_________________________________________________
МОЈ ЖИВОТ У РАМУ РЕЧИ
_________________________________________________
ПОЗНА ЉУБАВ
О, зашто, зашто смо се, драга, срели - Кад јесен ми се цинично већ смеје, А теби цветају багреми бели И мајско сунце што их мило греје? О, зашто гледасмо се заносно, дуго И да ли у твом оку жеље видех, Или моја вечна, а најлепша туго - Од сопствених сасвим обневидех? О, зашто не прођох поред тебе, драга Без речи и хвале за те очи сјајне, За косе к`о свила, уста дивље блага, И зашто пожелех твоје страсти тајне? Зашто ти не рекох: иди, још си млада, Свако ново лето тек ће да те буди, А мени да носи пуно крило јада И срце што уме само још да жуди? Зашто се усудих да росу окусим, Да миришем руже у твојим недрима, Кад пахуље снега у коси ја носим И не умем да те делим са другима?  ЖИВОТ
Не миришу више ни липа ни багрем, Или моја чула лагано се гасе; Ех, кад бих могао да се сетим барем Пре него што сасвим заборавим за се. Још једном да стрчим низ мокре сокаке И удишем мирис покисле прашине, Да ослушнем само те мале кораке Пре него што душу заробе тишине. Пре него што росу сузом не назовем, И са чела скинем капи хладне, мртве, Хтео бих у снове - снове да дозовем И да схватим живот који иште жртве. А липе цветају, багрем већ је свео, Нигде дашка ветра да мирис донесе; У одаје маште стао живот цео, Још тренуци судњи само да се десе. НЕДОСТИЖНА Као искрица вечног сна
ЛУДОСТ
УСПОМЕНЕ Лавеж паса у мрклој ноћи Детињство под кровом од слика – А лавеж паса тутњи кроз мене; ИЛУЗИЈЕ ЖИВОТА
Удишем од устајалости тежак ваздух Размичем пукотине давне успомене Видех да од тмине има тмина црња Из најлепших снова буђења су тешка
ЗАНОС
Пожелим да сам Сунце Пожелим да сам ветар Пожелим да сам месечина Пожелим да сам киша Пожелим да сам роса Пожелим да сам зора
РЕКВИЈЕМ ЗА ПОЕЗИЈУ
Зар песму да тражим у малом облутку, Како реч да пустим без чулног покрића, Боље да заћутим као глуво доба, Нећу да се питам како мрави живе, Зато ћу да певам тек кад песма боли,
ИЗГУБЉЕНИ САН
Теби даћу све И срце – и душу уморну Даћу ти песме жудњом писане Поглед сањиве чежње даћу Једино не могу И сад
У СЛУТЊИ СТРАХ
Нема те Нема те Нема те Нема те Нема те Нема те Нема те 
СВРШЕТАК СНА ЦРНИЛО ДАНА Кад усред густе таме видиш црно зрнце Тад очи несном склопи – дуго, дуго ћути И ћутећи тако пусти да обузме чула НОЋ У ОЧИМА
У глави звона нескладом брује А ноћ ме кида у глуво доба Како сам некад у овој тами Сад звони јава нескладом јадним ЉУБАВНА МУЗИКА
Једна виолина је у твоја недра залутала и свира најлепшу сонату.
Једна фрулица је на уснама ти пуним росе лет бумбара забрујала.
Контрабас један је између бедра твојих гласно дрхтао и утихнуо.
А пут твоја чедна као жица на гитари трепери музиком љубави ПЕСНИКОВ ЖИВОТ
О, како бих плакао Док се неутешно смешим; И како бих се смејао, Док душу сузом тешим.
НОЋ
Тишина пољима језди ноћ је у крошњама узрелих шљива у мирису сена ноћ је на небу без звезда испод ластиног крила у погаженој трави ноћ је и тама све окива само још песник сања будан само у његовој соби бестидних звезда је рој.
МАШТА
Сакрићу негде дубоко, дубоко Тугу и све мисли моје, Одвешћу у сјајне пределе око Да заборавим мртве боје, И да ми из душе однесе соко Све лажне наде, које Бацише ме у бол, у дубоко; Сакрићу негде илузије своје РАЗОЧАРАН
И кроз људске вене крв Човека понекад потече али ретко ка срцу му крене јер тек што уђе – она већ истече и умре баш испред мене. НА ЖАЛУ
Даљину у тену сагледам слутећи твоје усне од морске пене.
Подне ми очи умара док талас ти плави милује недра и игра се твојом косом.
Зарањаш у тамну дубину бежећи ми из снова и нудећи Посејдону наду моју голу. НОЋ У ПЕСМИ
Сву ноћ мисли беже – реч наћи не умем Зашто би нејасно, несхватљиво иком Песма је у ноћи, или ноћ у песми
НАША ИСТИНА
Самоћа као воденица Бол као пустиња Жеље као стеница – Ја са срцем од иња.
