После покретања Веб сајта Влашка магија и публиковања на њему неколико песама из младости песника Мирослава Лукића добили смо на десетине писама и молби да објавимо део раних Влашких и циганских песама овог песника.Уз дозволу песника и његове најуже породице то смо учинили с посебним задовољством објављујући коначне верзије ових песама.

13

 

Петру Бркићу

 

Клас жита сазрели

с ногама у блату,

а с' главом у злату -

силазећи с воза, видех.

У ватри гори,

ватре се не боји,

пауница :

гујина глава,

господско рухо,

арапске ноге.

У излогу кројачке радње,

не у пепелу,

стара је љубав запретана.

(Уста нема а уједа,

ко коприва. )

Главна улица је празна,

као поглед варошке луде.

Ровашена годинама

и чекањем,

ко мркоња лежи варош :

свет да скочи,

не може је дићи.

У маглу и тунел шума,

воз на исток оде

даље.

Одјек воза у даљини,

звона Бога истинога

који звони на узбуну.

Одјек се враћа,

одјекује на речном насипу.

Као слап се стропоштава.

Звездану прашину

и цветове беле раде,

лишће, пену,

вир матицом задржава.

Одјек. Одјек је мој водич.

Живи упорно без тела,

говори без језика,

смеје се без радости,

плаче без душе.

Нико га не види,

а сви чују.

Одјек. Одјек. Одјек.

 

*

Уста нема а уједа

то што под врбама

без клина виси :

паучина и тишина.

Као трзај весла,

вира тихог и дубоког,

не олуја и поводањ,

површину перајима крупна

мрена љуља, љуља.

Кругови се шире

и сустижу једни друге,

упија их плићак боје муља

и као јед зелена трава.

Песнику би упутније било

да обује рибарске чизме

кад запуца кроз мочвару

и шипражје бара, успомена.

Гуја има разноразних,

и ексера зарђалих.

Срче и сечива од седефа.

Боље је ићи узводно,

иако теже. Лијана на врбама

има толико да се

читава варош, срез и округ повеже.

Роса је врбаке поплавила,

а мрава не може да удави.

Бос по трави да појаса

може ићи само онај

што разуме језик змијски.

Језик змијски, ил' Немушти?

Језик сена у навиљцима?

Зна ли деда што у сунце гледа :

зелен му скут,

а шешир жут.

Или бела црква што

на једној нози стоји?

Или бабе што у воду падају :

нит' се вода замути,

нит' се бабе удавише.

Године су ме,

и судбина,

натронтале,

увиле у бело платно и плаштеве,

као мумију.

Одјек, роса и река ме свлаче :

одвијају, развијају,

стрпљиво и нежно, к'о одојче.

Мени неугодна, виру нагота

прија, као змијче у плићаку.

Идем уз реку, реком,

као светлост кроз стакло :

пролазим и не разбијам.

Ја идем, и још неко са мном иде.

Ја станем, и он стане.

Сав свет обиђох, Боже,

а алге у дубини огледала

речног не могох!

О, како вас волим

фине седефасте шкрге реке.

Ко језик биља крај обале,

локвања и риба зна?

Можда куће на обали

усамљене на брежуљку?

Висећи мост преко реке

могао би неко вичан

у свој нотес да уцрта -

учитељ музике (на пример),

који је ступио у службу

кнежева Естерхази?

Немуштим језиком

говоре преврнуте куће

пливајући површином

као рибе по оморини.

Говоре тихо,

тише од увода клавирских соната,

дајући тишини ведру мирноћу кнежева.

Уста нема а уједа

сумњив ортаклук Ракова!

(Тражи врага, заплешћеш се у мреже

разапете, пажљиво испредене.)

Ивер не пада далеко од кладе, знај.

Ако су баба и мајка биле за комшије

и барабе слатки рај,

унука ће те,

к'о електрични вод спржити.

