Naslov ovog teksta tek na prvi pogled nema veze sa onim o čemu ćemo u njemu govoriti. Upućeni čitalac zna da je naslov preuzet i da ponavlja naslov jednog Hulebekovog  (M. Houellebecq) romana. S druge strane i istini za volju mi se nismo ni trudili da našem tekstu damo odgovarjući naslov. Zašto? – Iz prostog razloga što je tema o kojoj ćemo u ovom radu pisati manje-više mučna a praksa o kojoj tema govori ponavljajuća i večna. A tema je: kultovi u srpskoj književnosti, kanon, načini vrednovanja, utopije prevrednovanja. Sada i ovde.

Ovaj rad započećemo jednom rečenicom-citatom i istu odmah napustiti. U jednoj knjizi francuski filosof (na žalost kod nas gotovo nepoznat) Mišel Ser (M. Serres) kaže: „Čovek čoveku nije vuk, no je čovek za čoveka gnjida“. Ostavimo sada ovu rečenicu po strani, ali je zapamtimo. Nije da ne „paše“ kada je reč o temi. I još jedan navod koji ovoga puta potiče od Vitgenštajna (L. Wittgenstein), a odnosi se na ono što je u Srbiji, ne samo današnjoj, nemoguće očekivati da bude napisano. Vitgenštajn kaže : «Ako bi neko bio u stanju da napiše jednu knjigu o etici, jednu uistinu pravu knjigu o etici, ta bi knjiga jednim udarcem poništila sve druge knjige ovoga sveta». Sudeći kako u državi Srbiji stoji u književno-kritičkoj praksi niko u toj zemlji nije ni slova napisao iz predmeta i na temu etike pa se stoga u Srbiji promovišu one beletrističke knjige koje bi u drugim delovima sveta bile proglašene za smeće. (Na primer « Nedremano oko » Rajka Petrova Noga). Književnost je prepuštena zaštićenim svedocima. Zaštićeni svedoci trebaće da pričaju o zaštićenim piscima, a o kazni zbog etičkih nepočinstava neće biti ni govora. Naprotiv : što više nepočinstava, to više zadataka. Proverena kritika piše o proverenim piscima. Drugih pisaca nema, koliko ni drugih kritičara.

Okrenimo se na kratko otužnoj praksi.

U 3107 broju NIN-a (15. jul 2010) Mihajlo Pantić piše o dobitniku ovogodišnje nagrade «Vasko Popa» Ivanu Rastegorcu a u istom broju autor/ka sa inicijalima T. Nj piše : «Nagrada ’Moma Dimić’ Mihajlu Pantiću – Otkrića nepoznatog».  Samo tim povodom autor ovih redova bi mogao da napiše desetak petnaestak stranica. (Unutar « povoda » kao u žiži skupljaju se teme: književne nagrade, sociologija književnog polja, književna teorija  u okviru koje je ovde važna problematika mogućnosti tumačenja poezije, govor medija o književnosti, razlozi i protivrazlozi za angažovanje jednog kritičara da godinama piše za jedan nedeljnik. Šta, dakle, to Mihajlo Pantić zna više o poeziji od jednog prosečnog kritičara koji se ne zove Mihajlo Pantić? I da odmah odgovorimo na ovo pitanje : - Ništa ! Dakle, to što Pantić piše o poeziji u nedeljniku NIN nije stvar izuzetnosti čoveka  jedne struke, nego stvar uredjivačke koncepcije jednog nedeljnika da ne dopusti da o poeziji pišu i drugi stručnjaci, nego je bilo odlučeno da jedan glas i jedan čovek jednog i istog ukusa nameće čitaocima svoje autore. Ukoliko je « odlučivano », i ukoliko se autor, naravno, nije sam prijavio da vrši posao kritičara savremene srpske poezije Konačno, valja postaviti pitanje kakav je Mihajlo Pantić izuetan srpski književnik pa da se njegovo ime u jednom broju uglednog nedeljnika pojavljuje dva puta u različitim kontekstima: jedanput je on pisac književne kritike, drugi put knjževna kritika piše o njemu ? Imena nekih pisaca ne pojavljuju se u NIN-u ni jedanput u deset-petnaest godina, ako ikada!). 

