Parcijalna amputacija stopala sa pokretnim zglobom, poznatija kao amputacija po Chopartu, nosi naziv po francuskom hirurgu koji ju je prvi primenio još u XVIII veku.

Chopart aparat: Aparat od kože, gume, plastike ili silikona. Ima oblik i veličinu plitke ili duboke čizme.

Najčešći uzroci amputacije: Dijabetes i "mehaničke povrede" od pada tereta na noge. Ima i dosta drugih.

Loše strane amputacije: Slaba dorzifleksija i često srastanje kostiju zgloba.

Broj ovih amputacija u odnosu na druge: Mali. Dosta je ređa od potkolenih i natkolenih amputacija.

Uspešnost kod protetisanja u odnosu na ukupan broj osoba sa ovom aputacijom: Mala.

Kvalitet hoda protetisane osobe: Veoma loš.

Vrh amputacionog patrljka izložen je jakim direktnim udarima, neophodno ga je dobro rasteretiti i obezbediti dobro omekšanje/debeli sloj tepeflona.

Aparat ima više verzija. Postoje aparati tzv. otvorenog i zatvorenog tipa, sa ulaskom unapred, unazad i sa bočne strane. Po mom iskustvu, najbolji je aparat zatvorenog tipa sa ulaskom sa bočne strane. Sa takvim aparatom imam osećaj potpune bezbednosti od povreda.

Koristio sam plastični aparat sa ojačanjem, kao i kožni. Plastični sam koristio samo godinu dana, dok kožni koristim već devet godina. Nadam se da ću sledećeg leta isprobati i silikonsku varijantu za plivanje, koju još nisam koristio.

Kožni Chopart aparat se radi od prirodnog materijala: za ležište se koristi masna kravlja koža, debljine do 5 mm, a stopalo se radi od gume. Obložen je filcom kože i pertla se kao čizma.

Dobre strane kožnog aparata: Od prirodnog materijala, zdrav za kožu i prijatan za dugo nošenje. Topao i dobro greje zimi. "Diše na toploti", odnosno propušta vazduh tokom toplih dana. Izdržljiv. Ima potrebnu tvrdoću da fiksira zglob. Ne udara u "cevanicu". Lak je za održavanje i čišćenje. Jeftin za izradu. Lak za obuvanje. Ulazi u sve cipele sa širim profilom. Lagan, mek, nema trenja i ne pravi žuljeve i druga mehanička oštećenja. Udoban je i daje prijatan osećaj prilikom nošenja, kao udobne čizme.

Loše strane kožnog aparata: Gornji deo puca u pregibu između ležišta i stopala, pri vrhu amputacionog patrljka. Protetičari taj deo ojačavaju, a ja ga rasteretim potpuno. Tu može, popune radi, da dođe neki sunđerasti materijal. Ako se tu ne rastereti puca ili noga ili aparat. Ne može da se koristi u vodi.

Plastični Chopart aparat se radi od polufabrikata. Takođe je i stopalo od plastike.

Dobre strane plastičnog Chopart aparata: Lak je za održavanje, može da ide u sve cipele i patike. Može se koristiti i u vodi.

Loše strane strane plastičnog Chopart aparata: Plastika nije prirodan materijal i u njoj se u toku leta noga previše zagreva, znoji se, stvaraju se plikovi na koži, crvenilo i oštećenja. Zimi se odmah hladi i ledi nogu za kratko vreme. Treba mu mnogo vremena da se ugreje. Udara veoma jako u "cevanicu" prilikom hoda. Puca nešto iznad ležišta, malo iznad zgloba napred na cevanici. Teško se obuva. Bočno je otvoren pa se nema potpun osećaj zaštite. Skupa izrada. Stvara osećaj neprijatnosti prilikom nošenja, naročito zimi. Potrebno je dodatno omekšanje u ležištu, a sa njim aparat dobija veću debljinu i ukupne dimenzije aparata se povećavaju.

Silikonski Chopart aparat za plivanje

Nisam ga još koristio. Sam eksperimentišem sa silikonima i gumom. Potreban mi je za korišćenje samo prilikom plivanja i mislim da za mene neće biti težak zadatak da ga napravim. Silikon mi se, kao materijal, veoma dopada jer ima sva potrebna svojstva: mekoću, elastičnost, itd. Svi protetičari nude plastični aparat za plivanje. Može i to, ali pošto imam potpunu averziju prema plastici ne želim da držim svoj patrljak, zglob i nogu u plastičnom aparatu ni na kratko.

Kako podesiti najvažnije parametre za uspešan hod sa aparatom?

Pravilan ugao na relaciji osa ležišta - stopalo. Stopalo izbačeno ka spolja omogućava stabilnost u stajanju i hodanju. Pravilan ugao od 90 stepeni između ose stopala i ose ležišta, kad je stopalo u cipeli. Ravnanje visine nogu uz pomoć cipele ili uložaka. Rasterećenost amputacionog patrljka napred. Pravilno postavljen tepeflon i dobro određena njegova debljina i oblik. Donji deo stopala mora biti potpuno ravna površina.

Vožnja automobila mi ide odlično. Vožnja bicikla veoma slabo. Hod uz stepenice dobro. Niz stepenice – nikako. Na neravnim terenima, kao i na bočnim i uzdužnim nagibima – veoma loše.

Obavljam posao bez dugog stajanja ili hodanja, pretežno sedeći. Za mene je dugo stajanje iznad 30 minuta, a dugo hodanje više od 500 metara. Nekad ta granica ide na gore, a nekad i na dole. Meni je kožni Chopart aparat daleko podesniji za dugo stajanje i hodanje od plastičnog.

Druga terapija je terapija sa zrncima: pasulja, kukuruza, riže, i ostalim sitnim i bockastim zrncima. Svakodnevno stavljam patrljak ruke u posudu sa zrncima kukuruza i, što je moguće duže, kružno mešam vrhom patrljka određenu količinu kukuruznih zrnaca u plastičnoj posudici. Uspešno ili ne, u ovom trenutku ne mogu reći jer koristim ovaj tretman tek od nedavno. Ali mogu reći da posle svake primene ove terapije, odnosno mešanja u posudici sa kukuruzom, osećam čudan i lep ugođaj u patrljku desne ruke. Imam osećaj da je i bol manjeg intenziteta.

