуда, етц.; та свест је, чак и кад је
уздигнута до последњег степена политичке актуалности, па и до степена
моћи савршенства (што у овом случају није реч), врло ограничена,
сужена на један круг, нејасно осветљен, који готово никада не прелази
круг хокус - покуса! 

Као и 48 претходних лауреата, и овогодишњи им
је налик као јаје јајету! Лауреат је притиснут мистеријом светова,
дакако, и мистеријом трагичне историје своје земље, као безбројним
кошмарима, морама и ноћима, али је његова свест и сувише малена да
својом светлошћу обасја непрозирне тајне оне Друге, непознате,
потиснуте, придављене Србије! Његов стваралачки пут, као и оних
претходних 48 лауреата није имао пожељни стваралачки развој, није
стигао до оне бескрајне разумности која је не самоузрок постојања свега
него и услов трајања свега. Трагична историја Србије, оне Друге
Србије, за коју се може претпоставити да му лежи на срцу, не може се
разумети из трагедије, писањем трагедија, историјских романа, већ се
може разумети помоћу литургије, из литургије.. Такву књигу нису
написали, ни први, ни потоњи лауреат НИН- ове награде. А они, који
су већ написали такве књиге, никада нису могли да се пробију ни у
шири избор за ту књижевну награду. Више дакле заслужују поштовање
славуј и пчела, Бог и светлост, минерали и звезде. Јер славуј је оно што
јесте, Бог и минерали исто, светлост такође! То јест: славуј је славуј
интелигенцијом, пчела је пчела интелигенцијом, минерал је минерал
интелигенцијом; све што постоји, постоји једино интелигенцијом...
А НИН- ову награду су смислили комунисти и њихови измећари, да
би рекламирали тзв. самозванце-писце, који су се, на овај или онај
начин прилагодили њиховој главној и дугорочној стратегији...
Награда је додељивана наметаним изабраницима оне прве,
официјелне и бирократске Србије. Никад је није добио писац оне Друге
Србије. Нити треба да је добије. Баци ли се дуг поглед уназад, узме ли
се у обзир ко је све ту награду добијао, ко ју је први добио, ко ју је
добио два, или три пута, видеће се да је све те књиге попала прашина
времена, тј. да су завршиле на књижевном отпаду. Према томе, у чему
је смисао те награде и зашто је толико прижељкују? Прижељкују је
углавном промашени писци, залутали у литературу, који би направили
сигурно успешнију каријеру као полицајци, политичари, дипломате,
војници, трговци, публицисти, тужиоци, етц. Прижељкују ту награду и
опчињени су њом, јер би им додела омогућила оно, што им не
омогућују њихова дела, књиге. Таква награда је фаустовска; и
додељивана је, као по правилу, представницима богоборачке, наметнуте
српске интелигенције. Њихове официјелне и најистакнутије
представнике ћете врло лако препознати на сахранама заслужних
грађана. Често су у близини гробља, близу смрти, тј. - кореспондирају
са Доктором Смрти...
(стр. 148 -149)