Kada je reč o inflaciji prisustva jedne ličnosti u savremenom književnom svetu Srbije onda je ime Gojka Božovića nezaobilazno. Gojko Božović (1972) nesvršeni student! Opšte književnosti i teorije književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu, (inače sebe u nekim medijim pretstavlja kao diplomiranog, što nije tačno!), čovek, dakle, oficijelno bez neophodnih znanja koje pružaju studije književnosti, jedan je od najzaposlenijih srpskih književnih činovnika. Samo ovlašan pregled njegovih funkcija tokom zadnjih nekoliko godina daje ove rezultate: član upravnog odbora Srpskog PEN-a, jedno vreme na čelu Komisije za nacionalne penzije za umetnike (te funkcije se, kako kaže, « prihvatio posle mnogih razgovora i dilema »), član Saveta Sajma knjiga, član petočlane Komisije za izbor deset srpskih romana za medjunarodnu ediciju « Sto slovenskih romana » čiji će projekat na predlog PEN Centra izneti privatna izdavačka kuća « Arhipelag » čiji je on vlasnik i direktor, daleke 1995 i 1996 godine mladjani Božović star svega dvadesettri-dvadesetčetiri godine član je žirija za dodelu Ninove nagrade, jedan je od urednika beogradskog časopisa « Književnost », bivši urednik (tada takodje nesvršeni student) u izdavačkoj kući « Vreme knjige », član Uredjivačkog odbora Istok-Zapad, član žirija nagrade « Tipar » za humorističko-satirična dela, član žirija za književnu nagradu « Djura Djukanov », član žirija za dodelu stipendije iz Fonda Borislav Pekić, tvorac državne antologije poezije na engleskom i srpskom jeziku (« Places We Lowe«, 2006 i  « Mesta koja volimo », 2009), pisac po narudžbi teksta « Svetska književnost iz Srbije » za potrebe Ministarstva Kulture Srbije na proteklom lajpciškom Sajmu knjiga, jedan od 47 pisaca u brošuri « Pisci Srbije » (od Isidore Sekulić,  Iva Andrića i Miloša Crnjanskog do Gojka Božovića) izdatoj od strane srpskog PEN-a i koju je on uredio u saradnji sa Mihajlom Pantićem. Za pet objavljenih knjige poezije izmedju 1991 i 2006 godine i jednu esejističku knjigu dobio četiri književne nagrade. Izdavačka kuća mu je smeštena unutar prostorija Srpskog PEN-a., čiji je pretsednik Vida Ognjenović, potpredsednica Demokratske stranke i diplomata u Danskoj (pre toga u Norveškoj) /rodjena u Dubočkama, opština Nikšić, Crna Gora/ o čijim je knjigama, bilo na promocijama, bilo u okviru recenzija isti pisao kako je red da se o jednom funkcioneru vladajuće stranke piše, odnosno govori. Sve su to bile ili jesu funkcije čoveka iz Bobova (Crna Gora), rodjenog 1972, nesvršenog studenta Opšte književnosti. Na temelju socio-psihološkog profila takvih ljudi koji se u nekoj svojoj mladjanoj dobi prvi put penju Balkansklom ulicom, Beograd se, ne sumnjamo, doista može da učini sjanim poprištem za igru sanjanom na voljama bez pokrića talenta.

Genije? Ne! - Običan lik poput Balzakovih junaka iz « Ljudske komedije » : Ežen de Rastinjak ili Lisjen Šardon. I vreme kada se našao u Beogradu slično je istorijskom vremenu u kome delaju Balzakovi junaci « Komedije »: vreme Revolucije u Francuskoj 1789 (rat i raspad Jugoslavije) do Restauracije i Julske monarhije (doba vladavine Slobodana Miloševića i oktobarski prevrat 2000, raspad etičkih merila i vrednosti). Isti, pored poezije, piše književnu kritiku onako kako je pišu kritičari « ziheraši « : ista niti smrdi, niti miriše, niti se za išta vezuje, niti išta kazuje. Oprezan je ? Neće da istrčava ? Ne ! Reč je o tipičnom kukavičluku poluobrazovanog kritičara kome je pametnije da piše na način kako piše « okruglo pa na ćoše », nego da ispolji stav i da se, tako, eventualno, nekome moćniku/moćnici zameri, što je, inače, noćna mora većine dodjoša u književnosti.  Epoha u kojoj ovaj praktičar i kandidat za književnog junaka deluje upisana je u prilično neslavne stranice srpske istorije, odnosno srpske književne istorije. Setimo se, makar i pojednostavljene floskule: književnost je ogledalo društva u kome nastaje, dok je na književnom polju na kome se tiskaju akteri sa svojim ambicijama i sujetama to još očitije, budući da je upravo tu, koliko i u svetu politike, trgovine i podzemlja, čovek čoveku gnjida. Ukoliko sada zaboravimo Božovića, može se, generalno uzev, reći da je mnoge aktere srpske književne scene u formi plutajućih flaša u prljavoj vodi iznelo doba Arkanâ i legijskočumećih likova, doba prodaje i kupovine književnih indulgencija, vreme kada ste na ulici mogli da ustrelite novinare i jednog premijera države, bogom danih situacija kada ste kao pisac u prilici da vršite usluge jednom vladiki, da pišete litanije nacionalistički orijentisanim pesnicima i da uvek, za svaki slučaj, budete u blizini funkcionera stranaka na vlasti, jednom reči, vašarsko doba buke i besova, ponovljeno balzakovsko vreme čiji su akteri junaci uvek iznova zbivane i pisane ljudske komedije. To je istorija i situacija u kojoj se nalazi srpsko književno polje s kraja proteklog i početka ovog veka. No, na tom polju niukom slučaju ne učestvuju svi srpski književnici. Mnogi ostaju da budu samo ono što su: pisci medju kojima ima značajnih i velikih. Takvi u brošurama državnih spisateljskih organa, poput one « Pisci Srbije » ne postoje (izdavač : Ministarstvo kulture Srbije, urednik Neda Nikolić Bobić, beleške o autorima M. Pantić, G. Božović, Beograd 2009), pri čemu nas ova situacija ne bez razloga potseća (sličnost je u radnji/činu, ne po ideološkoj pozadini) na nekakvu srpsku 1937 godinu i doba kada je u Minhenu u «Kući nemačke umetnosti» (Haus der      Deutschen Kunst) organizovana «Prva velika nemačka izložba umetnosti» («Erste Große Deutsche Kunstausstellung»). Na žalost, priredjivači brošure « Pisci Srbije » nisu imali hrabrosti da paralelno sa izložbom na kojoj su pretstavili sami sebe prezentuju još jednu brošuru sa bar još tolikim brojem autorâ koji po logici stvari izgleda da pripadaju srpskoj « entartete Literatur ».  Nemačka logičnost u situaciji kada imamo podelu na Mi – Oni u srpskoj varijanti se očitovala u jevtinoj podlosti., pri tome, naravno, mislimo na predstavljanje živih stvaralaca u brošuri, a po koncepciji priredjivača iste. Predstavljeni mrtvi autori su od strane živih, na žalost, bili zloupotrebljeni, po logici: gledaj, ja živ srpski književnik (da ostanemo na primeru: ja Gojko Božović) u zajednici sa I. Sekulić, Crnjanskim, Andrićem, Pekićem ... Drugi, neprisutni danas živi srpski autori u priredjenoj brošuri su, valjda, smeće srpske savremene književnosti, odnosno, šta drugo, do pisci sa delima kojima je mesto u «entartete Literatur». Primitivna politika «aparthejda« i isključivanja  u srpskoj književnosti ovde je očito bila na delu u svoj svetlosti veštog falsifikata i na način zabašurivanja jedne svesno konstruisane laži.

