Часопис Браничево у летњем двоброју 3 – 4, за 2010. годину настоји да реактеализује стварност српске књижевности, живота. Да би једна књижевност имала смисла, и да не би непрестано „млела празно мливо“ неопходно је изнова мерити и самеравати њен прави учинак.
|
У Зарожју, крај Бајине Баште, опстаје оронула воденица у којој је према легенди обитавао најпознатији српски вампир, коме је и Милован Глишић посветио приповетку по којој је снимљен и култни хорор филм „Лептирица”. Према шпекулацијама дневних новина Сава Савановић још увек није постао српски бренд. Србија је земља у којој владају неописани култови бескрајног, немогућег, небеског и вампирског. Ту недавно, почетком маја 2010. године, тридесет година после смрти једног политичара, чији култ личности није ни дирнут у Србији, могли смо да се уверимо да Сава Савановић, под другим именима, има невероватан број својих обожавалаца. Сиоран није могао да говори о бесконачности а да не осети унутрашњи и спољашњи ковитлац; шта да један песник, или писац, рушилац разноразних култова, данас осећа када се устоличавају култови а не вредности, канонизовања појединих личности и писаца, а не вредновања и превредновања? Ко се овде загледа у Србију подземну, и ко се овде од песника винуо до бескрајног, богочовечанског? Ко је овде корачао у уметности и поезији стазама бескрајног, стазама лудила? Како је и зашто поново оживео и постао присутнији Сава Савановић данас? Захваљујући култовима страве, или једном једином стравичном култу, из кога проистичу и сви други огавни култови данашњице? |
 Двориште у М. (Двориште у коме сам одрастао). Фотографија И. Лукића. Крајем априла 2010. Не сме се преузимати без дозволе!
Шта Србију и српску књижевности одвлачи од преображења и превредновања? Позивамо вас да искрено, аргументовано и одлучно, проговоримо о немиру и вампиру који је, изгледа, у нашем бићу неотклоњив...
Главни и одговорни уредник Александар Лукић |
