УВОД У КЊИЖЕВНУ ПАТОЛОГИЈУ

Болесно стање у којем се савремена српска књижевност налази очигледно је било да је реч о критици или о самој књижевности. То примећује свако ко непристрасно посматра наш књижевни живот. Болест се показује на сваком кораку: у издаваштву и књижарству, у друштвеном положају писаца, у односу државе према домаћој књизи, у додели књижевних награда, у вредновању и окошталој лествици вредности... Овакво стање има покриће у болесном стању читавог друштва, којим владају „контроверзни бизнисмени“ и паланачки скоројевићи који политику доживљавају као средство личног промовисања и богаћења. Основна начела њихове власти су корупција, бескрупулозност и лични интереси. У такво стање лепо се уклапају и „контроверзни књижевни бизнисмени“, било да пишу, вреднују, објављују или продају књиге.

Наш данашњи књижевни живот једнак је политичком и свим другим видовима јавног живота. То је парада ситних интереса, подвала, мегаломаније, опсенарства, сплеткарења и сачекуша. У њему се уживо могу срести Вукадин, Феликс Крул, Свидригајлов, Мол Фландерс, или њихове комбинације.

Основна филозофија нашег књижевног живота је филозофија паланке: самозадовољство, затвореност, завист, страх од спољњег света, од новог, од конкуренције, од јавне речи и критике.

Патолошко стање очигледно је у свим његовим сегментима.

Вредновање књижевних дела почива на филозофији паланке и на начелима које су успоставили Велибор Глигорић, Милан Богдановић и њихови ученици и настављачи. Нема ни покушаја демонтирања комунистичке лествице вредности ни поновног читања српске књижевности.

О рехабилитацији писаца маргинализованих из политичких разлога и њиховом достојанственом повратку у српску књижевност не може ни да се говори.

Књижевна критика је на ниском нивоу и у служби је интересних група. „Српски читалац око 2050. године рећи ће да већина књига објављених крајем протеклог века и почетком овог не вреде ништа, што ће бити тачно“, суморно закључује Бошко Томашевић.

Књижевне награде су можда најбољи показатељ стања у српској књижевности. Што је књижевност лошија, то је више књижевних награда. Предраг Чудић, један дозлабога наопак човек, установио је да их у Србији има близу четири стотине и да у највећем броју жирија за те награде седе исти људи, који мање-више награђују исте писце.

Колико је сваки осећај мере у награђивању изгубљен, показује и пример неких уско профилисаних награда и њихових добитника. Тако је награду „Србољуб Митић“, награду која носи име песника-бунтовника, боема, пијанца, и која је намењена таквом профилу песника и поезије, жири доделио Ђоки Стојичићу, чувеном послушнику и функционеру најпре комунистичког, а потом Милошевићевог режима. Стојичић је читав свој живот уложио у гушење слободне речи и поезије какву је писао Србољуб Митић. Код оваквих жирија, награду за сатиру „Радоје Домановић“ (која се додељује за укупан допринос књижевној сатири) добија и песник који је читавог живота био режимски фаворит и миљеник и који није написао ни једне сатиричне песме против репресивних режима и гушења уметничких слобода.

Издаваштво је у кризи. Главну реч воде издавачке куће које показују врло мало интересовања за домаћу књигу и домаћег писца. Они мали, племенити издавачи, једноставно су угушени.

Готово све књижаре у Србији су затворене. Нове књижаре, које су отворене последњих година, нису прављене по мери правих читалаца и зналаца и љубитеља књиге, него за неке другачије, инстант читаоце, купохоличаре. Те књижаре више личе на продавнице патика, а књиге се ту нуде као шарена, лепо упакована роба, са актуелним темама. Међу њима је највише бестселера, који не траже ни умно ни духовно напрезање, попут већине телевизијских серија. Безукусне као мекдоналдсови хамбургери, то су књиге за једнократну употребу. Данас их читамо и о њима причамо, а сутра их заборављамо. И опремом су све сличне једна другој, као да је реч о клоновима. Највећи део су преводи страних књига. Једном речју, књижаре нису књижаре, то су продавнице робе декларисане као књига.

Књижевне трибине и књижевни часописи, без којих нема књижевног живота, потпуно су замрли. Без јавне и критичке оцене свега што се збива у области књижевности и књижевног живота, нема превазилажења паланачког духа, који снажније него икад доминира српским друштвом.

Књижевни живот у провинцији нарочито је урушен.

Чак су и постојећа удружења писаца постала анахрона и неспремна да мењају постојеће стање и да одговарају на изазове времена. Удружење књижевника Србије данас нове чланове прима на ангро, у турнусима. Њихов број је још пре неколико година прешао хиљаду. Снижење критеријума Удружење правда финансијском кризом, пошто га је држава „пустила низ воду“. Тако је чланарина постала основни извор прихода, услов опстанка. У једном саопштењу управе из 2012. године пише: „Комисија за пријем у УКС оптерећена је више од свих других. На пример, око две стотине кандидата за пријем ове године очекују исход, а непрестано пристижу нове молбе. Комисија је свесна, као и Управни и Надзорни одбор, да Удружење књижевника по сваку цену мора успорити пријем. План је да се у наредном, петогодишњем периоду, заустави тренд раста броја чланова УКС, односно да тај број, ако је икако могуће, не премашује 1.500.“ У овом петогодишњем плану, злослутно ми звучи оно уметнуто ако је икако могуће.

Држава, политичари, министарства, институције дигли су руке од књижевности. Препустили су је бандама, клановима, интересним групама, што је у крајњем исходу довело до урушавања књижевих вредности и књижевног вредновања и до деградације и маргинализовања књижевности.

Задах трулежи избија из савремене српске књижевности.

Она је у таквом стању да су јој пре потребни патолози него књижевни критичари и теоретичари.

Овом констатацијом најавио сам нову грану науке о књижевности – патологију књижевности (која је уједно и грана социологије и психологије књижевности).

На жалост и у књижевности, као и у медицини, патолози долазе последњи.

Али ниједна грана медицине није можда толико у служби њеног напретка као што је патологија. Патолог врши аутопсију да би открио узроке смрти. Тек анализом болесних органа, изазивача смрти, може се доћи не само до дијагнозе опаке болести, него и до лека. Ту анализу врше лекари најразличитијих специјалности.

Шта би био предмет и задатак патологије књижевности? Патологија књижевности могла би с правом да се сматра делом науке о књижевности, али она се ту не исцрпљује. Поред самог књижевног дела, њен предмет су и књижевни живот у најширем смислу, и његови актери. Она дакле задире и у политику, и у психологију, и у социологију књижевности и, нарочито, у етику књижевног живота. Патологија је нека врста помоћне дисциплине у књижевној теорији.

Каква за књижевност може бити корист од књижевне патологије? Одговор је кратак. Онаква какву од патологије има медицина.

Због тога ће патологија бити и најомраженија грана науке о књижевности. Али оно што је мрско, не значи да није корисно и лековито.

Ова књига носи снажан печат несрећне чињенице да сам, као и моја генерација, живео у три епохе, три политичка уређења. То су: лажни социјализам (или комунизам), лажни патриотизам и лажна демократија. Све их карактерише безакоње, ауторитарност, мржња према демократији и страх од слободног изражавања мишљења. Репресија је оно што их повезује. Она је некад била отворена и законски покривена (епоха комунизма), некад је почивала на самовољи властодржаца (Милошевићева епоха), а данас је прикривена и у служби бескрупулозних страначких вођа и „контроверзних бизнисмена“ (назвао сам је плишаном репресијом). Те три епохе, то је мој, и наш, живот.

Оне су подједнако заслужне за настанак ове књиге, односно за настанак и напредовање књижевних (и друштвених) болести којима се записи баве. Пошто је реч о патологији, ова констатација би могла да буде и нека врста црне захвалности онима који су најзаслужнији за настанак књиге и једне нове гране науке о књижевности – књижевне патологије.

Наслов једне приповетке, „Мрачна прича, још мрачнији приповедач“, сасвим лепо би пристајао као мото ове књиге. Јер она је, у суштини, руина, провалија, у којој је обрушено више од тридесет суморних година једног друштва и бар исто толико и таквих година живота њеног аутора.

Ово није књига „из једног комада“, настала у кратком временском раздобљу, што не значи да је не држе чврсте везе. Те везе су ауторови ставови, боље рећи ауторово виђење књижевног живота, које је за више деценија остало непромењено, не услед ауторове тврдоглавости или искључивости, него због тврдоглавости и искључивости књижевног и културног живота у Србији. У суштини, наш политички, па и књижевни живот, је жилав попут мартонца, који још трчи своје кругове започете давне 1944. године. Србија је последњих деценија преживљава свашта, а у њој се није променило готово ништа – што је само један од закључака до кога ће доћи читалац књиге. Наоко различите теме и релативно широк временски распон настанка текстова, неће, надам се, разбити ни целовитост књиге ни целовитост њене опоре поруке. Порука је, уосталом, оно што једну књигу чини целовитом.

Свако ко пише овакву књигу мора да рачуна с тим да ће она имати много противника.

Они којима се ауторови погледи не буду допали, рећи ће да књига не даје слику књижевног живота, него слику аутора, да није болестан пацијент, него лекар који је дао дијагнозу. За нашу ружноћу често је криво огледало у којем се огледамо. Књига, за разлику од огледала, не може да се разбије и то је писцу једина утеха, јер се он не нада да књига може изазвати икакве промене.

На крају увода, нешто и о структури саме књиге. У ствари, мали водич за читаоца пре но што закорачи у мрачне лавиринте ових записа.

Књигу започињем једним аутентичним документом, који је нека врста пишчеве аутобиографије. Али и слика (болесног) политичког, друштвеног и књижевног живота раних осамдесетих година 20. века. Његови актери су најпознатија српска издавачка кућа (наследник „Геце Кона“) и један млади књижевник, будући аутор ове књиге. Документ је, само привидно, пријава на конкурс за попуну, у оно време строго контролисаног, радног места уредника. У суштини, то је покушај исмевања у оно време моћне институције морално-политичке подобности (еуфемизам за лојалност режиму), без које није било могуће добити иоле одговорније и значајније радно место у институцијама културе, издавачким кућама, просвети, новинарству... Пошто је једини доказ за ту подобност била партијска књижица или препорука Партије, непартијци и независни интелектуалци би унапред били елиминисани јер, без обзира на стручност, нису могли да задовоље све конкурсом предвиђене критеријуме. Дакле, овај докуменат, ова пријава на „Просветин“ конкурс, није ништа друго до политички протест (нека врста у оно време озлоглашене „петиције“), коју су потписала многа и данас значајна имена српске културе и уметности.