U takvoj situaciji od takvih pretstavnika srpske književne kritike i njihovih sponzora očekivati bilo šta što bi postojeće stanje u književnosti dovodilo u pitanje je posve iluzorno. Za to su potrebne ličnosti, visokoobrazovani kreativci, nikako ne potuljene osobe koje sve dovode u vezu sa sobom, svojim opstankom i karijerom. Književnosti nisu potrebni masturbirajući kaludjeri koji je samim svojim postojanjem ponižavaju. No, da sada ne bismo pisali o tome šta je u ovom času potrebno srpskoj književnosti (taj « ovaj » čas traje čitav jedan vek), okrenućemo se dijagnozi bolesti.

Srpska književna kritika čak i kada je na najbezočniji i krajnje vulgaran način okrenuta jevtinim pohvalama, izvlačeći iz šešira slavodobitnike od kojih većina ne zaslužuje ni radovi da im budu objavljeni, upravo u takvim okolnostim upada u bolest zvanu nivelisanje. Kada je reč o piscima o kojima kritika piše izuzetno pohvalno, takmičeći se u ponavljanju besmislica – pri čemu valja pomisliti da bi svaki od pohvaljenih pisaca trebao da ima bar jednu specifičnu, prepoznatljivu karaketristiku – ista zalazi u područje jednoga bezličnog Se, pri čemu htela-ne htela, zapada u pokazivanje prosečnosti toga što navodno valja da bude izvan proseka. Svako novo delo njihovog ljubimca «jedno je od najboljih njihovih dela», svaka njihova pesma «jedna od najboljih, ako ne i najbolja», a neki NN je «jedan od najboljih i svakako najperspektivnijih». Stoga se svako novo delo  njihovog izabranika zadržava u prosečnosti, biva izneto na videlo kao prosečno, jer ukoliko je sve najbolje, onda sve pripada svakidašnjem uspehu, odnosno proseku. Još i više: onaj ko sve to artikuliše, književni kritičar, ili njegova množina, jeste zapravo, kako bi rekao Martin Hajdeger, Se-ličnost. On nije nikako nekakvo ja u smislu « svoje ličnosti », nego je «Drugi na način Se». Takav kritičar čita i piše onako kako se čita i piše. «Čitamo, gledamo, i sudimo o književnosti i umetnosti kao što se gleda i sudi ... Svako jest Drugi i niko nije on sam» (M. Hajdeger). – Šta sa takvim pretstavnicima takve kritike? Odgovor : oni pripadaju, najpre ljudskom smeću, potom kritičarskom djubretu! Kritičar ne može biti neko ko nema ličnosti, neko ko nije etičko biće. Kada je obrnuto onda imamo ono što se naziva srpskom književnom kritikom. – Da li su takvi sposobni da menjaju postojeći kanon, da se odreknu kultnih autora? Da predlože novi kanon, da ukažu na novo ime? - Za sve šta su sposobni okrenuto je podlosti i primitivizmu, vulgarizaciji vrednovanja, prljavo raščinjanje vrednosti radi dovodjenja na videlo škarta. I to u množini. Grupni rad u književnosti je znak raspoznavanja književnog ološa. Lepše, to se može reći da prosečan srpski književni kritičar jest «Se-ličnost», koju valja razlikovati od «prave, to jest posebice uzete ličnosti». Medjutim, ovu Se-ličnost unutar oblasti književne kritike, iliti književnokritičarski ološ, nikako ne valja uzeti olako, degradirati ga na neko puko Ništa od čoveka. Kao i svaku štetočinu istog valja uzeti ozbiljno i nije dovoljno samo ukazati na njegovo postojanje, nego se protiv istog valja boriti. Protiv književnog podzemlja se treba boriti. Onako, hajde da kažemo, bez namere da se ikome udvaramo, kako se ministar Dačić bori protiv «zemunskog» odnosno «surčinskog» klana i protiv krimosa svake vrste. Zašto bi takva borba bila nemoguća?  « Arkanâ », « Sretka Kalinića » i « Miloša Simovićâ » ima i u književnokritičarskim redovima. Onaj ko u ulozi kritičara pored bilo čijeg objavljenog dela prodje kao pored « turskog groblja» zločinac    je par excellence. Neko je pišući svoju knjigu, kakav god talenat posedovao, svejedno, uložio trud i verovatno nije dve godine ili ko zna koliko godina sedeo nad njom da je ne bi objavio. Kada je knjiga već objavljena ona zaslužuje pažnju bilo kojeg kritičara. Kritičar koji hoće da zasluži poštovanje čitaoca ima obavezu prema svakom objavljenom delu. Ako sebe naziva književnim kritičarem on nema pravo na odmor, niti ima pravo da bira: ovaj autor mi se svidja, ovaj ne, ovoga ne podnosim a ovaj mi je prijatelj pa ću o njemu pisati. Ukoliko je priliv novoizašlih knjiga velik, velik je i broj