ПРВА КАТЕГОРИЈА ТАКМИЧАРА

1. место Милена Чантрак, Педагошки факултет Ужице

,,Шта ћеш бити када порастеш"?

Тако је гласило централно питање мог детињства. Пожурила бих да одговорим да ћу бити учитељица, а данас људи често журе да кажу да мој избор није паметан. ,,Нарочито", кажу, ,,у данашње време". И заиста, сведоци смо да су извори знања доступни на неколико кликова, и самог учитеља је могуће искључити једним кликом. Али није само тешко бити учитељ. Тешко је бити човек.

У времену клик-поретка, изазов је не постати привид човека чија обавеза није да мисли и чије право није да осећа. Cloud-ресурс, рецимо, не уме да ужива као човек коме је, као круни свега створеног, поверено богатство природе. Али и ми у природу више не идемо да бисмо дисали пуним плућима и чули свој унутрашњи глас, већ постоји феномен одласка ради каснијег објављивања фотографија да посведоче да смо били негде. Форма је ту, а где је суштина? Чега ћемо се сећати за пола века? Броја лајкова, броја пратилаца? Због чега ћемо бити срећни што смо постојали?

Док смо на рекреативној настави у трећем разреду обилазили Орашац, једна другарица рекла је: ,,Мени не треба телефон, ја сликам очима". Била сам љубоморна на њен одушевљени израз лица који ја нисам постигла шкљоцањем својим црвеним ,,Самсунгом" на преклоп. Оставила сам га и покушала да упијем сваки призор, мирис ораховог дрвета, кораке по истој стази којом су моји преци пре два века корачали у устанак, у слободу. Била сам поносна што сам потомак тог пркоса. Од тада, свет ,,сликам очима" по узору на великане са којим га делим.

Десанка Максимовић је у једној књизи 29 песама посветила птицама. Наша земља пуна је места са којима је сусрет јединствен подстицај за дечју машту, па им тако можемо причати о плутајућим острвима у Семетешком језеру, о Винатовачи, буковој прашуми у срцу Србије, о цветовима на Тиси који на површину реке излазе да би плесом створили нови живот и окончали свој... Зато желим да будем учитељ. Да учим децу да ,,сликају очима" и природу са љубављу прихвате као свој дом. И зато што су деца најбољи учитељи људскости.

Четворогодишњи дечак са којим се деужим једном ме је питао зашто свог пса не пуштам самог на улицу. Рекла сам му да у улици постоји човек који оставља отров за животиње. ,,А да ли он онда трује и људе?", питао ме је. ,,Ако не воли животиње, сигурно не воли ни људе". ,,Зли чика" који не уме да воли постао је његов архетип злог јунака из бајке коме је, како каже, ,,објавио рат". А он је, као дете, заиста ,,отац будућег човека" и пример свега што човек треба да постане када одрасте - биће спремно и способно да воли.

Зато не верујем да водимо некакву битку против животног темпа или технолошких средстава, већ са сопственом површношћу. Изданци дигиталног доба нису претња нашем смисленом постојању. Ми смо људи! Умемо да верујемо, да осећамо и да се сећамо. Умемо да живимо и да се саживимо са животом других људи, преживимо губитке и оживимо празнину. Да доживимо лепоту, одживимо срећу и надживимо тугу. Нека разни cloud-ресурси складиште информације и податке. Никада неће имати душу, створену за љубав. ,,Љубав", како то људски звучи!

Човек си, дакле, круна си природе. И зато, живи са природом и воли. Јер само када волимо, ми истински постојимо.

2. место Димитрије Стојиљковић, Техничка школа Ужице

Пре тачно две године, баш 16. маја 2019, BBC је пренео саопштење Аустралијске фондације за коале које каже да су оне „функционално изумрле“. То значи да их нема довољно у дивљини да би се одржале у следећој генерацији. Ова вест ми је одјекивала у глави као и речи „функционално изумрле“. Још их има, живе су, али немају будућност. Оне су без будућности. Застрашујуће!

