ЈЕДАН ЂЕРДАПСКИ ДОЖИВЉАЈ

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 06.07.2010. 07:48   [ Ажурирао/ла 06.06.2016. 10:46 Miroslav Lukić ]
Из богатог стваралачког опуса Михаила Петровића - Мике Аласа

Месеца августа 1909. годинс. са  својих  шест рибарских момака, два рибарска чамца и мрежом «лапташем", ловио сам неколико дана рибу по Ђердапу, на ретким местима где се том великом мрежом може радити. Места су у Ђердапу ретка због стена по речном дну, брзака, букова и вртлога.

Преноћивши у Голупцу, у кући мога старог пријатеља Алексе Поповића, трговца, и ловећи сутрадан  низ  Дунав где је то било могућно са таквим рибарским алатом, којим се лови идући низ воду, стигао сам увече на Госпођин вир, онда чувено риболовио место за крупну рибу на српској обали Дунава, испод Добре, у близини  катаракте Козла-Дојке, отприлике, лађарски рачунајући, на 62-ом километру испод Базјаша. На самој катаракти, више које је средином реке велика дубина, уздиже се из дубине до саме површине воде стена Козла, а нешто мало ниже од ње стена Дојке. Ова последња стена одбацује масу дунавске брзе воде на српску обалу, и та вода испод високе стене, која носи име «Госпођин", прави јак и простран вир и вртлог, за који рибари кажу да «нема дна" (јер камен везан за уже заноси јака вода и не да му да иде на дно). Вир је врло опасан за оне који се ту нађу а не познају га добро. Томе одбијању воде ка српској обали помагао је и један пешчани пруд насред Дунава, који су рибари звали «Мастек".

Путујући пре светског рата Дунавом од Голупца до Доњег Милановца, путник је на томе месту могао са брода запазити горостасну стену, приљубљену уз саму обалу, која се потпуно усправно диже из воде, достиже знатну висину над водом, чини подужи простор обале потпуно неприступачним и даје јој необично дивљи изглед. Одмах испод те стене, у заклону који она даје од љуте матице што поред ње дере и прави је неприступачном, падала је у очи једна лађа чудног изгледа: три високе катарке,са тешким каменим теретима што на њлма висе, и чекрцима на врх катарки, привлаче пажњу и изазивају радозналост. Лађа је ту непомична, и дању и ноћу, од раног пролећа до позне јесени.

Кадгод вас је пут туда нанео бродом, могли сте је видети увек у истом положају, увек на истом месту и без икаква знака да се на њој шта креће или ради. Само у извесним тренуцима, ако вас јс случај нанео да туда прођете у време кад треба, приметили бисте на лађи изванредну живост. Тешки терети што висе на врховима катарки стропоштавају се са великим праском у воду; неколико људи, за које се тада види да су били на лађи, устумарају се по њој, ужурбано привлаче нешто себи и изгледају као да се боре са нечим за вас невидљивим, а што међутим, њима задаје муке. Борба, журба и цео покрет једва да трају који минут: још. пролазећи брзим парним бродом, нисте добро ни одмакли од тога места, а на њему је већ завладала иста непомлчност и тшина која је била и пре тога. Ухваћена моруна, јесетра,сим или сом, савладани су и дивљом лозом привезани за  рибарску лађу.

То необично место је тај Госпођин вир,једно од негдашњих најјачих рибарских места на целоме Дунаву. Лађа, коју сте видели непомичну на томе месту, намештена је ту ради риболова, а необична живост која вам пада у очи у извесним тренуцима кад поред ње пролазите, јесте борба рибара са ухваћеном крупном рибом. Принцип, на коме је основан риболов на Госпођином виру, један је од најинтересантнијих међу онима које је оштроумље рибара могло измислити у тој непрекидној и вајкадашњој борби са рибом. Целокупна рибарска инсталација није ништа друго до једна врста заседе: риба се не тражи, већ се чека на згодном месту на које ће је саме водене струје, матице и букови упутити чим се буде затекла ма где ту у близини; вода је сама својош огромном снагом. што је има од брзине реке на томе месту, гура у мрежу која има облик простране разјапљене чељусти што се у тренутку затварају чим очекивани плен у њу уђе, а затварају је она три тешка камена што у томе тренутку падају са катарки и повуку собом навише доњу ивицу мреже.