onih koji sebe nazivanjju kritičarima, a i «posao» se može u branši medjusobno da podeli. Dakle, književni kritičari i književne kritičarke, otkud vam pravo na lenstvovanje, na biranje šta ćete čitati, a šta ne. Vi ste sebe izabrali da budete kritičari, a to je posao u rudniku ili - da konstantujemo da vas nema, što bi uz prethodno navedene uslove koje nikako ne ispunjavate, i bilo istina. Nije Saša Jelenković jedini pesnik, niti Milovan Marčetić, niti Jovanović Danilov, niti Vojislav Karanović, Milosav Tešić, Rajko Petrov Nogo, Nenad Grujičić, Dragan Hamović, pre će biti da su to pesnički škartovi, a da ste mnoge druge zaboravili. I, naravno, ostavite se kadjenja i litanija, a naročito se okanite dogovorne politike kritičarenja i fabrikovanja dogovorne književnosti. Navedeni autori, jesu savremeni srpski pesnički škart, ali jesu i plod dogovorne estetike koju ste vi izneli na videlo. Mehanizam je posve jednostavan : neko od vas napisao je da je NN značajan pesnik, potom niko iz klana nije imao hrabrosti da napiše o tome NN-u i nekakav drugačiji sud, jer takav kritičar bi u vašim očima ispao «crna ovca». Klanom inače vladaju sicilijanski zakoni. Osim toga, čita se delo, ne ko je to delo napisao. Bolest zvana ad hominem podmukla je bolest koja vlada u vašem podzemlju. Bolest zavisnosti! Književni kritičar ne sme biti «narkos», uživalac niveliranja, shematizovanja i kloniranja. Razumeti delo, ne Jelenkovića, Karanovića, Tešića – svi oni su vaši drugovi iz redakcijâ prema kojima gajite kolegijalne i drugarske slabosti i ne želite da ih uvredite, ali kada su napisali knjigu, oni nemaju ništa sa stvorenim i nisu vaši drugovi. Tek ono što su stvorili – delo – relevantno je za vaš sud o tome delu. Naravno da vi to znate, ali je lakše to ne znati, udobnije je. Udobnost je, medjutim, pakao kritičarskog posla. Donosi brojne prednosti, ali vas ne oslobadja jedne zasluge: da čovek pljune, makar na stranu, gde drugde, jer vi lica nemate.

Medju srpskim književnim kritičarima ne vidim ni jednog znalca humanističkih nauka u širokom smislu te reči. To nije svakako Mihajlo Pantić, Aleksandar Jovanović, Aleksandar Jerkov, Bojana Stojanović Pantović, Mileta Aćimović Ivkov, Slobodan Vladušić, Miroslav Egerić, Radivoje Mikić, Marko Nedić, Bogdan A. Popović, Saša Radojčić, Ljiljana Šop ... Ovi kritičari su filolozi po obrazovanju, uglavnom istoričari književnosti, što nije zanemarljivo, ali isti svakako nisu nikakvi polihistori, niti ljudi širokog obrazovnog spektra. Ovaj nedostatak jednak je nedostatku sprintera koji nema jednu nogu ili vozača bolida kome su otpala oba prednja točka. U Srbiji je to samo po sebi razumljivo. Većina savremenih srpskih kritičara izašla je sa Filološkog fakulteta gde se studiraju filološke nauke, no izučavanje širokog spektra humanističkih disciplina na takvom fakultetu ne postoji. Kritičar sa takvom «spremom» je sakat. Naši bolji savremeni kritičari uglavnom su završavali filosofiju (N. Milošević, D. Jeremić, I. Tartalja, S Petrović, S.Marić, Z. Gavrilović, Z. Gluščević) i imali solidno filološko obrazovanje. Znanje nekog stranog jezika naši savremeni kritičari uglavniom ne poseduju. Izvan Beograda i njegovog atara tokom poslednjih četvrt veka nisu istrčali. Ni na jedan univerzitet od imena u Evropi nisu kročili. Göttingen, Heidelberg, Freiburg/Brsg., Berlin su za njih nepoznanice. Takodje, francuski univerziteti, ENS, na  primer. I ukoliko bi čitali, recimo Deridu, oni bi ga čitali kao da gacaju po blatu. (Oblik: ukoliko čitaju Deridu, čitaju ga kao ... nisam smeo da upotrebim, jer isti Deridu, naprosto, ne čitaju). Do danas su došli do Skerlića i Nedića, Bogdanovića i Popovića. Ako su kojim slučajem stariji čitali su nekada i V. Gligorića: “U vihoru”. H.-G. Gadamer - iako mu delo već i sâmo pripada povesti humanizma i humanističkih nauka – im je dalek kao Kurilska ostrva. Najnoviji filosofi i humanisti su im potpuna nepoznanica: Mišel Ser (M. Serres), M. de Certeau. R. Gashé, Ch. Norris, M. Blanchot, George Steiner. – Šta će im znanja ovih znalaca ? – Pa oni govore i pišu o Danilovu, Karanoviću, Nogu za šta su im, istini za volju, dovoljna i ona znanja koja poseduju.