Prihvatio sam činjenicu da sam invalid, ali ne mogu da prihvatim da će me fantomski bol pratiti tokom celog života.

Tablete kao sto su Amitriptyline, Lyrica, Oxynorm, Oxycorn, i ostale koje sadrže određene količine morfijuma u sebi, ne upotrebljavam već više od mesec dana i mnogo bolje se osećam sa vežbama i terapijama.

Piše: Ivan Lazić, amputirac

Amputacija svakako predstavlja ogroman šok za psihu i emocionalno stanje čoveka. Da li je potrebno pominjati i fizički bol? Šta je prva rečenica koju najčešće upućujemo sebi: "Dobro sam, mogu da podnesem, biće u redu." Da li je zaista tako?

Jedno vreme možemo se i zavaravati, najčešće je to period proveden u bolnici, tu smo pacijent kao i drugi ljudi, imamo privid da situaciju dobro podnosimo i dobro je tako. Ipak, stvarnost čeka i donosi neminovnu činjenicu koja će se brzo iskristalisati i u nama, a to je shvatanje da više život neće biti kao ranije. Nije lako prihvatiti tu činjenicu. Nije lako prihvatiti poglede i susrete sa ljudima koji su nam bliski, a potom i one koje viđamo ređe, ali su ipak deo naših života. Setite se opisa iz pripovetke Laze Lazarevića: "Sve će to narod pozlatiti", ljudi će prvo biti šokirani, zatim će vas sažaljevati, a posle izvesnog vremena postaćete deo svakodnevice, zaboraviće na vas i postaće ravnodušni prema svemu sa čim se suočavate. Pokušajte da shvatite, to je normalno. Čovek uči samo na svome iskustvu, za njih je vaše iskustvo potpuno nepoznato, oni misle da vam je daleko lakše nego što zaista jeste.

Ipak postoji neko ko neće biti ravnodušan prema tome kako vam je i ko nikada neće biti, a to je vama najbliža osoba na svetu: VI LIČNO! Naravno, ako imate podršku vama bliskih ljudi, porodice i prijatelja, biće vam lakše. Ipak shvatite da ni njima nije lako, za njih je vaš položaj potpuno nova situacija u životu i nije im lako da se snađu. Ali oni neće morati da prođu kroz sve što samo vas očekuje: a to je neumoljiva istina da ćete od sad pa nadalje morati upravo ovako da živite. Da li vam je svejedno kako ćete od sad pa nadalje provesti vaš život? Možda niste imali izbora u pogledu uzroka amputacije i same amputacije, ali u pogledu kvaliteta vašeg života od sad pa nadalje vi imate itekakvog izbora. Čak i ako vam se u prvom trenutku ne čini tako – jeste tako. Možda vam može pomoći još jedna neumoljiva činjenica: u kako god se tragičnoj i teškoj situaciji u životu nalazili, u istom tom trenutku se u istoj ili sličnoj situaciji nalazi sigurno još nekoliko hiljada ljudi na celom svetu i pati upravo u tom trenutku. Pre vas je svakako mnogo ljudi bilo u sličnoj situaciji i svi su nekako prošli kroz to. Dakle, nismo sami, čak i kad nam se tako čini. Ja sam amputirac i prošao sam kroz mnogo toga kroz šta ste i vi prošli ili možda upravo sada prolazite. Zato sam i rešio da vas upoznam sa čim ćete se, verovatno, morati suočiti i da vas upoznam i sa nekim životnim strategijama kojima se morate naoružati u psihološkom smislu, a možda ću vam do kraja teksta pružiti i nekakav uvid u smisao ovoga što vam se događa. Možda će vam pomoći, a možda će vaša priča teći sasvim drugačije, ali nekih podudarnosti i dodirnih tačaka će sigurno biti. Prosto jer je uvek tako, život ima određene zakone, jedan od njih je:

Pašćete sigurno (bukvalno i figurativno), a da li ćete ustati, zavisi od vas!

Lično, mislim da psihologija danas ulazi u previše apstraktne sfere koje podsećaju na filozofiju, a to zapravo često može da nam pruži čitav niz izgovora, koje bi trebalo odmah da nam oduzme i da nas navede da se uhvatimo u koštac sa svojim problemom. Jedno dublje poimanje smisla može da dođe kasnije, u početku: suočite se sa svojom situacijom! Jako često, nevezano samo za amputaciju, guramo probleme u stranu jer nam je njihovo rešavanje suviše bolno, ali odlaganje problema nije njegovo rešavanje. Dakle: tu ste gde ste, ostali ste bez noge.

Šta i kako dalje?

Pročitajte neko iskustvo i steknite izvesno znanje potrebno da biste razvoj događaja usmerili u željenom pravcu, a on je, pretpostavljam, za vas da nastavite da živite, uživate i stvarate.

FAZA TREĆA: Poslužite se nekom "psihološkom poštapalicom"!

Put od psihičke napetosti do duševnog mira nipošto nije lak. Ipak postoje razni načini da sebi pomognete, nazovimo ih "psihološkim poštapalicama". Rekli smo već da je skala patnje i sreće vrlo relativna, neko pati zbog uganutog članka, neko zbog amputirane noge, neko zbog nečije smrti. Isto je i sa osećanjem sreće. Nekada smo možda imali "veći apetit", potrebna nam je bila neka "krupna" stvar da bismo osetili zadovoljstvo ili sreću, sada nam isti osećaj sreće može pružiti i daleko manji povod. Pronađite ga! Šta vam trenutno čini neko zadovoljstvo? Možda film, knjiga (srdačno vam preporučujem Ekharta Tolla: "Moć sadašnjeg trenutka"), muzika. Humor je odlično sredstvo u borbi za samoodržanjem, pokušaj posmatranja svega u humorističkom svetlu stvara veštinu življenja. Pokušajte da se i nasmejete svojoj situaciji, možda će u početku osmeh biti "kiseo", ali glavu gore: čoveku se može oduzeti sve, osim da izabere svoje držanje i prihvati svoju situaciju.

FAZA ČETVRTA: Donošenje odluke i prihvatanje svoje situacije.

