 (Snimak Miroslava Todorovica)
“Ja čak nisam ni pesnik: vidim. A ako ono što pišem ima vrednosti, to ne znači da je imam ja: Vrednost je tamo, u mojim stihovima. Sve je to savršeno nezavisno
od moje volje Kako da se oslobodim primisli sopstvenog poriva za potvrđivanjem, koji me vreba sa odraza slike koja još uvek nije moje Ja. Iza dubina čuči mit palog bića i metrinske zaštićenosti ušuškanog fetusa i gleda me otvorenih očiju. Surov mit, koji nam oduzima neprikosnoveno pravo naše sopstvenosti rođenjem dato. Uzburkana plodna voda materice odzvanja u dubini iza srednjeh uha, gde je nauka utvrdila centar ravnoteže. Slojevi se, poput tresetišta, pomeraju izvan domašaja moje volje i svesti, kad god učinim korak dalje. Utanjaju u meku i vlažnu zemlju nekih uslovnosti i slučaja, moja bosa stopala. Strah da ne potonem oblikuje nevernu sliku u ogledalu, ili slika koje se međusobno preklapaju, poređane oko vertikale koja prolazi kroz središte moga srca. Kao kroz kaleidoskop okreću se u slikama raznobojnih razbijenih staklića još uvek celog ogledala, višeslojnog. Otkriti pravi odraz našeg lika u ogledalu koji izvire iz staklaste sjajne površine naših zenica. “Samog sebe izaberi (jer drugog ne poznaješ) / Za svoje pristanište”. Nemoj skakati po galaksijama i planetama, siđi do trave mekog tresetišta i oseti svoju misao koja lebdi iznad niske izmaglice i spusti je da čvrsto svojim golim stopalima stoji. Počni od sebe i svog tresetišta. Među skrivenim vlatima trave bubri život. Našom ličnom istorijom upravlja nužnost, slučaj i Božija promisao. Kad čovek dođe do uma on zna zašto pati. „Ako nam Um u Srcu počiva“. Ako ostanemo samo na razumu, razum neće razumeti patnju. Analitički trenuci Isidore Sekulić mi se odjednom pojaviše u umu, kao da mi pokreću upletene prste mojih rasutih delića duše koji okreću stranice knjige ispisanih poezijom Fernanda Pesoe. Prihvatam je i opirem joj se u isto vreme. Gde sam se to udenula ja? „Ne znam koliko duša imam. Menjam se svakog trena. Stalno me progone. Nikad sebe nisam našao niti sebi poverovao. Dušu imam samo. Ko dušu ima, mira nema“. Kao luda osećam poriv čitanja svojega bića krivice mitom obojene. Koliko odraza našeg lika može obuhvatiti jedan život da bi ga održao u saznatljivom postojanju, da bi ga potvrdio i pružio osećaj prihvaćenosti? Želim da ih sve obgrlim, nežno, svojim rukama, kao da ih matericom oblikujem i pružim osećaj sigurnosti. Duh duva sa visina, trese me kao jasiku. Nema mira koji je stvaran. Naša doživljena stvarnost je iluzija sa površine ogledala, i one slike što ju je prošlost izbledela, i one slike koju budućnost još nije prikazala. I šta možemo u njoj videti i koga? Svoju majku, oca? Ili neke daleke pretke koji jedoše kiselo grožđe? Natopljeni smo iskustvom, ne samo sopstevnim, već i tuđim, ko zna čijim, i ko zna iz kog korena sokom nahranjenim, od kojeg nam trnu zubi. “Nebrojeni u nama žive, / Ako mislim ili osećam, ne znam / Ko je taj što misli ili oseća”. A da li možemo videti sebe izvan mita svojih korena? Bunar iz koga izviru naslućivanja večnih nemira svih onih koji se prepoznaju u meni, kao u večnosti svojoj. Sećanje svih duša, kao ulivenih pritoka moje glavne arterije. „Bore se u ovom meni koji sam. Ali ja pažnju ne obraćam. Ne diktiraju ništa Onom meni koga znam: pišem sam”. „Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo”. Pesoa, kao da se ruga mojim strahovima i bežanju od odgovornosti sopstvenih primisli. A tek od reči koje misli guraju vrhom jezika?! Zar sam to Ja? Predstava bojažljive ispoljenosti? Ili večne predaje pred životiom? Nada čvstih kostiju kičme koja mora nositi moje telo? Ili pak gordost jačine koja nikako da skine ogrtač lažnog samouverenja? Pa šta će se desiti, ako i pokušam da ga odgrnem? Učiniću korak u prazno, nek bude greška, nek bude porazno. Izazov vrata otvara. Od kukavičluka vrlina ne uspeva, od odlaganja nema nam rasta, pa ni do sumnje ne može se stići, a tek dalje do predosećanja, i vizije dalekih snova. Pesnik me podstiče da počnem Misliti kao što se Hoda. Ah ta, nepodnošljiva lakoća postojanja, lakoća hoda po tresetištu iznad koga izmaglica ostavlja nakićene kapi rose na obrazima mekih trava. Kao suze radosti pročišćenog srca. “Ja sam rastojanje između onog što želim da budem I onog što su drugi načinili od mene, Ili polovina tog rastojanja, jer tu i života ima... Uostalom, to sam ja...” Možda i ostvarenost onog unutrašnjeg što me goni kroz nemir? Ostvarenost ili potvrđenost čak i bez otiska stopala u mekoj travi? Da li nas samo naš vidljiv trag