     Ovi autori, doduše, i inače nisu zahtevni. Gledati u slikovnicu ili njih čitati – isto je. Dovoljno je poznavati reči « guje » i « pragovi », znati gde se nalazi ovaj ili onaj toponim poznat iz srpske istorije, obavezno znati gde je krševita Hercegovina, gde je Valjevo i kako rodi šljiva od Valjeva. Znati koji citat od Vuka i Njegoša (obavezno Njegoša, to čoveka preporučuje od Beograda do Budve za sva vremena). Kada se saberu propuštena etičnost u poslu i slaba obrazovanost dobijemo, što se tiče novijih književnih ostvarenja, poredak književnih vrednosti ustanovljen oko 1990 i nadalje a sa pogledom na književnost iz doba romantizma, jednom rečju, dobijemo srpsku narodnu književno-kritičku «ojkaču» a u najboljem slučaju književnokritički žurnalizam koji sve književne vrednosti i nevrednosti u formi liturgije, političke ili književnopolitičke svejedno, niveliše.

Kada Hans Georg Gadamer u delu «Istina i metod » (1960) piše da «van svake sumnje ne postoji nijedno razumevanje koje je bez predrasuda, ma koliko da se volja našeg znanja morala usmeravati ka tome da se umakne od njihovog ropstva», on ipak u svom širokom humanističkom ključu dodaje da iako metode nisu dovoljne i nikako ne garantuju istinu, unutar hermenutičkih nauka, pa dakle i književne kritike, « mora se – može efikasno – postići disciplinom ispitivanja i istraživanja, disciplinom koja garantuje istinu » (« die Wahrheit verbürgt »). Pri tome reč « istina » ne znači nešto što je jednom zauvek uhvaćeno u svojoj istinitosti, u nekakvom «sijanju» istine, no je to « istina » koja nastaje u «dijaloškom susretu sa tradicijom», odnosno, i tačnije – a o tome piše Ričard Dž. Bernstin (R. J. Bernstein) – reč je o istini koja se «svodi na ono što se može proveriti argumentima od strane zajednice interpretatora koji su otvoreni za ono što nam kaže tradicija», dajući «najjače argumente koje mogu kako bi pokazali zašto je nešto istinito». Žiža koja okuplja ova traganja je tekst, ne autor koji je tekst napisao. Konačno, valja reći ovo: svekoliko razumevanje sadrži jednu vrstu aproprijacije, bivajući «sastavni deo osobe koja razume» i isto se nalazi u «središtu naše ljudskosti».

I da se vratimo na početak našeg rada.