Problemi se ne rešavaju sami od sebe, ovo već sasvim sigurno znate. Zapravo, možda je bolje celu ovu situaciju prestati posmatrati kao problem, posmatrajmo je kao izazov. Vi sada morate zasnovati svoju jasnu strategiju i savladati ovaj izazov koji se nalazi pred vama. Mi smo uvek sposobni mnogo više nego što nam se čini da jesmo. Dali smo izvesno vreme sebi za samosažaljenje, osećaj nepravde, patnje, bola, razočarenja, mržnje, jada, nemoćnosti. Nema kud dalje, to ste osetili, doživeli i bilo je dramatično. SADA JE DOSTA! Nedelje, meseci i godine prolaziće bez obzira da li ćete preduzeti nešto u vezi svoje situacije ili nećete. Dakle, nije previše teško, niko i ne treba da vas razume, mnogi su već prošli kroz to kroz šta vi sad prolazite. Sada je vaš trenutak i vaš red! Ono što izgleda kao katastrofa može da se pretvori u pobedu. Svako može da izađe na kraj kada u životu nema ozbiljnih izazova i prepreka. TO MOŽE SVAKO! Samo izuzetni ljudi uspevaju da izađu na kraj sa "olujama" i nepogodama svih vrsta. BUDITE IZUZETNI, ŽIVOT VAM JE BACIO RUKAVICU U LICE, PRIHVATITE JE! Patnja vam više ne treba, ali borba da, predstoji borba. Dobar ili loš, pravedan ili ne, naš život je naš život i više ne možemo izbegavati odgovornost za svoju situaciju. Da li je pravedno to što nam se desilo? Nije! Da li smo i pored toga odgovorni za to kako se nosimo s tim? Jesmo! Kad se suprotstavimo demonima, oni pobegnu! Kad upalimo svetlo, pacovi pobegnu! Upalite lampicu u svojoj glavi i napred.

Desna noga mi je amputirana iznad kolena u novembru 2007, tome je prethodilo 10 operacija i dvogodišnji period za koji ne znam bolji izraz koji bi ga opisao od PAKLA. Sve je počelo trombozom u preponskoj regiji desne femoralne arterije još pre pet godina. Arterija je očišćena i zakrpljena dakronskim pačem - plastičnom "zakrpom", da je tako nazovem. Dve godine posle toga, u istom predelu, opipavam čvor koji je dijagnostifikovan kao pseudo-aneurizma (proširenje arterije), indikovan je hitan operativni zahvat tokom koje je ustanovljeno da je čitava ta regija inficirana. Četiri dana nakon operacije dolazi do ponovne tromboze i tako je počeo jedan užasan period praćen strašnim bolovima. Tek nakon četiri operacije ustanovljen je poremećaj krvi - hiperkoagulacija i uz pretpostavku da je infekcija bila okidač nekontrolisanog zgrušavanja krvi, arterija je odsečena i cela regija od stomaka do kolena je premoštena by-pasom koji je išao neanatomskim putem - dakle drugim putem od prirodnog položaja arterije. Tada je počeo period za koji i danas teško verujem da sam ga preživeo, moj organizam je odbacivao strano telo, oko njega se prvo stvarala kolekcija tečnosti zvana perigraft-serom, a sve to je bilo praćeno skoro halucinogenim stanjima, teškom psihozom, suicidalnom depresijom. To se dešavalo u periodu kada je moj sin imao 8 meseci. Razapet ljubavlju prema sinu s jedne strane i težnjom da agoniju prekinem samoubistvom, dve godine sam se borio za nogu i u tom periodu pet puta bivao operisan.

Nakon poslednje operacije, posle koje mi je noga bila sasvim modra, pod terapijom bola koja je obuhvatala morfijumske flastere, metadon, injekcije trodona, neurontin, zodol i narkotika koliko želiš, svakodnevno sam odlazio na terapiju hiperbaričnom oksigenacijom sve do septičnog stanja, kada mi je, maltene na samrti, noga hitno amputirana. To je bio šok. Moja volja za životom je potpuno nestala. Oslabio sam 30 kg, potpuno labilan i skrhan uz strašne psihodelične morbidne vizije. Želeo sam da umrem. Biznis koji sam sa suprugom pokrenuo pre toga i bio do guše u kreditima je propao. Bankrotirali smo. Supruga je od stresa imala srčanih tegoba i često završavala u hitnoj, a ispred nas je bio naš sinčić kao jedini razlog da se život nastavi. Izlaza teško da je igde bilo. Sve je to bilo praćeno apstinencijskim krizama, jer sam se u međuvremenu navikao na trodon i metadon.

Tada me je posetila majka moje bivše učenice (radio sam kao profesor srpskog jezika u jednoj srednjoj školi izvesno vreme) koja je u 16. godini zbog raka kostiju ostala bez noge, nakon što joj je majka umrla od raka ostala je potpuno sama. Rodila je troje dece, vozi motor, traktor, radi na njivi i na štakama gotovo izvodi akrobacije. Bio je to više nego jasan signal. Život ide dalje. Deset meseci nakon amputacije počeo sam da radim u školi. Istovremeno, tih deset meseci je bio težak period praćen periodima ambicije i radovanja zbog milimetarskog napredovanja i periodima apsolutne apatije. Ali danas sebe mogu nazvati sasvim srećnim čovekom, sa obe štake čvrsto na zemlji. Vaša priča će verovatno biti drugačija, manje ili više dramatična, ali nekakav benefit svakako možemo svi izvući, širenjem svog pogleda na svet, prihvatanjem svoje situacije i napredovanjem.

Jako se moramo paziti traženja izgovora, beskrajno dugog odugovlačenja, nameravanja. Zapitajte se: koliko mi je još ostalo vremena? Ne znamo, to zaista ne možemo znati, možda je to dvadeset godina, možda pedeset, možda nam vreme ističe, vreme je neumoljivo. SADAŠNJI TRENUTAK JE JEDINI KOJI IMAMO, JEDINI KOJIM UPRAVLJAMO (ako ne računamo "onaj svet"). Prema tome, ne treba gubiti puno vremena, svaki trenutak može biti iskorišten ili izgubljen, birajte da sada i odmah preduzmete ono što trenutno znate i umete da biste se vratili u sedlo. Stara mudrost kaže da put od hiljadu milja počinje prvim korakom, a prvi je najteži. Svaki sledeći je duplo lakši. Čeka nas i izvesni rizik, ali nismo li već jednom ili mnogo puta više rizikovali, prvi put onda kada smo puzali i polako naučili da hodamo. Možda zvuči čudno, ali sada treba da učinite upravo to, da zaboravite šta ste znali i da učite živeti ponovo: iz drugačije perspektive.

