КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ

поставио/ла Ivan Shishman 06.07.2010. 02:24   [ Ажурирао/ла 15.06.2016. 17:06 Miroslav Lukić ]

"Писац узалуд тражи да му се диве због дела. Глупаци се понекад диве,

али то су глупаци. Људи који имају духа носе у себи семе свих истина и свих

мишљења, ништа им није ново; они се мало диве, они одобравају".

Ла Бријер, КАРАКТЕРИ, Просвета, Београд, 1953, стр. 65       

КОШМАР

(Реквијем за мртве песнике и Флоберове папагаје)

 

Ујак је ускочио у воз у убрзању!

Позајмио сам му новац (ситниш).

Пре тога, у неком предворју (хотела?),

изгубио се у гомилама, пропао у густиш

непредвидљивог сусрета...Неко ме зграбио

(док сам гледао како ускаче у воз)

с леђа за врат, ошајдарио својски.

Да ли његов покојни отац - Броз?

Душа кроз сивило сна лута вођена

грехом. Као разбојници нашим кумом.

Силазили смо низбрдо, кроз грмље,

мрак. Тетовирани вековним фатумом.

Засјале су, као ужарене очи вучије,

у помрчини - урокљиве зенице - варнице.

Бацио сам се, с криком, као јелен,

у амбис. У бездан уметности, парнице

без краја, без наде, вечне несанице.

Пробудио сам се, дрхтећи као прут.

Не воле савременици Истину о себи.

Подметнут им је, одавно, погрешан пут. (...)

 

 

ПРЕПЕВ

 

Будим се све чешће изгужвана лица.

По овој земљи не пронесе се глас о мени,

јер она споро прима Благовести - лењивица.

Дражи су јој демагози, модерни, песници дрвени.

Будим се све чешће изгужванији од чаршава.

Тише и спорије од усамљеног дрвета у урвини.

Ово је моја земља, мада је све више туђа

и разривена, као моја душа, као Варшава.

Њом управљају и управљаће - синови курвини!

Ко овде краљевске инсигније, песнике ферма!?

Све је исто, већ предуго, од Хоргоша до Драгаша,

од Дели Јована до Романије, од Гардоша до Ђерма!

Шенлуче потомци Ђерзелез Алије нагарављени;

теку потоци суза, распадања, шикља дерт и сперма...

 

ЈЕСЕН. КРАЈ ДРУГОГ МИЛЕНИЈУМА

 

Куда хита та далека плима

кроз тмасти мрак? Гони ли је судбина?

Бубрези знају све тајне. Приближава се у налетима

Вера и Нада, радост, лепота дубина

- вирова плавих и зелених хоризонта, неба.

Крошње топола позлаћене;

бакарне крошње, трешања,

шире се као репови пауница

панорамом, као толике љубави неузвраћене.

Гране су се пожелеле вешања.

Рећи Истину сваком лицемеру у брк!

Може хиљадугодишњи пљусак - талас

памћења, што у даљини прелази у трк.

Сомове у мраку лови стрпљиви алас...

 

*

Како да препознам завичај, поднебље?

Лепота нема везе са нагонима примитиваца.

У служби нечастивог нашли су ухљебље -

најгори, најподмуклији, затупљених живаца.

Неће ми рећи ливаде, кора стабала, корал

спрудова, белуци, осанули вечни Пек,

опустошене њиве, безуба уста, наборана лица

крај каквих пањева и стрвина проведох век,

шта је вечна друга, непозната Србија, идеал?

То знају само бакарне крошње, златне, вечерња измаглица.

Јесени прелепа, постоји један кошмарни свет

над којим влада још ужаснија, паклена судбина.

Несрећом је задојен, ружан, још неописан, проклет.

Обувен у олово азијатских и руских чизмурина...

(5. новембар 2000. године, у Мишљеновцу)

 

 ВЕЛИКА МАГАЗА МИХАИЛА ЛУКИЋА (1925)

 

(...) Ластавичја гнезда;

лукови маварски, бели; кош.

Оскоруша; крошње звезда.

Лето. И Хијеронимус Бош,

у врту, између шимшира, зелених.

Да га позовем из света сени?

Да ли би се одазвао иком,

фламингосима, ластама, мени?

 

(Опет то, мало друкчије)

 

Испуњен је вечном тишином врта

рајског Хијеронимус Бош,

и нем као лукови бели,

шупа, празна гнезда ласта и кош.

У вратима пустога дома стоји

нека прилика. (Шта је шта и ко је ко?)

Непријатељи су постали пријатељи моји?

Све је судбина свукла : сад је цар го!

Врт за уживање поста неки други врт

- за мучење? Можда ће моћи једино смрт

да поправи све наше заблуде, грешке?

Између јутра и вечери, рођења и смрти,

распрострле су се, ко ројеви, ко оморине, тешке

(по)мисли. Врзино коло, ко рингишпил се врти...


ЗРЕЊЕ

 

Све се склопило, после много времена;

пукла је веза зеца и камиле

тамо где је најтање. Нису ме одмамиле

од суштине силе јањичара, сејмена;

одвукла ме је, можда, бујица карактера

кошмарних? Сусрео сам духа што се из пакла

вратио : сасуо ми је пепео у уста нагорелих актера

псећих свадби. Његова ме је расцепљеност дотакла.