ДРУГА СРБИЈА.Мало је српских писаца који су хтели да
иду упоредо са Богом и чија се мисао завршава Богом. Толико их је
мало да једва светле у ноћи, као далека светиљка. Могла би се написати
књига - због чега је то тако? Међутим, мени се чини да је прече
говорити и писати о непознатом и потиснутом, о Другој Србији. Ко
хоће да се приближи тој Другој Србији, морао би да опроба да иде
упоредо са Богом, али у том случају се мора одрећи и својих ногу, и
своје душе, и свога срца, и свога ума. Само онога ко се одрекне свега
тога, Бог ће узети на своје ноге, у своју душу, у своје срце, у свој ум.
И неће такав Богу бити тежак, нити такав Богу заморан. Такав има
некакве шансе да дође у Другу Србију, па макар она била фатаморгана,
под земљом или на небесима.
Да не бих био погрешно схваћен: верујем да Друга Србија није
небеска Србија, омиљена метафора и синтагма плаћених патриота. Та
метафора шпекуланата и трговаца разних фела сахранила је многе
наивне младиће, толико јединаца. Док се куће погинулих јединаца гасе,
зарастају у трње, перјанице тзв. Небеске Србије купују својој деци
луксузне аутомобиле и виле по Београду и околини, какве не би могли
купити данас ни нобеловци.То није Друга Србија. То је нешто друго.
То је бол, који боли, не само мене, него и на хиљаде хиљада
других знаних и незнаних, па и Другу Србију. Међутим, глас из
дубине, ипак каже: то што боли душу Друге Србије, то није њена душа,
то је њен други брак и - незаконита деца. Те незаконите деце има као
плеве; заклонили су видике. Додуше, не и оне најшире! Нека о њој не
говоре они који су издали сами себе, па Њу. Нити наметнути
књижевни ауторитети. Ни Шкарт: књижевници, садукеји и фарисеји,
бивши политичари и бивши људи. Ни они што су читав свој век провели
заривши главу у песак, као ној. Они који би могли да о њој испричају
нешто, што би вредело саслушати и запамтити, нису више међу нама.
Постали су снег, пепео. Затрпали су их снег и пепео. Кад помишљам
на Другу Србију, дакле, не јављају ми се сећања на мртве песнике, на
песнике уопште; претпостављам и зашто: јаче су им биле амбиције од
истине. Овде побеђују промашене амбиције, а не велика поезија, визије,
и мудрост рођена у девојаштву душе. Нису само песници (мртви и
живи) кривци. Било је понеког који се се упињао да слуша и разуме
вечност своју, изгубљену у пепелу времена, и кад је већ могао да чује
њен шум, куповали су га. Најчешће - јефтино. Победа и победник -
тога нема и никада неће ни бити, тамо где влада пожуда власти над
светом. Витези и академици, тзв. великани и робови властодршца света
обмана, говорили су мудрошћу ђаволовом, рођеном од духа антибога.
И били су овенчани ловорикама. Ђаво је прво поласкао стомацима
витеза наших. Ако овде нема победе и победника, онда нема ни живота
ни васкрсења мртвих. Треба се чувати немоћних, кукавица,
амбициозних, особа које су прекинуле везу са Богом, јер прекинувши ту
једну једину везу, прекинули су везу са животом и постали као облак
дима, у коме нема ни светлости ни магле. Кад погледате ко је ко, и где
је ко; кад узмете у обзир шта мисле, видите, да они мисле да су живи,
а у ствари су мртав облик дима, који покреће случајни ветар. Живи а
мртви, ето шта притиска Другу Србију, као сметови снега. Јер такви се
хране, као и вампири, свежом крвљу. На насиљу је од Каина до Ирода,
од Наполеона до Хитлера и Стаљина, саграђена кула уметности
илузионизма, - пут који води у ћорсокак. Оруђе немоћних, пут немоћи,
ето шта је Србију, скренуло са њеног древног, сељачког друма. Крв.
Друга Србија је допала шака немоћнима, шкарту историје. Ако уопште
и постоји више Друга Србија, то је само пупољак висибабе под лавином
снега, заборава и година.
Друга Србија је - велика тема. Писано је о томе на другим
местима, али некако узгред; о томе много боље и сликовитије говоре
обични људи из народа, који се стицајем околности не ухватише у
Врзино коло. Објављивао је, Мирослав Лукић, као уредник часописа
ЗАВЕТИНЕ Плус ултра сведочења тих људи. Прозрео је сатанску
науку оних људи, овејаних богобораца, који изучише дванаест школа, да
би се ухватили у Врзино коло; ђипањем се овде све правило, а
понајвише тзв. успешне каријере, од професорских до уредничких и
амбасадорских . Друга Србија је била жељено сутра и пут ка сутра, али
Другу Србију су играчи Врзиног кола изгубили успут, заборављали, па
и кад су је поново сусретали, упадајући у њене ризнице, нису могли да
је препознају. Мислили су да је лик из басма и легенди, морија, па су
је напијали и дрогирали, давали јој ињекције анестетика и морфијума,
које су је успављивале. Да би се Друга Србија отргла из успаваности
грозоморније и од највећих мамурлука, свака њена згажена влат траве,
треба да моли да се спусти небо и придигне земља, кад се огласи Ум
превечни, рођен у пећини душе богоносаца од Духа Светога и Пречисте
Девојке. Треба да приђу и они што мисле да су живи, а мртви су, да
би били напуњени светлошћу и водом, светлошћу истинитом и водом
живом, да би били живи у истини...
Друга Србија говори вапајима из округа прашине и паучине,
док њени најгрлатији песници, помодни арлекини, трче за четвртим.
Право име тога четвртог је - Непостојећи. Никада нисам написао да ми
имамо великих песника. Лукић је, правећи антологију српске поезије 20.
века, био у прилици да духом реалне стваралачке критике сагледа све
тзв. књижевне величине тога века. Зидови, што стоје између песника
тога века и истине, нису ми се чинили као чудовишне планине, нисам
их заморним трчањем прелазио. Не један песник се гурао уз земаљску
власт (и Ракић, и Дучић, и Растко Петровић, и Црњански, и Марко
Ристић, и Душан Матић, и Оскар Давичо, и Васко Попа, ...), и што
се више гурао, више је довлачио цигле и песка за зидове тамнице, за
зидове који су расли сваким даном њиховог живота око њихове душе.
Понеки су певали корисне песме у две руке, десном руком су писали
песме о слободи, а левом химне дикататору (као прецењен, у сваком
погледу, Б. Миљковић). Нису наравно између песника и истине биле
никакве чудовишне планине, ти зидови су били слабији од пене на
језеру. Између тамнице душа песника и слободе постојало је само једно
једино уображење, танко као влас косе. Овде се телали о некаквом
модернизму, јер је истина нешто друго. Телали су постали важнији од
истине. Ко од песника који су дошли после послератне Тројке трчи за
истином? Комненић, Пуслојић, Ного, Срба Игњатовић, Ракитић...?
Има ли међу њима барем једног, Сина Истине? Трчала је душа
споменутих, да,трчању њеном није било краја, а ни умора, и - докле су
стигли? .... Не поричем, именованим и неименованима, да немају душу,
таман посла! Није ствар у томе, имају ли душе или немају, већ : да ли
су душе неумирене или умирене? Толики успеси, толике успешне
каријере, звања, награде, толике објављене књиге, и ни један од њих -
није никао из хумуса и ћутања, оне друге, непознате, помало угушене
Друге Србије. Узмите, рецимо, било ког другог песника друге половине
20. века, које су у тзв. купусарама тзв. историје српске књижевности
већ канонизовали, етикетирали као европске величине. У чему је њихова
величина? У броју објављених књига код монополских, тј. великих
државних издавача? Ко је од њих послао свој дух да трчи за истином?
Нису они били без душе (већина их је из грађанских фамилија); али је
нешто или неко ослепио њихову душу, па су послали чула да трче за
истином.... Многи песници друге половине 20. века, који су у сваком
погледу и као уметници и као људи много мањи од Црњанскога,
заслужују много жешћу критику. Сујете је упропастила и највеће; и
трабанте. Момчило Настасијевић и Миодраг Павловић су, такође,
прецењени... Ето на шта се своди тзв. модерна српска поезија: хртови
(маште) трче и хватају најближи и најлакши улов, и доносе Вукове
слепом господару, који их једе као срне. Наметнут је као највећи српски
песник, онај што се раширио у српској култури и поезији, као Влах на
помани, који у свим својим књигама једва да користи речник од шест
стотина речи! ... Знам сву тежину ових речи, али та тежина може
притискати само витезове који су заточени у својим тамницама као
лажни принчеви и бардови. Видео сам их, као млад човек, као онај који
долази из рушевина и несреће Друге Србије, као уреднике. Век су
провели у журби: трчала је њихова амбиција, трчала, трчала, и изгубила
трку... Све ово што кажем знам да кошта, скупо кошта. Трчали су да
објаве дела, наобјављивали су се књига, које сад читају наивчине,
прашина и паучина многих библиотека. Не, не бојим се, читаоче! Не
боји се - моја душа. Јер она је престала да трчи оних далеких година
младости, када су ми одбијали књигу за књигом, уредници познатији у
јавности као песници, које сам јавно прозвао пре низ година. Отћутали
су јавну прозивку. Зашто? Не, нећу рећи да су кукавице, зато што су
неки од њих мртви. Наравно, о мртвима све најлепше прва три дана
после смрти из пијетета, а после - све с обзиром на истину! Ствар је
у нечем другом, у проклетству, у проклетој тамници њихове душе, која
се састоји из њиховога страха од света, из њихове жеље за светом и из
њихових мисли о свету. Моја душа се не боји, јер не трчи; зашто би
трчала и била роб чула и злих господара? ...
Оим поднебљем је деценијама царовао дух осмоногог ловца
домаћег паука, односно дух царства ћесаревог. Дух Наметачки...
Мало је писаца данашњих, рачунајући и све тзв. величине
наше књижевности, који нису живи зазидани у тамницама својих душа.
Треба рећи и то да су зидови тих њихових тамница сазидани по
упутству њихових ослепелих душа, тј. по упутству њихових чула,
заблуда, уображења и материјала слабијег од пене! Само су ређи,
стварајући своја дела, најискреније веровали и знали да уметност
махагонија надживљава своје мајсторе и сопственике. У понеким
тренуцима, у једном углу дубокога мира и девичанске чистоте у
понекима се отворило предвечно око Сина Божјег. То око је помогло
видиоцу да види јасније, да прође кроз зидове њихових тамница...
Постоје дела која разобличују вампиризам и маскирани
демонизам. То су феномени који имају краја и коначни су.
Написане су књиге, али никако да стигну до народа Друге
Србије и читаоца, дела која представљају јунаке и актере агоније
хуманизма и треба да буду разобличени до краја. Критика, оно што се
под тим подразумева, и овде и у свету, није томе дорасла. Философија,
углавном, не. Али јесте пун распон човекове мисли, бескрајан и
бесконачан, пореклом од Бескрајнога и Бесконачнога. Процес
атомизације и атеизације у свету, у повести и култури је погубан, јер
се на крају крајева своди на обезбожење човека, а то је у исто време
и процес "обезчовечења човека. Уствари, то је двоједан процес.
Очигледна је стварност у нашем земаљском свету: што мање Бога у
човеку, све мање човека у човеку. У безбожнику - има ли човека
уопште?..."