Ima u celoj toj priči i jedna koja ima drugo ime, jedna koja nam se sama po sebi nameće, a zove se STRAH. Strah nas često parališe. Ali, strah je najopasniji protivnik kad je bezobličan, neuhvatljiv, kada ne znamo čega se mi to zapravo bojimo. JEDINA GORA STVAR OD STRAHA JE PREDAVANJE STRAHU, ono je gore od izvesnih posledica kojih se plašimo. IDENTIFIKUJMO TO ČEGA SE PLAŠIMO I ZAPITAJMO SE ŠTA ĆEMO RADITI AKO NAM SE ZAISTA DESI TO ČEGA SE PLAŠIMO. IDENTIFIKUJMO SVOJ STRAH, OSVESTIMO GA. SETITE SE: UPALIMO LAMPICU! Moramo znati protiv čega se borimo, moramo znati svog neprijatelja, ne možemo sedeti sa strane samo zato što se plašimo. Svi se mi plašimo, ali nam strah ne može biti izgovor. Kakav život bi nam bio da nismo naučili da hodamo kada smo puzali, zato što smo se bojali. Čega se zapravo plašimo, plašimo se da nećemo uspeti (možda i nećemo, ali nećemo odmah odustati), plašimo se da će nas ljudi sažaljevati, odbaciti, krišom prezirati (ljudi će se prema nama ponašati onako kako ih naučimo, a sve se može naučiti, vodite računa o svom odevanju, stavu, budite otvoreni, jasni i ponekad se našalite na svoj račun), plašimo se da nas neće voleti (neko sigurno hoće, ali nama je najvažnija naša ljubav, a ona znači i našu dužnost da pokušamo.)

Jedna stara izreka kaže: "Ako misliš da možeš ili da ne možeš, biće da si u pravu!" Upoznajmo svoja ubeđenja koja nas ograničavaju, većina je u našoj glavi. Važno je biti realan i strpljiv prilikom prelaska s jednog nivoa na drugi, uskoro ćete moći sve što vam se iz trenutne perspektive čini da ne možete. Ja danas hodam i sa protezom i bez nje, vozim auto i svoj nedostatak pretvaram u svoju prednost, jer mnogi ljudi na mom primeru vide da je moguće i ono što mislimo da je nemoguće, samo ako činimo sve potrebno, da bismo ostvarili mogućnosti koje nam se ukazuju, a dok smo živi, nude nam se i mogućnosti.

Ja sam nakon amputacije mnoga pitanja sebi postavio, na neka sam odgovore dobio, na neka još nisam. Ovaj tekst je sastavljen od nekih odgovora, većina je zasnovana na ličnom iskustvu ili je tuđa teorija pretočena u iskustvo. Ovaj tekst zapravo može biti namenjen svima koji pate. Mnogo je patnje u životu, ali da li je život samo patnja? Život čine i ljubav i lepota, ali i patnja i smrt. Zagledajmo se malo bolje i usredsredimo se na svet i život, svuda oko nas su kontrasti i suprotnosti. Život je interakcija suprotnosti. Dan i noć, zima i leto, radost i bol. Ali već na početku smo rekli jednu bitnu stvar: SVE JE PROMENLJIVO. Patnja nije večna. Ona je neophodan i prolazni element učenja i razvoja. Patnja svaki put postavlja neki zadatak ispred nas, kroz konflikt se naša svesnost o životu uzdiže na jedan viši nivo razumevanja i smisla. Društvo nameće nužnost sreće, uspeha, zato smo naučeni da na teške momente poraza gledamo na nešto što je neprirodno, ipak oni su oduvek sastavni deo života. Mi ne možemo potiskivati naša bolna osećanja, ona traže razrešenje, traže da budu osmišljena. Samosažaljenjem (ako ono potraje) sprečavamo naš dalji razvoj i blokiramo potrebno angažovanje, nismo bespomoćni i naša situacija nije beznadežna. Da bismo izašli iz neprijatnog, bolnog strašnog iskustva, potebno nam je angažovanje i viši stepen razumevanja i mudrosti, moramo promeniti nešto u svom načinu života, na to smo naterani. Suština života je konstatno istivremeno postojanje suprotnosti, tog polariteta moramo biti svesni, sve što doživljavamo kao nešto loše u sebi uvek sadrži i potencijal nečeg dobrog, čak i najgore situacije imaju tu mogućnost da promene čovekov život i to na bolje.

SVE IMA SVOJ SMISAO, SAMO NISMO UVEK U STANJU DA GA SAGLEDAMO, ZATO MORAMO PODIĆI SVOJ NIVO SVESTI I ONDA ĆEMO JEDNOG DANA OTKRITI DA JE SVE ŠTO NAM SE DEŠAVA, DUBOKO SMISLENO I POVEZANO.

Piše: Jelena Jelić, amputirac

Autogeni trening (AT) je jedna od metoda koje se koriste u borbi protiv fantomskih bolova kod amputiraca. AT je posebna metoda opuštanja, neka vrsta autohipnoze koju je razvio i 1932.  godine publikovao nemački neurolog Johanes Hajnrih Šulc. Mi ćemo se u ovom kratkom kursu autogenog treninga, posebno prilagođenom amputircima, oslanjati na uputstva dr Hanesa Lindemana, specijaliste za AT i jednog od Šulcovih učenika.

Pre svega, da biste savladali AT neophodno je da redovno vežbate tri puta dnevno, ujutru, tokom dana, i uveče pred spavanje. U početku će vežbe trajati samo minut ili dva, a kad savladate AT jedna vežba će trajati 10-15 minuta. Kad budete sasvim savladali AT možete vežbati i samo jednom dnevno (mada je bolje da vežbate i dalje tri puta na dan), ali ne treba da preskačete vežbanja. Vežbajte svakodnevno!

Pre nego što otpočnete sa vežbanjem, veoma je važno da prihvatite pozitivan stav, odbacite sve sumnje i krenete u avanturu AT-a sa verom u uspeh. Kako kaže dr Lindeman: "čvrsta vera u uspeh prvi je korak prema ostvarenju" i "spoljašnje oponašanje sklada uvek vodi i do unutrašnjeg sklada".