Више од три деценије деле први текст у Крајпуташима од последњег. „Пишчева издања“ се баве једним значајним сегментом књижевног живота и издаваштва оног времена – приватним, пишчевим, издањима, без којих је књижевни живот био незамислив. Она су била нека врста гериле, отпора строго контролисаној издавачкој политици. Управо је у „самиздатима“ објављен велик број и данас вредних књижевних дела. Приватна издања су нарочито била предмет политичких напада и судских забрана. И „Пишчева издања“ имају помало аутобиографску ноту. „Мелет“, објављен 1981. у Књижевној речи, изазвао је велико незадовољство међу „официјелним“, режимским писцима, јер је био уперен против писаца-денунцијатора. Инспирисан је суђењем Гојку Ђогу и забраном његове песничке књиге Вунена времена. Главни покретачи оптужбе били су писци – уредници „Просвете“ и у таквим пословима неизбежни Сава Даутовић, уредник Политике.

„Три мртва песника“ је наслов познатог текста Марка Ристића, који је раних педесетих година отворио епоху прогона песника и избацивања њихових дела из националне књижевности. Вирус „мртвих песника“ нашао је плодно тле у нашем књижевном животу, тако да та епоха траје и данас, на шта треба да нас подсете и текстови о три наша значајна, мени нарочито драга писца, маргинализована из политичких разлога.

Парове чине три пара текстова. Први део сваког пара су текстови настали неколико година, или неколико деценија пре свог парњака, са којим их повезује истоветна или сродна тема. Текстови сваког пара настали су независно, различитим поводима, без намере да се међусобно повезују, а упаривање се десило тек приликом писања и компоновања ове књиге, као последица комплементарности, готово сродности и њихове теме и њихове поруке. Сваки пар, с обзиром на временску дистанцу у којој су текстови који га чине настали, указује на континуитет и преображаје (углавном нагоре) неких (болесних) појава у књижевном животу. Текст „Контракетман“ у Првом пару настао је 1989. године, као нека врста допуне Чеслава Милоша и указивања на једну крупну, скривену, аномалију српског културног (и не само културног) живота, везану за тзв. „режимске дисиденте“ или лажне опозиционаре, подржаване директно од комунистичке власти. Текст „Две критике“, настао готово три деценије касније, упарен са „Контракетманом“ показује како се за све те године, упркос бурним догађајима, у Србији мало шта променило и да она готово од половине прошлог века па до данас плута између Сциле и Харибде, између кетмана и контракетмана. Данас је, нажалост, опет на снази кетман. Али он је сад далеко опаснији, јер спречава развој демократије и по сваку цену настоји да очува мерила и вредности успостављене у време комунистичке диктатуре. Комунисти су овог пута навукли маску демократије. Брзо су заузели позиције у свим странкама, у свим структурама власти, и њихова реч је и данас последња. То најбоље показује биографија некадашњег партијског функционера обелодањена у полемичком тексту „Две критике“. Временски распон од тридесет седам година између текстова „Плагијати: и лоповлук има два краја“ и „Ода плагијату“ утицао је на дијаметрално противстављена гледишта у њима. На то су, наравно, утицала догађања у српској књижевности и толико необјективно вредновање књижевних дела да ни епигони и плагијатори, бар кад је реч о српској књижевности, нису оно што су били и што би требало да буду.

Добрица Ћосић је несумњиво један од најкрупнијих и најзагонетнијих феномена српске политике, културе и књижевности. За велик број српских политичара, интелектуалаца и грађана он је за живота постао мит, култна личност којој се иде на поклоњење и по савете, и коју титулишу „оцем нације“, „најумнијим Србином“, „највећим српским писцем“. Иако је тај јединствени феномен, чији је допринос развоју патолошког стања у многим сегментима српског друштва немерљив, тема још неких записа у овој књизи, у Феноменима покушавам да га демистификујем првенствено анализом његових књижевних дела и приказом једне нетипичне, на аргументима засноване књиге о његовом погубном политичком и друштвеном деловању.

Екстазе и метастазе су својеврсна хроника развоја болесног стања наше књижевности. Чине је три текста о књижевним наградама, написана у временском распону од тридесет година. Случај комедијант спојио их је у овој књизи у невероватну гротеску о паланачком менталитету.

„На чудо за свет, на спомен за род“.

Садржај

Александар Лукић, Поезија XX века – Свођење биланса 5

I ДОЗИВАЊЕ ЛИТЕРАТУРЕ

Дозивање литературе 11

Раде Драинац, Бацање пепела у очи необавештеном свету 14

Бранко Лазаревић, Социјално у уметности 18

Станислав Винавер, Одбрана песништва 21

Исидора Секулић, Само врло малобројнима је дато… 31

Предраг Пузић, Слово Марка Ристића 34

Слово Елија Финција и другова 40

„Суд части“ 43

Милован Данојлић, Како је Добрислав

протрчао кроз Југославију 45

Владета Р. Кошутић, Одакле је долетео „Кондор“ 50

Мирослав Лукић, Језички редактор: Андреј Јануарјевич

Вишински. Уредник библиотеке

Стварност књижевности 53

Текућа литература. Необична лаж 70

Г(ојхлин) Ј(униор), Прва књига о превредновању

у српској књижевности 75

Владета Јеротић, Макс Еренрајх 79

II СРПСКА ПОЕЗИЈА XX ВЕКА – СВОЂЕЊЕ БИЛАНСА

Маринко Арсић Ивков, Чари српске поезије 83

Раде Војводић, Пут ка себи 88

Радомир Батуран, Поезија XX века – свођење биланса 121

Владимир Јагличић, Дуже века 133

Душан Стојковић, Ни по баби ни по стринама 154

Зоран М. Мандић, У несебичном музеју

српске поезије XX века 184

Срето Батрановић, Поезија XX века у антологијама

српске поезије 187

Радивој Шајтинац, Лукићу, Лукићу, упорни преводиоцу… 198

Гратис збиље након 199

Крај отпора 200

Цвркут, ропац 200

Крик анонимне већине 201

Добривоје Станојевић, Поезија XX века – свођење

или кварење рачуна 202

Мирољуб Милановић, Свет идеја у поемама

Александра Лукића 215

Белатукадруз, О српској лепоти 227

III СЕБИЧНИ МУЗЕЈ

Белатукадруз, Себични музеј 333

_________________________________

     Обезбедите на време  свој примерак овог вишеброја БРАНИЧЕВА, јер постоји могућност да тираж плане за неколико дана због актуелности прилога !

        Едиција БРАНИЧЕВО

         ( Рубикон је пређен - предвечерје на ЛБ. Из фотодокументације Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ)

По­ле­ће­ла два вра­на га­вра­на,

с ми­лан­ско­га тр­га кр­ва­во­га…

У из­ве­шта­ју са сед­ни­це Из­да­вач­ког са­ве­та „Књи­жев­них но­ви­на“, про­чи­тах и ми­шље­ње да су Си­мо­ви­ће­ве „Ис­точ­ни­це“ иде­о­ло­ги­ја у естет­ској фор­ми, сти­хо­ва­на по­ли­ти­ка, по­не­где и пре­пе­ва­ва­ње јед­ног члан­ка (До­бри­це Ћо­си­ћа о „по­бед­ни­ци­ма у ра­ту ко­ји по­ста­ју гу­бит­ни­ци у ми­ру“).

Ипак, мо­рам до­да­ти да су под­стре­ци не са­мо Си­мо­ви­ћу, не­го и Ћо­си­ћу сва­ка­ко до­шли са дру­ге стра­не. Под­се­ти­мо се Ква­зи­мо­до­во­га слу­ча­ја и ње­го­ве пе­сме „La­u­de“, об­ја­вље­не у збир­ци „Ла­жно и пра­во зе­ле­ни­ло“, 1956.

Она у пре­пе­ву гла­си:

ХВА­ЛО­СПЕВ

29. апри­ла 1945.

Че­му, мај­ко, пљу­јеш на леш

гла­вач­ке окре­нут, но­га­ма ве­зан

за гре­ду? А не га­диш се од оста­лих

ко­ји ви­се по­ред ње­га? Ах, та же­на

с ча­ра­па­ма мр­твач­ког ка­ба­реа,

са гр­лом и с усти­ма зга­же­но­га цве­ћа!

Не мај­ко, ста­ни: вик­ни го­ми­ли

да се ра­зи­ђе. Ни­је ту­го­ван­ка,

по­ру­га то је, ра­дост: већ на­па­да­ју оба­ди

чво­ро­ве жи­ла. Пу­ца­ла си

у то ли­це, са­да, мај­ко, мај­ко, мај­ко!

Ма­ти:

– Ва­зда смо пљу­ва­ши на ле­ше­ве,

си­не: на обе­ше­не о про­зор­ске ре­шет­ке,

о брод­ске јар­бо­ле, и на оне ко­је

Цр­ква спа­ли, рас­ки­да­не од ке­ро­ва

због ма­ло по­чу­па­не тра­ве с ме­ђе фе­у­дал­ног по­ља.

И, би­ло са­мо­ћа или ме­теж –

око за око, зуб за зуб,

послз два­де­сет ве­ко­ва при­че­шћа.

Ср­це нам је хте­ло раз­дре­ти

дру­го ср­це ко­је раз­де­ра тво­је,

си­не, Ис­ко­па­ше ти очи, пре­би­ше

ру­ке у име из­дај­ства.

По­ка­жи ми очи, пру­жи ми ру­ке:

мр­тав си, си­не! Опра­шта­ти мо­жеш,

јер си мр­тав, си­не, си­не, си­не!

Син:

– Ова гад­на за­па­ра, овај дим

што се с ру­ше­ви­на ди­же, круп­не зе­ле­не му­ве

на­чич­ка­не по ку­ка­ма: гнев и крв

ка­пљу пра­вед­но. Не због те­бе,

ни због ме­не, мај­ко: очи и ру­ке опет ће

су­тра ми из­бо­сти. Ве­ков­на

са­ми­лост и ја­ук уби­лач­ки.

За не­у­пу­ће­не ко је ко у пе­сми, да­је­мо об­ја­шње­ње: Два­де­сет де­ве­то­га апри­ла 1945, на ми­лан­ском тр­гу ви­сио је стр­мо­глав­це, по­ред оста­лих ис­так­ну­тих фа­ши­ста, и стре­ља­ни Ду­че, са сво­јом љу­бав­ни­цом Кла­ром. Из оку­пље­не го­ми­ле на­ро­да из­и­шла је јед­на же­на, мај­ка пар­ти­за­на ко­га су фа­ши­сти стре­ља­ли и ис­па­ли­ла не­ко­ли­ко хи­та­ца у гла­ву мр­твог дик­та­то­ра.

На свој хер­ме­тич­ки на­чин, као и Си­мо­вић, „по­ла не­ја­сним, по­ла не­за­пи­са­ним сло­вом", Ква­зи­мо­до, кроз уста мр­тво­га си­на, сма­тра да мај­чи­на „осве­та“, тј. ње­но пљу­ва­ње и пу­ца­ње, не­ма­ју зна­ча­ја. Она му од­го­ва­ра, да он „мо­же пра­шта­ти, јер је мр­тав“ и да се „ва­зда пљу­ва­ло на ле­ше­ве“ и то, из­ме­ђу оста­лих на оне ко­је „Цр­ква спа­ли“ (чи­тај: Ђор­да­на Бру­на, без­бо­жни­ка) и на оне „ко­ји су чу­па­ли ма­ло тра­ве са зе­мљо­вла­снич­ке ме­ђе (чи­тај: бе­зе­мља­ши, про­ле­те­ри). Син, пак, не ви­ди кра­ја људ­ском уби­ла­штву, ни уби­ца­ма, ни уби­ја­ни­ма, за­кљу­чу­ју­ћи да ће жр­тве (чи­тај: ан­ти­фа­ши­сти, ко­му­ни­сти) и „су­тра опет би­ти из­бо­де­них очи­ју и ру­ку“.

