«У доживљају духа све је, осим онога што називамо апстрактним, све, најсуштија стварност.

Саму себе потврђује, те је излишно свако да и свако не, свака мера, и расуђивање свако.

Појединачно ту изједначи се са општим, реч ту није појмовна ознака него сама ствар у својој бити.

У ствари садржано је бивање, у бивању особина. Ништа ту није посебно, ништа додато, нити би се шта могло одузети.

Те подвиг је у пуном смислу, кроз пословно оруђе људског опхођења, језик, и не повредив логику, моћи дати сву алогичност стварног бивања...»

- Да ли је до Вас допрло образложење зашто су баш Вама доделили ову награду

за животно дело посвећено српској духовности?

Белатукадруз: - Надам се да у мом објављеном делу чланови жирија, као моји читаоци, нису нашли «измајмунисане доживљаје срачунате на добру прођу».Писци су, као и други живи људи, физички ограничени, али никада духовно. С духовношћу започиње потпуност човека. Настасијевић зна и тврди, још 1933. године, да се истинитост доживљаја потпуно поклапа са нужношћу остварења у израз. Песник зна чему толике жртве, при којима, у некој радости патње, изражавајући се људски створ самог себе сможди. Он вели: «Као да је иза тога неки тајни услов: дало ти се да би целог себе дао». Па да тиме и завршим: Примајући ову награду, ја сам се обавезао, и пре него што је основана, да целог себе дам, што и чиним несебично, на овај, и на многе друге начине.