Белатукадруз

CORPUS DELICTI, 2

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 02:50   [ Ажурирао/ла 22.01.2017. 09:06 Miroslav Lukić ]

ДОКТОР СМРТ / Есмер Белатукадруз  (Пожаревац, Едиција Браничево: Центар за културу, 2003.194 стр.; 21 цм. - Библиотека Кула; књ. 2)


...Немци имају свог ДОКТОРА ФАУСТУСА, Руси ДОКТОРА
ЖИВАГА, ево и српска књижевност доби ДОКТОРА СМРТИ. Ова књига
се не може препричавати. Све оно о чему је већина српских писаца ћутала
деценијама, проговара из овог узбудљивог романа - есеја. Аутор је већ у
часописној верзији, упозорио на рак - рану српског друштва и културе. Тај
број УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА је био објављен непуна два месеца пре
трагедије покојног премијера српске владе..." - полеђина корица књиге;
препорука уредника
...Чиме ће се завршити моје писање? Чиме се може завршити
ако не Богом и бескрајношћу? Прикован за земљу, сваки човек криком
шаље своја болна питања у космичке сфере, поноре и пећине, рупе у
облацима, и - ниоткуда еха, одјека. Одасвуд навире и нагрће на човека
ћутање, мукло и готово подмукло. Видео сам трагедију српске
књижевности 19. и 20. века, а посебно трагедију писаца припадника
тзв. демократске линије, овејаних богобораца. У делима и
најдаровитијих, таквих, видео сам, стигло се, донде докле је стигао
човек прикован за земљу, за једно раздобље. Мало је међу њима
Христових људи. Оних који су у Божјем ћутању налазили речите
одговоре на своје муке и болове.. Ја од таквих немам шта да учим, нити
сам икада и покушавао. Ето, то сматрам најважнијом чињеницом своје
биографије.
(стр. 184)


...Доктор Смрти, фаустовско копиле, дочепао ме се, коначно.
Он је практичар научник уверен да је одговор на страшни проблем
смрти, неопходност. Ако је заиста тако, људски живот нема никаквог
смисла и прави прогрес је немогућ...
(стр. 181)


...Жив сам. Бићу жив док пишем. Али мени се више и не
пише...
Две недеље нисам ишао на посао, обузела ме је неописива
дијареја, слабост, изнемглост. Петнаестог дана сам отишао до лекара;
он ми написа потврду о боловању; рече: - Радите неколико дана, па ако
вам не буде боље, јавите се, и поново ћу вам отворити боловање. То је
боље него да вас пошаљем на комисију... Јер, право да вам кажем, ви
можда и нисте болесни у правом смислу речи, него сте нервно
исцрпљени, као да сте претрпели некакав земљотрес, стрес... Лоше сви
живимо...
Ех, докторе, докторе! Да знате кроз шта сам ја све прошао у
последње време! - замало да кажем, али задржах језик за зубима.
Овде то спасава. У то сам се уверио убрзо, кад у моју
канцеларију почеше да навраћају и моји стари пријатељи, некако ме
испод ока загледајући, и неки путујући трговци што нуде књиге на
отплату, путујући фотографи, и други.
- Пишеш ли комшија, а, пишеш ли? Све је отишло у пизду
материну, теме су испред носа!
Схватио сам у чему је јадац. Телепатијом су почели да се баве,
не само моје комшије, пријатељи стари и нови, родбина и колеге, него
и понеки уредници часописа, новинари тиражних недељника, асистенти
универзитета, професорке књижевности, студенткиње медицине,
помодне списатељице, бивши банкарски чиновници, власнице агенција
и бижутерских радњи, психолози и педагози, угледни чланови УКС,
ДСК, библиотекари и одгајивачи нојева, чланови ПЕН клуба, чланови
САНу, чланови СПК, НУНСА, адвокати и агенти за процену
некретнина, понеки електричари и водоинсталатери, етц...
Телепатија је постала уносно занимање данас. (....)
Требало је много, деценије, да прође, читав живот , изгледа, да
схватим улогу телепатије у историји, култури, књижевности и ...
(стр. 158 - 159)
 
...Часни рецензент требало би да врати сваки рукопис који
добије, а који захтева неопходну дораду и исправку редактора и
лектора. А баш то се тако ретко дешава. Зашто? Зато што понеки
аутор, који већ има издавача, има иза себе и извесни капитал моћи, има
извесну проходност, има везе, и ствар се обично завршава инерцијом,
која је погубна и по културу, и по књижевност, и по стару институцију
рецензије. У свему томе, рецензент није само Вечни рецензент, већ и
вечни губитник. Зашто и докле ће рецензенти трпети терор издавача и
аутора, израбљивање и када ће њихов рад бити праведније
валоризован? Говорим наравно, подвлачим, о рецензентима који се нису
срозали дотле да су постали пачавре, крпе за брисање, стручњаци за
све и свашта, стручњаци за звезде који се одлично разумеју и у све
проблеме поетике. Потребно је, дакле, да се рецензенти емпанципују,
да се ослободе ужасног наслеђа, страха и предрасуда. Они не изричу
вечне пресуде, вечне оцене, они су смртни људи, а не судије Страшног
суда. Један од рецензената може погрешити, или може претерати у
хвалидби, али зато други или трећи, неће бити цензори (као не тако
давно), приближиће се реалнијој оцени рукописа или дела. Све је то
добро, ма колико непријатно првенствено по аутора, а затим и издавача,
јер ће купцу, читаоцу, отворити очи. Скренути му пажњу, упозорити га.
Јер најстрашније је у свему преварити. Купац се може преварити, али
читалац - тешко. Међутим, срамота преваре не пада само на аутора и
издавача, већ и на рецензента помало. Рецензент је човек из једне,
аутор и издавач су људи из друге приче.
Донео сам одлуку да се оканим писања рецензија, јер је то у
нашим условима, не само данас и не само јуче, узлудан посао, погубан
по рецензента. Одузима му време, одвлачи га од његових започетих
послова, стваралачких, уредничких, професорских - време пролази.
Рецензенти спадају у људе којима су аутори највише опљачкали
времена... На крају крајева, пошто аутор и издавач покупе масло и
славу, рецензент, који их је у томе помогао вољно или невољно, испада
- будала. Јер, понављам, писање рецензије не подразумева само читање
рукописа, исправљање грешака, сугестије за поправке и за друге
корецензенте; писање рецензије подразумева и саживљавање са
рукописом, његово тријерисање, сејање на ситима, јер једино тако се
може доћи до валидније процене и препоруке. За то је потребно време
и духовни напор рецензента, који се цени на речима док се књига
штампа и првих месеци продаје. А после тога, рецензент бива
заборављен. Поготову, ако је поред рецензије радио и на редакцији
датог рукописа. Тако да испада да је рецензент девета рупа на свирали.
Да могу, тзв. велики писци ликвидирали би прво - рецензенте и
редакторе својих рукописа. Јер није пријатно знати да тамо негде дубоко
у сенци постоје сведоци, ма колико рецензент и редактор били
добричине и будале и вечите Шамике, аргати и магарчине. Зашто је
ауторима толико стало до рецензија? Ако верују да су написали нешто
вредно, зашто не штампају као пишчево, ауторско издање, како је радио
Вук Караџић? Када би се историја српске књижевности писала на
основу таквих, пишчевих, ауторских издања, била би много реалнија, од
тзв. постојећих псеудоисторија књижевности заснованих на неким
одавно превазиђеним оценама и рецензијама...
Постоји један овештали, официјелни, бирократски карактер
рецензија, које ми се гаде, а које су потребне знатнијим издавачима
ради покрића, ради убеђивања управних истанци, управних одбора, или
зато што је то већ уходано. Оне често имају рефератски, бирократски
тон, званичност, тачност прецизних теразија, где врви од општих места,
фраза, и белег ефикасности, тзв. убедљивости, која увек садржи и малу
количину отрова насиља - такве никада нисам умео да срочим. Зашао
сам у шесту деценију и касно је да се мењам, а и зашто бих? - Све ове
ограде написао сам, подстакнут не само новим рукописом *****, човека
који по сваку цену хоће да буде писац, већ и поводом још неколико
нових рукописа наших савремених аутора, које су се нашле на мом
радном столу. Реч је о писцима, дакако, које сам подржао, као
критичар, у своје време; али рецензент није и не може бити, нити би
смело да му падне на памет да то буде, њихов стални, малтене
службени рецензент. Потребно је да њихове рукописе оцењују и други
рецензенти, зар не, а то не кажем зато што сам се заморио, или зато
што сам рђаво расположен, већ пре свега, јер има основаних разлога...

