Smatralo se da je patrljak sa intenzivnim uvučenjima dobro formiran patrljak i da uvučenja stvaraju prirodnu ravnotežu kod formiranog patrljka, pošto bi delovi sa slabijom cirkulacijom atrofirali i skvrčili se, a oni sa boljom bi ostajali puniji i razvijeniji.

Takvi patrljci bili su po pravilu veoma bolni, mišići su bili nepovezani, proteze noge su se oslanjale na malu površinu ispod kolena ili sa zadnje strane kuka, a pomeranje proteze vršilo se trzajima tih nepovezanih mišićnih okrajaka, čija je snaga bila veoma mala. Zbog toga je razumljivo da se većina nožnih amputiraca nije protetisala a patrljak im se svodio na potpuno nepotreban i nekoristan ostatak kojem je jedina "funkcija" bila da visi dok hodaju na štakama.

Slika patrljka kao debelog komada mesa intenzivno skvrčenog na vrhu u duboka i izbrazdana uvučenja uvrežila se kod većine ljudi i prosečan čovek kad vidi amputirca upravo tako zamišlja njegov patrljak. Ova slika je verovatno glavni razlog zbog koga se često veruje da je amputacioni patrljak nešto što izgleda izuzetno ružno i odbojno. Mnogi ljudi se ne malo iznenade kad im neko pokaže patrljak formiran savremenim amputacionim tehnikama i kad vide da on uopšte ne izgleda onako kako su ga zamišljali.

Savremen amputacioni patrljak je snažan i fino zaobljen, sa zdravom kožom normalne boje i tankim ožiljkom koji se jedva vidi, najčešće je bez ikakvih uvučenja. Osim što sam nedostatak uda nekim ljudima može delovati uznemirujuće, na ovakvom patrljku nema baš ničega posebno ružnog niti odbojnog. Verovatno je upravo to razlog zbog koga u današnje vreme sve veći broj amputiraca odlučuju da slobodno otkriju svoj patrljak na plažama i bazenima. U prošlosti su amputirci gotovo uvek skrivali patrljak od tuđih pogleda.

Mada je relativno prijatan izgled savremenog patrljka za amputirce, a pogotovu za žene-amputirke, važan, ipak je amputircima najvažnije to što se ovakav patrljak lako neguje i što je sposoban da celom površinom nosi težinu proteze, kao i to što ima dovoljno snage za njeno pokretanje. Patrljci formirani savremenim amputacionim tehnikama često su i sasvim bezbolni. Zbog svega toga je razumljivo da je protetisanje nožnih amputiraca u našem vremenu postalo pravilo, a ne izuzetak kao nekada.

To što je rečeno ne znači da su patrljci sa uvučenjima sasvim nestali. Kako će patrljak biti formiran zavisi od velikog broja faktora, od uzroka i tehnike amputacije, pa sve do pola i karakteristike tkiva. Na formiranje patrljka uticaj imaju i neki faktori koje je teško odrediti, relativno često se dešava kod dvostrukih amputiraca da im je jedan patrljak sa uvučenjima, a drugi nije.

Uvučenjima su podložniji patrljci sa većom količinom mekog i masnog tkiva. Odatle je jasno da su najsklonije formiranju uvučenja žene sa patrljkom butine. Na pojavu uvučenja utiče i neravnomerna cirkulacija u patrljku, smanjivanje mišićne mase na račun mekog i vezivnog tkiva, grčevi i oticanje patrljka. Zbog toga su uvučenja mnogo češća kod amputiraca koji retko ili nikada ne koriste protezu. Amputirke sa kraćim patrljcima butine koje koriste isključivo štake (ili dvostruke amputirke koje koriste za kretanje samo kolica) skoro po pravilu imaju patrljke sa uvučenjima, unatoč tome što im je amputacija urađena na savremen način.

Neki amputirci koji imaju patrljke sa uvučenjima odlučuju se na operativni zahvat otklanjanja uvučenja. On se, ukratko, sastoji u odsecanju viška kože i mekog tkiva (patrljci sa uvučenjima po pravilu imaju višak kože i mekog tkiva na vrhu), često i odsecanju postojećeg amputacionog ožiljka. Ako su uvučenja prouzrokovana promenama u dubljim strukturama patrljka jedini način za njihovo efikasno uklanjanje je reamputacija, odnosno hirurško odsecanje celog vrha patrljka i formiranje novog vrha. Pošto kod ovakvih operacija postoji opasnost da se kasnije ponovo formiraju uvučenja, mislim da im treba pristupiti samo u slučaju da uvučenja stvaraju ozbiljne funkcionalne probleme, povrede ili bolove.