Kada Mihajlo Pantić i Gojko Božović priredjuju brošuru «Srpski pisci» u koju obojica stavljaju sebe i svoje foto-portrete sa pričom o tome ko su, šta su i kakvi su onda od takvih kritičara ne možemo da zahtevamo ono za šta se mi u književnokritičkim poslovima zalažemo, a to je da je razumevanje jednog teksta okrenuto pre svega tekstu, pri čemu se tokom razumevanja okrećemo središtu naše ljudskosti, što pre svega znači tome šta čovek jeste. Jer, o tome govori književnost. To je onaj najsvedeniji minimum koga zahtevamo da se književni kritičar drži. Kada Gojko Božović u tekstu «Srpska književnost danas. Svetska književnost iz Srbije» /2009/ (napisanom za državu i njene potrebe) onda nedovoljno učeni aspirant na upražnjeno mesto Radovana Zogovića u srpskoj književnosti ne piše šta je danas srpska književnost, nego ko je danas srpska književnost, pominjući samo na jednoj strani u različitim kontekstima četiri puta Vidu Ognjenović, spisateljicu, ali i pretsednicu srpskog PEN-a i potpredsednicu Demokratske stranke, koja je, Božović u to ne sumnja, jedna od spisateljica svetske književnosti iz Srbije. Sjajno ponovljena situacija iz doba kada su se pisale pesme tipa «To majka više ne radja». Dégoûtant, n’ est-ce pas ? («Jer, šta u Srbiji nastaje bolje od romana Svetlane Velmar Janković ili Vide Ognjenović, Davida Albaharija ili Radoslava Petkovića ... », piše Božović ). Mnogo toga, odgovaramo. Pre svega romani Radomira Konstantinovića ili Filipa Davida, pa romani Miroslava Lukića, inače ljudi posve neuticajnih za napredovanje u karijeri bilo kojeg književnog činovnika. Ipak, da bi odgovorio na pitanje šta je danas srpska književnost Božović bi morao najpre da završi osnovne studije književnosti. Bar to. Mada, istini za volju, i ta činjenica čoveka ne kvalifikuje da se u struci ponaša časno. Ima ih i sa doktoratom koji praksu časnosti redovno izbegavaju. Na pitanje ko je srpska, i to srpska svetska književnost, lako je napisati odgovor : pogleda se levo i desno, i svako ko ne drži do sebe će se Božovićevom odgovoru obradovati. Ja, medjutim, ne bih. Smatrao bih poniženjem da me večiti student ubroji medju svetske autore iz Srbije. Ko je svetski autor iz Srbije danas Božoviću je odobreno da kaže, a koje to uistinu – to Božović ne zna. Ili zna, ono što zna svaki «ziheraš» Nijanse još nije naučio. U svemu, Srbija nema toliki broj svetskih pisaca, nego    samo puno neoverenih, a sa blanco-pasošem koji im je izdala miš-maš firma Božović. Takvi neće stići ni do madjarske publike, a kamoli do sveta koji je znalački izbirljiv. No, čovek koji tek dve decenije sedi samo u Beogradu, to ne može da zna. Sa Terazija se ne vidi svet. Tek crkve svetih spasova u novovizantijskoj obradi i nedremano oko, a to nije ni malo dovoljno da se zna šta je danas svetska književnost. Pogotovo to ne znaju pesnici za koje se Božović zalaže, a od  kojih neki «nadiru skitski», «pucajući ravno u srce Evrope», kako veli jedan Božovićev poeta i čiju «poeziju» Božović hvali dok čoveka ne zahvati muka od besmislica prisutnih u hvâli.