(стр. 30 - 32)


 
......и у савременој књижевности, драги Ђорђе Ђокићу, с
времена на време треба направити велико спремање, протрести ствари,
тепихе и остало, пошто се прашина непрестано слеже, чак и овог
тренутка.То је природно и здраво, због организма живих, живе
књижевности. Ја нисам неки педант, али јесам човек коме се више не
може продавати рог за свећу. Наравно, ја то кажем јер сам прихватио
судбину; помирио сам се са тим да сам аутор опуса, књига, које не
стижу да прочитају ни моји ближњи; па зашто би онда тамо неки други?
Ја немам илузије о уредницима СКЗ, јер то је (... сасвим примерене
речи, али нису за штампање!): колико су они далеко од висине на којој
су били оснивачи? Кога они све не штампају?! За мене су чули да сам
вероватно албански писац. Сви су тамо дводушни; зашто би им ја
титрао, извините, јајца? Дај Боже да и Тебе не прогласе
непријатељским или сумњивим српским писцем, људи који су прошли
кроз дресуру комитета! (...)
(стр 33)


Одувек је у Србији било више песника него стаклорезаца. И
много више има врана и гаврана, него коња.
Волова и оваца има мање од домаћих паса.
А правих ратара и сељака има колико и рушевина камених
градова из средњег века. Што се тиче полутана, атеиста и шпекуланата,
та сорта се намножила. Има их као плеве. И та сорта се почела
укрштати са змијама, косоокима, Кинезима, Циганима и потоцима
камења, стварајући хибриде.. Тако су постали упропаститељи,
бездушни, наследници разораних гробова. Србе више не рађају мајке,
источнице, већ клониране кокошке. Клониране змије. Срби, у последње
време, долазе на свет из љуске јајета. Најбољи примерци пробијају
љуску полога. А најхваљенији долазе из - мућка. Како је било могуће
да се један патријархални свет преда бујици експеримената и опита,
који ће га за непуна пола века, или само један век, довести до
преображаја који застрашује? Коме се народу на Земљи то још
догодило? Многима, мало познатима, ишчезлима...
(стр. 7)
 
…..
Камуфлажа је у Србији постала стил живота, не од јуче.
Применом камуфлаже, многи су сачували себе, стекли леп иметак и
углед. Многи овде нису направили неки иоле озбиљнији књижевни
успех успелим књижевним остварењем, већ припадношћу некој од ложа
и владајућих група. Једно је лустрација; друго је књижевно
превредновање.
Све које знам, почев од оних са којима сам учио гимназију, или
са којима сам студирао, мењали су перје. Сећам се једног колеге који је
дошао са запада земље, као пиленце. Сећам се када је добио перје
лешинара. Па перје пауна. Променио је толико перја колико ни птице
не промене. Перјем је стекао - ћепенак, на коме са још једним
универзитетским ћураном, сваке јесени и сваког пролећа, пушта димне
завесе. Постали су великки мајстори камуфлаже, лобисти: ако неки
писац жели неку знатнију награду, нека им се обрати, нека му објасне,
кад су расположени за то, правила камуфлаже... Они не беху у
Матијиној ситуацији... И нису ушићарили као неки тобожњи великани,
ако се величина мери бројем квадрата вила на Дедињу, или у некој од
ексклузивнијих градских зона. Још се нису преселили на Дедиње. Кад
мајстори камуфлаже, представљајући се као заговорници праве
књижевности, истраживачи културне традиције, прошлости, тако чине,
онда је јасно и последњој будали : овде је књижевност споредна ствар.
У српској књижевности има много, нећу рећи Наметнутих, већ
камуфлираних. Подоста има и буржуја...
Мркићу, драги професоре! Овде нема ни П од превредновања.
То не би могао, да превреднује, ни Скерлић, нити ико други. То ће
учинити смрт. Гробље. А овде за то има много више кандидата од
споменутих витезова....
(стр. 63 - 64)
 
….
Србија није земља вулкана и револуција, није Мексико;
комунисти су од ње покушали да направе нешто слично, под изговором
бољитка, како би дошли до боље организације друштва, и готово да су
успели у свом науму. Убацили су - лепру у Србију. Заслепљеност.
Убацили су јавну болест, називану лепим именима, али која је у суштини
- илузија себичности. Донели су први црвени бакцил, који изазива
слепило, од кога човек не може да види себе у суседу своме. И други
црвени бакцил, који изазива слепило, у којем човек не може да види
суседа свога у себи. И први жути бакцил, који изазива слепило, у
коме човек чини одговорним за своје зло суседа свога. И други жути
бакцил, који изазива слепило, у коме човек не може да учини себе
одговорним за своје зло. Правили су туђим женама децу, и оне су их
рађале. Децу страве. Понекад су ти злодуси били мучени, и дражени,
и гребани од сва она четири бакцила, и тад су такви лајали гневно на
своју сен као бесни пси. И са своје црвене предикаонице су предлагали
да се узме други став, како би муке уминуле. Предлагали су да се све
друкчије организује уверени да ће настати мир и срећа. Ти дегенерисани
игноранти, ти потомци шкарта, носили су лепру у срцу, црва који их је
нагризао. Могли су све своје тзв. непријатеље да поубијају, да оставе
само своје истомишљенике у животу, црв би и даље наставио да гризе
у њима. Могли су да сагоре Србију, црв би у њима остао неопаљен.
Ни смрт таквих, није значила смрт црву у њима. Црв их је оживљавао,
постајали су крволоци, вампири, црв је поново живео у њима, у својој
доброј њиви гноја, крви и смрада. А они су насртали на жене, правили
им децу, монструме, вампировиће. Увлачили су их у своју организацију
црвљивих јабука, верујући да ће јабуке постати здраве. Србија је
несрећна земља због много чега, али и зато што њом владају потомци
организације лепрозних. Колико их је који су сигурни да су им очеви
они чија презимена носе а не тамо неки другови? На Балкану није било
харема само под Турцима, било их је и касније, али под другим
именима. Наше бабе, оне што беху већ девојке у време Прекумановске
Србије, биле су побожне; и кад су хтеле да се одморе, нису се
наслањале на суву трску, што их је мамила виком мајмунском, него на
ћутљиве храстове...
Где је највећи мрак? Тамо, кажу, где букти највећа светлост,
па се угаси. Тамо је потпун мрак.
(....) Погледајмо са Балканских планина и - шта можемо да
видимо? Нема сијалица, ни рефлектора. Видимо један бездан без
светлости, мрачан као што је дом кртице под земљом. Видимо две
људске ствари, похоту и памет без вере.. У том мрачном бездану се
добро сналазе похотни и паметни. Чују се узвици - култура,
демократија, слобода, закони, закони!!! Налик на букање буљина и
врисак шакала. Не види се Друга Србија, види се оно што су развалине
Србије. Види се некаква Србија која верује да је културна, да све зна,
да је демократска, да је врло јака... Ех, ех, браћо кратковида,
самоуверена! Зар не знате да је и Европа, баш кад је веровала да је
културна - подивљала? И кад је мислила да све зна, да је оглупила? И
кад мишљаше да је врло јака, да беше ништавна као паучина?
Другим речима: у Србији има сувише белог робља, живота без
смисла и смрти без наде!...
(стр. 76 - 77)


