Proteza često otkaže, kolicima se kod nas malo kuda može bez problema, a štake amputirca nikad ne iznevere. Štake su jeftine i jednostavne a amputirac koji je vešt sa štakama može se sa njima skoro svugde kretati brzo i sigurno. Problem je što mnogo amputiraca bez noge nemaju veštinu u hodanju sa štakama, ni dovoljnu snagu u rukama, i kad moraju da idu sa štakama onda im je to velika muka. Zato sam mišljenja da svaki amputirac bez noge mora redovito da koristi štake, da bi razvio veštinu i sigurnost, a što je najvažnije da dovoljno ojača ruke i ramena kako bi mu korišćenje štaka bilo lako.

Najveća muka za amputirca bez noge koji je nevešt sa štakama je kad mu se noga umori dok stoji. Čovek sa dve noge kad mu se jedna umori prebaci se na drugu, a amputirac koji ima samo jednu nogu muči muku jer ne zna kako tu svoju jedinu nogu da odmori. Amputirac iskusan sa štakama zna kako da se većinom osloni na štake i tako nogu odmara. Iskusan amputirac isturi štake malo napred, nogu malo savije u kolenu, ovlaš se osloni na prste i tako nogu brzo odmori. Amputirci sa kraćim batrljkom često se na strani gde su amputirani na štaku oslone zadnjicom ili batrljkom. Tako amputirac može stajati skoro kao da je sa dve noge, a na takav način su mu i ruke slobodne.

Drugi problem sa štakama koji ima neiskusan amputirac je ravnoteža. Amputirac koji ne ume sa štakama često kad stoji drži štake sasvim s boka. U ovakvom položaju amputirac nije dovoljno stabilan a najveća težina je oslonjena na nogu, koja se zato brzo umori. Amputirac vičan štakama koristi "princip tronošca", postavlja štake tako da sa nogom čine "tronožac", što daje stabilnost i čini da je najveća težina oslonjena na dve ruke a ne jednu nogu.

Ipak ništa amputircu ne vredi ako u rukama nema snage za štake. Naše ruke nisu namenjene hodanju i nemaju snage dok ne ojačaju pomoću redovnog hodanja na štakama. Nema amputirca bez noge koji se kad-tad ne nađe u situaciji da mora na štake. Zato svaki amputirac koji nema nogu uvek mora da bude spreman i izvežban da dobro, vešto i bez muke ide sa štakama.

Amputirci bez noge moraju znati da ne valja izmučiti batrljak stalno ga držeći stisnutim u protezi, jer tako nastaju bolesti kože i nagnječenja, a batrljak brže propada. Zato valja odmarati batrljak i tako što će se nekad ići na štakama, a jedino oni koji imaju baš sasvim zdrav i jak batrljak mogu se odlučiti samo za protetisanje.

Mnogim amputircima sa kratkim batrljkom on vremenom postaje slabiji i mlitaviji i sve je manje sposoban za protezu. Zato je čest slučaj da takvi amputirci u jednom trenutku odluče da nikad više ne nose protezu i da pređu na štake. Većini amputiraca se desi da privremeno ne mogu da nose protezu i da zato moraju da idu sa štakama.

Zato svaki amputirac koji je bez jedne noge mora da bude pripremljen za štake i dovoljno snažnih ruku. Ali nije spremnost za štake samo u rukama, svaki amputirac bez noge mora biti potpuno komotan da se sa jednom nogom pojavi na javnim mestima kao što je ulica. Ako je amputirca bez noge sramota i problem da negde izađe bez proteze onda on nije sasvim rehabilitovan kao amputirac i njegove sposobnosti su zato smanjene.

Amputirci koji su vešti sa štakama, snažni u rukama i komotni da izlaze sa jednom nogom neretko se odlučuju da im štake budu glavno pomagalo za kretanje, a ponekad odluče da sasvim zabatale protezu. Proteze su skupe, kvare se, zamorne za hod, često neudobne i neprijatne za nošenje, mnogima stvaraju bolove i probleme sa batrljkom. Za amputirca sa kraćim batrljkom butine koji je komotan sa štakama i jednom nogom u najvećem broju slučajeva proteza ne predstavlja nikakav boljitak u životu, nego samo muku, teret i veliki trošak.