Али, жи­ви ни­су та­ко ми­сли­ли! Сал­ва­то­ре Ква­зи­мо­до, до­та­да сма­тран сло­бо­дар­ским и пар­ти­зан­ским пе­сни­ком, овим сти­хо­ви­ма иза­звао је оправ­да­но не­го­до­ва­ње свих на­пред­них Та­ли­ја­на, по­себ­но со­ци­ја­ли­ста и ко­му­ни­ста.

Пал­ми­ро То­ља­ти, од­мах је у „Уни­ти“, оштро ре­а­го­вао ре­кав­ши из­ме­ђу оста­лог: „…у пе­сми се пре­о­це­њу­је по­след­њи рат и по­зи­ва на на­ци­о­нал­но по­ми­ре­ње сло­бо­да­ра и из­дај­ни­ка, пар­ти­за­на и фа­ши­ста, пре­не­бре­га­ва се чи­ње­ни­ца да се де­ша­ва­ла ре­во­лу­ци­ја а не са­мо бра­то­у­би­лач­ки рат у јед­ном на­ро­ду, ста­вља знак јед­на­ко­сти из­ме­ђу зло­чи­на­ца и жр­та­ва. Иако је по­зна­то есте­тич­ко пра­ви­ло да го­во­ри­ти о злу не зна­чи про­по­ве­да­ти зло, ов­де у пи­та­њу ни­је ства­ра­ла­штво, умет­нич­ка не­го по­ли­тич­ка, идеј­но ре­тро­град­на по­ру­ка.“

Ђан Кар­ло Па­је­та је по­во­дом те пе­сме из­ја­вио да је у пи­та­њу „зло­у­по­тре­ба по­е­зи­је, ре­ха­би­ли­та­ци­ја из­да­је и зло­чи­на, огре­ше­ње о по­ли­тич­ке кон­стан­те и по­ку­шај из­ми­ре­ња оно­га што се из­ми­ри­ти не мо­же.“

Ис­ход је по­знат: Ква­зи­мо­до је бри­сан из еви­ден­ци­је члан­ства КПИ. Али, упр­кос то­ме, он го­ди­не 1959. би­ва пред­ло­жен за кан­ди­да­та Но­бе­ло­ве на­гра­де а, за­хва­љу­ју­ћи ути­ца­ју ме­ђу­на­род­не ре­ак­ци­је, он је исте го­ди­не и до­би­ја.

Ме­ђу­тим, До­ло­рес Иба­ру­ри, јед­на од по­ча­сних чла­но­ва Но­бе­ло­во­га ко­ми­те­та, у знак не­го­до­ва­ња и огор­че­ња на овај по­ли­тичкн пам­флет „чи­јих на­зад­них ци­ље­ва и ква­зи­на­ци­о­нал­них иде­а­ла не­ма у на­пред­ној со­ци­ја­ли­стич­кој тра­ди­ци­ји“, до­не­ла је од­лу­ку да на­пу­сти Но­бе­лов ко­ми­тет и да ви­ше ни на ко­ји на­чин не сто­ји иза та­кве уста­но­ве.

Све ово на­ве­дох да по­ка­жем на пра­ви ис­точ­ник „Ис­точ­ни­ца“ тј. да Си­мо­ви­ћев слу­чај ни­је уса­мљен и ни­је по­ја­ва са­мо у на­шој књи­жев­но­сти. Али, за уте­ху је што је ре­а­го­ва­ње на­пред­не јав­но­сти, у оба слу­ча­ја би­ло исто­вет­но, да су В. М., мр. Бр. Бр., и Д. У., на сед­ни­ци Из­да­вач­ког са­ве­та „Књи­жев­них но­ви­на“, че­тврт ве­ка ка­сни­је по­но­ви­ли ре­чи ве­ли­ких име­на ме­ђу­на­род­ног про­ле­та­ри­ја­та, дру­го­ва То­ља­ти­ја, Па­је­те и Ла Па­си­о­на­ри­је.

Ан­то­ло­ги­је су, или би бар тре­ба­ло да бу­ду, књи­ге ко­је се чи­та­ју. И ова хо­ће да бу­де то. Ка­жем да се чи­та­ју, а не да се сту­ди­ра­ју. Њи­хо­ва не­ми­нов­ност из­бо­ра на­чи­ни то­ли­ко кр­во­про­ли­ћа ме­ђу пе­сма­ма да нај­зад оста­не све сам тор­зо, њи­хо­ва по­тре­ба да ода­би­ра­ју са­мо „нај­бо­ље“ па он­да ис­кри­ве пра­ву сли­ку о пе­сни­ци­ма, о вре­ме­ну, њи­хо­ва спрем­ност да на свом ула­зу по­ста­ве стро­гу стра­жу што пре­гле­да про­пу­сни­це из­да­не јед­но­стра­ном од­лу­ком свог са­ста­вља­ча, њи­хов обим, нај­зад, увек пре­у­зак да про­пу­сти све оно што хр­пи­ми­це про­ла­зи кроз та вра­та хо­ће и мо­же да про­ђе, све то не да­је ма­ха јед­ној сту­ди­ји пра­вил­них и не­при­стра­сних ли­ни­ја, ком­плет­но­сти, ком­плек­сно­сти, до­ку­мен­та­ци­ји. Сав ба­ласт оног што је би­ло про­у­ча­ва­ње, ана­ли­за, акри­би­ја, зној , би­бли­о­гра­фи­је, ли­ста­ње ча­со­пи­са, и љу­ди, и иде­ја, и вре­ме­на, све што је би­ло при­пре­ма и ко­ле­ба­ње тре­ба да оста­не иза ан­то­ло­ги­је, ис­под ње­них тек­сто­ва, а ви­дан да бу­де са­мо лов, тај с бес­крај­ном му­ком и с исто то­ли­ким за­до­вољ­ством за­ро­бље­ни плен про­стра­не пу­чи­не.

За­то и овај „уме­сто-пред­го­вор“ ни­је и не­ће да бу­де ни­ка­ква сту­ди­ја о срп­ској по­е­зи­ји из­ме­ђу два ра­та. Циљ му је да пру­жи не­ко­ли­ко ви­ше оба­ве­зних но ну­жних по­да­та­ка о кри­те­ри­ју­ми­ма и ка­рак­те­ру ове ан­то­ло­ги­је.

Ва­ља ми об­ја­сни­ти сва­ку реч на­сло­ва, ове књи­ге. Поч­ни­мо од кра­ја: „Ан­то­ло­ги­ја срп­ских пе­сни­ка из­ме­ђу два ра­та“ 1918–1941, две и пе­снич­ки не­сум­њи­во гра­нич­не го­ди­не. И за­и­ста не­ма у овој књи­зи ни јед­не пе­сме ко­ја би би­ла об­ја­вље­на по­сле 1941. го­ди­не, то­ли­ко је оно што се до­га­ђа­ло по­сле те го­ди­не би­ло пре­суд­но не са­мо за суд­би­ну ове зе­мље не­го и за раз­вој свих од­ре­да ње­них пе­сни­ка. Гра­ни­цу пре­ма 1918. го­ди­ни учи­нио сам још стро­жи­јом. Чи­та­о­ци не­ће на­ћи у овој ан­то­ло­ги­ји пе­сни­ке ко­ји су сво­ју лич­ност фор­ми­ра­ли и пре­суд­но ис­ка­за­ли пре Пр­вог свет­ског ра­та, без об­зи­ра на то што је њи­хо­ва пе­снич­ка реч на­ста­ви­ла да те­че и у пе­ри­о­ду из­ме­ђу два ра­та (Ј. Ду­чић, М. Ра­кић, А. Шан­тић, В. Пе­тро­вић, С. Пан­ду­ро­вић, М. Јак­шић итд.). Сма­трао сам да њи­хов пе­снич­ки свет при­па­да јед­ном вре­ме­ну ко­је је прет­хо­ди­ло.

„Ан­то­ло­ги­ја срп­ских пе­сни­ка из­ме­ђу два ра­та“ па­зи­те: ан­то­ло­ги­ја пе­сни­ка – не по­е­зи­је. На­из­глед бе­зна­чај­на ни­јан­са, али баш она је, умно­го­ме, од­ре­ди­ла фи­зи­о­но­ми­ју ове књи­ге. Јер њен са­ста­вљач сма­тра да, до­ду­ше, има до­брих и ло­ших пе­са­ма, али да је бес­крај­но за­ни­мљи­ви­ја и ва­жни­ја она дру­га по­де­ла: на до­бре пе­сни­ке и сла­бе (не)пе­сни­ке. Ни­сам да­кле тра­гао за „ле­пим пе­сма­ма“, и кад сам их на­ла­зио као уса­мље­ни, че­сто слу­чај­ни про­из­вод јед­ног тре­нут­ка, ка­да иза њих ни­сам мо­гао да на­ђем из­гра­ђе­ну, сна­жну, са­мо­стал­ну пе­снич­ку лич­ност, оста­вљао сам их слу­чај­но­сти њи­хо­ве суд­би­не. Тра­жио сам пе­сни­ке. Оне лич­но­сти ко­је су у на­шој по­е­зи­ји уно­си­ле свој, аутен­ти­чан тон, не­е­пи­гон­ску но­ви­ну и има­ли у се­би сна­ге да то ка­жу на убе­дљив, пе­снич­ки не­по­но­вљив на­чин. Од­ба­цио сам све оно што ми се учи­ни­ло не­ја­ким, нео­ри­ги­нал­ним, са­мо по­мод­ним или са­мо ове­шта­лим. Ни­сам се оба­зи­рао на шко­ле, прав­це, гру­па­ци­је и тен­ден­ци­је. Би­ла су ми ире­ле­вант­на сва опре­де­ље­ња сем чи­сто пе­сни­чких. До­био сам та­ко је­дан ши­рок из­бор по­ет­ских лич­но­сти. Још увек сам мо­рао да сте­жем обруч из­бо­ра. Ду­го сам ста­јао наг­нут над тек­сто­ви­ма не­ких пе­сни­ка, да их нај­зад, уз уз­дах, жр­тву­јем стро­го­сти кри­те­ри­ју­ма. Не­до­вољ­но су као лич­но­сти има­ли да ка­жу, учи­ни­ло ми се.

БЕ­ЛЕ­ШКЕ О НЕО­П­ХОД­НО­СТИ ИЗ­РА­ЗА

Што се у пу­ној ствар­но­сти ду­ха до­жи­ви, – а по­глед са­мо, или ко­јим би­ло чу­лом до­дир, већ до­жи­вљај је, ако се са­мо до­дир­ну­ла бит, мо­ра се из­ра­зи­ти ма­кар и ћу­та­њем ко­је го­во­ри.