....Читава је земља сведена на парохију; стално има неки бал;
видео сам на њему једну праву вештицу, и другу, и трећу, и четврту -
видео сам аждајкиње и мале аждајкиње. Сад су фине, играју се
демократије, не прождиру, а већ сутра или прекосутра - бери кожу на
шиљак, спасавај се, ако можеш и како можеш! Отворише ми очи!
Отворише ми очи!
Однекуд су ми позната сви ти ликови, чак и они које вероватно
никада не видех - како су им само надувана лица! Неке сам виђао
раније издалека. Слаткоречиви су. Слаткоречивост ми отвара очи. У
сваком од тих лица записане су повести мистерије организма и оверене
ђаволовим потписом и обележјем...
Ђаво је овде миљеник, чак и песника, оних песника што
поступају као жаба, која је видела да поткивају коња па и она дигла
ногу. Ништа овде песнике не може оправдати, и оне најбоље и оне
најгоре, као и многе друге људе, ни вишак амбиција, ни појачано лучење
жлезда! Кошава ломата гране дрвећа, језиво је напољу, али је у соби
топло, можда је и јелка окићена и вероватно се пуши печено прасе; ноћу
се могу слушати оргуље кошаве скривене у високим димњацима, могу
се чути и крикови анђела из дубина тавана и вртлога ужаса; привиди и
привиђења и извесна идила омиљени су у српском народу.....
(стр. 121)

Белатукадруз
 

СРПСКОГ ДАНТЕА СУ ЕЛИМИНИСАЛИ СРПСКИ САДУКЕЈИ И КЊИЖЕВНИЦИ

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 02:40   [ Ажурирао/ла 22.01.2017. 09:12 Miroslav Lukić ]

Још увек: Corpus delicti, 1 - детаљи

Зашто на крају ХХ века у српској књижевности није створено
уверљиво поетско сведочанство о круговима пакла српске душе?
Објављено је, додуше, много књига, публицистичких,
историографских, књижевних, које нису дорасле "мајстору историје":
ниједна га није раскринкала, расветлила...
И после свега о Вођи Јосипу Брозу Титу, ни до дана
данашњег, ни у Југославији, што је било толико очекивано, ни у свету,
није се појавио ваљанији књижевно - социолошко - психолошко -
антрополошки есеј - зашто?
Да ли зато што су фарисеји, садукеји и књижевници на време
онемогућили и кастрирали српског Дантеа?
Фарисеји, садукеји и књижевници - бринули су се за живот
свој, шта ће да једу или шта ће да пију; за тело своје, у шта ће га обући,
и у том смислу налик су на незнабошце. У ствари, тип савремених
српских књижевника које сам лично упознао, био је ближи типу
незнабожаца, атеиста, образованих. Они су стремили и тежили
додатку Царству Божјем, чему је тежила и култура Запада. Тај
додатак је: храна, одело, обиталиште. Стан. Нису били људи
светосавске културе, који најпре вапе за Царством Божјим и његовом
правдом, јер би им се онда и све остало додало.
Да се иједан од писаца друге половине ХХ века чија сам дела
читао, или их лично упознао, светосавски озбиљно замислио над тајном
свога живота и света око себе, барем неколико њих бих морали доћи до
закључка, да је једино потребно - одрећи се свих потреба и одлучно
поћи за Исусом Христом.
И пошто нису били спремни за исконски православни подвиг,
многи су остали бесплодни, бесмислени, беживотни, сушила им се
душа, распадала, атомизирала, расипала, и они су оболевали и одлазили
прерано, изумирали, док нису умрли у целини, без остатка...Јер као што
лоза не може родити сама од себе, ако не постане на чокоту, тако и
писци, које сам читао и познавао, нису могли да роде пошто нису били
у Богу. Јер Бог је чокот, а људи и писци лозе...
Европски човек. Српски европски човек. - Ава Јустин
Поповић, знао је судбину српске културе и српског човека. Баш зато
што је Србија на опасној вододелници две културе, зенице српске душе
пече огњено питање: европски човек или светосавски Богочевек?
"Од одговора на то питање, зависи судбина наше народне
душеи у времену и у вечности. Желите ли да душа нашег народа
заблиста незалазном светлошћу; желите ли да од пролазне постане
непролазна, од неславне - славна, од смртне - бесмртна, од временске
- вечна, од човечне - богочовечна, онда изаберите светосавског
Богочовека..."
Српски комунисти, потомци руских бољшевика, дали су
одговор на питање српског духовника; изабрали су европског човека;
наметнули су европског човека и пакао.
"Култура" српска друге половине ХХ века није православна
култура, богочовечанска; она не почива на личности Богочовека
Христа. У њој се Бог потцењује на рачун човека, и човек на рачун Бога.
Ту, природно, никад није постигнута идеална равнотежа нити остварена
савршена хармонија између Бога и човека! Ту пуноћу и савршенство
своје личности ниједан уметник или писац није постигао кроз сједињење
с Богочовеком. Богочовечност је она особина кроз коју се пројављује
сва многострука свеобухватност православне културе. Који је тај српски
писац, у ХХ веку, од Боре Станковића, до Иве Андрића, Црњанског,
Пекића, или М. Павића, у чијем је опусу Истина осовина око које се
окрећу сви светови, горњи и доњи? Српска култура је обесценила свој
најстарији и најдубљи култ током ХХ века...

Зашто српски књижевници, који знају Истину, пре свега
истину о погубности нихилизма и анархизма, као логичном завршетку
европске културе, нису проговорили о томе?
Селић је објавио чланак, "Страва", који је био трежњење од
пијанства титоизмом, од опијености идеологијом, злом и грехом; Селић
је постепено оспособљавао себе за разликовање добра и зла и стицао је
извесну способност расуђивања, која још увек није благодатна и
еванђеоска. Па ипак, личило је то на подвиг - подвиг трежњења себе,
трежњењем ума, трежњењем душе од пијанства највећег греха епохе
Хокус - покуса.
Да ли је Селић као писац у стању да довољно зна, и стварно
зна шта су добро и зло, нарочито зло, у својим последњим дубинама
и суптилним финесама? Да ли је Селић свестрано облагодаћена,
охристовљена личност која зна до танчина и тајну добра и тајну зла?
(......)
(стр. 280 - 282)
 
 
Никада се неће појавити мемоари удбаша; већина ће понети у
гроб тајне које зна. Таква је служба. Селић је романом "Изгон" дирнуо
у табу - тему послератне југословенске књижевности, историографије;
дао је неколико изврсних портрета Титових полицијских функционера;
зар није и Селићев отац био један од њих?
Преоштар сам према приповедачу М. Савићу...
Песник је осуђен на робију! Савић има смисао за детаљ,
помиње тениску лоптицу, коју судија и оптужени враћају један другом...
Тенис је омиљен међу удбашима, постао је популаран, Селић и о томе
пише уверљивије од Савића...
За Удбу су радили многи, па и писци, књижевни критичари
дакако. Чак и они за које никада не бисмо ни у сну помислили!
Савић у роману "Хлеб и страх" пише:
"Главни судија на процесу Г. Ђ.-у није се - ако је уопште и
могао очекивати нешто друго - много прославио. Остаће упамћена
изрека, коју су судија и оптужени, као тениску лопту, вратили један
другом : да ће их се потомци стидети. Како с а д а (истицање -
Ф. С.) стоје ствари, песникови потомци немају разлога да се стиде.
Судијини потомци не морају да се стиде једне друге ствари:
образложења пресуде. Ако се изузме повод, тај подужи текст (већим
делом објављен у "Књижевним новинама", бр. 635, 5. новембра 1981.
године - Савић се добро тога сећа, јер је главни и одговорни уредник
листа - напомена - Ф.С.) представља врло надахнуто писан есеј о
поезији Г. Ђ.- а, нарочито о њеним значењским слојевима. У њему се
на индиректан начин демонстрирају песниково умеће и дар да се пева о
великом вођи а да га ниједном конкретно не именује" (стр. 155).
Савић још пише: "Невоља настаје са сумњама у ауторство
текста. Сасвим је очигледно да га је писао неки књижевни критичар с
дугогодишњом и провереном критичарском праксом... За сада он ћути
и не тражи књижевну славу која му припада..." (стр. 155 - 156).
Савић се, у свом роману "Хлеб и страх" диви прекрасном
образложењу пресуде којом је осуђен песник Г. Ђ., али при том
заборавља шта је крајњи домет судијиног прекрасног образложења!
Очигледно је, зар не, да М. Савић ЗНА име тог књижевног
критичара, који је стварни аутор образложења пресуде...Да ли неће да
га "ода" из страха од Удбе, што је схватљиво, или из неког другог
разлога, што тога критичара лично познаје, што му је можда вршњак,
што је можда похвално писао о Савићеим пређашњим књигама?...Савић
зна, чим индискретно ставља до знања то читаоцима романа, да је
аутор судијиног образложења неки дугогодишњи књижевни критичар,
али прећуткује, не обелодањује његово име...
Савић не причешћује своју мисао божанским Свесмислом,
божанском Логосношћу: и оно што пише не преображава се у
богомисао. Савићева људска мисао, гоњена нагоном сазнања, одлази у
бесмисао, баш зато што се не причешћује Свесмислом.
Тако и Савићева људска осећања. Његове мисли и његова
осећања налик су на црне демоне у царству људске душе; његова пак
душа није друго до пакао...
(стр. 292 - 294)


