ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ

Бог се вратио овде као руски војник

који је одслужио пуних двадесет и пет година рока,

изишао из војске и пошао да лута светом.

Има необичну торбу (пуна је свега и свачега).

И карте којима може надиграти свакога.

Чим отвори торбу и каже: УЛАЗИ ОВАМО!

и веверица, и змија, грлица и сама смрт

саме уђу.

У тој торби носи и моју главу.

Бог је отворио торбу и каже: ИЗЛАЗИ, СМРТИ!

Искочила је, као дивљи зец.

- Јеси ли жива, смрти? - пита Бог.

- Жива сам.

- Помози ми! - виче моја глава из торбе.

Али смрт ни да чује : побеже главом без обзира!

BELIEVE IT OR NOT

God came back here as a Russian soldier

after full twenty-five years of service,

left the army and started roaming the world.

He has an unusual bag (filled with all kinds of things).

And playing cards with which he can outplay anybody.

As soon as he opens the bag and says: GET IN HERE!

the squirrel, the snake, the dove, and death itself

go in on their own.

In that bag he has my head too.

God opened the bag and said: GET OUT, DEATH!

It jumped out like a wild rabbit.

- Are you alive, death? – God asks.

- I am alive.

- Help me! – my head shouts from inside the bag.

But death doesn’t want to hear it and runs away!

Мислим о Непроцењивом благу

о гомилама угља и дијаманата

на дохвату руке...

Моја глад није бескрајна, већ конкретна

Сустижу ме јаки утисци, као боре

Гледам према северу и скривеном благу

Обрисао сам прозоре и видео

много више Хиперборејаца него Црњански

Несаница води према Непроцењивом благу

Сви промашаји, сва неналажења

Сањао сам малог црног зеца поподне

Пробудио ме телефонски позив, заборављени глас

Хиперборејке и Аполона, и Диониса

који као да је долазио са оног света

Изгубљеног у тминама балканске палеоглосије

Свет боље види нашу несрећу из даљине

него сви Срби збијени у једном аутобусу

Разговарао сам са дрогираним фанатиком

Постојећег. Мислио о лишћу свелом

у порти српске цркве у Сент Андреји

Уморан сам од квази историје...

*

..Улазећи у педесете, све мање чезнем

и све ређе се сећам. Не ишчекујем телефонске

позиве, ни писма из далека.

Живим у свету који упорно и тврдоглаво

ради у корист своје штете.

Беда куца на многа врата. И глад.

Срби потписују петиције на Зеленом Венцу

Устајем и лежем са уздасима, с тешким мислима.

Будим се са многим тешким стварима, неизрецивим.

Започео сам много тога, а колико ћу уопште

успети да завршим? Сувише је било оних

који су много хтели, много започели

Рим, Европа и свет су, обнављајући католицизам,

смислили опаку заразу, која је инфицирала

многе православне народе. Словени су глупаво насели.

Русија је данас срозана као чарапа. Балкан је

слепо црево...Још га није оперисала Европска

унија...Десет година Срби, говорим о већини,

иду из једног круга пакла у други.

Помрло је превремено толико људи

и понекад ме обузме језа кад се сетим

оних које сам лично познавао

и којих више нема. Много је живих мртваца

и међу мојим пријатељима. Новојаничарима

је добро, они су добар шићар ушићарили.

Препознајем их чим отворе уста...

Многима су испрани мозгови.

Српски народ је доведен на руб понора.

Том народу више нису потребне песме,

већ басме и тужбалице...

И душа и тело су ударени на муке.

А ја никада нисам био ној -

да пред опасношћу и пошастима

загњурим главу у песак...

Волим своју земљу, али бих већ сутра -

да могу - отпутовао на крај света...

Опет се поновила Гигантомахија

на Пожаревачком пољу

и другде

и врховни бог је опет победио

побуњене Титане

и бацио их на Тартар,

дјердап.

Заборавио сам предање о овчијем руну

и сећам се само Немани

што тресе недра Земље,

темеље, подруме и таване...

Федери као да су зачарани,

престрављени - подрхтавају.

Нешто ме у грлу гуши, пење се, преобиље?

Стицај?

Срео сам једног од аргонаута

у Улици Вука Караджића:

Он је сада академик, пензионер.

Прича о Амору и Психи

у легендама има хепиенд.

Туширам се митом.

Гејзири Хипербореје

још греју север,

као топле леје баштована све ређих.

Песницима, све ређим, преостаје

после свега, да чупају траву

по лејама цвећа овог света и оног,

као што су од Хомера до јуче

чупкали метафоре из бујног мита,

узимајући од мита оно једино

што су могли, али га не обнаваљајући,

јер можда многи нису видели

везу нереда свог живота и судбине

са митом и племенитошћу плевљења.

Најбољи су слутили ЗЛАТНИ ПРЕСЕК,

али не нађоше начин за његов прорачун...

Пошао сам према Златном пресеку

поштујући распоред небеских тела

сунчевог сазвежђа...

Зар се нечег бојим?

Новог помрачења?

Сенки месечевих?..

*

Окупио нас је ветар, сутон, пепео јоргована,

тамјан, шумадијски чај, сузе, или Прва љубав

усправљена као славска свећа, припаљена?

Окупио нас је око неугаслог огњишта

на састанак који се не одлаже -

хук ветра, глас сове, или лавеж паса

што се заплиће у облаке од којих се

не види небо?

Између жбунова шимшира затитра

месечев зрак. О, Месече,

зашто си заклонио Оца нашег

и бестелесне силе?

Дуго траје тај хук ветра

и невреме, у чије је повесмо упредено

скичање пса, интервали тишине,

наша носталгија и снови...

Окупио нас је Час да се загледамо

у једну једину тачку:

у висини,

у дубини,

у даљини.

Између облака се виде отоци морски,

чудесни гребени,

корални спрудови и корална острва.

Небо је непоновљиво позориште:

ако се човек удуби погледом

у једну једину тачку.

Трећу димензију може видети

свако чији се молитва и поглед примају..

Свако ко има треће око на челу...

Окупила нас је бестелесна сила...