Posle amputacije mozak "ne zna" da amputirani ud više ne postoji. Pošto registruje da se sa udom nešto čudno dešava mozgu se čini kao da je ud utrnuo, ukočen, zaglavljen... Zato često pokušava da ga pokrene. Naravno, jedino što se dešava je nemoćno stezanje okrajaka mišića, često praćeno uvlačenjem amputacionog ožiljka u dubinu patrljka. Ako je uporno, ovo stezanje mišića može prerasti u pravi bolni grč i često je uzrok nekontrolisanih trzaja patrljka. Kada je prisutno u dužem vremenskom periodu može biti uzrok jakih bolova, pogotovu ako se okrajci odsečenih nerava završavaju neuromima, može dovesti do povređivanja mekih tkiva o vrh okrajka kosti, a delom je verovatno i uzrok stvaranja uvučenja na vrhu patrljka.

Mada etiologija fantomskog uda i fantomskog bola nije do kraja poznata, vrlo je verovatno da i uzroci ovih pojava delom leže u već spomenutoj zbunjenosti mozga, koji nema pravu svest o tome da amputirani ud više ne postoji.

Zbog toga se za amputirce, naročite one kojima je amputacija skoro urađena, značaj pipanja vrha patrljka prstima ne može preceniti. Pipanje patrljka izaziva niz nadražaja koji mozgu pomažu da se snađe u novoj "konfiguraciji" tela. Mozak prima nadražaj sa ruke kojom se opipava patrljak i time dobija informaciju o novoj granici amputiranog uda. U isto vreme, koža patrljka i deo nerava dubljih struktura mekog tkiva prenose mozgu informacije koje su koordinirane sa dodirom ruke. U početku su za mozak ove informacije zbunjujuće, ali vremenom mozak počinje da ih sklapa u celinu i da se tako brže i znatno uspešnije prilagođava novoj telesnoj realnosti nastaloj činom amputacije uda.

Iako amputirci pipanje patrljka često praktikuju tako što ga dodiruju preko odeće, navlake za patrljak ili najlon čarape, ono ima najveći učinak ako se direktno dodiruje gola koža. Takođe, učinak opipavanja patrljka biće veći ukoliko se istovremeno gleda u patrljak, jer će tako mozak dobiti još jednu dimenziju više - vizuelnu. Amputirci koji tokom većeg dela dana nose protezu očigledno ne mogu tokom tog vremena da pipaju patrljak, ali pipanje patrljka i oni treba da praktikuju onda kad su bez proteze.

Pipanje "patrljka" korisno je i za amputirce sa dezartikulacijom kuka ili ramena i mada oni nemaju patrljak u pravom smislu sve što je ovde rečeno o pipanju patrljka kod njih se odnosi na dodirivanje amputacionog područja. Kod amputiraca sa dezartikulacijom pipanje "patrljka" će ponekad biti manje učinkovito nego kod onih koji imaju klasičan patrljak, zato što su kod dezartikulacije nervi često duboko odsečeni a područje amputacije manje osetljivo nego što je to slučaj kod amputacionog patrljka.

Amputirci znaju da opipavanje patrljka ima i neke negativne efekte, da pipanje nekih delova može izazvati trzaje, grčenja mišića, bolove i fantomske bolove itd. Relativno brzo svaki amputirac nauči koje delove patrljka treba izbeći prilikom pipanja, kao i kojim intenzitetom pritiska pipanje treba praktikovati na pojedinim delovima patrljka. To što opipavanje patrljka može kod nekih amputiraca izazvati i neke negativne efekte nipošto nije razlog da se ti amputirci sasvim odreknu blagotvornog učinka pipanja patrljka.

Postavlja se pitanje do kada treba praktikovati pipanje patrljka? U opštem slučaju, sa pipanjem se može prestati onda kada mozak nauči nove granice tela i kada počne da percipira (približan) oblik i dužinu patrljka kao nove granice tela. Drugim rečima, onda kada patrljak počnemo da osećamo i da ga doživljavamo kao patrljak, a ne kao nogu ili ruku.

Ali nema nikakvog razloga da se pipanje patrljka ne praktikuje i dalje ako amputirac ima neku korist od toga. Recimo, mada ja sasvim fino i precizno osećam svoj patrljak, meni pipanje patrljka pomaže da ga potpuno opustim i olabavim onda kada hodam sa štakama. Osim toga, pipanje patrljka je za mnoge amputirce efikasan način da delimično ili potpuno uklone probleme poput svraba u fantomskom udu i fantomskih senzacija uopšte.

Dodatna korist od redovnog opipavanja patrljka je to što se na taj način brzo i pouzdano mogu otkriti patološke promene na patrljku, oštećenja kože, nagnječenja, nova bolna mesta i sl. Pipanje je često jedini način za potpunu inspekciju patrljka kod amputiraca koji imaju patrljke sa uvučenjima, kao i kod natkolenih amputiraca kojima je ožiljak smešten sa zadnje strane.

Jedan broj amputiraca nastavljaju da i dalje pipaju patrljak jednostavno zato što im je to postala navika. Ovome su naročito skloni oni amputirci koji se ne protetišu ili retko nose protezu. Neki amputirci tvrde da im pipanje patrljka stvara prijatne osećaje ili čak seksualno uzbuđenje. Izgleda da je ova vrsta erotskih senzacija prisutna skoro isključivo kod nekih amputiraca sa kratkim patrljkom butine, gde se nadražaj patrljka refleksno prenosi na područje polnog organa.

Ako amputircu pipanje patrljka stvara prijatan osećaj nema nikakvog razloga da ne nastavi da ga praktikuje i dalje. Oni amputirci kojima patrljak stvara seksualno uzbuđenje treba tu osobinu da koriste u polnim odnosima i da bez stida upoznaju svog partnera sa tom činjenicom.