БЕ­ЛЕ­ШКЕ О НЕО­П­ХОД­НО­СТИ ИЗ­РА­ЗА

Што се у пу­ној ствар­но­сти ду­ха до­жи­ви, – а по­глед са­мо, или ко­јим би­ло чу­лом до­дир, већ до­жи­вљај је, ако се са­мо до­дир­ну­ла бит, мо­ра се из­ра­зи­ти ма­кар и ћу­та­њем ко­је го­во­ри.

Јер има нео­п­ход­ност из­ра­зи­ти, као кли­ја­ње што је нео­п­ход­но кли­ци.

И ко­ји до­жи­вљу­ју бит, му­че­ни­ци су и хе­ро­ји из­ра­за: да­ју у пат­нич­кој ра­до­сти да­ва­ња, и без при­ми­сли да им се ма чим уз­вра­ти.

Из­ли­шно је на­гра­ђи­ва­ти их, још из­ли­шни­је ка­жња­ва­ти. До­жи­вље­ном и ка­за­ном исти­ном са­ми се­бе и на­гра­де и ка­зне.

Про­го­во­ри­ти, за њих су бол­ни тр­за­ји у по­ро­ђа­ју би­ћа.

Про­го­во­ри­ти, за њих је из­ве­сти се­бе на стра­шни суд исти­не, иза че­га смо­жден оста­ти до но­ве на­ва­ле се­бе у реч.

Исти­на је, да­кле, са­мо од оних ко­ји би, да се мо­же, нај­ра­ди­је ћу­та­ли.

За­то они ко­ји не­ма­ју шта да ка­жу го­то­ви су го­во­ри­ти кад­год се мо­же. Те је у све­ту нај­о­па­сни­ја лаж упра­во ода­тле, од тих бес­по­ро­ђај­них ра­ђа­ња.

Уло­ге су обр­ну­те: ко ствар­но до­жи­вљу­је, у нео­п­ход­но­сти да то из­ра­зи, то­ли­ко му је и му­че­ни­штва и на­гра­де, да за се­бе ни­шта дру­го не тра­жи до мо­жда да­ље до­жи­вља­ва­ње;

док из­мај­му­ни­са­ни до­жи­вљај сра­чу­нат је сав на до­бру про­ђу: и ко­год зах­те­ва на­гра­ду, по­у­зда­ни знак је, ни­шта од оно­га што му је срж жи­во­та ни­је дао.

Јер ни­ти смо сви, ни­ти увек, у ствар­но­сти ду­ха. У ор­га­нич­но­сти смо фи­зич­кој, али у ду­хов­ној рет­ко. А тек ода­тле мо­же би­ти ре­чи о пот­пу­но­сти чо­ве­ка.

То су тре­ну­ци кад се у на­ма не из­ми­ри­ло све, не­го све сли­ло у јед­но; кад оно што се осе­ти са­мим тим и оно је што се хо­ће и ми­сли; трој­ство у је­дин­ству; јед­но­чул­ност ко­ја је исто­вре­ме­но и јед­но­хот­ност и јед­но­ми­сле­ност се­бе у све­ту, све­та у се­би; сло­бо­да ко­ја са­му се­бе огра­ди јед­ном ви­шом за­бра­ном: упра­во за­то што из­гле­да ми да све мо­гу и смем, тим по­у­зда­ни­је отво­ри се је­ди­ни пут, упр­кос и се­би и све­му учи­ни­ћу са­мо оно што се мо­ра.

Јер кро­за сав при­вид лич­ног рас­ко­ра­ка, ипак се и ипак ко ко­ле­бљи­ви­је, ко чвр­шће, ко зна­ју­ћи, ко у пу­ном не­зна­њу, у ко­рак иде са ве­ли­ким хо­дом све­та.

У до­жи­вља­ју ду­ха све је, осим оно­га што на­зи­ва­мо ап­стракт­ним, све, нај­су­шти­ја ствар­ност.

Са­му се­бе по­твр­ђу­је, те је из­ли­шно сва­ко да и сва­ко не, сва­ка ме­ра, и ра­су­ђи­ва­ње сва­ко.

По­је­ди­нач­но ту из­јед­на­чи се са оп­штим, реч ту ни­је пој­мов­на озна­ка не­го са­ма ствар у сво­јој би­ти.

У ства­ри са­др­жа­но је би­ва­ње, у би­ва­њу осо­би­на. Ни­шта ту ни­је по­себ­но, ни­шта до­да­то, ни­ти би се шта мо­гло од­у­зе­ти.