Зло је твоје колико и света.

(Сети се почетка једног лета,

опроштаја на перону.

Нико тај загрљај не би разумео,

сем распојасаних богова старих Словена,

Немогућег ратара Растка Петровића,

и ласта које излећу

из гнезда на свој први лет...)

 

*

Уста нема а уједа

месечина хладна, к'о лед,

месечина јоргована:

пепео и звук гајди,

који, ко облаке ниске, ветар

витла празним небом.

Лепотица прецветала,

очију сјерих и пути

миришљаве као шебој,

крши руке у тишини

празних соба.

Пуна је кућа нечег,

а она не може т и м е

ни котарицу напунити.

Смлаћена је, к'о смрдљевак

изненадним пљуском,

ил' проласком воза.

Кућа је усисава, као левак,

и одсуство мужа

на службеном путовању :

у собе навире поводањ,

воз бунила, страве,

ужаси празних година

што без ногу и без руку

сами себи друм праве.

Заточена у кавезу,

у бунилу на југ креће,

пауница, тим друмом,

јер јој се учинило,

да је неко зове,

а не види га.

Јаблан ли је, или онај

што гору ломи без руку,

а косе мрси без прстију?

Ноћни делија

што под врбама свира

на латицама далија?

Прође воду, не укваси се,

прође ватру, не изгоре.

Гле, црна појата,

црвени волови,

зелени рогови (Броћ! ).

Дуг дугоња чик до неба.

Ноћ и ветар, као јаблан,

намотавају је у клубе

као конац из кануре -

празних дана и година -

веште руке.

Намотава је мрак и бор,

и у бору чвор.

Да потраје може ноћ

и кад замршена и полегла

црвена шумска детелина

завоња, као твор!

Муж је сваки - пришипетља!

Смејући се и вриштећи,

и ржући, к'о омица,

лепотица сва у роси,

дубином својих крикова,

пробудила би пола атара

и распалила тромост

крвавооких црних бивола!

Хрче сном дубоким, варош.

Махну ноћна птица крилом

и откри вас свет

једним пером.

Преваре на свету нема!

И кад се догоди (оно што тако зову),

облаци се спусте на обалу

и покрију призор.

Одјек је свему крив.

Одјек. Одјек. Одјек.

Брава Одјека, без кључа,

Одјеком себе откључава,

закључава. . .

 

(Средином лета 1995. Кучево)

8

 

Ту је знак једнакости између ТУ и ТАМО,

ту где потомак поглед окреће унутра,

тамо - где поток понире у дну буквика.

Ту су спојени ноћ и дан, јуче и сутра,

бакар, волфрам, злато и дивља перуника.

Цвркут звонки у грмљу чешљугара,

блистав сребрни млаз, папрат и пара

што навире из гротла, као из сулундара

доњих котлова. Ко упорно ствара

од метала злато?

Дух изумрлих медведа, лопатара,

или предака?

Или дубина мрака

без краја, неизвесност, сумња и јара,

што цере се као мошње уштројених јунака? . . .

(1976 - 1995)

 

*

Овде се пут завршава

шибовима и границом,

урвином и провалијом.

Шта нас чека п р е к о

осим заводничког сјаја видокруга?

 

9

(Поново пронађен, извор)

 

Димитрију Лукићу

 

Како прећи с ону страну?

Како - кад је зин'о Понор

као шумска змијурина

гутајући крај потока

пегаву пастрмку с' главе?

Шта нас чека тамо, сине?

Псине, салаш, забран? Рушевине?

Није ли боље да се вратимо

тамо одакле смо и пошли?

- Оче, мора да смо Богу пошли,

или нас је Бог послао

да утолимо велику жеђ

духова : онога и овог света.

Ако смо Богу пошли,

пази да ноге не поломимо!

Пођимо брвном -

брвном изнад Понора -

мора да постоји такво брвно -

брвно за Прелазак.