Белатукадруз

Како им је "жаба улетела у уста"? / Corpus delicti, 1 - даље

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 02:11   [ Ажурирао/ла 22.01.2017. 03:23 Miroslav Lukić ]

Докле ћемо у овом друштву и књижевности бити престраљени? Докле жртве агресије будућности? Све дотле док се не усудимо да разоткријемо епоху страве и језив динамизам жртава!

"Дечје новине" и "Јединство" су 1988. године објавиле "ДЕЦУ
АРБАТА" Анатолија Рибакова (није реч о роману, иако то јесте, већ
више о аутобиографској прози). Главни јунак Саша Панкратов, студент
Саобраћајног факултета. Осуђен (због шале у зидним новинама) на
прогонство у Сибир, 1934. Рибаков се временски ограничио на
историјско раздобље у СССР - у 1934. године, закључно са 1.
децембром - убиством Кирова, догађајем који ће наговестити долазак
страшне 1937. године - када и Тито долази на чело КПЈ - и других
"црних времена". Рибаков је приказујући совјетско друштво ишао "по
хоризонтали...од Москве до Сибира, и до Кавказа, где је рођен
Стаљин. А по вертикали - од студента до самог вође". Стаљинова
личност ИЗНУТРА, "његова филозофија власти - дата је (према
речима Рибакова) по логици докажите да није тако размишљао...јер,
ако је тако радио, значи да је тако и размишљао..." "Не, није Стаљин
победио у рату, победио је народ, оних двадесет милиона које смо
покопали у земљу, они милиони гладних мушкараца и жена који су
радили у позадини. Да њега није било, можда Немци и не би дошли до
Москве и не би било Стаљинграда" каже Рибаков.
Енигму да ли је Стаљин крив или није крив за убиство Кирова,
Рибаков разјашњава овако:
"Да би се доказало да је Стаљин ликвидирао Кирова, потребне
су три чињенице. Прво, да је он то сам лично урадио. Ми знамо добро
да је Кирова убио Николајев. Друго, да је Стаљин дао писмено
упутство да се Киров убије, што, такође, није тачно. Таква се упутства
не стављају на папир. Треће, да постоје сведоци о умешаности Стаљина.
Али тих сведока нема. После Кировљеве смрти убијени су сви који су
на било који начин дошли у додир са читавим случајем.
Шта од свега остаје? Остаје само логика. Коме је то било
потребно? Располажем стенограмом са суђења Јагоди, тадашњем шефу
НКВД- а. На питање тужиоца Вишинског ко му је наредио да убије
Кирова, он је одговорио - Јанукидзе. А то је био секретар Врховног
совјета којег је Стаљин још раније стрељао... Стаљину је био потребан
ДЕТОНАТОР ЗА МАСОВНЕ ЧИСТКЕ, а тај детонато било је
убиство Кирова..."
Рибаков је написао сјајну књигу, можда помало преопширну?
Селић "ИЗГОН", М . Савић "Хлеб и страх".
Рибаков је због критике вође Стаљина провео извесно време у
прогонству; Селић је, иако син руководиоца Удбе, због једног
шапирографисаног памфлета о Ј. Б. Титу, одлежао две године у
Забели; М. Савић - хвала Богу - никада није осетио Титове казамате.
Савић не приказује у "Хлебу и страху" југословенско друштво
по хоризонтали и вертикали, његова је књига неодвршени мозаик.
Иако је Ј. Броз, Вођа, тема његове књиге, Савић се не усуђује
да направи анатомски рез на лешини титоизма (нема за то снаге,
храбрости или комептенције? или из неког другог разлога, можда
сентименталног? "Прижељкивао сам да дође у наш крај и, као онај
светац из приче, казни неправедне а награди праведне"), да иде даље и
дубље у разобличавање Лика и Дела...Било је боље да је своју књигу
назвао ДЕЦА СТРАВЕ, а не ХЛЕБ И СТРАХ - речи преко које
су многи осетили стварну суштину титоизма.
Значи, хтео је много више, Савић, па је и природно да су
евентуални читаоци очекивали више.
Савићева књига се бави доживљајима из живота самог писца
од првих послератних година до рушења берлинског зида и распада
комунизма.
Има смисла, донекле, поређење "Деце Арбата" и "Хлеба и
страха", иако то поређење иде на штету Савића.
За жаљење је ако Савић, пишући "Хлеб и страх", није стигао
да прочита "Децу Арбата", и сигурно је велики грех ако је Рибаковљеву
књигу ипак прочитао, па онда написао "Хлеб и страх" какав је
написао!...
Чини ми се, ипак, да је Савић можда прижељкивао да напише
онакву књигу какву је написао Селић; можда би било боље да је Савић
такву књигу написао доиста, али није, али то су ствари које припадају
хипотетичком начину размишљања...

Елем, ни један српски писац, ни Селић ни Савић, па ни Срба
Игњатовић - ова последња тројица су скоро вршњаци - Деца страве,
нису написали, на жалост, књигу која би раскринкала "Мајстора
историје" и његову Хокус - покус Мајсторију - југословенску верзију!
Није то пошло за руком ни драмском писцу Д. Ковачевићу, ни
Вилијаму Абрамчику.
Немам никакве илузије у том смислу...
Нико није од њих био на висини праве истине. Нико од њих
није кренуо дугим и заборављеним стазама православног реализма.
Већина писаца, афирмисаних у титоизму, осим неколико часних
изузетака, није имала једноставно чему да ме научи.
(.......)
 
Писци које сам познавао, претходна генерација, деца рођена
одмах после рата - Деца страве, као уредници књижевних листова и
часописа, нису се нешто претргли у објављивању мојих прилога. Хвала
им!
Имали су пречих посла: трговали су са утицајним уредницима
генерације испред њих (Павловић, Раичковић, Исаковић, итд.), тако
да сам, на известан начин, био осуђен на самиздат и пишчева издања.
(.....)
 