Јер има нео­п­ход­ност из­ра­зи­ти, као кли­ја­ње што је нео­п­ход­но кли­ци.

И ко­ји до­жи­вљу­ју бит, му­че­ни­ци су и хе­ро­ји из­ра­за: да­ју у пат­нич­кој ра­до­сти да­ва­ња, и без при­ми­сли да им се ма чим уз­вра­ти.

Из­ли­шно је на­гра­ђи­ва­ти их, још из­ли­шни­је ка­жња­ва­ти. До­жи­вље­ном и ка­за­ном исти­ном са­ми се­бе и на­гра­де и ка­зне.

Про­го­во­ри­ти, за њих су бол­ни тр­за­ји у по­ро­ђа­ју би­ћа.

Про­го­во­ри­ти, за њих је из­ве­сти се­бе на стра­шни суд исти­не, иза че­га смо­жден оста­ти до но­ве на­ва­ле се­бе у реч.

Исти­на је, да­кле, са­мо од оних ко­ји би, да се мо­же, нај­ра­ди­је ћу­та­ли.

За­то они ко­ји не­ма­ју шта да ка­жу го­то­ви су го­во­ри­ти кад­год се мо­же. Те је у све­ту нај­о­па­сни­ја лаж упра­во ода­тле, од тих бес­по­ро­ђај­них ра­ђа­ња.

Уло­ге су обр­ну­те: ко ствар­но до­жи­вљу­је, у нео­п­ход­но­сти да то из­ра­зи, то­ли­ко му је и му­че­ни­штва и на­гра­де, да за се­бе ни­шта дру­го не тра­жи до мо­жда да­ље до­жи­вља­ва­ње;

док из­мај­му­ни­са­ни до­жи­вљај сра­чу­нат је сав на до­бру про­ђу: и ко­год зах­те­ва на­гра­ду, по­у­зда­ни знак је, ни­шта од оно­га што му је срж жи­во­та ни­је дао.

Јер ни­ти смо сви, ни­ти увек, у ствар­но­сти ду­ха. У ор­га­нич­но­сти смо фи­зич­кој, али у ду­хов­ној рет­ко. А тек ода­тле мо­же би­ти ре­чи о пот­пу­но­сти чо­ве­ка.

То су тре­ну­ци кад се у на­ма не из­ми­ри­ло све, не­го све сли­ло у јед­но; кад оно што се осе­ти са­мим тим и оно је што се хо­ће и ми­сли; трој­ство у је­дин­ству; јед­но­чул­ност ко­ја је исто­вре­ме­но и јед­но­хот­ност и јед­но­ми­сле­ност се­бе у све­ту, све­та у се­би; сло­бо­да ко­ја са­му се­бе огра­ди јед­ном ви­шом за­бра­ном: упра­во за­то што из­гле­да ми да све мо­гу и смем, тим по­у­зда­ни­је отво­ри се је­ди­ни пут, упр­кос и се­би и све­му учи­ни­ћу са­мо оно што се мо­ра.

Јер кро­за сав при­вид лич­ног рас­ко­ра­ка, ипак се и ипак ко ко­ле­бљи­ви­је, ко чвр­шће, ко зна­ју­ћи, ко у пу­ном не­зна­њу, у ко­рак иде са ве­ли­ким хо­дом све­та.

У до­жи­вља­ју ду­ха све је, осим оно­га што на­зи­ва­мо ап­стракт­ним, све, нај­су­шти­ја ствар­ност.

Са­му се­бе по­твр­ђу­је, те је из­ли­шно сва­ко да и сва­ко не, сва­ка ме­ра, и ра­су­ђи­ва­ње сва­ко.

По­је­ди­нач­но ту из­јед­на­чи се са оп­штим, реч ту ни­је пој­мов­на озна­ка не­го са­ма ствар у сво­јој би­ти.

У ства­ри са­др­жа­но је би­ва­ње, у би­ва­њу осо­би­на. Ни­шта ту ни­је по­себ­но, ни­шта до­да­то, ни­ти би се шта мо­гло од­у­зе­ти.

Те под­виг је у пу­ном сми­слу, кроз по­слов­но ору­ђе људ­ског оп­хо­ђе­ња, је­зик, и не по­вре­див ло­ги­ку, мо­ћи да­ти сву ало­гич­ност ствар­ног би­ва­ња.

И до­жи­вље­но то са­мим тим већ оства­ри­ло се.

Јер, про­гле­дао ли је­дан, не­мо­гу­ће је да и дру­ги ко за њим не про­гле­да, осим ако још ду­бље не осле­пи.

И ко­ли­ка је ну­жност из­ра­зи­ти, то­ли­ка иста је, да из­раз оста­не ста­мен на ве­ке.

Те што се ду­хом из­ра­зи­ло у про­сто­ру, те­жња му је по­тре­ти вре­ме; што у вре­ме­ну, про­стор. Јер и јед­но и дру­го је у исто­вет­но­сти би­ва­ња.

Исти­ни­тост до­жи­вља­ја ду­хом пот­пу­но се, да­кле, по­кла­па са ну­жно­шћу оства­ре­ња у из­раз.

Јер че­му то­ли­ке жр­тве, при ко­ји­ма, у не­кој ра­до­сти пат­ње, из­ра­жа­ва­ју­ћи се људски створ бу­квал­но са­мог се­бе смо­жди.

Као да је иза то­га не­ки тај­ни услов: да­ло ти се да би це­лог се­бе дао.

(1933. го­ди­не)

О НА­ШОЈ СА­ВРЕ­МЕ­НОЈ ПО­Е­ЗИ­ЈИ

Пе­ва­ти кад се, авај, и оно су­шта­стве­но у на­ма што је рас­пе­ва­на ти­ши­на, што је по се­би пој, кад се оно раз­де­ша­ва у сум­њи­ча­ву на­пу­клост, у ци­ку за­луд­ног са­мо­ра­зје­да­ња, или у тру­бље­ње све­мо­ћи (а че­сто не­ма се ни то­ли­ко мо­ћи бар да се оста­не у се­би, ка­мо ли изи­ђе из се­бе); кад се и оно ма­ло, што би оста­вље­но са­мо се­би мо­жда и за­пе­ва­ло, улу­до ис­тро­ши на есте­ти­зо­ва­ње пред са­мим со­бом из­глу­мље­ног бла­жен­ства или па­ће­ни­штва, или на уисти­ње­ње не­че­га што је су­штин­ска лаж; кад се смр­то­но­сном игром на ко­ноп­цу па­ра­док­са, у ства­ри, че­сто и од са­мог се­бе, при­кри­ва вр­ло не­жна не­га за­во­ји­тог спу­жи­ћа сво­га ја, или оча­ја­ње пред бес­пу­ћем лич­не про­ма­ше­но­сти; пе­ва­ти и та­да, и у пр­кос све­му то­ме, знак је:

Мо­жда ипак не­ће чо­век, ни­ште­ћи се­бе у са­мо­об­ма­ни да пе­ва, да ства­ра, мо­жда се ипак не­ће пот­ко­па­ти до те ме­ре да га нај­зад, су­штин­ски од­се­че­ног од све­га, ви­ше не­мад­не ни у са­мом се­би. Јер је пе­ва­ње, тај фе­но­мен фе­но­ме­на, то­ли­ко у на­ма ду­бо­ко по­чет­но, да нам и крај­њи ис­ход отва­ра. Јер је пе­ва­ње опој се­бе са свим, јер је оно, оства­ри­ти се­бе у све­му, све у се­би.

Пе­ва­ло се код нас, и пе­ва упр­кос све­му.

Це­ло јед­но по­ко­ље­ње, иза Ве­ли­ког Ра­та, већ обе­ле­жи­ло се у ср­ци­ма сво­јим жи­вим гла­сом. Кроз и сво­ју и ту­ђу гор­чи­ну и раз­ри­ве­ност, ли­це у ли­це са ого­ле­лим со­бом, и без илу­зи­ја, са по­ср­ну­лим жи­во­том око се­бе, има­ло се бар то­ли­ко, а ко­ји пут и тим ви­ше сна­ге, не утр­ну­ти, оте­ти се при­ма­ми нај­лак­шег ис­хо­да – ду­хов­ном са­мо­у­би­ству (то ди­жу­ћи на се­бе ру­ку, још по­ра­зни­је по­го­ди­ти дру­гог), да­ти од се­бе жи­во­твор­ног гла­са, пе­ва­ти.

Је­сте, пе­ва­ло се. И што су, не од­ба­че­ни, већ са гро­жљи­вом ту­гом оно­га што је жи­во пред оним што је из­не­ве­ри­ло у жи­во­ту, што уми­ре или је већ мр­тво, по­ко­па­ни сви про­пи­си до­брог вла­да­ња, сви ка­лу­пи са жи­гом ка­те­дре и ка­би­не­та; што су ду­бо­ко увре­ђе­на есте­ти­ка и њен ли­це­мер­ни пра­ти­лац мо­рал, по­ву­кли се, по­ву­кли у не­жи­вот, јер са тог те­ре­на не­сме­та­ни­је се ба­ца­ју стре­ле па­ко­сти у жи­вот, то је знак опет: пе­ва­ти, жи­ву ду­шу спа­са­ва­ти, пе­ва­ти упр­кос све­му. Јер са­мо из да­љег пе­ва­ња ро­ди­ће се но­ва есте­ти­ка и но­ви мо­рал.

То по­ко­ље­ње ако је, кро­за све опа­сно­сти нај­не­про­ход­ни­јег али је­ди­ног пу­та, где се на сва­ком ко­ра­ку по­ста­вља­ло пи­та­ње би­ти или не би­ти, ако је ма и нај­ма­њим де­лом оног што већ ле­жи на­пи­са­но, ус­пе­ло истин­ски про­го­во­ри­ти (а то је јед­на­ко ап­со­лут­ном пе­ва­њу), и ма­кар то још, не би­ла она ве­ли­ка чи­сти­на, ко­ју је и онај нај­за­ба­че­ни­ји бар на­слу­тио, оно је већ ти­ме учи­ни­ло не­што за­ма­шни­је од сва­ког по­вре­ме­ног успе­ха: осе­ти­ти, ако и не­ја­сно, жи­ву ли­ни­ју иско­ни у се­би, кад се већ чи­ни­ло да је не­по­врат­но утр­ну­ла; про­пе­ва­ти ма­кар и про­му­кло и без гла­са, кад је пе­ва­ње још са­мо дар при­про­стих ду­ша, још увек је­ди­ни из­раз оних ко­је ни­је за­хва­тио ура­зу­мљу­ју­ћи та­лас кул­ту­ре; кад за по­след­њих сто­ле­ћа чи­тав ход те исте кул­ту­ре као да је не­ми­нов­но во­дио, и во­ди, не­у­мит­но­сти јед­ног ра­зум­ног ауто­ма­ти­зма.