До Другог се света стиже

преко брвна од длаке.

Не пречицом амбиције

којој је Бог поставио

препреке, псе и амбисе.

ко одојче зева у сну,

не бојећи се ветра

са маказама ; ветра са истока,

са запада, са севера : укрштеног.

Трули шумадијски плот

заштитни знак је Круне

Шумске краљевине.

Њега чувају псине

заборављеног шумског

краља, духови, опсене.

Не бој се, сине, псина :

баци им камење да се

наједу и скамене!

Док нам је Жеђ путовођа

не бој се висине, псина.

Преслан је сир овчји

и качамак овог века

(историје). Иако је брвно

танко, као влас косе,

пођимо преко, храбро,

као арлекини.

Кроз шибове

и бујни калабук у дну

доље, где расковник

окове са ногу скида.

Кроз шумарак од бадњака

и густиш црвених врба

до извора, Букових ливада.

Зденче заборава, непресушни,

зденче! Жедан сам, тако жедан!

Напиј се, жедниче, колико волиш!

Сви путеви воде о в д е ,

где су једном започели.

Пијем, пијем и опет пијем

и никако да исцрпем

извор шумски, неисцрпни.

Поточић из мене пије,

златан Пек из поточића.

Дунав широк из срца Пека,

из Дунава Црно море.

Из Црнога мора - дивна дуга.

На небу је дивна

половина Круга,

у дну Букових ливада,

у шумарку од бадњака

и сјају црвених врба - друга,

још дивнија половина...

7

  

Николи Караклајићу

 

(Скривање босиока уочи нове године)

 

Чек', почекај, месече,

да идемо заједно,

да идемо у поље,

да идемо крај реке,

да гледамо девојке,

девојке и удате,

како крију босиок.

Свака крије своју киту

босиока ближе води,

у шипражју, ил' ракити,

као сврачак, ил' чешљугар,

или славуј, гнездо своје.

Стражари ноћи

круг скривања

надзирући, назиру силуете

врба, јова, лепотица.

Али Месец лепо види

и изблиза

игру лепотица, скривања.

Гледају се нетремице

заустављена даха,

слеђени тишином

врбака и векова.

"Немој рећи, Месече,

оно што си видео! "

Путањицом, лепотице,

утабаном, тихо журе

према селу опасаном

кукурикањем других петлова.

Момче лепо, лепше

од прерушеног ђавола

на улазу их села чека :

"Свој струк босиока,

где ти сакри, Бранка? "

"Не смем да ти кажем,

драги! Иди покрај реке, као други, тражи! "

 

(Тражење босиока скривенога)

 

Ко машице с' жаром, топал,

дунуо је ветар- горњак,

паперјасте јастучиће,

као веверице с црних јова,

грана

топола и врба,

ораха и јоргована,

рушећ' нежно, повремено.

И ђувегије и ожењени

траже ките босиока

скривенога, у врбаку

тамо где обично не залазе

ни сеоске сковлије лети.

Траже и - не налазе.

Одуставши - утабаном путањицом -

испод врба журе -

у крчму, где вино од купина,

крчмарице радо нуде,

и услуге по укусу

раскалашних распусника.

Упорно кроз таму лута

момче лепше од прерушеног ђавола.

И тамо где повремено одјекује

преплашене птице крик -

после трећих петлова -

нађе струк босиока скривенога.

Чији? Оне коју воли?

Или неке друге?

 

(Прво јутро нове године;

налажење босиока)

 

Покрај реке, у цик зоре,

лепотице, ките босиока траже.

Како која нађе, босиоком лице мије.

Неке друге, не нашавши,

враћају се с реке тужне,

празних руку, н е у м и в е н е .

Са свога доксата,

момче виде Бранку,

умивена лица,

с' китом босиока.

"Коме ће га дати,

кад заигра коло

увече крај реке -

 

Превила се купина

преко врха планине,

где ће да се развије?