Tokom ovog kratskog kursa savladaćemo prvo osnovne vežbe AT-a, a potom i gesla za otklanjanje fantomskih bolova. Ali, pre nego što počnemo, neophodno je da objasnimo još dve važne stvari: autogena izbijanja i opoziv.
 
Autogena izbijanja

Autogena izbijanja su unutrašnji psihološki otpori prema treningu. Manifestuju se kao svrab, trzaji mišića, povećano lučenje pljuvačke. Kod amputiraca može doći do pojačanog trzanja i grčenja patrljka, fantomskog svraba, peckanja u patrljku ili fantomskom udu i sličnih fenomena. Najvažnije je da vas ovi fenomeni ne obeshrabre, prihvatite ih što mirnije, znajući da su oni normalna pojava na početku vežbanja AT-a.

Ako vas neko autogeno izbijanje previše dekoncentriše, npr. ako vas nešto zasvrbi, bolje je da se počešete nego da se sasvim dekoncentrišete. Ako se pojavi nešto poput svraba u fantomskom udu pokušajte da ga otklonite onako kako to najčešće činite u takvim slučajevima. Potom mirno nastavite dalje sa treningom.
 
Opoziv

Svako vežbanje neizostavno morate završiti opozivom. Ako preskočite opoziv može se desiti da celog dana osećate pospanost ili autogena izbijanja. Izuzetak od ovoga je vežba pred spavanje, kad slobodno možete zaspati i bez opoziva. Takođe, ako vas nešto iznenadno prekine tokom vežbanja (npr. zvonjava telefona) opoziv nije potreban.

Opoziv se sprovodi tako što nekoliko puta snažno i odlučno savijate i ispružite ruke, i pritom duboko dišete, a onda otvorite oči. Amputirci koji nemaju jednu ili obe ruke mogu umesto da ispruže ruke ritmično stezati i opuštati mišiće patrljka.

Vreme je da počnemo sa vežbanjem. Najbolje je da udobno u krevetu zauzmete položaj na leđima i opustite se. Ali nemojte ulagati napor da se opustite, jer će to biti kontraproduktivno, jednostavno se opustite.
 
1. Vežba za toplinu

Na kraju prve vežbe sugerirajte sebi "potpuno sam miran i opušten" (žene će, naravno, upotrebiti "mirna i opuštena"). Tokom prvih 7 dana vežbajte samo ovu vežbu za toplinu.

Na kraju uradite opoziv.
 
2. Vežba za težinu

Osmog dana od početka vežbanja dodajte vežbi za toplinu i vežbu za težinu. Sugestija za nju glasi: "desna ruka vrlo teška". Za levake, odnosno osobe bez ruke, važe slične napomene kao i u vežbi za toplinu.

Sada vaše svakodnevne vežbe izgledaju ovako:

"desna ruka ugodno topla" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"desna ruka vrlo teška" 6x

Evo nas na početku treće nedelje vežbanja, sada ćete prethodnim vežbama dodati novu, za koju sugestija glasi: "srce kuca sasvim mirno i jednolično". I ova vežba traje oko minut, što znači da će vam za vežbe do kojih smo do sada stigli trebati ukupno oko 3 minuta. Sada vaše vežbanje AT-a izgleda ovako:

"desna ruka ugodno topla" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"desna ruka vrlo teška" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"srce kuca sasvim mirno i jednolično" 6x

Ne zaboravite opoziv na kraju vežbanja!
 
4. Vežba za disanje

Posle pune tri nedelje dodaćemo još jednu vežbu, za koju formula glasi: "dišem sasvim mirno i jednolično". Sada naš set vežbi izgleda ovako:

"desna ruka ugodno topla" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"desna ruka vrlo teška" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"srce kuca sasvim mirno i jednolično" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"dišem sasvim mirno i jednolično" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"desna ruka vrlo teška" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"srce kuca sasvim mirno i jednolično" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"dišem sasvim mirno i jednolično" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"solarni pleksus strujno topao" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

I, već znate, sledi opoziv.
 
6. Vežba za čelo

Na početku šeste nedelje vežbanja prelazimo na poslednju vežbu u osnovnom setu vežbi AT-a. Ova vežba se razlikuje od prethodnih po tome što ćemo sugerirati hladnoću u čelu, umesto toplote. Formula za ovu vežbu glasi: "čelo ugodno hladno". Nipošto nemojte sugerirati toplotu u čelu jer to može dovesti do glavobolje. Može vam pomoći ako zamislite da vam hladan vetrić ugodno pirka preko čela. Vežba sad izgleda ovako:

"desna ruka ugodno topla" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"desna ruka vrlo teška" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"srce kuca sasvim mirno i jednolično" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"dišem sasvim mirno i jednolično" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"solarni pleksus strujno topao" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"čelo ugodno hladno" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

I opoziv na kraju vežbanja.
 
7. Gesla za amputirce

Posle šest nedelja vežbanja savladali smo osnovni set formula autogenog treninga i sada ćemo im dodati gesla. Znači, dalje ćete redovno vežbati svih šest vežbi, ali ćete im pre opoziva dodati i neko geslo. Sa geslima, svaka vaša vežba AT-a trajaće 10-15 minuta.

Dr Lindeman kaže da se kod mnogih amputiraca kao korisno za otklanjanje fantomskih bolova pokazalo sledeće geslo:

"potpuno sam miran i opušten, patrljak ugodno hladan i bez bolova"

Nekome će možda više prijati geslo poput:

"desni patrljak je otupeo, ugodno je hladan, bez bolova i bez oseta"

Langen preporučuje i "koncentraciju na ravnodušnost". Tipovi gesla za ovu vežbu glase:

"Uklonjena mi je leva (ili desna) ruka"

ili

"Nemam levu (ili desnu) nogu"

Drugi korak se, po Langenu, sastoji u nastojanju da se intenzivno doživi amputirani ud, on preporučuje autosugestivno geslo tipa:

"Desnu nogu mogu da doživim"

Langen, takođe, preporučuje da se dodiruje proteza i da se ona pokušava mentalno "osetiti", kao da je realan ud a ne veštačka stvar.

Jasno je, svaki amputirac će gesla prilagoditi svojoj situaciji, onaj bez leve noge će koristiti geslo poput "nemam levu nogu", a onaj bez desne "nemam desnu nogu" i sl. Eksperimentišite sa raznim geslima da biste otkrili koje geslo vama konkretno najviše pomaže pri otklanjanju fantomskih bolova.