Оно је ту још, то по­ко­ље­ње. Глас ње­гов ако је мо­жда и по­чео сла­би­ти, ни­шта још ни­је из­гу­био од сво­је про­дор­но­сти. Мла­до, ако већ не го­ди­на­ма, оно упор­но­шћу да ис­тра­је до пр­ве сме­не. Јер та сме­на, као у не­кој ко­ле­бљи­во­сти да ли про­ду­жи­ти муч­ном, тек про­кр­че­ном пу­та­њом ста­ри­јих, или се вра­ти­ти на ве­ко­ви­ма ута­ба­ни друм, или (а то је на овом те­ре­ну мо­гу­ће) са­вла­дав са­мо тех­ни­ку пе­ва­ња да­на­шњи­це, ући у сло­во са­мо, али не и дух, та сме­на, ве­лим, не­што се спо­ро и као с му­ком по­ја­вљу­је. Она се да на­слу­ти­ти у не­ко­ли­ци­ни мла­ђих, ко­ји, већ у дру­гој или тре­ћој збир­ци, и кро­за сва ко­ле­ба­ња, ов­де он­де, у овом сти­ху или у оној пе­о­ми, бри­зну чи­стом си­лом пе­ва­ња: до­вољ­но осно­ва на­ди да ма­ло­ду­шност ко­ја од­во­ди у књи­жев­ну ре­ак­ци­ју, ни­је за­хва­ти­ла све нај­мла­ђе, и да ће има­ти ко да про­ду­жи, мо­жда и чи­сти­је и жи­вље и ра­до­сни­је, што се јед­ном кроз жи­ве му­ке за­по­че­ло.

(1932. го­ди­не)

(Мом­чи­ло На­ста­сти­је­вић, Се­дам лир­ских кру­го­ва, Про­све­та, Бе­о­град 1962, 159–174)

Да ли је Сава Савановић жив и данас? 5

Александар Лукић, Брезова Драинчева метла 7

РАДЕ ДРАИНАЦ ПОНОВО МЕЂУ СРБИМА

Детронизација песника

Кад се маске скину 11

Демократија 14

Без маске 16

Г. Драинац против „најмлађих“ 20

Зашто се наша књига не чита? 22

Сиреалистички напад на мене 25

Изјава г. Рада Драинца 28

Без маске 30

За једну чисту књижевну ситуацију 34

Књижевнички сукоби 37

Бацање пепела у очи необавештеном свету 40

Наше књижевне прилике 44

Једна скинута маска 47

„Шумадијска“ књижевност и Геца Кон 51

Детронизирање песника 53

Пуноправна одбрана 55

Суочавања

Нова туча у којој је опет страдао г. Рака Драинац 67

Надреалисти тумаче како су шамарима

и штапом „кажњавали“ г. Драинца 68

Бандитско лице лажних књижевника 69

Ликвидација једног интересантног спора међу

књижевницима, који много очекују од будућности 72

Коментар и библиографска напомена

(M. Л. Белатукадруз) 77

Бошко Томашевић, Могућност острва 85

Душан Стојковић, Скинимо мараме са очију 100

Александар Б. Лаковић, Сава Савановић није само

наш сцепификум и део наше

прошлости, већ и део нас самих

или Упрошћена разгледница

српског издаваштва 109

Зоран М. Мандић, Песма о врапцима 123

Даница Вујков, Култ (личности) у култури –

поремећај вредности 129

Ружица Јовановић, Делови парчића остатака 133

Владимир Јагличић, Библиотекар 135

М. Л. Белатукадруз, Оданде довде 166

Александар Б. Лаковић, Лакоћа стиховања,

и више од тога 239

Милисав Миленковић, Венчан са поезијом 243

Naslov ovog teksta tek na prvi pogled nema veze sa onim o čemu ćemo u njemu govoriti. Upućeni čitalac zna da je naslov preuzet i da ponavlja naslov jednog Hulebekovog  (M. Houellebecq) romana. S druge strane i istini za volju mi se nismo ni trudili da našem tekstu damo odgovarjući naslov. Zašto? – Iz prostog razloga što je tema o kojoj ćemo u ovom radu pisati manje-više mučna a praksa o kojoj tema govori ponavljajuća i večna. A tema je: kultovi u srpskoj književnosti, kanon, načini vrednovanja, utopije prevrednovanja. Sada i ovde.

Ovaj rad započećemo jednom rečenicom-citatom i istu odmah napustiti. U jednoj knjizi francuski filosof (na žalost kod nas gotovo nepoznat) Mišel Ser (M. Serres) kaže: „Čovek čoveku nije vuk, no je čovek za čoveka gnjida“. Ostavimo sada ovu rečenicu po strani, ali je zapamtimo. Nije da ne „paše“ kada je reč o temi. I još jedan navod koji ovoga puta potiče od Vitgenštajna (L. Wittgenstein), a odnosi se na ono što je u Srbiji, ne samo današnjoj, nemoguće očekivati da bude napisano. Vitgenštajn kaže : «Ako bi neko bio u stanju da napiše jednu knjigu o etici, jednu uistinu pravu knjigu o etici, ta bi knjiga jednim udarcem poništila sve druge knjige ovoga sveta». Sudeći kako u državi Srbiji stoji u književno-kritičkoj praksi niko u toj zemlji nije ni slova napisao iz predmeta i na temu etike pa se stoga u Srbiji promovišu one beletrističke knjige koje bi u drugim delovima sveta bile proglašene za smeće. (Na primer « Nedremano oko » Rajka Petrova Noga). Književnost je prepuštena zaštićenim svedocima. Zaštićeni svedoci trebaće da pričaju o zaštićenim piscima, a o kazni zbog etičkih nepočinstava neće biti ni govora. Naprotiv : što više nepočinstava, to više zadataka. Proverena kritika piše o proverenim piscima. Drugih pisaca nema, koliko ni drugih kritičara.

Okrenimo se na kratko otužnoj praksi.

U 3107 broju NIN-a (15. jul 2010) Mihajlo Pantić piše o dobitniku ovogodišnje nagrade «Vasko Popa» Ivanu Rastegorcu a u istom broju autor/ka sa inicijalima T. Nj piše : «Nagrada ’Moma Dimić’ Mihajlu Pantiću – Otkrića nepoznatog».  Samo tim povodom autor ovih redova bi mogao da napiše desetak petnaestak stranica. (Unutar « povoda » kao u žiži skupljaju se teme: književne nagrade, sociologija književnog polja, književna teorija  u okviru koje je ovde važna problematika mogućnosti tumačenja poezije, govor medija o književnosti, razlozi i protivrazlozi za angažovanje jednog kritičara da godinama piše za jedan nedeljnik. Šta, dakle, to Mihajlo Pantić zna više o poeziji od jednog prosečnog kritičara koji se ne zove Mihajlo Pantić? I da odmah odgovorimo na ovo pitanje : - Ništa ! Dakle, to što Pantić piše o poeziji u nedeljniku NIN nije stvar izuzetnosti čoveka  jedne struke, nego stvar uredjivačke koncepcije jednog nedeljnika da ne dopusti da o poeziji pišu i drugi stručnjaci, nego je bilo odlučeno da jedan glas i jedan čovek jednog i istog ukusa nameće čitaocima svoje autore. Ukoliko je « odlučivano », i ukoliko se autor, naravno, nije sam prijavio da vrši posao kritičara savremene srpske poezije Konačno, valja postaviti pitanje kakav je Mihajlo Pantić izuetan srpski književnik pa da se njegovo ime u jednom broju uglednog nedeljnika pojavljuje dva puta u različitim kontekstima: jedanput je on pisac književne kritike, drugi put knjževna kritika piše o njemu ? Imena nekih pisaca ne pojavljuju se u NIN-u ni jedanput u deset-petnaest godina, ako ikada!). 

Kada je reč o inflaciji prisustva jedne ličnosti u savremenom književnom svetu Srbije onda je ime Gojka Božovića nezaobilazno. Gojko Božović (1972) nesvršeni student! Opšte književnosti i teorije književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu, (inače sebe u nekim medijim pretstavlja kao diplomiranog, što nije tačno!), čovek, dakle, oficijelno bez neophodnih znanja koje pružaju studije književnosti, jedan je od najzaposlenijih srpskih književnih činovnika. Samo ovlašan pregled njegovih funkcija tokom zadnjih nekoliko godina daje ove rezultate: član upravnog odbora Srpskog PEN-a, jedno vreme na čelu Komisije za nacionalne penzije za umetnike (te funkcije se, kako kaže, « prihvatio posle mnogih razgovora i dilema »), član Saveta Sajma knjiga, član petočlane Komisije za izbor deset srpskih romana za medjunarodnu ediciju « Sto slovenskih romana » čiji će projekat na predlog PEN Centra izneti privatna izdavačka kuća « Arhipelag » čiji je on vlasnik i direktor, daleke 1995 i 1996 godine mladjani Božović star svega dvadesettri-dvadesetčetiri godine član je žirija za dodelu Ninove nagrade, jedan je od urednika beogradskog časopisa « Književnost », bivši urednik (tada takodje nesvršeni student) u izdavačkoj kući « Vreme knjige », član Uredjivačkog odbora Istok-Zapad, član žirija nagrade « Tipar » za humorističko-satirična dela, član žirija za književnu nagradu « Djura Djukanov », član žirija za dodelu stipendije iz Fonda Borislav Pekić, tvorac državne antologije poezije na engleskom i srpskom jeziku (« Places We Lowe«, 2006 i  « Mesta koja volimo », 2009), pisac po narudžbi teksta « Svetska književnost iz Srbije » za potrebe Ministarstva Kulture Srbije na proteklom lajpciškom Sajmu knjiga, jedan od 47 pisaca u brošuri « Pisci Srbije » (od Isidore Sekulić,  Iva Andrića i Miloša Crnjanskog do Gojka Božovića) izdatoj od strane srpskog PEN-a i koju je on uredio u saradnji sa Mihajlom Pantićem. Za pet objavljenih knjige poezije izmedju 1991 i 2006 godine i jednu esejističku knjigu dobio četiri književne nagrade. Izdavačka kuća mu je smeštena unutar prostorija Srpskog PEN-a., čiji je pretsednik Vida Ognjenović, potpredsednica Demokratske stranke i diplomata u Danskoj (pre toga u Norveškoj) /rodjena u Dubočkama, opština Nikšić, Crna Gora/ o čijim je knjigama, bilo na promocijama, bilo u okviru recenzija isti pisao kako je red da se o jednom funkcioneru vladajuće stranke piše, odnosno govori. Sve su to bile ili jesu funkcije čoveka iz Bobova (Crna Gora), rodjenog 1972, nesvršenog studenta Opšte književnosti. Na temelju socio-psihološkog profila takvih ljudi koji se u nekoj svojoj mladjanoj dobi prvi put penju Balkansklom ulicom, Beograd se, ne sumnjamo, doista može da učini sjanim poprištem za igru sanjanom na voljama bez pokrića talenta.