Нисам видео предуго оно што ми је испред носа!

Очај ме је мешао, добро промешао, претворио у блато.

Затрпавало ме је брашно миленијума тежином песка.

Одузимајући ми енергију, снагу, иње поноса.

Хтео је да ми отме, оно што ми је Богом дато,

нечастиви, јунак нашег доба, себичност зверска!...


УХВАТИВШИ ЗА ПЕРЧИН

ПРИЗОР ЛЕТЊЕ ВЕТРУНЕ

 

Витла нека језна олуја,

преврће сваки лист врбе,

па заблиста. Висине хује - туја,

бор. Витла сила, ко неред Србе

са Истока на Запад. Долива на јед - сирће.

Гле, како врхове јабланова повија

сила немерљива. - Ново јутро не свиће;

притајило се, ко присојкиња змија.

Прошао је сваки рок; и касно поподне.

Над бреговима севне Волтин лук.

Облак шљунка изнад суседног села,

витла ветруна час пепељава, час бела.

Само што не полети пљусак стрела

према Западу кроз зрачни мук...

 

ИВАН - КУЛА. ИЗМОРНИК. И МАГЛА.

ГАВРАНОВИ ПАМТИВЕКА КРУЖЕ...

 

1.

Ево ме овде, на висини, гологлав,

стојим на ветрометини - на врху српске историје.

Зинуо је руб понора, као аждаја, сав!

Ђавоља варош је негде у даљини, у магли.

Мој поглед се, према југу, у даљини губи.

Кога у даљини моје срце љуби?

Мој несуђени таст је подупро рукама

- крњи белег српске славе (Иван - кулу).

Мој несуђени шура, свој ход по мукама

подноси пркосно. У мају, јуну или јулу

обећах да ћу поново доћи, зубатом сунцу, јануару...

Ту је наш прави завичај, први. Штит. Караула.

Трпеза Иванова. Где је дух Косанчића? У дувару?

Чува ли га миш? Косаница? Планине? Иван - кула?...

 

2.

Србија се брани планинама чудесним,

лепотом неописивом, непознатом, рајском папрати.

Духом гробаља. Чашћу. Крстом Часним.

Од вампира и од свих напрати.

Србија се брани печуркама - трудом,

налик на турбане султана Сулејмана.

Србија се брани истином и чудима,

памећу и жртвом Косанчић Ивана.

Могао сам умрети не видевши све то -

- Гајтан, Равну планину, изгубљени рај.

Незнање и заборав су, изненадни снеже,

Бакшиш који дели ђаво - делијама: фрај.

Косово није Куликово поље само, већ

српски Изморник...нешто најтеже...

Недеља, 7. јнауар 2001. године, у Београду

 

 

ВРИСАК. ПРИНЦУ АЛЕКСАНДРУ

КАРАЂОРЂЕВИЋУ III

 

1

Кад бих се лако одрекао оног што је вишак

у мени, у сећању, чини ми се, угасио би се

жар испод пепела - трепнуо би жижак

и утрнуо засвагда! Огласио би се

суштински мрак, који се кроз многе душе шири.

Мрак се преоблачи на црвеном хоризонту.

Одело века је пуно закрпа. Ноћни лептири

долећу са тавана, из пећина, из бунара.

Покладне поворке журе, као војске према фронту

ништавила. Ја хоћу да сачувам све: ко огрлицу од ћилибара.

Хоћу заборављени мирис: руја, јоргована.

Враћам се Почетку као првој љубави.

Хоћу сасвим, хоћу све да обухватим :

да помирим време у срцу и оно у глави...

 

2

Зар се Бог може насамарити?

Толико се накупило греха: лаком

дух је све расипао, па и веру.

Баук - нечисте силе кружи Србијом, селом

и храни се бисерима и мраком.

Кољући јунца за кило меса, за вечеру!

Бдим, бојим се. Ноћ дуго траје,

као смрад од намножених пухова!

Пре ће овај свет, верујем, остарити

но што ће Бога насамарити лажидух Злих духова!...

Доиста, као дивље гуске ноћу,

гаче упропаштено (ишчезло је толико тога!).

Гаче празнина у нови век,

ал одјек гакања оживљује Бога!

 

3

Замишљам евентуалног читаоца,

ја, који никада не видех себе као писца.

Између нас је бескрајна провалија!

Понор! Понор! Пискарала, не црнорисца.

Новинари, проклете им душе, нису

између читалаца и писца обредно брвно!

Између Дантеа и мене, између писца,

Принца и Краља, постоји сродство духовно, крвно.

Случај Комедијант, не слепи, непознати,

по налогу Бога ће да сачува и открије -

моћи ће на свет да изнесе, и позлати -

оно што сурова епоха преко новинара,

бараба и ћифта гуши, гура у запећак, или блати.

Истина је скупља од шаке долара...

( 1973 - 2001.)

Ċ
Miroslav Lukić,
30.01.2016. 06:45
Ċ
Miroslav Lukić,
30.01.2016. 06:45
Comments