Ovo mi je bio jedan najboljih dana provedenih ovde. Zasigurno ću se sećati svake pojedinosti, a nije isključeno ni da ću se možda nekada i vratiti i osvežiti sećanje na današnji dan.

Nikola Đokić VIII-3

Pasulj mi, zajedno sa ključevima, stalno ispada iz džepova. Tu je da me, kao u priči o mudroj gospođi, podseti na dragocene trenutke u jednom danu. 

Bila jednom jedna mudra žena. Nikada nije svoj stan napuštala, a da prethodno u džep nije stavila nekoliko zrna pasulja. Svaki put kada bi u danu doživela lep momenat, ona bi jedno zrno pasulja prebacila iz jednog džepa u drugi. Nakon toga bi, na kraju dana prebrojavala ova zrna, prisećajući se time dragocenih momenata. Nekada ih je njena ruka bila prepuna, a nekada bi se na dlanu našlo samo nekoliko njih. Ali - bilo ih je. I ona je, i za tih par trenutaka, bila zahvalna.

Ja sam zahvalna na tome što dečje selo Pestaloci postoji i danas. Što je Valter Robert Korti napisao svoj članak u časopisu “Di” i što ga je mnogo ljudi pročitalo i poželelo da napravi bezbedno mesto za decu. I što su naši učenici čuli tu priču i možda primetili da treba reći svoju ideju - inače ostaje zakopana. Ovako..možda će je neko čuti. Iako nam to možda ne pada na pamet, mi jesmo uvek deo nečega što je veće od nas samih. Ali, moramo biti svesni da li taj mehanizam uništava ili stvara nešto novo.

Raduje me sutrašnji dan - biću u prilici da ponovo posetim Landes, fascinantan nacionalni muzej, u kome zaboravljate da ste u muzeju i gde sve postaje poigravanje artefaktima koje vidite i gde je sam način na koji vam je predstavljena švajcarska istorija umetnost već sama po sebi.

Marija Kostandinović, supervizor