objašnjava ili i utisnuti trag koga ostavljamo u dušama koje srećemo? Gde pronaći ispunjenje, a gde priziv duha koji nas određuje i kojim ćemo ispuniti i oblikovati lik naše duše. “Samog sebe izaberi (jer drugog ne poznaješ) / Za svoje pristanište”. “Kratak otisak koji u mekoj travi Ostavi stopalo, odjek što muklo ječi, Senka koja se senči, Beli za lađom trag - Ni više ni bolje ne ostavlja dušama duša, Ono što je otišlo onima koji će tek poći”. Ponekad kad osetim da mi se predeli treseta suše nepoznatim strahovima, svoju sliku u ogledalu ogrnem crvenom maramom i u ram je uokvorim. „Jadna ljudska duša u oazi pustinje odasvud”! Duša zatvorena u uramljenom odrazu ogledala. ”Laki kamen što na trenutak podigne / Glatke točkove moje kočije, srce mi na zemlju / Obara”. Odgađam i ovaj dan da se ostvari. Činim greh? Ili još jedan uzaludan pokušaj bekstva u prostor iznad izmaglice žutim jesnjim lišćem popločanog parka ispred mojeg stana? Ja u svakom slučaju vajam vreme koje mi svojim oblikom potvrđuje moje postojanje kajanjem zbog iluzornog mita sveopšte prihvaćenosti iz materice. Bežanje unazad u utočište utrobe nema stvarnu svrhu. Kao ni bežanje unapred. “Prekosutra bit ću neko drugi”. “Postoji samo zatvoren prozor, a napolju čitav svet; / I san o onom što bi moglo da se vidi kad bi prozor bio otvoren, /A što nikada nije ono što se vidi kroz prozor otvoren”. Napolju duva duh, udara iz sve snage raspršujući moje iluzije, razvezujući pantljike pupčane vrpce, šibajući me po obrazima čijim crvenilom potvrđuje život, pomera krila prozora, ukazuje na stvarni dan. Kažem sebi: Uberi ovaj dan, kao zrelu jabuku, koja poprima tvoj lik, želju i oblik ostvarenosti. Iz ljubavi i radosnog žara za otkrivanjem tajni poezije pusti misao iz srca, otkini je iz sopstvenog ponora, i dozvoli da duh dune svojim vetrovima i usmeri tvoje reči. Samo dela ljubavi ostaju, pa čak i kroz osećaj duboko na dnu srca. Ne dozvoli da ti strah od nepriznavanja ukruti reč i osakati je, niti da želja uzdigne sujetu kojom ćeš osakatiti sebe. Uberi ovaj dan. Pesoa mi maše rečima ispred očiju, gura me u svoj svet: “Jedni s očima uprtim u prošlost Vide ono što ne vide; drugi, uperivši Iste oči u budućnost, Vide ono što se ne može videti Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu – Pouzdanje naše? Ovo je dan, Ovo je sat, ovo je tren, to je to Što jesmo, a to je sve”. Večito protiče beskrajni sat Što nas proglašava za ništavne. U istom dahu I živimo i mremo. Uberi dan, Jer taj dan si ti. | “Ne želeti sve, znači dovesti sve u pitanje”, rekao je jednom jedan francuski filozof – XX vek . Pesnik se pita i sve dovodi u pitanje. Čovek je biće želje roditelja da čovek bude, pa kasnije on nastavlja da želi da bude, i to celog života. Da bude Ličnost. “Biću ono što želim da budem. Ali treba da želim da budem ono što ću biti”. Mučan put do Ličnosti i Pesoa oseća pokušavajući da se pronađe i izvan nje? A prezime Pesoa znači Ličnost. Da li je moguće pronaći sebe i izvan sebe, možda u sopstvenom odrazu iza ogledala. Sumnja intelektualizma? Kako isprazniti mozak i razum privesti umu kroz srce? Pesoa se
odriče želja, osim “želja stvari što postoje, a ne vremena koje ih meri”.
One su ipak prisutne, ali obojene čežnjom. Čežnja iz srca proviruje
zakrvavljenih očiju. “Uostalom, polja nisu jednako zelena za one koji su
voljeni / Kao za one koji to nisu”. One ga mame ka prostorima duše kojoj se
iskreno obraća, pokušavajući da se sa njom stopi u zagrljaj ljubavi, iako
nežnosti prepušta prirodi, onoj koja izvire ispod tresetišta, mekih trava pod
suncem ili kišom, pokrenutim vetrom. Želja da ostvari vezu sa prisnim smislom
Svemira. Duh duva izvan naših moći. Osvešćuje nas, otrežnjuje, budi, drma
kompeltno naše biće da bi nas naveo da sebe upoznamo i prihvatimo. A oblik
života je u našim rukama, bez bola prošlosti i straha iskona, izvajano biće u vremenu.
Ponekad odustani i od čina umetničkog, i posmatraj izdaleka sebe u praznini
pustinjskog peska na kome se stvari jasnije sgledavaju. “Stalno živeti
jednostavno. / Ostavi bol na žrtveniku / Kao bogovima zavetni dar. / Posmatraj
život izdaleka. / Nikad ga ne pitaj. / On ti ništa ne može / Reći.
Odgovor leži / Izvan bogova”.
”Ja sam predgradje neke
varoši koja ne postoji, opširno tumačenje jedne knjige koja nikad nije
napisana. Nisam niko, niko. Ne umem da osećam, ne umem da mislim, ne umem da
želim. Ja sam lik iz romana koji tek treba napisati, lik koji lebdi,
vazdušast i raspršen još pre svog postojanja, izmedju snova nekog stvorenja
koje nije umelo da me osmisli.”
|