Hulenbekov roman «Mogućnost ostrva» priča o izvesnom Danijelu Dvadesetčetvrtom koji je zapravo dvadesetčetvrta generacija izvesnog Danijlea Prvog koji, živeći u glamuru i izobilju sa raznim, kako kaže pisac «pičkama», svega toga, kada je starost nastuplila, ne želi da se odrekne pa je stoga na vreme stvorio svoj duplikat i tako u romanu priča teče sve do dvadesetčetvrtog klona, koji izveštava o svom dalekom pretku Danijelu Prvom. Priča je sve drugo do vesela. Poruka knjige glasi : čovek se ne menja. Kada se setimo prvih ukazivanja na slabosti aktuelne književne kritike iz 18. veka, preko Musilovih primedbi o kritičaru do Vinaverovih iz 1952 godine zajedno sa primedbama o savremenoj književnoj kritici koju nalazimo u romanu Miroslav Lukića « Doktor Smrt » vidimo da je književna kritika u okvirima svojih slabosti i neoprostivih grehova (neoprostivi, jer su namerni) jedna institucija sazdana od klonova, od ponovljenih situacija. Potsetimo da Vinaver 1936 godine piše da « celokupna istorija književnosti naše ima da se napiše ponovo“ (izvor: M. Lukić). Istorija srpske književnosti izmedju 1985 do danas vapi da bude ponovo napisana, jer ono što postoji u zapisima srpske tekuće kritike izmedju pomenutih godina je uglavnom falsifkat : obraća se pažnja na sporedne vrednosti, posve svesno na nevrednosti, na sporedne pisce, dok se važni prećutkuju. Uistinu, kako piše Miroalv Lukić, »veliki greh tzv. oficijelne književne kritike jeste stvaranje atara u okviru jedne generacije ili poetičkog usmerenja, stvaranje dogovornih hijerarhija i kanona ... Vrvi, dakle, od klasičnih nameštaljki i gadarija, koje sa pravom književnom umetnošću i naukom imaju veze koliko i šustersko umeće ». Lukić ovu svoju besprekornu dijagnozu bolesti srpske književne kritike završava prilično vedro, pa kaže : «Bitka, to jest kermes tekuće oficijelne kritike unapred je izgubljena». – Mi, medjutim u to vedro gledanje, to jest na mogućnost da ono što je trideset godina bilo falsifikovano, u jednom trenutku bude posve drugačije tumačeno i vrednovano, ne verujemo. Zločin je učinjen. Da bi se pošlo po tragu zločina potreban je entuzijazam, neophodna je snažna potreba i ista takva motivacija budućih istoričara književnosti i književnih naučnika da ukažu na utuljenu baštinu. Potreban je napor da se za istu nadje publika i da se tako stanje « betonira » i udje u kanon. U najboljem slučaju može da se dogodi da brojna dela koja danas promovišu Božovići i Pantići budu zaboravljena, što je verovatno. Ne sva, dakako, jer ziheraški njuh ponekad nešto i „nabode“ što je od vrednosti. Tek tada će se štetočinski rad tekuće srpske književne kritike pokazati u svoj svojoj svetlosti. Srpski čitalac oko 2050 godine reći će da većina knjiga objavljenih krajem proteklog veka i početkom ovog ne vrede ništa, što će biti tačno, jer će isti videti pred sobom na sva usta hvaljeno smeće, ali utuljene vrednosti im, opet, neće biti makar na jedan informativan način dostupne. No, ono što tek donekle govori u prilog Lukićevoj tvrdnji i što ide u pravcu jednog velikog “možda“ jeste sledeće. Ovde u Austriji Ingeborg Bahman (I. Bachmann) u godinama 1950-tim i kasnije bila je slavljena kao „Diva assoluta“. Tada niko nije znao za postojanje Marlen Haushofer (pisca više romana “Zid”, “Mansarda” i “Tapacirana vrata” i zbirke pripovesti pod naslovom “Peta godina”). Poslednjih godina iznenadno otkriće njenog 1963. godine objavljenog romana “Zid” čitaocima je priuštilo takvo zadovoljstvo, koliko i sadašnjoj književnoj kritici, da se isti nalazi na listi bestselera u nekoliko desetina država sveta a njeno se delo ozbiljno proučava u germanističkim seminarima. Da li će se tako jednog dana čitati Lukićevi romani “Pasija po Amarilisu” ili “Doktor Smrt”, Konstantinovićev roman “Dekartova smrt”, “Sančova verzija” Ratomira Damjanovića, romani Žarka Radakovića, pripovetke Jovica Aćina – ostaje da se vidi. Iz istorije književnosti su poznati primeri Ežena Sija (E. Sue) i Viktora Igoa. I dok je roman “Krovovi Pariza” Ežena Sija bio hvaljen kao danas roman “Opsada crkve Svetog Spasa” Gorana  Petrovića, dotle se za Igoov roman “Jadnici” tek jedva čulo, otprilike onako kao za Lukićev “Pasija po Amarilisu” ili Damjanovićev “Sančova verzija”. Oštećenima ostaje nada da im jednoga dana u kuću bane pošteni, časni i dobri Valter Benjamim i kaže im: “Deco moja, verovatno ne za vaših dana, ali možda za pet stotina godina vašim delima pristići će pravi čitalac”. Na ovu mogućnost ukazuje nam i Džordž Štajner, jedan od književnih polihistora, kod koga bi bar jedan semestar bilo nužno, najnužnije, da naši “kritičari” uče. Da im dam adresu? U Kembridžu je. No, nisam siguran da bi im i to koristilo, budući da ne znaju ni jedan strani jezik. Šteta! Kod njega bi naučili da  kao kada se u kuću ulazi, pre nego što se čovek okrene čitanju jednog teksta, moraju se najpre ruke da operu. Tekstu se ide čist, kaže on. Postoji jedna etika razumevanja. Osim toga, čitati značajnog pisca za to treba imati vremena. A treba vremena da vreme za piščevo delo odraste. I treba reći još i to da je veliki greh našega vremena da su razni docenti, kritičari sa školom i bez nje (bez nje poput Gojka Božovića) važniji od pisaca. Treba imati čast stupiti u kuću kao gost jednoga Teksta. Srećom, takvi poput Božovića, nisu ulazili u kuću moga Teksta, za šta sam im veoma zahvalan, iako im je ista, po prirodi stvari i prema dobrim običajima koji vladaju u književnosti, otvorena. Samo neka ostanu napolju! Nešto što je “severno od budućnosti” zahteva, kako rekosmo, čiste ruke i visoku moralnost pre nego što mu se pridje. I ogromnu obrazovanost. Nikada se, kaže Štajner, ne sme zaboraviti udaljenost koja milijardama kilometara deli najboljeg kritičara, profesora, izdavača od jednog stvaraoca. Naravno, ne od “stvaraoca” poput Noga, D. Ćosića, Tešića, Jovanović-Danilova, Gorana Petrovića ili većine pesnika prisutnih u nonsens antologiji “Mesta koja volimo” književnog činovnika Gojka Božovića. Od mesta koja on voli (opet reč je o primitivnom napadu veličine jednog nesvršenog studenta književnosti) mi okrećemo glavu i pogled upućujemo jednoj razumnoj knjizi antologiji: Nesebičan muzej (osmo izdanje) Miroslava Lukića. Knjiga časnosti najviše kategorije i znalačkog pregnuća.