Риболов на Госпођином виру био је још од давнашњих времена чувен са своје издашности у крупној риби. Он се, нпр., спомиње у једној повељи Кнеза Лазара као риболов уступљен једноме оближњем манастиру, затим су га освојили Турци и искоришћавали док није прешао у руке наше државе. Од тада је издаван под закуп, па су га за дуги низ година пре светског рата држали Доњомилановчани. Од шездесетих година прошлог века држали су га без прекида стари Боркан и син му Јован Боркан, кафеџије из Доњег Милановца, и браћа Стешићи који су обављали трговачке послове у Милановцу.

Оно вече кад сам са својим рибарским момцима и чамцима стигао иа Вир, затекао сам на њему оба закупца. Јована Боркана и Стешића, који су били моји стари знанци. Код њих сам, ту на обали вира, провео три даиа и три ноћи, посматрајући радознало како закупчеви момци  лове крупну рибу, а закупци је шаљу чамцем низ воду у Оршаву, где је већ унапред била продата по уговореној цени.

Једне од тих ноћи седео сам са Борканом и Стешићем на обали, поред ватре на којој је врила џезва са кафом, разговарајући о риболову на виру и на Ђердапу. Рибарски момци, моји и закупчеви, спавали су на шљунку поред обале, осим једнога од њих чији је ред био да стражари на лађи и мотри кад риба буде ушла у разјапљену мрежу. Ја сам разго-варајући се, посматрао стражара и очекивао да чујем карактеристичну лупу кад он одапне рибљу клопку и затвори мрежу и у њој ухваћену моруну, јесетру, сима, пастругу или крупног сома.

Ока пола ноћи Боркан одједном устаде и рече ми да би ми хтео показати нешто што мисли да ће ме интересовати. Недалеко од места где је била наша ватра има један камењар уз који се чамцем могло пристати ако се добро пази. Боркан ми предложи да одемо тамо, што и учинимо, и онда ми он рече да то место рибари зову „Мечково" и да се ту, за време рата са Турцима 1876. године, одиграо један догађај у коме је учествовао и он са својим оцем и за који данас (1909. године) нико живи више не зна осим њега, једног старог рибара у Милановцу и једнога старог Текијанца. И онда ми је, ту на лицу места, испричао ово што следује:

„Једне ноћи после објаве рата Турцима 1876. године, не сећам се кога месеца, седео сам као дечак са својим оцем и нашим момцима на истоме месту где ми ово ноћас седимо, опет поред ватре, и чекали смо ону лупу на рибарској лађи која објављује да је у мрежи ухваћена крупна риба, па да скочимо и помогнемо увући је у лађу. Одједном се из пла-нине више нас поче осипати и котрљати камење. Ми скочимо на ноге, погледамо при месечини горе уз планину и видимо да се неки људи спуштају к нама. Помислимо да су то хајдуци које гони потера, али смо знали да се ми рибари немамо чега од њих плашити. Било их је четворо, добро наоружаних, па сишавши с планине, приђоше ватри, назваше нам Бога и упиташе шта ту радимо. Кад им рекосмо да ловимо рибу (а баш у томе тренутку се зачула лупа на лађи и борба наших момака са моруном од 170 килограма), они затражише од нас да их одмах чамцем превеземо преко на мађарску страну. Али ми рекосмо да то не смемо чинити, а да је и врло опасно отиснути се по мраку од обале, по јаким дунавским буковима и вртлозима у којима се ни рибари не могу ноћу снаћи. Један од њих, са великим црним брковима, рече нам да то безусловно мора бити, и то одмах, а да ће нам се за то добро платити. Видећи да се нема куд, јер би нам они сами узели чамац, па би се, вероватно, и подавили на дунавским буковима, а ми бисмо изгубили свој чамац, напослетку пристанемо, погодимо се са њима, па нас тројица, мој отац, ја и наш момак Илија Најдић превеземо их преко, оставимо их на мађарској обали и вратимо се на нашу српску обалу.