Genije? Ne! - Običan lik poput Balzakovih junaka iz « Ljudske komedije » : Ežen de Rastinjak ili Lisjen Šardon. I vreme kada se našao u Beogradu slično je istorijskom vremenu u kome delaju Balzakovi junaci « Komedije »: vreme Revolucije u Francuskoj 1789 (rat i raspad Jugoslavije) do Restauracije i Julske monarhije (doba vladavine Slobodana Miloševića i oktobarski prevrat 2000, raspad etičkih merila i vrednosti). Isti, pored poezije, piše književnu kritiku onako kako je pišu kritičari « ziheraši « : ista niti smrdi, niti miriše, niti se za išta vezuje, niti išta kazuje. Oprezan je ? Neće da istrčava ? Ne ! Reč je o tipičnom kukavičluku poluobrazovanog kritičara kome je pametnije da piše na način kako piše « okruglo pa na ćoše », nego da ispolji stav i da se, tako, eventualno, nekome moćniku/moćnici zameri, što je, inače, noćna mora većine dodjoša u književnosti.  Epoha u kojoj ovaj praktičar i kandidat za književnog junaka deluje upisana je u prilično neslavne stranice srpske istorije, odnosno srpske književne istorije. Setimo se, makar i pojednostavljene floskule: književnost je ogledalo društva u kome nastaje, dok je na književnom polju na kome se tiskaju akteri sa svojim ambicijama i sujetama to još očitije, budući da je upravo tu, koliko i u svetu politike, trgovine i podzemlja, čovek čoveku gnjida. Ukoliko sada zaboravimo Božovića, može se, generalno uzev, reći da je mnoge aktere srpske književne scene u formi plutajućih flaša u prljavoj vodi iznelo doba Arkanâ i legijskočumećih likova, doba prodaje i kupovine književnih indulgencija, vreme kada ste na ulici mogli da ustrelite novinare i jednog premijera države, bogom danih situacija kada ste kao pisac u prilici da vršite usluge jednom vladiki, da pišete litanije nacionalistički orijentisanim pesnicima i da uvek, za svaki slučaj, budete u blizini funkcionera stranaka na vlasti, jednom reči, vašarsko doba buke i besova, ponovljeno balzakovsko vreme čiji su akteri junaci uvek iznova zbivane i pisane ljudske komedije. To je istorija i situacija u kojoj se nalazi srpsko književno polje s kraja proteklog i početka ovog veka. No, na tom polju niukom slučaju ne učestvuju svi srpski književnici. Mnogi ostaju da budu samo ono što su: pisci medju kojima ima značajnih i velikih. Takvi u brošurama državnih spisateljskih organa, poput one « Pisci Srbije » ne postoje (izdavač : Ministarstvo kulture Srbije, urednik Neda Nikolić Bobić, beleške o autorima M. Pantić, G. Božović, Beograd 2009), pri čemu nas ova situacija ne bez razloga potseća (sličnost je u radnji/činu, ne po ideološkoj pozadini) na nekakvu srpsku 1937 godinu i doba kada je u Minhenu u «Kući nemačke umetnosti» (Haus der      Deutschen Kunst) organizovana «Prva velika nemačka izložba umetnosti» («Erste Große Deutsche Kunstausstellung»). Na žalost, priredjivači brošure « Pisci Srbije » nisu imali hrabrosti da paralelno sa izložbom na kojoj su pretstavili sami sebe prezentuju još jednu brošuru sa bar još tolikim brojem autorâ koji po logici stvari izgleda da pripadaju srpskoj « entartete Literatur ».  Nemačka logičnost u situaciji kada imamo podelu na Mi – Oni u srpskoj varijanti se očitovala u jevtinoj podlosti., pri tome, naravno, mislimo na predstavljanje živih stvaralaca u brošuri, a po koncepciji priredjivača iste. Predstavljeni mrtvi autori su od strane živih, na žalost, bili zloupotrebljeni, po logici: gledaj, ja živ srpski književnik (da ostanemo na primeru: ja Gojko Božović) u zajednici sa I. Sekulić, Crnjanskim, Andrićem, Pekićem ... Drugi, neprisutni danas živi srpski autori u priredjenoj brošuri su, valjda, smeće srpske savremene književnosti, odnosno, šta drugo, do pisci sa delima kojima je mesto u «entartete Literatur». Primitivna politika «aparthejda« i isključivanja  u srpskoj književnosti ovde je očito bila na delu u svoj svetlosti veštog falsifikata i na način zabašurivanja jedne svesno konstruisane laži.

U takvoj situaciji od takvih pretstavnika srpske književne kritike i njihovih sponzora očekivati bilo šta što bi postojeće stanje u književnosti dovodilo u pitanje je posve iluzorno. Za to su potrebne ličnosti, visokoobrazovani kreativci, nikako ne potuljene osobe koje sve dovode u vezu sa sobom, svojim opstankom i karijerom. Književnosti nisu potrebni masturbirajući kaludjeri koji je samim svojim postojanjem ponižavaju. No, da sada ne bismo pisali o tome šta je u ovom času potrebno srpskoj književnosti (taj « ovaj » čas traje čitav jedan vek), okrenućemo se dijagnozi bolesti.

Srpska književna kritika čak i kada je na najbezočniji i krajnje vulgaran način okrenuta jevtinim pohvalama, izvlačeći iz šešira slavodobitnike od kojih većina ne zaslužuje ni radovi da im budu objavljeni, upravo u takvim okolnostim upada u bolest zvanu nivelisanje. Kada je reč o piscima o kojima kritika piše izuzetno pohvalno, takmičeći se u ponavljanju besmislica – pri čemu valja pomisliti da bi svaki od pohvaljenih pisaca trebao da ima bar jednu specifičnu, prepoznatljivu karaketristiku – ista zalazi u područje jednoga bezličnog Se, pri čemu htela-ne htela, zapada u pokazivanje prosečnosti toga što navodno valja da bude izvan proseka. Svako novo delo njihovog ljubimca «jedno je od najboljih njihovih dela», svaka njihova pesma «jedna od najboljih, ako ne i najbolja», a neki NN je «jedan od najboljih i svakako najperspektivnijih». Stoga se svako novo delo  njihovog izabranika zadržava u prosečnosti, biva izneto na videlo kao prosečno, jer ukoliko je sve najbolje, onda sve pripada svakidašnjem uspehu, odnosno proseku. Još i više: onaj ko sve to artikuliše, književni kritičar, ili njegova množina, jeste zapravo, kako bi rekao Martin Hajdeger, Se-ličnost. On nije nikako nekakvo ja u smislu « svoje ličnosti », nego je «Drugi na način Se». Takav kritičar čita i piše onako kako se čita i piše. «Čitamo, gledamo, i sudimo o književnosti i umetnosti kao što se gleda i sudi ... Svako jest Drugi i niko nije on sam» (M. Hajdeger). – Šta sa takvim pretstavnicima takve kritike? Odgovor : oni pripadaju, najpre ljudskom smeću, potom kritičarskom djubretu! Kritičar ne može biti neko ko nema ličnosti, neko ko nije etičko biće. Kada je obrnuto onda imamo ono što se naziva srpskom književnom kritikom. – Da li su takvi sposobni da menjaju postojeći kanon, da se odreknu kultnih autora? Da predlože novi kanon, da ukažu na novo ime? - Za sve šta su sposobni okrenuto je podlosti i primitivizmu, vulgarizaciji vrednovanja, prljavo raščinjanje vrednosti radi dovodjenja na videlo škarta. I to u množini. Grupni rad u književnosti je znak raspoznavanja književnog ološa. Lepše, to se može reći da prosečan srpski književni kritičar jest «Se-ličnost», koju valja razlikovati od «prave, to jest posebice uzete ličnosti». Medjutim, ovu Se-ličnost unutar oblasti književne kritike, iliti književnokritičarski ološ, nikako ne valja uzeti olako, degradirati ga na neko puko Ništa od čoveka. Kao i svaku štetočinu istog valja uzeti ozbiljno i nije dovoljno samo ukazati na njegovo postojanje, nego se protiv istog valja boriti. Protiv književnog podzemlja se treba boriti. Onako, hajde da kažemo, bez namere da se ikome udvaramo, kako se ministar Dačić bori protiv «zemunskog» odnosno «surčinskog» klana i protiv krimosa svake vrste. Zašto bi takva borba bila nemoguća?  « Arkanâ », « Sretka Kalinića » i « Miloša Simovićâ » ima i u književnokritičarskim redovima. Onaj ko u ulozi kritičara pored bilo čijeg objavljenog dela prodje kao pored « turskog groblja» zločinac    je par excellence. Neko je pišući svoju knjigu, kakav god talenat posedovao, svejedno, uložio trud i verovatno nije dve godine ili ko zna koliko godina sedeo nad njom da je ne bi objavio. Kada je knjiga već objavljena ona zaslužuje pažnju bilo kojeg kritičara. Kritičar koji hoće da zasluži poštovanje čitaoca ima obavezu prema svakom objavljenom delu. Ako sebe naziva književnim kritičarem on nema pravo na odmor, niti ima pravo da bira: ovaj autor mi se svidja, ovaj ne, ovoga ne podnosim a ovaj mi je prijatelj pa ću o njemu pisati. Ukoliko je priliv novoizašlih knjiga velik, velik je i broj onih koji sebe nazivanjju kritičarima, a i «posao» se može u branši medjusobno da podeli. Dakle, književni kritičari i književne kritičarke, otkud vam pravo na lenstvovanje, na biranje šta ćete čitati, a šta ne. Vi ste sebe izabrali da budete kritičari, a to je posao u rudniku ili - da konstantujemo da vas nema, što bi uz prethodno navedene uslove koje nikako ne ispunjavate, i bilo istina. Nije Saša Jelenković jedini pesnik, niti Milovan Marčetić, niti Jovanović Danilov, niti Vojislav Karanović, Milosav Tešić, Rajko Petrov Nogo, Nenad Grujičić, Dragan Hamović, pre će biti da su to pesnički škartovi, a da ste mnoge druge zaboravili. I, naravno, ostavite se kadjenja i litanija, a naročito se okanite dogovorne politike kritičarenja i fabrikovanja dogovorne književnosti. Navedeni autori, jesu savremeni srpski pesnički škart, ali jesu i plod dogovorne estetike koju ste vi izneli na videlo. Mehanizam je posve jednostavan : neko od vas napisao je da je NN značajan pesnik, potom niko iz klana nije imao hrabrosti da napiše o tome NN-u i nekakav drugačiji sud, jer takav kritičar bi u vašim očima ispao «crna ovca». Klanom inače vladaju sicilijanski zakoni. Osim toga, čita se delo, ne ko je to delo napisao. Bolest zvana ad hominem podmukla je bolest koja vlada u vašem podzemlju. Bolest zavisnosti! Književni kritičar ne sme biti «narkos», uživalac niveliranja, shematizovanja i kloniranja. Razumeti delo, ne Jelenkovića, Karanovića, Tešića – svi oni su vaši drugovi iz redakcijâ prema kojima gajite kolegijalne i drugarske slabosti i ne želite da ih uvredite, ali kada su napisali knjigu, oni nemaju ništa sa stvorenim i nisu vaši drugovi. Tek ono što su stvorili – delo – relevantno je za vaš sud o tome delu. Naravno da vi to znate, ali je lakše to ne znati, udobnije je. Udobnost je, medjutim, pakao kritičarskog posla. Donosi brojne prednosti, ali vas ne oslobadja jedne zasluge: da čovek pljune, makar na stranu, gde drugde, jer vi lica nemate.