Ти као планински врхови Распеће покушаја Живот – окорели снови – Ја као звезда без сјаја.
Ми као лет без крила Истина сама, мртва Ти богиња си била – Ја сањар и жртва.
 БЕЗНАЂЕ
Живот је безнађе снова Кад прођу тренуци смеха Кад заувек оде љубав нова Укус блаженства и греха.
Кад истини гледаш у очи А дубоки јој осећаш траг На сјају звезда у ноћи – Кад губиш оног ко ти је драг.
Кад душом ти овлада мир Као уснула сенка бића – Живот је тек нечији хир Без капи опојног пића.
ОНА И ЈА Дах пролећа беле раде купа у њеној коси.
Снови кипе на мојим уснама мајска роса.
Зора буди сунце на истоку њене очи.
Подневна жега на њеним недрима пољубац мек.
Ноћ светлуца у мојим очима мирис кише.
ДАН У ОЧИМА
Не сећам се ничег више Осим твог погледа Водњикавог Топлог као сунце септембарско Не сећам се ни да си страсно грлила ме Ни твог знојавог длана У мојој руци Не сећам се твога вриска Дуго чуваног у дубинама жудње Не сећам се Ни да си била у песми мојој Ничег Осим погледа што ме мази Погледа што прича у тишини Што ме теши Што ме као вино пије Само Погледа твог.
МАГНОВЕЊЕ Тражио сам те – у мислима Заборавио сам твоје име Док чекам те у мајској зори
\ ________________________________________________________
МОЈ ЖИВОТ У РАМУ РЕЧИ
_______________________________________________________ | ______________________________________________________
АНЂЕЛКО ЗАБЛАЋАНСКИ
_____________________________________________________
СЕЋАЊА
Само искривљене слике из даљине И трептаји живота у очноме дну, Таласају сећањем испод тишине, И воде неком већ заборављеном сну. Како давно беху поља под булкама Разиграни видик зенице још носе И мирис свежине ухваћен рукама, Кад с груди скинуше прве капи росе. Као птица прне уздах девојачки, Ливаду док коси младог косца рука; И лептири падну на осмех момачки, Када мрави крену испод оба струка. Предају се чула као ноћ пред зором; У откосу вриска двоје су занети, И ехо младости разлеже се гором, А све је тек игра маште без памети. Али већ се муте слике некад миле, И паук већ мрежу заборава плете. И као да увек само сан су биле, Једва их се очи тек кроз сузе сете. ПЕЊАЊЕ ДОЛЕ
Ставише ми маску од невидљиве пене У представи да играм ролу њима знану Да срећна луда будем на ивици стене Што мрклу таму иште и у светлом дану. И ја се предах лако тој руљи сна празног Изгубих јутра и росу – и мирис кише Не видех ни сунца сјај од сјаја им лажног Нит се могу сећати ичег мојег више. А маске ће пасти – знам – једино мени И ја ћу тад хтети да се јутра сетим Али већ ћу бити на тој стрмој стени Као рањен соко са жељом да летим. ТАЈНА Синоћ ми је роса девичански чиста Певала на длану оду твојој коси, Што низ голе груди месечином блиста, А мене у занос к'о пијанца носи. Ноћас ми је ветар, поветарац тихи, Шапутао тајне мирисе твог тела, Док лудује додир к'о песма пастирки - Бујаш у наручју сва чедна и врела. Пред зору су сасвим утихнуле песме; Сунце нас је дрско нашло испијене, Али тајну ником испричати не сме, Јер страсти су јаче кад су сакривене.
 Сећање сврати с јатом птица селица пред полазак. Мисао клоне уплашена као срна у ноћи лова. Ни сна - ни јаве у видокругу орла црно јагње. Зора се стиди над пољем гракћу вране у мојој глави. А пој славуја заборављен на папиру свитање брише. ЉУБАВНА ПЕСМА
Кад ружине пупољке поквасе Тешке капи топле летње кише И на твојим уснама се скрасе Моје слутње и ништа више Којим звезданим путевима Да скитам тражећи осмех твој И боју твог гласа што сновима Сасвим узима славујев пој И с врхова тек уцвалих ива Ко украде месечеве мене У сјају твог ока које скрива Просту чежњу заљубљене жене ПЕСНИКУ У БРК
Тек неко ће разумети привиђење Тишину самоће као ритам речи
ЖЕНА Твој осмех поезију пише На уснама ти чедност гори Корак ти је музика тија И ноћас нека полуде усне твоје
БЕЗИМЕНИ Ја сам жито без класа, Ја сам песка зрно Ја сам пастир без стада, Ја сам пешак без ногу, И опет жито без класа,
ЉУБАВ Сигурно постојиш – не знам где ни како Сигурно постојиш као нектар дата Сигурно постојиш – јер зашто бих снио Сигурно сам некад и срео те нему А ти већ постојиш – не знам где ни како
НЕСАНИЦА СНА Ево – ноћ је А мој поглед лута У жељи Оне што не знају време Једино откуцаје у трену сваком А ноћ ме стално вара Остајем будан – или спавам већ Или су ме из цветног врта Вратили постељи живота
У СНУ СТРАХ Немам сна – Уморни од чекања И отера слутње Ни твоје руке раширене И да ћу једино моћи Кад капке сан ми склопи.