Те под­виг је у пу­ном сми­слу, кроз по­слов­но ору­ђе људ­ског оп­хо­ђе­ња, је­зик, и не по­вре­див ло­ги­ку, мо­ћи да­ти сву ало­гич­ност ствар­ног би­ва­ња.

И до­жи­вље­но то са­мим тим већ оства­ри­ло се.

Јер, про­гле­дао ли је­дан, не­мо­гу­ће је да и дру­ги ко за њим не про­гле­да, осим ако још ду­бље не осле­пи.

И ко­ли­ка је ну­жност из­ра­зи­ти, то­ли­ка иста је, да из­раз оста­не ста­мен на ве­ке.

Те што се ду­хом из­ра­зи­ло у про­сто­ру, те­жња му је по­тре­ти вре­ме; што у вре­ме­ну, про­стор. Јер и јед­но и дру­го је у исто­вет­но­сти би­ва­ња.

Исти­ни­тост до­жи­вља­ја ду­хом пот­пу­но се, да­кле, по­кла­па са ну­жно­шћу оства­ре­ња у из­раз.

Јер че­му то­ли­ке жр­тве, при ко­ји­ма, у не­кој ра­до­сти пат­ње, из­ра­жа­ва­ју­ћи се људски створ бу­квал­но са­мог се­бе смо­жди.

Као да је иза то­га не­ки тај­ни услов: да­ло ти се да би це­лог се­бе дао.

(1933. го­ди­не)

О НА­ШОЈ СА­ВРЕ­МЕ­НОЈ ПО­Е­ЗИ­ЈИ

Пе­ва­ти кад се, авај, и оно су­шта­стве­но у на­ма што је рас­пе­ва­на ти­ши­на, што је по се­би пој, кад се оно раз­де­ша­ва у сум­њи­ча­ву на­пу­клост, у ци­ку за­луд­ног са­мо­ра­зје­да­ња, или у тру­бље­ње све­мо­ћи (а че­сто не­ма се ни то­ли­ко мо­ћи бар да се оста­не у се­би, ка­мо ли изи­ђе из се­бе); кад се и оно ма­ло, што би оста­вље­но са­мо се­би мо­жда и за­пе­ва­ло, улу­до ис­тро­ши на есте­ти­зо­ва­ње пред са­мим со­бом из­глу­мље­ног бла­жен­ства или па­ће­ни­штва, или на уисти­ње­ње не­че­га што је су­штин­ска лаж; кад се смр­то­но­сном игром на ко­ноп­цу па­ра­док­са, у ства­ри, че­сто и од са­мог се­бе, при­кри­ва вр­ло не­жна не­га за­во­ји­тог спу­жи­ћа сво­га ја, или оча­ја­ње пред бес­пу­ћем лич­не про­ма­ше­но­сти; пе­ва­ти и та­да, и у пр­кос све­му то­ме, знак је:

Мо­жда ипак не­ће чо­век, ни­ште­ћи се­бе у са­мо­об­ма­ни да пе­ва, да ства­ра, мо­жда се ипак не­ће пот­ко­па­ти до те ме­ре да га нај­зад, су­штин­ски од­се­че­ног од све­га, ви­ше не­мад­не ни у са­мом се­би. Јер је пе­ва­ње, тај фе­но­мен фе­но­ме­на, то­ли­ко у на­ма ду­бо­ко по­чет­но, да нам и крај­њи ис­ход отва­ра. Јер је пе­ва­ње опој се­бе са свим, јер је оно, оства­ри­ти се­бе у све­му, све у се­би.

Пе­ва­ло се код нас, и пе­ва упр­кос све­му.

Це­ло јед­но по­ко­ље­ње, иза Ве­ли­ког Ра­та, већ обе­ле­жи­ло се у ср­ци­ма сво­јим жи­вим гла­сом. Кроз и сво­ју и ту­ђу гор­чи­ну и раз­ри­ве­ност, ли­це у ли­це са ого­ле­лим со­бом, и без илу­зи­ја, са по­ср­ну­лим жи­во­том око се­бе, има­ло се бар то­ли­ко, а ко­ји пут и тим ви­ше сна­ге, не утр­ну­ти, оте­ти се при­ма­ми нај­лак­шег ис­хо­да – ду­хов­ном са­мо­у­би­ству (то ди­жу­ћи на се­бе ру­ку, још по­ра­зни­је по­го­ди­ти дру­гог), да­ти од се­бе жи­во­твор­ног гла­са, пе­ва­ти.