Није била купина,

већ је била Живана,

није била планина,

већ је био каурин,

украо је Живану

од Стоће из кревета.

И она с њим говори :

"Каурине, мајсторе,

ков'о ли си прстене?"

"Ковао сам, ковао,

ал још нисам златан,

све златаре обиђох,

чисто злато не нађох!"

 

*

Паун пева на прагу,

буди Стоћу сананог.

Устај, Стоћо, санани!

Жена ти је устала

и уз поток кренула

све до Саставака.

Ту је она нестала

у густој шуми храстовој

где виле вино пију...

- Где је, рече, нестала?

- То ни Месец што залази

сада не зна, Стоћо...

Пробуди се, пробуди,

заљуљај детенце.

Ти имаш босиљак,

повијај га, развијај,

у свилене пелене,

у свилене колевке...

 

*

 

- Комшо Стоћо, боли ли те рука?

- Куме, не боли ме рука,

но ме боли срце за Живаном...

- Отрезни се, комшо, умиј

и очешљај на изворчићу

са водом зеленом.

Да идемо на работу,

да копамо црн' босиљак,

да миришу пустахије,

нек' миришу, нек' уздишу...

- Куме, у тикви још вина има.

Дођи и засвирај нешто сетно

о месецу што залази

и врбама према Сени.

Нож је бржи од копита

вранца, лопова и сенке копца.

Стићићу их, куме,

макар на облацима летели!

- Ћорава је то работа, комшо!

Мисли на своју децу.

Дубоке се чувај љубави

као вирова зелених, дубоких!

 

*

Ући у траг кобили

(украденој кобили),

не може свет, ни власт.

Није дато гомили

да знају оно што знају

врбе поред реке

и заспало сугаре

(залутало сугаре),

вреже купина,

вреже павити,

овчар, бугарин.

Патроле у плавом,

Стоћу Циганина

и Живану траже,

као иглу за шивење

девојка у пласту сена.

Њима се не жури,

као мужу љубоморном.

Троугао циганске љубави

њима је већ додијао

и на нос изишао

као капи јутарње росе.

Прошли су крај снених

врбака крај реке,

где падају пред ноћ

јата врана, најежени,

од ракије, ноћне таме.

Попели се на брежуљак

зевајући, меркајући

међу пластовима

неки начет - топло сено.

Руб врбака пушио се

као тек скувани качамак.

И лежећи видели су,

у долини река сјакти

као срма - од Љешнице

све до Сене,

где је куће и ћуприја

- чипка црна - од сомота -

од велура -

заклањају, к'о завесе.

 

1

- Изгреј, месече, пун, пун!

- Чега се бојиш, лепојко?

Јеси ли се можда најела

отровних печурака?

Или си овце погубила?

Или си штап поломила?

- Нисам се најела отровних печурака,

ни овце погубила,

ни штап поломила, месече.

Шумска ме мори морија.

Кад се пружи,

она ме хвата,

кад се згрчи -

она ми стеже груди -

она ме гуши, као тама.

Изгреј, месече, пун, пун!

 

2

Ох, Мајко Божја, шта сам видела:

у градини усред врежа пасуља -

дирао је момак бабу :

завукао јој у недра руке

и играо се са свелим дојкама

као мачак с мишевима!

 

3

(Басма)

 

Пошли, пошли два пастира црвени

у шуму црвену

да одсеку соје црвене.

Одсекли су соје црвене

и донели у обор црвен.

Ставили су крупице соли црвене

у соје црвене.

Лизале овце со црвену.

Потерали пастири овце на изворе црвене,

на пашњаке црвене.

Пасле, пасле овце траву црвену,

напиле се воде црвене.

На бачији црвеној

помузли су бачи овце црвене

у ведрице црвене

и подлили млеко црвено

са желуцом од змије црвене.

Сирили су млад сир црвени.