Kompletan set vežbi sada izgleda, otprilike, poput sledećeg:

"desna ruka ugodno topla" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"desna ruka vrlo teška" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"srce kuca sasvim mirno i jednolično" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"dišem sasvim mirno i jednolično" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"solarni pleksus strujno topao" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"čelo ugodno hladno" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

"patrljak noge ugodno hladan i bez bolova" 6x

"potpuno sam miran i opušten" 1x

Kada ste jednom savladali AT, gesla ne morate koristiti samo za borbu protiv fantomskih bolova, nego i za mnoge druge stvari. Tako za oslobađanje od pušenja možete koristiti geslo "ni malo ne marim za cigarete" ili neko slično za koje nađete da vam više odgovara. Protiv straha se može koristiti geslo tipa "potpuno sam slobodna i hrabra". Ako se npr. plašite odlaska kod zubara možete koristiti geslo: "potpuno sam opuštena, nemam straha i ne marim za bolove". Otkrivajte sami gesla koja vama najviše koriste.

Stigli smo do kraja našeg kratkog kursa autogenog treninga za amputirce i nadamo se da će vam on pomoći i poboljšati kvalitet vašeg života. Mada će većina amputiraca naučiti AT i na osnovu ovog kursa, još bolje je ako uspete da nađete neku knjigu o AT-u. Mi vam preporučujemo knjigu "Autogeni trening" dr Hanesa Lindemana, na kojoj je baziran i naš kurs. Svakako je bolje od knjige ako možete da pohađate kurs autogenog treninga kod nekog specijalizovanog terapeuta. Za početak vašeg ulaska u svet AT-a, kao što rekosmo, ovaj kratki kurs trebalo bi, ipak, da bude sasvim dovoljan.

Piše: Jovan Ivanović, amputirac

Mnogi amputirci suočavaju se sa situacijom da im je potrebno iz nekog razloga amputirati manji ili veći deo patrljka noge. Amputacija dela patrljka već amputiranog uda naziva se reamputacija. Pored bukvalne reamputacije često se rade i parcijalne reamputacije, to su korektivne operacije pri kojima se uklanjaju samo neki delovi patrljka (skraćuje se kost, odseca loše formiran ožiljak, uklanjaju neuromi i sl).

Postoji veliki broj razloga za reamputaciju. Kod dece se reamputacija često radi zbog rasta okrajka presečene kosti. Kod problema sa cirkulacijom reamputacija se radi zbog pojave cirkulatornih problema u patrljku. Čest razlog za reamputaciju je loše formiran patrljak, patrljak koji neće da zaraste ili patrljak koji je nepodesan za protezu (loše spojeni mišići sa okrajkom kosti, izrazita uvučenja na patrljku, nepodesan oblik vrha patrljka itd).

Odluka da se pristane na reamputaciju uvek je teška jer ona znači još jednu novu amputaciju, sa svim onim što takva operacija nosi. Ova odluka je tim teža u slučaju da se reamputacija radi samo zbog loše formiranog ili patrljka iz nekog drugog razloga nepodesnog za protezu. Niko ne može sasvim garantovati da novi patrljak neće biti isto tako loše formiran ili još gore. Ako je patrljak već kratak može se desiti da još kraći patrljak noge posle reamputacije bude još nepodesniji za nošenje proteze.

Ponekad se praktikuje reamputacija i u slučaju veoma jakih bolova u patrljku ili izrazitih fantomskih bolova, ali verovatno je ovo najnesigurniji indikator za reamputaciju jer je vrlo moguće da će bol ostati prisutan i posle reamputacije. U ovakvim slučajevima reamputaciji treba priobeći samo ako je skoro sigurno dokazano da je bol prouzrokovan loše formiranim patrljkom (npr. ožiljak koji je srastao za neurom ili kost, vrlo loša cirkulacija na vrhu patrljka, loše obrađen koštani okrajak koji povređuje meko tkivo i sl).

Ovo su razlozi zbog kojih se deca sa jako koničnim patrljcima i odrasli kod kojih je obnovljena bolest (npr. loša cirkulacija) po pravilu lakše odlučuju na remputaciju od onih amputiraca koji imaju prvenstveno funkcionalan problem (loše formiran patrljak i sl). U ovom poslednjem slučaju mnogi amputirci se odlučuju da ne urade reamputaciju i da koriste za hodanje isključivo štake ili invalidska kolica. Moglo bi se reći da, uz one amputirce koji ne nose protezu zbog vrlo kratkog patrljka, u ovu poslednju grupu spada velika većina amputiraca bez jedne noge koji koriste isključivo štake.

Reamputacija se ponekad radi i kod kongenitalnih amputiraca, prvenstveno zato da bi se obezbedio što podesniji patrljak za protezu.

Opšti savet za šta se odlučiti u ovoj stvari nije moguće dati. Odluka zavisi od konkretnog amputirca i konkretnih problema i stanja patrljka, kao i od toga koliko je amputircu stalo da koristi protezu. Ima amputiraca koji se osećaju sasvim komotno sa samo jednom nogom i štakama, a ima onih koji sa jednom nogom bezmalo nikada ne žele da izađu iz kuće. U slučaju identičnog problema sa patrljkom jasno je da će amputirac iz ove druge situacije imati mnogo više motiva da se odluči za reamputaciju kako bi posle mogao da koristi protezu.

Sigurno najteže je odlučiti se za reamputaciju u slučaju potkolenih amputiraca kojima je predložena natkolena reamputacija. Pošto to znači da će izgubiti koleno, u ovakvim slučajevima reamputaciji treba pribeći uz pomno razmatranje opravdanosti razloga i prihvatljivosti posledica. Jedan broj potkolenih amputiraca ima potpunu kontrakturu (ukočenje) kolena, često sa patrljkom savijenim pod nekim uglom. Ovakvim amputircima koleno je već sasvim nefunkcionalno i beskorisno tako da kod njih, u najvećem broju slučajeva, natkolena amputacija, ili dezartikulacija kolena, omogućava znatno uspešnije protetisanje.