Је­сте, пе­ва­ло се. И што су, не од­ба­че­ни, већ са гро­жљи­вом ту­гом оно­га што је жи­во пред оним што је из­не­ве­ри­ло у жи­во­ту, што уми­ре или је већ мр­тво, по­ко­па­ни сви про­пи­си до­брог вла­да­ња, сви ка­лу­пи са жи­гом ка­те­дре и ка­би­не­та; што су ду­бо­ко увре­ђе­на есте­ти­ка и њен ли­це­мер­ни пра­ти­лац мо­рал, по­ву­кли се, по­ву­кли у не­жи­вот, јер са тог те­ре­на не­сме­та­ни­је се ба­ца­ју стре­ле па­ко­сти у жи­вот, то је знак опет: пе­ва­ти, жи­ву ду­шу спа­са­ва­ти, пе­ва­ти упр­кос све­му. Јер са­мо из да­љег пе­ва­ња ро­ди­ће се но­ва есте­ти­ка и но­ви мо­рал.

То по­ко­ље­ње ако је, кро­за све опа­сно­сти нај­не­про­ход­ни­јег али је­ди­ног пу­та, где се на сва­ком ко­ра­ку по­ста­вља­ло пи­та­ње би­ти или не би­ти, ако је ма и нај­ма­њим де­лом оног што већ ле­жи на­пи­са­но, ус­пе­ло истин­ски про­го­во­ри­ти (а то је јед­на­ко ап­со­лут­ном пе­ва­њу), и ма­кар то још, не би­ла она ве­ли­ка чи­сти­на, ко­ју је и онај нај­за­ба­че­ни­ји бар на­слу­тио, оно је већ ти­ме учи­ни­ло не­што за­ма­шни­је од сва­ког по­вре­ме­ног успе­ха: осе­ти­ти, ако и не­ја­сно, жи­ву ли­ни­ју иско­ни у се­би, кад се већ чи­ни­ло да је не­по­врат­но утр­ну­ла; про­пе­ва­ти ма­кар и про­му­кло и без гла­са, кад је пе­ва­ње још са­мо дар при­про­стих ду­ша, још увек је­ди­ни из­раз оних ко­је ни­је за­хва­тио ура­зу­мљу­ју­ћи та­лас кул­ту­ре; кад за по­след­њих сто­ле­ћа чи­тав ход те исте кул­ту­ре као да је не­ми­нов­но во­дио, и во­ди, не­у­мит­но­сти јед­ног ра­зум­ног ауто­ма­ти­зма.

Оно је ту још, то по­ко­ље­ње. Глас ње­гов ако је мо­жда и по­чео сла­би­ти, ни­шта још ни­је из­гу­био од сво­је про­дор­но­сти. Мла­до, ако већ не го­ди­на­ма, оно упор­но­шћу да ис­тра­је до пр­ве сме­не. Јер та сме­на, као у не­кој ко­ле­бљи­во­сти да ли про­ду­жи­ти муч­ном, тек про­кр­че­ном пу­та­њом ста­ри­јих, или се вра­ти­ти на ве­ко­ви­ма ута­ба­ни друм, или (а то је на овом те­ре­ну мо­гу­ће) са­вла­дав са­мо тех­ни­ку пе­ва­ња да­на­шњи­це, ући у сло­во са­мо, али не и дух, та сме­на, ве­лим, не­што се спо­ро и као с му­ком по­ја­вљу­је. Она се да на­слу­ти­ти у не­ко­ли­ци­ни мла­ђих, ко­ји, већ у дру­гој или тре­ћој збир­ци, и кро­за сва ко­ле­ба­ња, ов­де он­де, у овом сти­ху или у оној пе­о­ми, бри­зну чи­стом си­лом пе­ва­ња: до­вољ­но осно­ва на­ди да ма­ло­ду­шност ко­ја од­во­ди у књи­жев­ну ре­ак­ци­ју, ни­је за­хва­ти­ла све нај­мла­ђе, и да ће има­ти ко да про­ду­жи, мо­жда и чи­сти­је и жи­вље и ра­до­сни­је, што се јед­ном кроз жи­ве му­ке за­по­че­ло.

(1932. го­ди­не)

(Мом­чи­ло На­ста­сти­је­вић, Се­дам лир­ских кру­го­ва, Про­све­та, Бе­о­град 1962, 159–174)