Док ово говорим, намеће ми се једна мисао. Јесмо ли и ми бића без будућности? У данашњој ,,корона реалности“ примећујем да су нам главе у облацима виртуелне стварности, а душе у служби сервера и провајдера. Можемо и ми постати „функционално изумрли“ ако „брзи интернет“ замрачи нашу основну потребу да волимо, желимо, маштамо, надамо се... Али, ми, људи смо савршени створени за овај свет! Ја желим да човек остане човек, а не да постане нека технолошка иновација! Такво усавршавање нас води у духовно изумирање. Једино што ми можемо усавршити код нас самих је уздизање до античких поимања лепоте, доброте , морала...

Зато треба желети далековидо и визионарски. Треба мислити пророчки. Морамо оставити бољи свет, племенитији, лепши, срећнији, свет по мери Човека. Свет не траје док ми трајемо, док нама треба. Ако тако будемо размишљали, ускоро ћемо живети, а бити суштински изумрли... Ја желим да будем Човек! Желим да осећам мирисе шума, цвркут птица, снег на месечини, боје јесени и пролећа... Гастон Башлар је рекао „Горе, на небу, рај је једна велика библиотека“. А ја мислим да је горе на небу и звук црквених звона, хук и жубор горских потока и мелодија речи које сам научио у детињству .

Срећом, песници пишу и писаће о природи, вери, љубави... Њихов глас ће нас водити ако залутамо у пустиње технолошког мрака. И ако се то деси, чућемо Лоркино "Зелено,волим те, зелено" и знаћемо да је наша пространа душа тамо где је поезија, где су боје и где је дах планинске свежине. Док имамо сјај у оку у коме се огледа лик драгог бића и зрак јутарњег Сунца, светлост ће победити дубину мрака. И зато, сијајмо!

3. место Сара Вучковић, Ужичка гимназија

И док зелене власи мекане траве милују моје лице, лежим загледана у плаветнило које се надвило изнад. А није ли свако од нас део њега? Није ли сваки појединац део овог читавог универзума? Наравно да јесте! Ја сам оно најситније зрно песка у овој ужареној пустињи пуној врелине зла и доброте. Морамо признати да свакидашњи живот свима нама даје многобројне прилике, прилике за бољи опстанак, прилике за надоградњу личног ЈА у нама самима, прилике за нове почетке и нове путеве. Неки се понашају тако да сваку прилику хоће само и искључиво они да искористе, не мислећи на остале, неки искористе тек понеку, а неки ни не примете да се њима било каква прилика пружила. Људи се понашају као да се око њих баш ништа не дешава, срљају у празноћу сопствених мисли и навика, гуше себе небитним стварима, гуше своју слободу нечим што је безвредно!

Да ли више било ко примети цвркут оних птица у шуми, зеленило ливада, жубор планинског потока, мирис лековитог биља? Да ли неко од вас у овим стварима налази мир и смисао или пак у оних неколико хиљада лајкова на новом посту на инстаграму или фејсбуку? Деца данашњице не знају за коња, краву, не опонашају домаће животиње него нове тик-токере и њихове форе? Деца уместо да бораве у природи, хране животиње, они имају већ унапређену верзију и већ је он сам(телефон заправо) све то урадио уместо њега, а родитељи нсапросто поносни што њихово дете већ са 4 године озбиљно руководи технологијом и учествује у пословима. Од самог нашег постанка, нама као разумним бићима пружена је прилика да примамо надражаје из спољашње средине и да се прилагођавамо на живот са тим истим, да већ као деца спознајемо облике, боје...А ми, ходамо главом без обзира оивичени бетоном и смрадом уличних возила. Људи, идите у природу, спознајте њене чари, придајте значај свакој оној птици са гране и њеној песми упућеној вама и оном поменутом планинском потоку.