,,Није прошао ни један сат од нашег повратка, кад се опет стаде осипати низ планину камење и до нас стрчаше оружани људи. Одмах су  нас упитали да ли смо видели четири човека који траже да се превезу преко Дунава, и да их ми нисмо превезли. Кад смо им казали да нисмо никога видели, они су сумњичећи вртели главом, али не видевши никакав знак да смо и ми ту умешани, отишли су низ Дунав у правцу Милановца. То је била потера која је гонила војводу Петра Мрконића и, из Хомољских планина, натерала га да безобзирце бежи ка Дунаву, и покуша да пребегне на мађарску страну. То смо сазнали тек сутрадан кад смо са вира довезли рибу у Милановац. Чули смо то у најстрожем поверењу од Живка Анђелића, тадашњег чиновника поште и телеграфа у Милановцу, који је био о свему томе добро обавештен. Од Милановчана је у тај мах једино Живко знао за тај ноћни догађај, а о њему не би ни доцније нико ништа сазнао да се није у пијанству изрекао наш рибарски момак Илија Најдић, веллка пијаница.

„Кад се из Најдићевог причања сазнало да смо ми били ти што су превезли Петра Мрконића, полиција почне петљати мога оца и мене, али ми смо све одрицали, доказа није било никаквих, а Најдић је изјавио да не зна шта је у пијанству говорио и да, ако је шта казао, то су биле измишљотине. Једини  од данас живих савременика тога догађаја, који су о ствари обавештени, то смо ја, Најдић и стари Текијанац Живојин Николић, звани 'Фортуна'. Ми, који смо више млслили на наше риболове, него на политичке догађаје, нисмо  о томе даље разбирали."

,,Али то није био последњи пут да се сусретнем са војводом Петром Мрконићем. На коју годину после ступања на престо, краљ Петар је зажелео да види та места у Ђердапу кроз која је пролазио са највећим животним опасностима. Засебним бродом Српског бродарског друштва он је једнога дала изненадно дошао у Доњи Милановац и одмах наредио да се распита за људе који су га 1876. године превезли са наше на мађарску страну. Срески начелник је тада дошао у моју кафану и одвео ме краљу, који ме је после поздрава узео на строг испит. Тражио ми је да му што тачније опишем како је било при његовом преласку од Госпођлног вира на мађарску страну и запиткивао ме о најмањим ситницама које сам ја, иако сам у оно време био врло млад, ипак задржао у памети. Кад је све блло свршено и краљ се уверио да сам ја одиста био један од оне тројице који су га превезли, он ми одједном затражи да му још једном кажем колико је њих било кад сам их превозио. Ја му поновим да их је било четворо, али се, на моје запрепашћење, краљ не задовољи тиме. Ја слегнем раменима знајући добро да је тачно оно што сам му казао, али се наједанпут присетим да је са њима било једно бело псето. Кад сам му то рекао, краљ се задовољно насмеја, потапка ме по рамену и рече да сад добро види да је све истина што сам му казао, и да сам ја одиста онај некадашњи дечак који га је возио преко Дунава. Па пошто је већ био сазнао да ми отац није више у животу, запита ме шта је са оним трећим возаром у чамцу. Ја му одговорим да је он још жив и да је овде у Мллановцу, на шта ми краљ нареди да га одмах потражим и доведем. Илију Најдића сам нашао мртвог пијаног у једној кафаници, повео га краљу уз припомоћ још једног Милановчанина, који га је онако пијаног придржавао да не падне, и извео га пред краља. Кад су Илији објаснили ко га тражи, он се онако босоног, издрпан и разбарушен испрси и развиче да је он тај коме краљ има да захвали што је жив, и да се оне ноћи није на њега намерио, не би сад био овде итд. Надао је такву дерњаву да су га, мада се Краљ томе од срца смејао, морали извести из собе и затворити да се испава и отрезни."