Medju srpskim književnim kritičarima ne vidim ni jednog znalca humanističkih nauka u širokom smislu te reči. To nije svakako Mihajlo Pantić, Aleksandar Jovanović, Aleksandar Jerkov, Bojana Stojanović Pantović, Mileta Aćimović Ivkov, Slobodan Vladušić, Miroslav Egerić, Radivoje Mikić, Marko Nedić, Bogdan A. Popović, Saša Radojčić, Ljiljana Šop ... Ovi kritičari su filolozi po obrazovanju, uglavnom istoričari književnosti, što nije zanemarljivo, ali isti svakako nisu nikakvi polihistori, niti ljudi širokog obrazovnog spektra. Ovaj nedostatak jednak je nedostatku sprintera koji nema jednu nogu ili vozača bolida kome su otpala oba prednja točka. U Srbiji je to samo po sebi razumljivo. Većina savremenih srpskih kritičara izašla je sa Filološkog fakulteta gde se studiraju filološke nauke, no izučavanje širokog spektra humanističkih disciplina na takvom fakultetu ne postoji. Kritičar sa takvom «spremom» je sakat. Naši bolji savremeni kritičari uglavnom su završavali filosofiju (N. Milošević, D. Jeremić, I. Tartalja, S Petrović, S.Marić, Z. Gavrilović, Z. Gluščević) i imali solidno filološko obrazovanje. Znanje nekog stranog jezika naši savremeni kritičari uglavniom ne poseduju. Izvan Beograda i njegovog atara tokom poslednjih četvrt veka nisu istrčali. Ni na jedan univerzitet od imena u Evropi nisu kročili. Göttingen, Heidelberg, Freiburg/Brsg., Berlin su za njih nepoznanice. Takodje, francuski univerziteti, ENS, na  primer. I ukoliko bi čitali, recimo Deridu, oni bi ga čitali kao da gacaju po blatu. (Oblik: ukoliko čitaju Deridu, čitaju ga kao ... nisam smeo da upotrebim, jer isti Deridu, naprosto, ne čitaju). Do danas su došli do Skerlića i Nedića, Bogdanovića i Popovića. Ako su kojim slučajem stariji čitali su nekada i V. Gligorića: “U vihoru”. H.-G. Gadamer - iako mu delo već i sâmo pripada povesti humanizma i humanističkih nauka – im je dalek kao Kurilska ostrva. Najnoviji filosofi i humanisti su im potpuna nepoznanica: Mišel Ser (M. Serres), M. de Certeau. R. Gashé, Ch. Norris, M. Blanchot, George Steiner. – Šta će im znanja ovih znalaca ? – Pa oni govore i pišu o Danilovu, Karanoviću, Nogu za šta su im, istini za volju, dovoljna i ona znanja koja poseduju.

     Ovi autori, doduše, i inače nisu zahtevni. Gledati u slikovnicu ili njih čitati – isto je. Dovoljno je poznavati reči « guje » i « pragovi », znati gde se nalazi ovaj ili onaj toponim poznat iz srpske istorije, obavezno znati gde je krševita Hercegovina, gde je Valjevo i kako rodi šljiva od Valjeva. Znati koji citat od Vuka i Njegoša (obavezno Njegoša, to čoveka preporučuje od Beograda do Budve za sva vremena). Kada se saberu propuštena etičnost u poslu i slaba obrazovanost dobijemo, što se tiče novijih književnih ostvarenja, poredak književnih vrednosti ustanovljen oko 1990 i nadalje a sa pogledom na književnost iz doba romantizma, jednom rečju, dobijemo srpsku narodnu književno-kritičku «ojkaču» a u najboljem slučaju književnokritički žurnalizam koji sve književne vrednosti i nevrednosti u formi liturgije, političke ili književnopolitičke svejedno, niveliše.

Kada Hans Georg Gadamer u delu «Istina i metod » (1960) piše da «van svake sumnje ne postoji nijedno razumevanje koje je bez predrasuda, ma koliko da se volja našeg znanja morala usmeravati ka tome da se umakne od njihovog ropstva», on ipak u svom širokom humanističkom ključu dodaje da iako metode nisu dovoljne i nikako ne garantuju istinu, unutar hermenutičkih nauka, pa dakle i književne kritike, « mora se – može efikasno – postići disciplinom ispitivanja i istraživanja, disciplinom koja garantuje istinu » (« die Wahrheit verbürgt »). Pri tome reč « istina » ne znači nešto što je jednom zauvek uhvaćeno u svojoj istinitosti, u nekakvom «sijanju» istine, no je to « istina » koja nastaje u «dijaloškom susretu sa tradicijom», odnosno, i tačnije – a o tome piše Ričard Dž. Bernstin (R. J. Bernstein) – reč je o istini koja se «svodi na ono što se može proveriti argumentima od strane zajednice interpretatora koji su otvoreni za ono što nam kaže tradicija», dajući «najjače argumente koje mogu kako bi pokazali zašto je nešto istinito». Žiža koja okuplja ova traganja je tekst, ne autor koji je tekst napisao. Konačno, valja reći ovo: svekoliko razumevanje sadrži jednu vrstu aproprijacije, bivajući «sastavni deo osobe koja razume» i isto se nalazi u «središtu naše ljudskosti».

I da se vratimo na početak našeg rada.

Kada Mihajlo Pantić i Gojko Božović priredjuju brošuru «Srpski pisci» u koju obojica stavljaju sebe i svoje foto-portrete sa pričom o tome ko su, šta su i kakvi su onda od takvih kritičara ne možemo da zahtevamo ono za šta se mi u književnokritičkim poslovima zalažemo, a to je da je razumevanje jednog teksta okrenuto pre svega tekstu, pri čemu se tokom razumevanja okrećemo središtu naše ljudskosti, što pre svega znači tome šta čovek jeste. Jer, o tome govori književnost. To je onaj najsvedeniji minimum koga zahtevamo da se književni kritičar drži. Kada Gojko Božović u tekstu «Srpska književnost danas. Svetska književnost iz Srbije» /2009/ (napisanom za državu i njene potrebe) onda nedovoljno učeni aspirant na upražnjeno mesto Radovana Zogovića u srpskoj književnosti ne piše šta je danas srpska književnost, nego ko je danas srpska književnost, pominjući samo na jednoj strani u različitim kontekstima četiri puta Vidu Ognjenović, spisateljicu, ali i pretsednicu srpskog PEN-a i potpredsednicu Demokratske stranke, koja je, Božović u to ne sumnja, jedna od spisateljica svetske književnosti iz Srbije. Sjajno ponovljena situacija iz doba kada su se pisale pesme tipa «To majka više ne radja». Dégoûtant, n’ est-ce pas ? («Jer, šta u Srbiji nastaje bolje od romana Svetlane Velmar Janković ili Vide Ognjenović, Davida Albaharija ili Radoslava Petkovića ... », piše Božović ). Mnogo toga, odgovaramo. Pre svega romani Radomira Konstantinovića ili Filipa Davida, pa romani Miroslava Lukića, inače ljudi posve neuticajnih za napredovanje u karijeri bilo kojeg književnog činovnika. Ipak, da bi odgovorio na pitanje šta je danas srpska književnost Božović bi morao najpre da završi osnovne studije književnosti. Bar to. Mada, istini za volju, i ta činjenica čoveka ne kvalifikuje da se u struci ponaša časno. Ima ih i sa doktoratom koji praksu časnosti redovno izbegavaju. Na pitanje ko je srpska, i to srpska svetska književnost, lako je napisati odgovor : pogleda se levo i desno, i svako ko ne drži do sebe će se Božovićevom odgovoru obradovati. Ja, medjutim, ne bih. Smatrao bih poniženjem da me večiti student ubroji medju svetske autore iz Srbije. Ko je svetski autor iz Srbije danas Božoviću je odobreno da kaže, a koje to uistinu – to Božović ne zna. Ili zna, ono što zna svaki «ziheraš» Nijanse još nije naučio. U svemu, Srbija nema toliki broj svetskih pisaca, nego    samo puno neoverenih, a sa blanco-pasošem koji im je izdala miš-maš firma Božović. Takvi neće stići ni do madjarske publike, a kamoli do sveta koji je znalački izbirljiv. No, čovek koji tek dve decenije sedi samo u Beogradu, to ne može da zna. Sa Terazija se ne vidi svet. Tek crkve svetih spasova u novovizantijskoj obradi i nedremano oko, a to nije ni malo dovoljno da se zna šta je danas svetska književnost. Pogotovo to ne znaju pesnici za koje se Božović zalaže, a od  kojih neki «nadiru skitski», «pucajući ravno u srce Evrope», kako veli jedan Božovićev poeta i čiju «poeziju» Božović hvali dok čoveka ne zahvati muka od besmislica prisutnih u hvâli.