Kada iz ove daljine posmatram književnost moje zemlje čini mi se da tamo, na žalost, postoj znak jednakosti izmedju značajnog stvaraoca i pukog književnog podvodača. Prvog ne vide, drugog slave. Na kraju se sve svede na beznadje i cirkusko fabuliranje. Primarna književnost oficijelnog (državnog) predznaka, sudeći prema oficijelnoj književnoj kritici, koja svaki bofl proglašava za veliko i značajno, tamo tek jedva da nešto vredi. Sekundarna književnost, odnosno književna kritika, s druge strane, valja se u izopačenostima. U tom smislu, uistinu je razumno, verujemo, držati se Sioranovog uputstva prema kome je “svaki komentar nekog dela rdjav ili beskoristan, jer sve što nije direktno jeste ništavno”. Pišimo, dakle, primarnu književnost. I ne osvrćimo se na sekundarne diskurse. Teror sekundarnih, parazitarnih diskursâ je fenomen dvadeset veka. Kada se takav teror uoči govorimo o aleksandrijskom, odnosno o vizantijskom dobu u literaturi. To takodje znači izgon „centralnog humaniteta“ iz književnosti, izgon humanizma kao primarnog mehanizma kretanja duha na račun inflacije sekundarnih, koji postaju, i ne samo postaju, nego jesu, preovladjujući. Naravno, kada Beket piše o Prustu, ili sâm Prust o Sent Bevu a Derida o Celanu onda takve kritičke glasove valja razumeti u primarnom kontekstu, kao kreativne glasove. Kada Božović piše o Nogu onda takav sekundarni diskurs valja razumeti kao glosolaliju sa predznacima lošeg ukusa i štivo napisano za drugara. Božović i inače ne piše gledajući u tekst o kome piše, nego u biografije autora i u „ko je ko“ priručnike, pri čemu ne treba mnogo pameti pa znati o kome je „probitačno“ pisati i uz koga biti. Stoga nije nikakvo čudo da su u Božovićevom viziru dve najveće srpske savremene romasijerke Svetlana Velmar Janković i Vida Ognjenović. Problem je u tome što se ne zna zašto istom treba verovati. On, verovatno, zna. Kada neko dobije na poklon prostorije u kojoj će biti njegova izdavačka kuća, a u kojoj stoluje i srpski PEN- centar, čiji je pretsednik Vida Ognjenović, onda se to što kazě Božović o Vidi Ognjenović mora overiti prirodnim naklonom i kvazi-retoričkim pitanjem: „jer šta u Srbiji nastaje bolje od romana Svetlane Velmar Janković i Vide Ognjenović  ...?“ O ovoj poslednjoj nedavno je veoma dobro pisala Ljiljana Djurdjić. I – šta da se radi? Ima šta da se radi, odgovaram. Proučavanje književnog polja je jedna disciplina književne sociologije, čije osnove leže u izučavanju odnosa i povratnih    spregâ u ekonomskom, socijalnom, kulturalnom i psihološkom miljeu u oblasti koju nazivamo književnošću kao i u izučavanju  institucionalizovanja književnog kapitala unutar jednog istorijskog razdoblja. Budući da je književno polje polje na kome se „zbivaju“ pre svega ambicije njegovih igrača koji imaju svoje poreklo, titulu, poziv, neguju medusobne socijalne odnose, imaju ovakve ili onakve umetničke sklonosti, istovremeno je ono i polje iluzija (o kome su tako sjajno pisali Blazak i Flober) koje na videlo dneva iznosi autorove subjektivne pretstave o sebi i njegove stvarne umetničke moći koje lako mogu postati područjem jedne relacione analize. O tome govore moderne sociologije književnosti Niklasa Lumana (N. Luhmann) i Pjera Burdijea (P. Bourdieu). Ovaj poslednji objavio je, pored ostalih svojih knjiga i rad pod naslovom „Stav i protivstav: O odgovornosti intelektualaca“ koji bi trebao da bude obavezna lektira na kojoj bi godinama bdeo srpski književni kritičar. Ali, pre toga neko tu knjigu treba da mu prevede. -  Je li tako g. Božoviću? Stoga, umesto da na književne sedeljke gredite i godinama budete opsednuti žiriranjem slabo pročitanih knjiga (čega treba hitno da Vas oslobode oni koji „veruju“ u Vas, to bi bio prvi korak pokazivanja njihove odgovornosti intelektualca) korisno bi bilo da potrčite u Jovanovu ulicu i upišete neki kurs stranih jezika. Povedite tamo još neke svoje kolege. I završite studije, pa tek onda može u nekim budućim „Poljima“ da stoji ono što u „Poljima“ (mart-april 2010)  piše: „Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku za Opštu književnost i teoriju književnosti“. A, nije tako, zar ne? Ko će Vas i kada razrešiti raznih funkcija i dužnosti, onako kako je razrešena, bogu hvala, Nadica Momirov, nekadašnja državna sekretarka u Ministarstvu kulture republike Srbije «nakon što je utvrdjeno da je gospodja Momirov iznosila podatke o neodgovarajućoj stručnoj spremi». A bila je ni manje ni više no državna sekretarka. Kako je to moguće? A Vi, čime ste Vi zaslužili da budete član srpskog PEN-a? I još član njegovog Odbora? Delom ? Kojim delom ? I da li je to delo vredno ? Mislite, vredno je ? Dok Vas ne razreše dužnosti u našem književnom zemlju, mi ostali, zbog mnogih sličnih Vama, moramo da živimo van Srbije. Kada pročitate ovaj tekst, ako Vam zatreba pomoć, pokažite ovaj tekst gospodji Vidi Ognjenović. Možda bi joj tada obaveza bila da Vam nadje odgovarajući posao.

                                                                                                 Boško TOMAŠEVIĆ