Краља је на томе излету у Доњи Милановац пратио пок. Коста Стојановић, ондашњи министар пољопривреде, који ми је потврдио тачност онога што ми је Боркан испричао о своме сусрету са Петром Мрконићем и краљем Петром. Само није запамтио име пијаног аласа који се на овакав начин понашао пред краљем.

Међутим, ја сам доцније имао прилике чути и од Текијанца Живојина Николића како је дошло до преласка Петра Мрконића преко Дунава, као и то шта је било одмах после тога. Живојин је у то време био општински кмет у Текији и, по природи за свашта радознао, о свему томе је био добро обавештен. Он данас има преко 90 година, али га памћење врло добро служи, и он ми о ствари прича овако:

Кад је Србија 1876. године заратила са Турском, војвода Петар Мрконић је напустио четовање у Турској и обратио се писмом књазу Милану да га прими као борца у српску војску. Не добившм одговора, он се одлучи да дође у Србију, па да се књазу лично јави. И он тада пређе Дунав испод Дренкове, код старог аустријског штека, на чамцу који му је припремио његов повереник Мита Алексијевић, трговац из Оршаве. Алексијевић јс често прелазно у Србију и за рачун једне бечке фирме куповао свиње, коже и лој.            

Са Петром Мрконићем је прешло још њих петорица, између којих се Живојин сећа само Животе Лукића-Маркићевића, трговца из среза великоорашког. Превезени на српску обалу, они су се одмах дохватили Хомољских планина, али се то брзо рашчуло међу сељанима, па је одмах послата за њима потера. Пошто су неколико дана лутали по план-инама, по њима сасвим непознатнм крајевима, немајући ни хране, а сазнавши за потеру, њих четворица се одлуче да се што пре дочепају дунавске обале и пребегну у Мађарску. Тако су наишли на Госпођин вир, са кога су их Боркани, отац и син, и рибарски момак Илија Најдић превезли преко Дунава. Изишавши из чамца. они се упуте пешке поред оба-ле, низ Дунав, и дођу до села Свињице. Ту су их зауставили мађарски жандарми и спровели их у Оршаву, где су одмах пуштени на слободу, али су остали под присмотром док нису отишли у Темишвар (или можда у Пешту).

Живојин Николић, у то време кмет у Текији, сазнавши за то, прешао је тада у Оршаву и код свога познаника Мите Алексијевића обавестио се о појединостима догађаја. И Живојин зна да је Боркан затворен и био под истрагом, али се није могло ништа доказати. Живко Анђелић, који је био у то умешан, вешто је маневрисао и не само што није одговарао већ је после неког времена постављен за окружног начелника у Неготину.

Г. Илија Ђукановић, државни саветник у пензији, описао је у својој књизи „Краљ Петар I ван отаџбине" тај прелазак у Србију, по казивању самога краља и према томе најверодостојније. У његовом опису нема појединости које су овде наведене, а има других које ни Боркан, ни Живојин Николић нису могли знати, али које се не косе са онима што су ми их они испричали.

Живојин ми је причао и о другом преласку Петра Мрконића преко Дунава у Србију, али то није у вези са мојим ђердапским доживљајем и о томе не мислим говорити. Напоменућу још и то да риболов на Госпођином виру више не постоји. Он је, променом дунавског тока и правца матице, пред рат био сасвим ослабио, а после рата је потпуно напуштен. И последњи његов закупац. Јован Боркан, који је још имао рачуна да на њему ради, није више међу живима.

Додајем, напослетку, да ми, износећи овај необични рибарски доживљај, није нимало био циљ правити од тога какву историјску студију, већ само га описати као једну занимљивост. На нашим историцима је да, уколико им до тога буде стало, провере колико је тачно ово што су ми рибари очевици испричали оне ноћи 1909. године, после више од тридесет година откако се догађај десио.

Comments