Изнели су млад сир црвени

на раскршће црвено

и повикали: - Дођите сви уроци и урочице,

наједите се свежег сира црвеног!

Долетеле птичице црвене

и покљуцале кљунићима црвеним

свеж сир црвени...

4

(Шумска чума)

 

Сећам се: висова, снега,

два анђела, влашке бабе

офарбане у црвено

баш ко Јосип Броз.

Анђели жонглери нису,

као ни слушалац.

Нека Исус, син Маријин,

луди која иште

да добије Немогуће,

да бар причу, као

трговцима трговање,

што отвара рајске двери.

- Стара Влајна са штапом

у руци, вунених зуба,

са ћурдијом од магле,

девет је синова имала

и ћерку десету...

(Тако прича удовица

офарбана у црвено,

баш ко Јосип Броз.

Црни косови прелећу

седло брда с облацима.

Виде ћутке два анђела.

За наставак приче која

следи, слушалац се хвата

као дављеник за сламку. )

... Осам јој синова одвела

Шумска чумица.

Не и деветога - Константина

и Војкицу.

Он чува у шуми овце.

Колико је лишћа на буквама,

још толико Константин

оваца има.

Кад дотера са пашњака

овце на бачију:

"Пожури, бато, помузи

једно - две, а пропусти девет:

црн се облак, ено,

приближава издалека",

моли га Војкица.

"Није то црн облак, сестрице,

то су твоји просиоци.

Дошли су да те воде

далеко. С њима да пођеш,

да се удаш сестрице! "

Војкица заплака:

"Нећу да се удам

и да идем с њима тамо -

тамо је далеко! "

"Тамо да пођеш,

да се удаш, сестро! "

"Добро. Али обећај

да ћеш доћи да ме обиђеш.

Ако не дођеш,

земља кости да ти не прими

девет година! "

Константин не оде да обиђе

сестрицу Војкицу.

Дође чума, рашчуми га.

Укопаше га под буквом,

крај бачије и извора.

Преко ноћи земља

избаци га.

И он се сети

да није испунио обећање,

па пође да сестру тражи.

Тамо где облаци слећу

на брегове,

као јато голубова на стрњике,

узјаха на белог коња

и галопом летњег пљуска

у једно село стиже.

На раскршћу коло игра.

У коло се ухватио,

сестри ногу нагазио.

"Мајко, мајко,

до мене се ухватио

непознати рмпалија,

ногу ми нагазио! "

Свекрва јој вели:

"Не секирај се, мила,

коло атар нема,

иди, настави да играш! "

"Зар ме се не сећаш,

сестро, ја сам

твој брат Константин. . .

Дошао сам да те водим,

мајка нам је на самрти! "

Ишли су, ишли, ишли

кроз шуму и кроз ноћ;

славуји су певали

у грмљу :"Ћију ћи,

ћију ћи,

мртав живу води! "

"Зашто ову песму

птичице певају, бато? "

"Песма им је таква! "

Ишли су, ишли, ишли

док нису стигли

до бачије и извора

и гроба отвореног -

до магле густе

у којој Константин ишчезну.

У дом своје мајке

Војкица пожури сама.

"Мајчице, мајчице,

отвори врата,

ево твоје Војкице! "

"Ниси ти моја Војкица",

одговара стара Влајна,

"већ шумска чумица.

Девет си ми синова

од куће одвела. . . "

Сећам се: висова, салаша

врх Раките изнад Сене,

снега што се топи

и анђела, коса мастиљавих

као да су умазани соком

од бурјана.

И Исуса, сина Маријиног -

он нас је довео довде,

до бачије

и прага шумске куће,

путањицом преко брега,

трагом кукурека и пупова

првих дрена.

Војкица и стара Влајна,

загрљене, скамењене,

на прагу планине стоје

као стабло оскоруше

зелене на врху брега

око Ђурђевдана...

 

(1971 - 1994 - 1995)