Utisci

Fizika je važna nauka i mislim da nam je neophodna u životu, ali ipak, nikada se neću složiti s njom u jednoj stvari, a to je vreme. Jer nije moguće da je danas mesec dana od kad smo nogom stupili u autobus i pustili ga da nas vodi na mesto o kom ništa nismo znali. Dve nedelje, mislila sam tada, to je mnogo vremena, dovoljno da mi bude lepo, pa možda i da mi dosadi. Sad se smejem sama sebi. Sad je te dve nedelje u mom sećanju kao dva minuta. Kao da su nas namerno pustili da se vežemo za ljude i mesto, a onda to silom otrgli od nas. 

Najčešće pitanje koje sam dobijala, a verujem da nisam jedina, jeste: „Kako je bilo?" Skoro uvek jednostavno odgovaram sa "super", "predobro", "odlično" i tome slično, ali čak ni sama ne verujem u svoje reči. Pravi odgovor dobijam kada se nađem sama sa sobom i u netaknutu tišinu prošapčem: „Kako je bilo?" Ali tada, umesto onih jednostavnih reči koje delim svima, pred oči mi naviru sećanja kao kiša i prete da me potope; da se prepustim osećaju nostalgije fali mi tako malo da je čudno kako se održim da ne potonem na dno svih onih srećnih dana provedenih u Trogenu. Jer, ipak... Nekada je samo dovoljan prstohvat tišine i pregršt dragih uspomena da čoveka ili podignu u nebesa i daju mu novu snagu, ili obore na dno bez da pruže ruku spasa. Lično nisam sigurna kako se osećam u takvim trenucima, ali definitivno je da mi samo sećanje na selo, očuvano zelenilo, toplinu kuće broj 5 i taj savršen sklad izmedu osoba koje se prvi put u životu sreću, razliva po telu osećaj pripadanja koji se širi kao otrov i šapuće da ostanem jaka, da bih se nekad tamo i vratila. Ovde su dani tmurni, magla je na sve strane, praćena zagađenim vazduhom i užurbanim ljudima na ulicama koji idu svako kuda je naumio. Ovde je život tako poznat, a opet tako tuđ. Hvatam sebe kako, zagledana kroz prozor učionice, odsutna i ne slušajući predavanje, čeznem za osunčanim poljima našeg malog sela i one neprikosnovene nijanse zelene trave koju nikada do tada nisam videla; kako u mislima koračam kroz kuću, prolazeći kroz svaku prostoriju ponaosob. Kao kroz tude oči, gledam kako se svi na radionici smejemo i radimo zajedno, kako se ponekad čudimo stvarima koje imamo da ispunimo, ali i uprkos tome, uvek rado prihvatamo izazov. Sećam se svih putovanja i mesta koje smo obišli, gradova obojenih u jesenje boje kao kontrast gordim osunčanim Alpima; prisećam se vlasti koju je Rajna imala nada mnom, usadivši mi u um želju da se sa njom sastavim i pohrlim u zagrljaj beličastoj peni vodopada. Samo se sećam i beznadežno priželjkujem da osetim vetar kako mi nosi kosu, da mi kaže da više ne moram da čeznem, da više ne moram da zamišljam, ali ništa. Ostajem prikovana za stolicu u kabinetu, dok mi glas nastavnice ponovo dopire do ušiju, nemilosrdno me vracajuci u stvarnost. Ovo su samo reči, svesna sam toga. Ovo je samo vreme koje je učinilo svoje. Samo osećaj nedostajanja kom sam se najmanje radovala. Samo jednostavne stvari koje su za mene isuviše velike. Čak i ove reči, koje nikada neće verodostojno oslikati moju dušu trenutno, čak i ovo vreme, za koje ću tvrdoglavo verovati da ne postoji, čak i ovaj osećaj nedostajanja, koji ne želim prihvatiti. Tako proste stvari koje znače tako mnogo. Ali jedino što tamo nisam imala i zbog čega sve ove reči pokorno kleče kao robovi, jeste mir u srcu onda kada znam da sam kod kuće. Sve mi neopisivo nedostaje, ali ovde mi je ostao onaj osećaj pripadnosti i istovremeno se rodila želja da poboljšam i zavirim dublje u sebe, kao i da održavam veze sa novim prijateljima koje sam tamo stekla. Jer ipak, na kraju svega, jako urezano duboko u moje sećanje i srce i onemogućujući bilo koga da to otme od mene ili nečim novim zameni, tih četrnaest dana provedenih u selu Pestalozzi u Švajcarskoj samo su lepa sećanja u odnosu na ljubav prema zavičaju i zemlji.

Dolazimo do završnice ove male ispovesti moje duše i moram priznati da je odabir reči u ovom trenutku najteža stvar za mene. Stoga, ovom prilikom želim da podstaknem ljude da veruju i nikada se ne stide sebe, da budu svoji ne plašeči se šta će neko drugi reći, jer smo svi jedinstvene celine i ne postoji niko nalik nama. Takođe, želim da se zahvalim svim divnim ljudima koji su ovo iskustvo učinili nezaboravnim i najboljim u mom životu. U nedostatku reči, sviram kraj, po poslednji put zamišljajući zrake zalazećeg sunca koji ističu zelenilo polja i drvenu kuću broj pet koja me čak i u secanju poziva u zagrljaj, nemo se zaklinjući da to neće biti poslednji put da ću videti sve to.

-Dunja Bacetić VIII-3