Друкчије‎ > ‎

Добошар Ждрикић

поставио/ла Samo Za Delije 05.03.2010. 04:28
Симболи и сигнали.

.....Добошар Жикић вам је био онај највидљивији, најсигурнији, најближи знак нове власти. Па је
ушао и у причу и у предање...Е, кад је умро Жикић, наследио га је други сељак , нешто млађи, онај што је завршио неки од курсева на
радним акцијама. Волео је да лаже, да њушка и цинкари мештане; код већине уопште није био омиљен; па га прозваше Ждрикић!
Имао је он право име и презиме, записано у матичној књизи, али мештани су му лепили надимке иза леђа, зависно од околности.
Звали су га и "Дева", и "Јаничар" и "Фљикета"... Е, тај вам је Ждрикић родоначелник свих наших чувених уредника, књижевних критичара, чланова књижевних жирија, универзитетских професора
књижевности... Од општинског добошара родила се чета мала али одабрана књижевних добошара који жаре и пале књижевним
животом Срба: многи чезну да им Ждрикићи објаве књиге, а још више и да им напишу позитивне реценезије или доделе неку од
угледних књижевних награда...
Ја сам осетила на својој кожи "грехове и доброчинства наших Ждрикића", као и неки други даровити писци, о којима нико други осим најужег окружења појма нема да постоје, и ја
верујем да су све то изгубљени људи, чија се срца никада неће променити, па им се према томе неће променити ни судбина.
(...) Спасио ме је од пакла и нихилизма Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију .
Оснивачи овог Алманаха су незадовољни многим стварима у нашој култури и књижевности - ту тако мало има буктања самопрегора! Погледајте културне рубрике наших дневних листова са тиражима који нису за  подцењивање, без обзира да ли је реч о
"Политици", "Демократији", "Дневнику", или "Блицу", или "Борби", или већ неком другом листу - колико ту има ствари богатих и цветоносних, лепих и истинитих, колико има покушаја да се оне врате у онај круг коме изворно припадају? Колико се ту развијају ствари у њиховој потпуној стварности? Погледајте књижевне часописе, све одреда, прилоге у њима и тз. књижевну критику, начин вредновања - и осетићете брзо колико се историјски човек удаљио од древног доба, од изворног стања.
Или погледајте шта и кога објављују најмоћнији издавачи код нас данас!


Погледајте колико има савршено направљених лутака и 
пуњених фазана!
Где су они, чије рукописе нико не објављује?
Где су они ствараоци који се не помињу, чак нигде?
Где су они које мимоилази све, књижевне награде, антологије?
Има ли земље у којој има више књижевних награда и мање битних стваралаца?
Где су они који не припадају клановима и групама,
формираним по генерацијским себичностима и ограниченостима, идеолошким афинитетима, савршеној мимикрији, или наводним поетичким
сродностима, где су они чије књиге прећуткују?
Докле ће нам солити памет они који гомилају мртве и
преживеле околности и односе, као што даноноћно мењају своје рубље?
Докле ово труло стање које се наталожило и не миче се, које се одупире божанској експанзивности и не сарађује са њом?
Докле ћемо да се вртимо у руинама старога чадора?
Ми знамо оно што је Емерсон знао: "Свака изгорела књига или кућа, просвећује свет; свака ућуткана или угушена реч одјекује светом.Чим се истина увиди, враћа се душевно здравље и размишљање,
како код гомиле, тако и код појединца.
Варалице варају сами себе, мутиводе муте против себе. Онај који у друштвеном животу искључује друге, не види да сам себе искључује из уживања, које хоће да присвоји.
Присетимо се старих истина: У природи је духа да присваја себи све ствари. Исус и Шекспир су фрагменти духа и Емерсон их је већ одавно љубављу победио, и уврстио их у своју душевну
имовину.
Не занима нас површна и слаба критика, већ Творилац, или Песник који "казује, одређује и репрезентује лепоту. Он је монарх и стоји у средишту. Јер свет није нико украсио и окитио, него је од
почетка леп. Бог није створио само неке лепе ствари, НЕГО ЈЕ Лепота СТВОРИЛА ВАСИОНУ. За то ни песник није трпљени и ограничени владарчић, него цар у своме сопственом праву".
Важан нам је дух и прогрес човечијег живота. Важнији су од смрти и пролазности....

                          
Comments