Poslednji petak na našem definitivno najdražem mestu na svetu, i prosao je na prelep način.

Današnje radionice su bile o stereotipima ili predrasudama i o tome kako možemo da sprečimo širenje pogrešnih mišljenja o ljudima različite rase, religije ili roda, a nakon njih smo imali priliku da se takmičimo u izgrađivanju mostova koji bi mogli da izdrže po kilogram čokolade. Neke ekipe su uprkos napetosti i ubeđenosti da je to nemoguća misija ipak uspele da poređaju na njihove papirne mostove po kilogram čokolade. Kako je vreme brzo proletelo, već smo otišli u muzej sela Pestaloci. Muzej je definitivno ostavio dubok uticaj na nas, priča o selu je bila prelepa i takođe smo neko vreme gledali i kratak film o našem trenutnom domu. Mislim da je ovaj muzej poseban po tome što je takođe i interaktivan, imali smo priliku da poslušamo kratka predavanja, pogledamo slike tokom izgradnje sela i prvih gostiju kao i da prođemo kroz prostoriju punu stare, neotvorene pošte, pisama, fioka punih pečata i starih mapa sela crtana od strane dece. Ova prostorija je budila osećaj nostalgije i veće povezanosti sa njegovim prvim gostima.