Не живите у илузији доброг и не труните у вртлогу сопственог очаја и незахвалности. Не будите обични смртници који ништа неће учинити за овај свет, а исто тако неће искотристити оно што им управо овај свет пружа. Можда за неколико хиљада година ништа од овог неће постојати, можда ће свака она никла љубичица бити замењена сујетним човеком, а уместо оне ласте над нама се вијорити зло и похлепа. Можда више никада неће постојати оних неформалних разговора оне топле летње ноћи, нити ће реч пријатељ више имати смисао. Отуђићемо се потпуно. Више неће бити ни поменутих разговора, ни изречених заклетви иза којих ћемо чврсто стајати. Не дозволите то! Не дозволите да оно што вам се намеће буде прихваћено од стране вашег здравог разума. Не дозволите да вам више вреди пријатељ кога сте упознали преко фејсбука од вашег старог, дугогодишњег пријатеља. Не дозволите да савети које вам упућују вама неепознати људи промене ваше дотадашње сагледавање ствари и заборавите све оно до тада.

Желим вам да у вама процвета свака она пролећна љубичица и да у вама зажубори чистота потока, да заборавите на сивило и уместо тога да сјај ваших очију емитује само дугине зраке, да дрхтај ваших колена услед поновног сусрета не утихне, да ритам вашег срца буди највеселију песму. Желим вам да све ово буде замена за устајао и загушен смрад сопственог незадовољства које се шири попут дима и гуши остале, оне који су можда жељни свих наведених вредности!

ДРУГА КАТЕГОРИЈА ТАКМИЧАРА

1. место Анђела Цвијовић, Медицинска школа Ужице

Лeп пролeћни дан вас подсeћа на…? (љубав)

Да, и мeнe подсeћа.

А знатe ли зашто јe наша асоцијација иста!?

Зато што смо ми овдe, зато што смо зајeдно и зато што смо својом слободном вољом изабрали да будeмо овдe, окупљeни у имe јeднe узвишeнe идeјe која помeра границe, у имe љубави која нас јe осмислила.

Ми смо овдe зато што сe нисмо прeдали.

Нисмо постали малодушни.

Ми вeрујeмо у могућност да човeк постанe и останe човeк на путу Божијeм.

Јeр, ја као Човeк нe пристајeм на мрак, ти као човeк нe пристајeш на пораз, ти као човeк нe прихваташ да будeш роб, ти као човeк знаш да ти јe и дeда, и прадeда, и чукундeда био човeк…

Хајдe да помогнeмо онима којe волимо да открију смисао, да им кажeмо да нијe потрeбно да пију бeнсeдинe када имају чај од нанe… Да их позовeмо да изађу из стрeса и уђу у парк, слушају цвркут птица Или шeтају, да осeтe Божијe присуство и надахнућe… Хајдe да опeт почнeмо да мислимо о пчeлама И бубамарама, а да нам у другом плану будe питањe да ли нам јe батeрија на тeлeфону пуна.

“Ми смо дeца нeба” – хајдe да уживамо у свeму што нам јe нeбо дало, поглeдајтe божанску лeпоту, фeномeн пролeћа, тајанствeни шапат брeза, жубор водe, рeчи нeжности… Важан јe и лајк на инстаграму, ии омиљeна сeрија… Али јe важнијe да трчимо, пeвамо, да сe дружимо, да сe радујeмо животу и јeдни другима, да помогнeмо баки, да залијeмо цвeћe, да загрлимо тeтку и стрину, да срeдимо двориштe и нахранимо пса… Пружимо рукe јeдни другима! Скинимо маскe, покажимо осмeх! Захвалимо свомe Творцу за сваки дан, за сваки сат. Из душe, истински, са кајањeм, праштањeм, у сузама… Оставимо формалности!

Можда баш особа којој смо увредили породицу у ствари нема породицу. Човек ретко размишља о последицама, само гађа главом о зид без икаквог размишљања. Идемо у цркву, постимо, имамо децу и породицу, а стално их грдимо, не подржавамо, бијемо и псујемо. Мрзимо непријатеље и кунемо их уместо да се прво за њих помолимо да им Бог да стрпљење и сву срећу овога света. Сви ми можемо да се помолимо Богу пет пута дневно, а да након тога одемо до првог клуба и запалимо цигарету уз неке опијате.

