ПОЕЗИЈА ДУШЕ

СРЕЋА

О СРЕЋИ:

Срећа је подељена у три области које су доступне научној провери:

1. живот испуњен задовољством и позитивном емоцијом.
2. смислени живот, учествовање у смисленим активностима, повезаност и инвестираност у нешто што је веће од тебе.
3. посвећен живот, абсорбован активностима током којих губиш свест о себи, осећај да је време стало, употреба твојих талената и коришћење на нов начин.

МОЈ ЖИВОТ У РАМУ РЕЧИ

 
 
АНЂЕЛКО ЗАБЛАЋАНСКИ
 ________________________________________________
РЕЧ ПЕСНИКА 
 _______________________________________________



 
      

 
Рођен сам у питомини мачванске равнице, у позну јесен средином прошлог века, а на празник Ваведње Пресвете Богородице, тачније, 4. децембра 1959. године. Е, сад, да ли због равнице, да ли због кратког јесењег дана, празника, или што сам још као нерођена беба био тврдоглав и радознао, моја мајка није стигла до породилишта. Родила ме је на средокраћи пута Глушци – Богатић, у пољу, у трошној колибици. На свет сам дошао лако, и да ли зато, или због жеље да мушко чедо што пре пређе кућни праг, они не продужише до породилишта, већ ме вратише у Глушце које се води као моје родно место.

Године су пролазиле и на ред је дошло школовање. Осмољетка у Глушцима, онда средња техничка, али не по мојој жељи, јер сам маштао да будем учитељ, али су ме убедили да је то неперспективно занимање. Перспектива је у грађевинарству, у предузетништву, и ја уписах ту школу у Шапцу. Али, омашком ме примише у машинску и ту и остадох. На полугодишту се пребацим у Сремску Митровицу и ту останем до краја школовања.

Кад сам положио матуру двоумио сам се да ли да настави школовање, али ту дилему је решио мој отац, Титов гардиста са почетка педесетих година. Он је рекао да морам у ЈНА док је Тито жив, и ја с пролећа 1979. године одем у војску, али за време мог војниковања Јосип Броз се разболео и умро. Тако сам ја из генерације последњих Титових војника, али и некоко је због војске изгубио две године у свом школовању. 
 По изласку из војске уписао сам студије у Новом Саду, али како младост обично носи и лудост, 1982. године у сулудој вожњи у којој нисам био возач, доживех тешку повреду кичме. Е, тад су почеле године борбе за живот и за живот достојан човека. У све чешћем самовању прихватам се књиге и пера, мада сам и раније пискарао, али сад је то било озбиљније и вредније пажње других.

 Прву збирку песама РАМ ЗА СЛИКЕ ИЗ СНОВА, објавио сам уз помоћ родбине и пријатеља 1992. године. У локалним оквирима била је примећена. До друге збирке сам се начекао, а онда је моја пријатељица рекла једном издавачу за мене, он, вероватно да њој учини, назвао ме је и рекао да пошаљем песме. А онда је, вероватно, видео нешто у песмама и тако 2004. године из штампе излази збирка ИГРА СЕНКИ. Е, после је све лакше, па 2006. године објављујем збирку афоризама ПАЛАЦАЊЕ, а 2007. и трећу збирку песама ПТИЦА НА ПРОЗОРУ.

Свих година објављивао сам и по неким новинама и часописима, а заступљен сам и у неколико зборника и антологија (ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ (у више наврата), АНТОЛОГИЈА ПЕСНИШТВА ШАПЧАНА И ПОДРИЊАЦА, КО ЈЕ КО У НАШЕМ ХУМОРУ И САТИРИ, ИЗВАЈАНЕ МИСЛИ, КЊИГА УГУРСУЗА,итд).

 
И даље живим у родним Глушцима, не због завичајне љубави, већ што немам где на другом месту.
 
 
 
 ________________________________________________
МОЈ ЖИВОТ У РАМУ РЕЧИ
Анђелко Заблаћански
 _______________________________________________ 
 





PHP Web Hosting
 
  



 
 
 
 
 



 
 
 
 
 
 
  
 
 
 ________________________________________________
 
 _______________________________________________ 
 
 
 
 
ПЕСНИК
 Колико пута је рањени славуј слетео на мој длан

Да пронађе уточиште у топлини болне душе моје;

Колико пута је мој понос скривао суза његових трн,

А кидао ми небеско срце као илузију без боје.

 

Колико пута је тишина немилосрдно парала уши,

Док ноћ је издисала над мојим уснама и папиром;

Песнику у мени не веровах да реч све може да руши,

Иако бесконачно борим се са својим сном и немиром.

 

Колико пута питања на већ знане одговоре тражим,

Разапет на стубу чекања и самотног привиђења;

Колико пута сам кушао да машту више не дражим,

Али залуд – кад ме ишту бол и дрска моја сновиђења
 
 
 

ПЕСНИКОВАЊЕ

 

Седим над празним листом папира

И зарањам у мисли сопствене

А душу кријем иза немира

Док стихови ћуте у дну мене.

 

Како песму без речи да срочим

Док тишина ми утробу кида

И како из себе да искочим

А оставим осећање стида?

 

Како да будем песник и човек

И који од њих двојице по души

Прекопава – у стиху тражи лек

А оног другог у себи гуши?

 

И по сву ноћ седимо ја и он

И ћутањем се свађамо гласно

Чије речи тишини дају тон

Ко сам ја а ко он – није ми јасно.
 
 

 




poetryaz @hotmail.com

    
адреса мог блога "РАМ ЗА СНОВЕ - ПОЕЗИЈА":
www.poetryaz.blogspot.com
 
 
ПРЕВЕДИТЕ ПЕСМУ 
- Translate songs -
    
 
 
PHP Web Hosting 
 БРОЈ ПОСЕТИЛАЦА САЈТА
 
 ________________________________________________
 
 _______________________________________________