КАД СМИРАЈ Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш, Кад сутон ме узме – једноставно, ћути; Кад сутон ме узме – певаће славуји, Кад сутон ме узме – а већ је узео Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
НЕСАНИЦА Сву ноћ ми несном играју се снови Сву ноћ звезде невешто се крију Сву ноћ се борим – противника не знам И ноћ брзо мину – а зоре нигде ни
СТРАХ Страх ме је док слушам тишину подмукле ноћне таме
страх ме је у сну тражити спас
страх ме је видети свитање – а опет остати сам
страх ме је слушати птица пој а беспомоћно тражити људску реч
страх ме је моје сулуде маште што води ме ко зна где а увек враћа на почетак и у страх.
ТВОЈ ПОГЛЕД
Волим твој поглед сакривен у чежњи чуперка косе као месечина у крошњи липе
волим твој поглед кад стидљиво ми се у око убоде
а онда га дрско твоји капци узму к себи а он ме и даље боде греје пали пали и разгали.
НЕСПОРАЗУМ Жуборе сећања у мојим очима,
А уморне мисли краду ми снове;
О где си се крила у тешким ноћима
Док теби само још све наде плове?
Да ли то са неба твоје очи светле, А у месечини коса ти се скрива? У часу кад зора пробуди све петле Ко у твом погледу испијен ужива?
Или си од страха капке затворила, Да не види нико како чежња боли? И као што птицу поломљених крила И тебе самоћа у тишини сколи.
Или у ноћ шаљеш мисли мојој срећи Да већ другој модре милујем божуре, А не слутиш да сам самотњак највећи, И да твоје име још ми усне зборе.
Да мрзим свакога ко о теби ћути Мислећи да никог не питаш за мене; И тад ми се разум сасвим већ замути Да неко ти други љуби очи снене.
И шта да је тако? Зар још имам права Да завидим твојој срећи с неким другим? Или се и с тобом живот поиграва
Док самоћу кријеш у ноћима дугим
ВЕЧНА ЉУБАВ
Мирис погажених цветова у твојој коси станује додир јесени
слутња топле јулске кише у твојим очима самује пахуља снега
дашак ветра кроз безнађе на твојој усни дрхти искра љубави
У СМИРАЈ ЛЕТА
У сутон је банула у мој дом И својом росом умила године Наталожене на мом лицу.
У смирај лета буру доноси Да свелом цвећу окруни латице И разигра их зором у оку.
Жар угашен уснама распламса Да догорим као стари врбов пањ И робујем заносу снова.
Док се ветар игра њеном косом А она чила месечином купа Уздахом краде најлуђу ноћ.
Одлази немирна и без збогом Док у крошњи лишће већ ми жути Слутим – однела је свитање.
ПАСТИРСКА ИГРА
Више те нема И као да ниси ни била На ливади цике и фрула Тек у дну ума Детињство и песма Једна чесма И у твојој коси мирис старог друма.
Нема те више А некад си и те како била До небеса дизаше те крила Радости Буђење младости Топлина јулске кише Била си истина – а сад ни сећање више
СЛОВО ЉУБВЕ
Ћутим Реч рећи не умем А хтео бих
Бар да ти шапнем Мисао обичну а узвишену
Ону – што са усана капље Као мед и роса помешани У сну мајског свитања
Ону – као сузе девојчице Остављене на доковима
Или – макар да могу Све те нежне речи заробљене У тишини уснама немуштим На твоје усне меке да запишем
У погледу погледом да нарисам Врховима прстију По твојој пути да извајам
Те речи обичне а узвишене Тихе и благе И као планински брзаци усковитлане
А у дну душе чуване и шкропљене Дуго већ – у ћутању.
ОПСЕНА
Кад ноћ несносно за очи штипа И мисли бију узалудне битке А месец снове у бездно просипа И срцем пише риме нечитке
Тад склопи капке – путуј далеко Стежући несном постељу празну Да негде исто – сад дрхти неко Јер сања исту причу мазну
И тако дуго у тами ћути Јер сан је дат нам да га јава сруши И ко зна где су ти цветни пути И шта ће сутра бити у души ______________________________________________________
АНЂЕЛКО ЗАБЛАЋАНСКИ
______________________________________________________
|