U slučaju obnavljanja primarne bolesti (ishemija, gangrena, karcinom itd) reamputaciju treba uraditi što pre, dok u slučaju ostalih funkcionalnih problema svaki amputirac mora pažljivo da odvaže sve razloge "za i protiv", uz konsultaciju sa kompetentnim lekarima-specijalistima, kao i protetičarima, i da se tek onda odluči.

Proteza često otkaže, kolicima se kod nas malo kuda može bez problema, a štake amputirca nikad ne iznevere. Štake su jeftine i jednostavne a amputirac koji je vešt sa štakama može se sa njima skoro svugde kretati brzo i sigurno. Problem je što mnogo amputiraca bez noge nemaju veštinu u hodanju sa štakama, ni dovoljnu snagu u rukama, i kad moraju da idu sa štakama onda im je to velika muka. Zato sam mišljenja da svaki amputirac bez noge mora redovito da koristi štake, da bi razvio veštinu i sigurnost, a što je najvažnije da dovoljno ojača ruke i ramena kako bi mu korišćenje štaka bilo lako.

Najveća muka za amputirca bez noge koji je nevešt sa štakama je kad mu se noga umori dok stoji. Čovek sa dve noge kad mu se jedna umori prebaci se na drugu, a amputirac koji ima samo jednu nogu muči muku jer ne zna kako tu svoju jedinu nogu da odmori. Amputirac iskusan sa štakama zna kako da se većinom osloni na štake i tako nogu odmara. Iskusan amputirac isturi štake malo napred, nogu malo savije u kolenu, ovlaš se osloni na prste i tako nogu brzo odmori. Amputirci sa kraćim batrljkom često se na strani gde su amputirani na štaku oslone zadnjicom ili batrljkom. Tako amputirac može stajati skoro kao da je sa dve noge, a na takav način su mu i ruke slobodne.

Drugi problem sa štakama koji ima neiskusan amputirac je ravnoteža. Amputirac koji ne ume sa štakama često kad stoji drži štake sasvim s boka. U ovakvom položaju amputirac nije dovoljno stabilan a najveća težina je oslonjena na nogu, koja se zato brzo umori. Amputirac vičan štakama koristi "princip tronošca", postavlja štake tako da sa nogom čine "tronožac", što daje stabilnost i čini da je najveća težina oslonjena na dve ruke a ne jednu nogu.

Ipak ništa amputircu ne vredi ako u rukama nema snage za štake. Naše ruke nisu namenjene hodanju i nemaju snage dok ne ojačaju pomoću redovnog hodanja na štakama. Nema amputirca bez noge koji se kad-tad ne nađe u situaciji da mora na štake. Zato svaki amputirac koji nema nogu uvek mora da bude spreman i izvežban da dobro, vešto i bez muke ide sa štakama.

Amputirci bez noge moraju znati da ne valja izmučiti batrljak stalno ga držeći stisnutim u protezi, jer tako nastaju bolesti kože i nagnječenja, a batrljak brže propada. Zato valja odmarati batrljak i tako što će se nekad ići na štakama, a jedino oni koji imaju baš sasvim zdrav i jak batrljak mogu se odlučiti samo za protetisanje.

Mnogim amputircima sa kratkim batrljkom on vremenom postaje slabiji i mlitaviji i sve je manje sposoban za protezu. Zato je čest slučaj da takvi amputirci u jednom trenutku odluče da nikad više ne nose protezu i da pređu na štake. Većini amputiraca se desi da privremeno ne mogu da nose protezu i da zato moraju da idu sa štakama.

Zato svaki amputirac koji je bez jedne noge mora da bude pripremljen za štake i dovoljno snažnih ruku. Ali nije spremnost za štake samo u rukama, svaki amputirac bez noge mora biti potpuno komotan da se sa jednom nogom pojavi na javnim mestima kao što je ulica. Ako je amputirca bez noge sramota i problem da negde izađe bez proteze onda on nije sasvim rehabilitovan kao amputirac i njegove sposobnosti su zato smanjene.

Amputirci koji su vešti sa štakama, snažni u rukama i komotni da izlaze sa jednom nogom neretko se odlučuju da im štake budu glavno pomagalo za kretanje, a ponekad odluče da sasvim zabatale protezu. Proteze su skupe, kvare se, zamorne za hod, često neudobne i neprijatne za nošenje, mnogima stvaraju bolove i probleme sa batrljkom. Za amputirca sa kraćim batrljkom butine koji je komotan sa štakama i jednom nogom u najvećem broju slučajeva proteza ne predstavlja nikakav boljitak u životu, nego samo muku, teret i veliki trošak.

Micanje patrljkom najčešće je samo estetsko-psihološki, vrlo retko je i funkcionalni problem. Ono postaje funkcionalni problem onda kada je do te mere snažno i izraženo da otežava kontrolisanje proteze, kao i kada je praćeno jakim i bolnim grčevima mišićnih okrajaka.

Čak i kada nije funkcionalni problem većini amputiraca ovi nevoljni pokreti patrljkom smetaju jer skreću pažnju na njihovu amputaciju. Micanje patrljkom je naročito neugodno amputirkama jer ljudi ponekad misle da one, iz nekog razloga, namerno mrdaju patrljkom, a micanje patrljkom ženske butine ponekad se, naravno pogrešno, interpretira kao davanje signala seksualne prirode.

Uzroci micanja patrljkom su višestruki. Jedan od češćih su pokušaji mozga, koji još nije u potpunosti svestan činjenice odsustva amputiranog uda, da pokrene ud koji više ne postoji. O ovom uzroku sam detaljnije pisala u članku Pipate li patrljak?

Drugi uzrok nekontrolisanog micanja patrljkom je činjenica da i u zdravoj nozi povremeno dolazi do spontanog stezanja mišića natkolenice, ali se ono ne primećuje zbog težine noge. Kada je patrljak kratak i ima malu masu, za razliku od noge, ovo stezanje mišića je sasvim dovoljno da pomakne patrljak, obično naviše ili u stranu. Ova spontana stezanja su čak znatno češća u patrljku nego u zdravoj nozi. Razlog je činjenica da su u patrljku amputiranog uda svi nervi presečeni a mišići i koža na neprirodan način zašiveni i srasli, što dovodi do svojevrsne konfuzije nervnog sistema i pojačanog nervnog "izbijanja".