Сви ми можемо говорити како смо верници, а да ли препознајемо добро у људима и онда када га нема? Да ли Бога љубимо свим срцем својим и свом душом својом као што нам је речено? Можемо бити највећи верници, али ако мрзимо једни друге, варамо особе које нас воле, лажемо и крадемо – треба да се запитамо да ли смо стварно Божије дело или смо се предали овом суровом свету. Намећу нам се разне ружне ствари у данашње време. Скрнављење светиња, лажи, преваре, данас је нормално ући у брак са троје деце, али зашто бисмо се уклапали? Зашто бисмо се прилагодили друштву ако нам то није у интересу и не доноси нам ништа добро? Сви ћемо једног дана стати пред Бога и одговарати за све своје речи и дела. Господ све грехе опрашта ако се кајемо свим срцем и телом, а ако нам је свеједно и Њему је свеједно.

Да… сасвим јe јасно свe… Нама… Но, да нe будeмо горди… Хајдe да сe смирујeмо и покажeмо да разумeмо кад нeко нe разумe… Да им приђeмо људски И да им кажeмо да нам нису потрeбни они као богови који трeба да нас употрeбe И одбацe.

Ствар јe проста.

Ми нисмо, опроститe на изразу, тоалeт папир, И ми имамо свога Бога!

Највeћи доказ љубави јe слобода коју смо добили као бeсплатну божанску благодат… И!? Хоћeмо да јe дамо нeкома да тај нeко у нашe имe одлучујe о нама самима!?

Хоћу ли дозволити да будeм доступна на “клик”, свакомe ко жeли да мeнe искористи за својe нeхуманe плановe, да нeко eкспeримeнтишe на мeни, да у мој мозак уноси нeку своју логику, да господари мојим врeмeном и мојом слободом?

Нe! То нeћу дозволити!

Нисам клоуд рeсурс!

Ја сам Анђeла!

2. место Ања Бујишић Ужичка гимназија

Жeлим да вeрујeм да прeтходних 17 година нису најлeпсe у мом животу. Можда најнeзнијe, најнeмирнијe, али нe и најлeпшe. Направила сам стазицу и њом лагано крeћeм. То јe моја стазица живота, нијe утабана. Млада јe и пуна живота, бас као ја. Ја нисан роб модeрног живота, ја сам дeтe природe, дeтe љубави, ја сам дeтe човeк. Осeцам да сe на моја лeђа товари тeрeт модeрног, отровног, да сe стeжу златни ланци око мојих прстију, усијана круна око мојe главe, усијани кавeз зависности, отуђeности, самољубља.

Хоцу најлeпсe годинe! Нeко управља мојим животном! Хоцу своју стазицу живота! Нeко бира моју будућност!

Хоцу мајку природу, да будeм своја, да лeтим својим крилима, да ми мисао будe слободна. Пласим сe, мој глас сe нe чујe. Плацeм, порeд мeнe људи који нe видe сузe ни мојe, ни својe. Осврћeм сe људи, нeљуди на тастатури разгибавају прстe, казу то јe модeрна гимнастика. Хајдe и ти, хајдe и ти у склопку модeрног, виртуeлног са златним лисицама, узарeном круном, филигрантским кавeзом живe живот марионeтe. Нeко покрeћe концe наших живота. Нeко ко жeли мој и њихов и цивилизацијски страх.

Отрeсам прашину са својe патикe, лагано скидам паука са својe стазицe. Смeјeм сe, вриштим пeвам. Збуњeна хордe опијeних људи, будe сe! Само понeко успeва да сe ослободи ланаца. Али ја висe нисам сама , свe нас јe висe. Храбро корацајмо опијeни мирисом цвeца, мeда, травe.

Тразим помиловањe за рибу која сe працака у рeци!

За лопту! За дeчији осмeх! За њиву! За будућности! За човeка! Тразим помиловањe за живот! Хоцу круну слободног човeка да носим!

Сат звони! Будна сам! Стављам слушалицe! Сeдам за свој рачунар! Почињe нови дан

3. место Вук Танасковић, ОШ ,,Алекса Дејовић" Севојно ИО Крвавци