Danas se za ljude koji žele da im zdravi udovi budu amputirani koristi engleski termin Body Integrity Identity Disorder (BIID), nešto što bi se, možda, moglo prevesti kao "bolest identiteta telesne celovitosti". Iako se u zvaničnom opisu ovog poremećaja govori samo o želji za amputacijom, američki psihijatar dr Majkl First, koji ga je prvi definisao, tvrdi da BIID ponekad uključuje i želju za drugim oblicima telesne invalidnosti, poput paraplegije.

Iako bi se moglo pomisliti da se ovde radi samo o maštanju da se bude amputirac, u stvari oni koji pate od BIID očajnički žele da zaista postanu amputirci, pa zato ponekad posežu sa samopovređivanjem, izazivanjem promrzlina itd. U velikoj Britaniji je pre nekoliko godina izbio veliki skandal kada se otkrilo da je jedan hirurg amputirao zdrave udove ljudima koji pate od BIID, o ovom slučaju je dokumentarnu reportažu snimio i BBC.

Danas nigde na svetu nije legalno izvršiti amputaciju zdravog uda samo zato što to neko želi. Ljudi koji pate od BIID tvrde da im se time nanosi velika nepravda, da se njihova želja ni po čemu ne razlikuje od želje ljudi koji hoće da promene pol, da oni samo kao amputirci mogu sebe da doživljavaju normalnim i "celovitim", te da je amputacija uda mnogo manje dalekosežan hirurški zahvat od promene pola. O ovom pitanju se još uvek vode oštre rasprave u medicinskim krugovima i ima lekara koji tvrde da amputaciju treba dozvoliti u slučaju da psihoterapija i lekovi ne mogu dovesti do otklanjanja BIID.

U onih nekoliko javno publikovanih svedočenja ljudi sa BIID koji su uspeli da ostanu bez nekog uda uglavnom se tvrdi da su oni veoma srećni i zadovoljni time što su postali amputirci. Ali moramo biti svesni da mi ne znamo ni koliko je ovaj fenomen rasprostranjen, ni da li su se "amputirci po želji" kasnije većinom pokajali ili ne. Razlog je jednostavan, neko ko bi priznao da je namerno doveo do gubitka sopstvenog uda ne samo da se izlaže opasnosti da bude upućen na lečenje u psihijatrijskoj ustanovi, nego i opasnosti da izgubi socijalno osiguranje, participaciju pri nabavci proteza i druge privilegije za telesno hendikepirane osobe.

O BIID fenomenu je 2003. godine snimljen film Whole (Celoviti), a osobe obolele od BIID su prikazivane u nekim epizodama različitih TV serija (Nip/Tuck, CSI: New York, Grey's Anathomy, Casualty...). BIID je analiziran i u više stručnih psihijatrijskih radova, pored već spomenutog dr Firsta, o ovom poremećaju su pisali i psihijatri Mani, Furt, Lardž i dr.

Ogromnoj većini amputiraca, koji su to postali nesrećnim slučajem ili zbog bolesti, opsesivna želja da se bude amputirac je, naravno, sasvim neshvatljiva. Mada u medicinskoj literaturi ima opisa ljudi koji su posle neželjene amputacije uda ispoljavali radost, veselost i euforiju, ovde se najverovatnije radi o nekoj vrsti reakcije na šok, a ne o stvarnoj radosti zato što se postalo amputirac.

Nije poznato da je iko ko nije oboleo od BIID kasnije doživljavao bilo kakvu radost zato što je amputirac, naprotiv. Mada ima svedočenja da neki amputirci doživljavaju izvesno zadovoljstvo (ponekad i seksualno uzbuđenje) u osećaju patrljka, kao i u njegovom dodirivanju (o tome nešto više možete pročitati u našem članku Pipate li patrljak?), ovde se po svoj prilici radi o nekoj vrsti refleksa koji utiče na genitalnu oblast, naročito u slučaju visoke amputacije donjih udova, a ne o bilo kakvom zadovoljstvu time što se postalo amputirac.

Oni koji su zainteresovani da saznaju nešto više o BIID mogu (na engleskom i francuskom) pronaći informacije na oficijelnom sajtu posvećenom ovom poremećaju: http://www.biid.org/