Hulenbekov roman «Mogućnost ostrva» priča o izvesnom Danijelu Dvadesetčetvrtom koji je zapravo dvadesetčetvrta generacija izvesnog Danijlea Prvog koji, živeći u glamuru i izobilju sa raznim, kako kaže pisac «pičkama», svega toga, kada je starost nastuplila, ne želi da se odrekne pa je stoga na vreme stvorio svoj duplikat i tako u romanu priča teče sve do dvadesetčetvrtog klona, koji izveštava o svom dalekom pretku Danijelu Prvom. Priča je sve drugo do vesela. Poruka knjige glasi : čovek se ne menja. Kada se setimo prvih ukazivanja na slabosti aktuelne književne kritike iz 18. veka, preko Musilovih primedbi o kritičaru do Vinaverovih iz 1952 godine zajedno sa primedbama o savremenoj književnoj kritici koju nalazimo u romanu Miroslav Lukića « Doktor Smrt » vidimo da je književna kritika u okvirima svojih slabosti i neoprostivih grehova (neoprostivi, jer su namerni) jedna institucija sazdana od klonova, od ponovljenih situacija. Potsetimo da Vinaver 1936 godine piše da « celokupna istorija književnosti naše ima da se napiše ponovo“ (izvor: M. Lukić). Istorija srpske književnosti izmedju 1985 do danas vapi da bude ponovo napisana, jer ono što postoji u zapisima srpske tekuće kritike izmedju pomenutih godina je uglavnom falsifkat : obraća se pažnja na sporedne vrednosti, posve svesno na nevrednosti, na sporedne pisce, dok se važni prećutkuju. Uistinu, kako piše Miroalv Lukić, »veliki greh tzv. oficijelne književne kritike jeste stvaranje atara u okviru jedne generacije ili poetičkog usmerenja, stvaranje dogovornih hijerarhija i kanona ... Vrvi, dakle, od klasičnih nameštaljki i gadarija, koje sa pravom književnom umetnošću i naukom imaju veze koliko i šustersko umeće ». Lukić ovu svoju besprekornu dijagnozu bolesti srpske književne kritike završava prilično vedro, pa kaže : «Bitka, to jest kermes tekuće oficijelne kritike unapred je izgubljena». – Mi, medjutim u to vedro gledanje, to jest na mogućnost da ono što je trideset godina bilo falsifikovano, u jednom trenutku bude posve drugačije tumačeno i vrednovano, ne verujemo. Zločin je učinjen. Da bi se pošlo po tragu zločina potreban je entuzijazam, neophodna je snažna potreba i ista takva motivacija budućih istoričara književnosti i književnih naučnika da ukažu na utuljenu baštinu. Potreban je napor da se za istu nadje publika i da se tako stanje « betonira » i udje u kanon. U najboljem slučaju može da se dogodi da brojna dela koja danas promovišu Božovići i Pantići budu zaboravljena, što je verovatno. Ne sva, dakako, jer ziheraški njuh ponekad nešto i „nabode“ što je od vrednosti. Tek tada će se štetočinski rad tekuće srpske književne kritike pokazati u svoj svojoj svetlosti. Srpski čitalac oko 2050 godine reći će da većina knjiga objavljenih krajem proteklog veka i početkom ovog ne vrede ništa, što će biti tačno, jer će isti videti pred sobom na sva usta hvaljeno smeće, ali utuljene vrednosti im, opet, neće biti makar na jedan informativan način dostupne. No, ono što tek donekle govori u prilog Lukićevoj tvrdnji i što ide u pravcu jednog velikog “možda“ jeste sledeće. Ovde u Austriji Ingeborg Bahman (I. Bachmann) u godinama 1950-tim i kasnije bila je slavljena kao „Diva assoluta“. Tada niko nije znao za postojanje Marlen Haushofer (pisca više romana “Zid”, “Mansarda” i “Tapacirana vrata” i zbirke pripovesti pod naslovom “Peta godina”). Poslednjih godina iznenadno otkriće njenog 1963. godine objavljenog romana “Zid” čitaocima je priuštilo takvo zadovoljstvo, koliko i sadašnjoj književnoj kritici, da se isti nalazi na listi bestselera u nekoliko desetina država sveta a njeno se delo ozbiljno proučava u germanističkim seminarima. Da li će se tako jednog dana čitati Lukićevi romani “Pasija po Amarilisu” ili “Doktor Smrt”, Konstantinovićev roman “Dekartova smrt”, “Sančova verzija” Ratomira Damjanovića, romani Žarka Radakovića, pripovetke Jovica Aćina – ostaje da se vidi. Iz istorije književnosti su poznati primeri Ežena Sija (E. Sue) i Viktora Igoa. I dok je roman “Krovovi Pariza” Ežena Sija bio hvaljen kao danas roman “Opsada crkve Svetog Spasa” Gorana  Petrovića, dotle se za Igoov roman “Jadnici” tek jedva čulo, otprilike onako kao za Lukićev “Pasija po Amarilisu” ili Damjanovićev “Sančova verzija”. Oštećenima ostaje nada da im jednoga dana u kuću bane pošteni, časni i dobri Valter Benjamim i kaže im: “Deco moja, verovatno ne za vaših dana, ali možda za pet stotina godina vašim delima pristići će pravi čitalac”. Na ovu mogućnost ukazuje nam i Džordž Štajner, jedan od književnih polihistora, kod koga bi bar jedan semestar bilo nužno, najnužnije, da naši “kritičari” uče. Da im dam adresu? U Kembridžu je. No, nisam siguran da bi im i to koristilo, budući da ne znaju ni jedan strani jezik. Šteta! Kod njega bi naučili da  kao kada se u kuću ulazi, pre nego što se čovek okrene čitanju jednog teksta, moraju se najpre ruke da operu. Tekstu se ide čist, kaže on. Postoji jedna etika razumevanja. Osim toga, čitati značajnog pisca za to treba imati vremena. A treba vremena da vreme za piščevo delo odraste. I treba reći još i to da je veliki greh našega vremena da su razni docenti, kritičari sa školom i bez nje (bez nje poput Gojka Božovića) važniji od pisaca. Treba imati čast stupiti u kuću kao gost jednoga Teksta. Srećom, takvi poput Božovića, nisu ulazili u kuću moga Teksta, za šta sam im veoma zahvalan, iako im je ista, po prirodi stvari i prema dobrim običajima koji vladaju u književnosti, otvorena. Samo neka ostanu napolju! Nešto što je “severno od budućnosti” zahteva, kako rekosmo, čiste ruke i visoku moralnost pre nego što mu se pridje. I ogromnu obrazovanost. Nikada se, kaže Štajner, ne sme zaboraviti udaljenost koja milijardama kilometara deli najboljeg kritičara, profesora, izdavača od jednog stvaraoca. Naravno, ne od “stvaraoca” poput Noga, D. Ćosića, Tešića, Jovanović-Danilova, Gorana Petrovića ili većine pesnika prisutnih u nonsens antologiji “Mesta koja volimo” književnog činovnika Gojka Božovića. Od mesta koja on voli (opet reč je o primitivnom napadu veličine jednog nesvršenog studenta književnosti) mi okrećemo glavu i pogled upućujemo jednoj razumnoj knjizi antologiji: Nesebičan muzej (osmo izdanje) Miroslava Lukića. Knjiga časnosti najviše kategorije i znalačkog pregnuća.

Kada iz ove daljine posmatram književnost moje zemlje čini mi se da tamo, na žalost, postoj znak jednakosti izmedju značajnog stvaraoca i pukog književnog podvodača. Prvog ne vide, drugog slave. Na kraju se sve svede na beznadje i cirkusko fabuliranje. Primarna književnost oficijelnog (državnog) predznaka, sudeći prema oficijelnoj književnoj kritici, koja svaki bofl proglašava za veliko i značajno, tamo tek jedva da nešto vredi. Sekundarna književnost, odnosno književna kritika, s druge strane, valja se u izopačenostima. U tom smislu, uistinu je razumno, verujemo, držati se Sioranovog uputstva prema kome je “svaki komentar nekog dela rdjav ili beskoristan, jer sve što nije direktno jeste ništavno”. Pišimo, dakle, primarnu književnost. I ne osvrćimo se na sekundarne diskurse. Teror sekundarnih, parazitarnih diskursâ je fenomen dvadeset veka. Kada se takav teror uoči govorimo o aleksandrijskom, odnosno o vizantijskom dobu u literaturi. To takodje znači izgon „centralnog humaniteta“ iz književnosti, izgon humanizma kao primarnog mehanizma kretanja duha na račun inflacije sekundarnih, koji postaju, i ne samo postaju, nego jesu, preovladjujući. Naravno, kada Beket piše o Prustu, ili sâm Prust o Sent Bevu a Derida o Celanu onda takve kritičke glasove valja razumeti u primarnom kontekstu, kao kreativne glasove. Kada Božović piše o Nogu onda takav sekundarni diskurs valja razumeti kao glosolaliju sa predznacima lošeg ukusa i štivo napisano za drugara. Božović i inače ne piše gledajući u tekst o kome piše, nego u biografije autora i u „ko je ko“ priručnike, pri čemu ne treba mnogo pameti pa znati o kome je „probitačno“ pisati i uz koga biti. Stoga nije nikakvo čudo da su u Božovićevom viziru dve najveće srpske savremene romasijerke Svetlana Velmar Janković i Vida Ognjenović. Problem je u tome što se ne zna zašto istom treba verovati. On, verovatno, zna. Kada neko dobije na poklon prostorije u kojoj će biti njegova izdavačka kuća, a u kojoj stoluje i srpski PEN- centar, čiji je pretsednik Vida Ognjenović, onda se to što kazě Božović o Vidi Ognjenović mora overiti prirodnim naklonom i kvazi-retoričkim pitanjem: „jer šta u Srbiji nastaje bolje od romana Svetlane Velmar Janković i Vide Ognjenović  ...?“ O ovoj poslednjoj nedavno je veoma dobro pisala Ljiljana Djurdjić. I – šta da se radi? Ima šta da se radi, odgovaram. Proučavanje književnog polja je jedna disciplina književne sociologije, čije osnove leže u izučavanju odnosa i povratnih    spregâ u ekonomskom, socijalnom, kulturalnom i psihološkom miljeu u oblasti koju nazivamo književnošću kao i u izučavanju  institucionalizovanja književnog kapitala unutar jednog istorijskog razdoblja. Budući da je književno polje polje na kome se „zbivaju“ pre svega ambicije njegovih igrača koji imaju svoje poreklo, titulu, poziv, neguju medusobne socijalne odnose, imaju ovakve ili onakve umetničke sklonosti, istovremeno je ono i polje iluzija (o kome su tako sjajno pisali Blazak i Flober) koje na videlo dneva iznosi autorove subjektivne pretstave o sebi i njegove stvarne umetničke moći koje lako mogu postati područjem jedne relacione analize. O tome govore moderne sociologije književnosti Niklasa Lumana (N. Luhmann) i Pjera Burdijea (P. Bourdieu). Ovaj poslednji objavio je, pored ostalih svojih knjiga i rad pod naslovom „Stav i protivstav: O odgovornosti intelektualaca“ koji bi trebao da bude obavezna lektira na kojoj bi godinama bdeo srpski književni kritičar. Ali, pre toga neko tu knjigu treba da mu prevede. -  Je li tako g. Božoviću? Stoga, umesto da na književne sedeljke gredite i godinama budete opsednuti žiriranjem slabo pročitanih knjiga (čega treba hitno da Vas oslobode oni koji „veruju“ u Vas, to bi bio prvi korak pokazivanja njihove odgovornosti intelektualca) korisno bi bilo da potrčite u Jovanovu ulicu i upišete neki kurs stranih jezika. Povedite tamo još neke svoje kolege. I završite studije, pa tek onda može u nekim budućim „Poljima“ da stoji ono što u „Poljima“ (mart-april 2010)  piše: „Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku za Opštu književnost i teoriju književnosti“. A, nije tako, zar ne? Ko će Vas i kada razrešiti raznih funkcija i dužnosti, onako kako je razrešena, bogu hvala, Nadica Momirov, nekadašnja državna sekretarka u Ministarstvu kulture republike Srbije «nakon što je utvrdjeno da je gospodja Momirov iznosila podatke o neodgovarajućoj stručnoj spremi». A bila je ni manje ni više no državna sekretarka. Kako je to moguće? A Vi, čime ste Vi zaslužili da budete član srpskog PEN-a? I još član njegovog Odbora? Delom ? Kojim delom ? I da li je to delo vredno ? Mislite, vredno je ? Dok Vas ne razreše dužnosti u našem književnom zemlju, mi ostali, zbog mnogih sličnih Vama, moramo da živimo van Srbije. Kada pročitate ovaj tekst, ako Vam zatreba pomoć, pokažite ovaj tekst gospodji Vidi Ognjenović. Možda bi joj tada obaveza bila da Vam nadje odgovarajući posao.

                                                                                                 Boško TOMAŠEVIĆ