*
Генерација српских писаца, рођених 1945. године и оних
рођених касније, ДЕЦА СТРАВЕ, добили су волунтаристичко
васпитање: порасли су у клими идолатрије према политици.
Момчило Селић је романом "Изгон" бацио светлост на
катакомбе и боксове пакла југословенског социјализма, титоизма,
написао је књигу о узурпаторима и мистификаторима.
Написао је књигу о ономе што се не види, ни у другим књигама
других писаца, па ни његових вршњака - написао је нешто за зреле
људе.
Иако син удбаша, ипак је неколико година одлежао у
злогласној Забели. Приказујући властољубиве и охоле представнике
монолитне револуционарне структуре и идеолошки шовинизам до
мајмунске групне дрскости, највећи број страница своје књиге посветио
је "јунацима", очевима, који никада не признају своју кривицу, јер су
изгубили (ако су га икада и имали) појам о греху и о искупљењу.
У Селићевој књизи има и ликова који су притиснути несрећом,
удесом своје судбине, почели да наслућују амбисе титоизма.
Покајништво неких јунака, Маркана на пример, подсећа на
прозелитизам Св. Павла.
Селић је храбро проговорио о самозваним и лажним боговима,
а после читања његове књиге, и читаоци ће разумети, да су самозванци
и - лажни људи.
(стр.237 - 240)


Белатукадруз

ЛАЖ / Corpus delicti, 1 - даље

поставио/ла Ivan Shishman 21.07.2010. 01:50   [ Ажурирао/ла 10.04.2016. 03:53 Miroslav Lukić ]

Кад се олош овенча митом, очекујете неки покољ или, још горе, нову религију. - Сиоран, Силогими горчине, поглавље Вртоглавица историје, стр. 107

……….

........ Да ли ће икада бити отворени за јавност сви архиви бивше
СФРЈ? И шта ће у њима евентуални истраживач мутне и трагичне
прошлости затећи једнога дана? Јер познато је да све полиције на свету
на време уништавају компромитујућу архиву...Остаће ЛАЖ, колосална,
епохална. Детињасто је очекивати од српских писаца, који су
учествовали у формирању те лажи, потпомажући је на овај или онај
начин, да ће они покушати да је раскринкају.
 
Никада то нисам ни очекивао од већине, поготову не од
Добрице ћосића, Антонија Исаковића, Јаре Рибникар, Оскара
Давича, да не набрајам остале. Успешни писци су у том великом
СИСТЕМУ ЛАЖИ имали своје место у хијерархији.
(.....)
(стр. 214 - 218)


Читавој Тајној или Политичкој полицији, ударили су печат за
сва времена Беријини синовци. Беријини синовци су тражили шпијуне,
и шпијуне, и шпијуне, и разумљиво - налазили су их!
Политичкој полицији треба одати признање, више него многим
писцима, чак и оним најбољим, у другој половини ХХ века.
"Јер УДБ -а није тражила лажи. Колико ја знам - како пише
Мирослав Поповић - не. Истина јој је била довољна..."
(стр. 220)


 
*
Суштинска критика и анализа титоизма изостала је деценијама,
захваљујући, пре свега АПОСТОЛИМА КРИВОТВОРЕЊА.
Један мало познати писац (који је живео у унутрашњости
Србије) идентификовао их је: "Ни једна идеја, мит или легенда, нису се
одржали дуже у оптицају и животу уопште, од оних међу њима, које су
најжустрије и најдокументованије оспораване".
 
(......)
Матићева књига ГОНИЧИ СТАДА (објављена је само
часописна верзија, због које је смењен са места заменика главног
уредника "Браничева"?), није пророчко дело, није заводнички памфлет,
пре би се могло рећи да представља покушај проширивања видокруга
критичких стремљења епископа Николаја Велимировића.
Израз је другачијег начина мишљења, нарочито пето поглавље
књиге "Црвени апостоли", у коме је подвргнут беспоштедној и поразној
критици Др Маркс.
Писана је за оне које је васпитавала сумња, за оне који ће доћи
и који ће у будућности подизати споменике Памети "снажним и
незнаним великанима о којима већина наших званичних интелектуалаца
срамотно ћути".
(стр. 222- 223)
 
….
(......)
Игњатовић пише: "Сећам се како је, опет у једној кафанској
згоди, књижевница Р. приповедала какав је шок, за њих, изашле из
рата, представљало увођење новца и повратак на плате. / Али ми је још
занимљивији, парадигматично, мој генерацијски друг М. који је ово
слушао као да му је жаба улетела у уста, па онда одгугутао
најневероватнију асоцијацију: Како је то било романтично доба! / Он
сам је, изнад свега, обожавао печену свињску главу, и никад јој не би
одолео кад би угледао како му се, избачених зуба, кези испод стакленог
звона" (С. Игњатовић: “Како ми је жаба улетела у уста или о
самосазнавању”, Београд, 1988; стр. 131).
Није ли то један од најсажетијих и најимпресивнијих описа у
нашој савременој књижевности српских књижевних и идеолошких
јањичара? Оних који се у колективној сфери непрестано напрежу да
сачувају и одбране од другога и других "своју течевину"?
(...) Игњатовић се затим присећа једног од оних уводничара
"ПАРТИЈСКОГ разговора у култури", увода у коме се уводничар
трудио "да нам предочи неминовност не неког посредованог, већ
директног и, тако рећи, партијског мецената. Позивао се на
Микеланђела, закључујући како је тај геније имао моћи да и у оквиру
"папских поруxбина" оствари велика индивидуалистичка дела. Он нам
је, у ствари, под фирмом теоријске реторике, препоручивао прагматску,
користољубиву довитљивост, нудећи је као једини ваљан узор. И зато
је, за илустрацију, бирао макар и анахрон, али, по властитом мишљењу,
довољно УПЕЧАТЉИВ пример" (стр. 121).
Било би добро да је Игњатовић, при том, написао и право име
и презиме тога партијског уводничара : какву ће представу имати они
који тек долазе о тој непрегледној прашуми нашега послератног
социјалистичког кича са свим његовим надљудима, херојима,
полубожанствима и "култовима"?
Делимичну, или замућену, никакву.
Игњатовић се, како сам пише, спорио са тим партијским
уводничаром, и тај спор се завршио потезањем "јачих аргумената":
"Ето, видите, овде су дошли АНТИМАРКСИСТИ да нам пресуђују".
ДРУШТВЕНИ МЕЦЕНАТ је био условљен .
"Ствар културе КЛИЗИ на заиста НИСКЕ ГРАНЕ. Чак
и посве скромну материјалну ИЗВЕСНОСТ, ону која не пружа ништа
више од "просте репродукције", све је теже обезбедити" (стр. 122).
Игњатовић се присећа предратних времена, Крлеже и његове
тетке Јосипе Хорват:
"("Тестаментарно је оставила Крлежи трособан стан у центру
града... и велику своту златних форинти. Била је то у оно вријеме
огромна свота динара ". - Станко Ласић: Крлежа, кронологија живота
и рада, 1982 ). Збило се (ово последње) осетљиве, и за Крлежу важне
1922. године. Ето једноставног објашњења како је Крлежа могао да
живи као професионални књижевник, да издаје и финансира СВОЈЕ
ЧАСОПИСЕ, а већ од наредне, 1923. године, и властита САБРАНА
ДЈЕЛА (код издавача Винка Вошицког из Копривице), од којих ће,
додуше, изаћи свега три књиге" (стр. 122).
"Ономе који сам себе не може да финансира, нити има У
ПОРОДИЦИ какву доброчинствима склону а имућну душу, логично је да
ће и путеви бити другачији " (стр. 122).
"Спомињао сам како су у мојој генерацији, у време наших
почетака, готово сва врата била затворена. И не само затворена, него,
покадшто, закуцана као јексером".
Пишући даље о јексеру Ши јексерашима, спомињући, при том,
и аутора (не поименце; реч је о Бранку Алексићу) "полемичког текста
о тадашњој младој српској прози "оној коју су писали Стевановић,
Савић, М. Ј. Вишњић и њихови књижевни следбеницић, С. Игњатовић
написаће нешто - стилом "сирове поезије омаловажавања", што нема обичај
(ни као критичар ни песник):
"Ја га (оног неименованог аутора полемичког текста о тадашњој
српској прози - напомена, Ф. С. ) ипак не спомињем зарад одбране
писаца названих ЈЕКСЕРАШИМА, јер сам о свему томе, у више
наврата и на примеран начин, писао на другим местима, већ да бих,
макар скромно, дочарао вербалну арому тог минулог књижевног и
полемичког тренутка./ А то што су ако не сва, онда барем знатнији део
редакцијских и издавачких врата за нас најпре остајала затворена, или
и закуцана, била је ствар тадашњег стања и поимања културе. И још
дуго потом сматраће се и даље како ова врата ваља енергично бранити
од напасти незваних придошлица./ Зато нам је "наш лист" (Игњатовић
ту мисли на "Књижевну реч"), онај многоспомињани, био неопходан.
И зато смо, учестало, куцали на полуодшкринута врата друштвеног
мецената, стално изнова доказујући да на то имамо право" (стр. 123).


(...)


Слобода пробија каузалне односе, ушанчене у објективираном свету
феномена. Слобода по својој најдубљој суштини долази из другог света,
противуречећи законима овог света и преврћући га. Све књиге које су се
појавиле после осамдесетих година о Ј. Б. Титу и феномену титоизма,
једва да су дотакле истински проблем слободе : проблем стваралаштва.
Било је ре - конструкција, најчешће делимичних, непотпуних. И као да
нико од тих писаца историографских дела, романа, поема или
публицистичких настојања никада није био чуо за онај берђајевљевски
став о односу истине и слободе:
"Да ли је могућа слобода без сазнања истине и да ли је могуће
сазнање истине без слободе?" Берђајев је то питање поставио поодавно,
при том је подсетио сваког, па и евентуалне писце о феномену титоизма,
на оно што је речено у јеванђељу: "Спознајте истину и истина ће вас
учинити слободним".
 
(....)
У Игњатовићевој књизи постоји кратка истоимена проза, о
једној епизоди након смрти Јосипа Броза Тита, тј. ступању у пуни
погон индустрије комеморативних знамења."Председников лик,
претходно већ умножаван стотинама хиљада пута, сада је ницао на
значкама и марамицама, јављао се у новим рељефним и пластичним
приказањима, кочоперио у албумима фотографија и на брзину
сачињеним монографијама, вазда у снаку знамените пароле сковане за
тешење и умиривање милиона: сви смо ми Тито!
А онда је неко маштовитији на тржиште комеморативних
реликвија избацио битну новину: значке у облику - вољ ти скраћеног,
вољ пуног председниковог потписа. Њима су се сместа искитили тако
рећи сви - мушко и женско, старо и младо.
На реверима и крагнама, понад xепова, крај сиса и срца -
ваздан се кочоперио тај потпис у танкој позлати.
Присећајући се потписа Кардена и Курежа, знакова Бенетона
и Лакосте на светској, а уз то и домаћој, лиценцној одећи, имао сам
неодољиву жељу да неког од носилаца тог позлаћеног потписа
зауставим и саблажњиво припитам:
- Значи, и вас је Тито дизајнирао?..." (нав. дело, стр. 27 - 28).
Писац, у истој прози, вели да је обишао и, сада већ помало
заборављену, Кућу цвећа, и на њега је оставио снажан утисак пролазак
кроз капију, кроз пријемну канцеларију и цивилну предстражу - чувара,
чија је права функција одговарала Хароновим помагачима. Писца је
импресионирао "туробно - свечани ред који ту....влада".
"Накнадно сам се пропитивао код свих који су у храму икада
били да ли су уочили споменуту капију и њене неме чуваре.
Одговори су, по правилу, били категорично одречни. Тек
мањи број се нечега томе налик мутно присећао, али без икакве
поузданости. Преостало ми је да се штипам за образе и трљам очи,
размишљајући нисам ли био жртва привиђења или сам, почем, овај
необични детаљ уснио у кавом немирном сну.
Свеједно нисам умислио онај плач, ридање, тугу и свенародне
ритуале с којима је покојника маса и овог народа испраћала на починак.
Али се зна да маса нема никакво сећање, будући да је феномен
тренутка, вечног "сад".
Због тога је ову исповест написао појединац за појединце. Оне
који имају моћ да се сећају и осврћу за собом, судећи разложно колико
и строго. Најпре о себи самима а потом и о другима" (стр. 29 - 30).
Осврћући се на читаоце "мемоара наших челника и Брозових
доглавника, тих исповести без краја и конца", Игњатовић их чита
"искоса", у свом кључу (де - конструкције). У једној од одличних
песничких књига, ГАЧУћИ У НОВИ ВЕК (Крајински књижевни
круг, књ. 9, Неготин, 1993) - прећутаној, Игњатовић у песми Усудни
триптих, вели да "Бисери свињама / иду у цело " (стр. 29) и да је
"мрљави језик пророчишта" дао " коров и хлеб/ деци епохе.// Сад
обећану земљу / вију стубови моћног дима./ Перје и прах, чађ и пепео.
//А ми смо вазда ту. / Дежурни, у Помпеји. / Односећи пале кумире
/ смешимо се нежно" (стр. 30) .
У другој песми, названој Страшни суд, размишљајући о
будућности, Игњатовић ће написати следеће: "Што год да немамо/ све
нам је / из прошлости " (стр. 31) То су стихови, који су резултат оног
безусловног читања Епохе, времена, судбине и удеса, Полета наше
младости, да се послужим насловом једне Зиновјеве књиге. У једној од
својих песама (из књ. СЛАГАЧНИЦА, почетком осамдесетих),
Игњатовић вели: Ниједна ми се књига није вратила./ Оне путују
широм расклопљених корица ... То је, изгледа, била неверица, или
прича о књизи у анђеоском паду. Поменута Игњатовићева песма се
завршава сумњом: Колико времена више има / Изгледи за повратак
све су оскуднији:/ Ја видим како друга рука / Крза посвећени папир -
мрмљање - / Сада већ цепа страницу по страницу...
Игњатовић је објавио шест књига песама, три књиге прозе,
једанаест књига - есеја, студија, критика (дванаеста је управо објављена
- заједно са пожаревачким песником С. Ристићем: СПАЈАЈУћИ ВАЛЕ
СА ЗВЕЗДАМА, Београд, Апостроф, 1998) и уводну студију за
ликовну монографију ДРАГАН САВИћ (Београд, 1990). Кад се
узму у обзир библиофилска и илустрована издања и преводи на друге
језике књига Србе Игњатовића, онда цифра наслова прелази бројку
од 25. Међутим, све до ове године, када је Игњатовић напунио педесет
и две године живота, ниједна му се, његовом руком написана књига, није
вратила. Чинило се да је песник Игњатовић био помало у праву, 1981.
године (када је објављена његова књига песама СЛАГАЧНИЦА), и
да је тачно видео, неки петнаестак година унапред...
Пишући књиге "Како ми је жаба улетела у уста" и "Кад смо
сви били Тито", Игњатовић је готово био тако близу прилике да му се
"врати" нека од тих, управо споменутих књига. Међутим, никоме се
још књига није вратила, ни Игњатовићу, нити било ком од његових
вршњака, ни било ком од њихових претходника. Јер таква књига је
захтевала, поред несумњивог дара, снаге, умећа, и дух, који нису имали
српски писци рођени одмах по окончању југословенске револуције...
(стр. 225 - 234)


Белатукадруз

1-10 of 15

Comments