Istina je i da seksualno uzbuđenje doprinosi pojavi micanja patrljka. Tokom stanja uzbuđenosti micanje patrljkom pojavljuje se kod većine amputiraca, čak i kod onih koji ovaj problem inače nemaju. Tokom seksualnog čina mnogi amputirci, naročito oni sa natkolenom amputacijom, osim micanja imaju i jake trzaje i grčeve mišića patrljka, što često dovodi do pojave intenzivnih fantomskih osećaja i bolova, kao i bolova u samom patrljku. To može postati uzrok ozbiljnih seksualnih disfunkcija, budući da amputirac počinje, u strahu od bola, da sve češće izbegava seksualne odnose.

Za ovaj problem ne postoji jedinstveno rešenje. Jedan broj amputiraca, obično posle bezuspešnih pokušaja da se problem reši, jednostavno prihvate micanje patrljkom kao normalno ponašanje patrljka i uopšte više i ne pokušavaju da ga otklone.

Mnogim amputircima veoma pomaže tzv. pipanje patrljka, koje je oblik blage masaže specifičan za amputirce. Ponekad može od izvesne koristi da bude i klasična masaža patrljka.

Nekim amputircima pomaže i navika da se patrljak drži sasvim labavo i opušteno. Nažalost, skoro po pravilu samo amputirci bez noge koji za kretanje koriste štake zaista nauče da svoj patrljak sasvim opuste. Naime, svaki iskusan amputirac koji se kreće na štakama potvrdiće vam da je osećaj patrljka noge daleko najprijatniji onda kada on sasvim labavo i opušteno visi, tako da je to razlog zbog koga ovi amputirci vremenom nauče da ga rutinski uvek tako olabave dok hodaju. Za razliku od njih, amputirci koji koriste protezu praktično stalno u patrljku zadržavaju manju ili veću napetost.

Paradoksalno, ali amputircima koji ne nose protezu mnogo je lakše da se odluče na ovaj korak. Oni su navikli na to da se očigledno pojavljuju u javnosti bez noge ili ruke i u tom smislu im pojavljivanje na plaži ne predstavlja bitnu razliku u odnosu na svakodnevni život.

Amputirci koji u javnosti isključivo koriste protezu na plaži moraju da se suoče sa očiglednošću da nemaju neki od udova. Iako postoje i specijalne proteze noge za plažu - koje se kod nas veoma malo i retko koriste - čak ni one ne mogu prikriti činjenicu da neko nema nogu. U praksi, odlazak na plažu je uvek odlazak bez proteze, za amputirce bez noge to najčešće znači na štakama.

Kad jednom prelomi u sebi odluku da ode na plažu, amputirac je suočen sa još jednom odlukom koju mora da donese. Da li na plaži otkriti patrljak ili ne? Većina amputiraca tradicionalno se odlučuju da na plaži patrljak pokriju pamučnom navlakom za patrljak, mada ima i amputiraca koji patrljak pokrivaju mrežastom navlakom, a neki ga jednostavno prekriju ili obaviju peškirom. Kažem "tradicionalno" jer - pogotovu na Zapadu - amputirci se sve češće odlučuju da uopšte ne pokrivaju svoj patrljak.

U ovoj stvari nema opštevažećeg saveta, amputirac mora sam da odluči da li će se osećati ugodnije sa pokrivenim ili sa otkrivenim patrljkom. Na odluku da li će patrljak biti otkriven ili ne svakako utiče i stanje patrljka, njegov izgled, boja itd. Što je patrljak bliži izgledu "normalne" noge, to je amputircima lakše da ga pokažu drugima.

Oni amputirci koji se odluče da otkriju patrljak moraju da vode računa o jednoj vrlo bitnoj stvari. Koža patrljka je osetljivija na sunčevo zračenje, a izuzetno je osetljiv sam ožiljak. Zbog toga patrljak treba mazati kremom za sunčanje sa najvećim zaštitnim faktorom, a naročito se dobro moraju zaštititi ožiljci. Preporučljivo je da se područje ožiljka što manje izlaže direktnom sunčevom zračenju.

Amputirci koji se odluče za pamučnu navlaku treba na moru da vode računa o tome da navlaka natopljena slanom vodom može iritirati kožu patrljka. Zato je neophodno sa sobom imati veći broj navlaka i posle izlaska iz vode patrljak obrisati peškirom a onda na njega navući suvu navlaku.

U svakom slučaju je posle kupanja na moru tuširanje patrljka slatkom vodom neophodno posle dolaska sa plaže, a preporučljivo je da se, ako je moguće, obavlja i na samoj plaži. Naročito pažljivo se moraju tuširati patrljci sa uvučenjima i iz samih uvučenja mora biti ispran svaki trag soli, u protivnom bi moglo doći do oštećenja kože u naborima uvučenja.

Što se odlaska u vodu tiče, vrlo brzo će amputirac sam otkriti koji je najlakši način ulaska u vodu. Na uobičajenoj plaži osoba bez jedne noge će to najlakše učiniti tako što na štakama dođe do same vode, potom se polako spusti u vodu a štake ostavi tamo gde se susreću voda i kopno (pazite da ih voda ne odnese!) i zatim se polako otisne ka dubini sve dok ne bude dovoljno mesta da zapliva.

Iz vode se izlazi na sličan način. Amputirac bez noge treba da dopliva blizu mesta na kome je ostavio štake, zatim da mu se sasvim približi polako se odgurujući rukama, da dohvati štake i zatim, oslanjajući se na njih, polako se uspravi na nogu. Vodite računa da ovo radite dok ste najvećim delom u vodi, kako ne bi ostali umazani peskom i blatom.

Dvostruki nožni amputirci po pravilu će na plažu doći u kolicima (mada će neki doći sa protezama). Kad hoće da uđu u vodu treba da se spuste iz kolica i da do vode odu odgurujući se rukama. Izlazak dvostrukuh amputiraca nije tako jednostavan, pored ostalog i zbog toga što bi odgurujući se mokar na rukama amputirac završio sasvim umazan peskom i blatom. Zato je preporučljivo da amputirca koji nema obe noge neko iznese iz vode.

Odeća za plažu koju nose žene-amputirke ni po čemu se ne razlikuje od uobičajene odeće za plažu: šorcevi, suknje, kupaći kostim... Jedina razlika je kada je reč o amputirkama sa dezartikulacijom kuka. One nemaju patrljak u uobičajenom smislu reči na koji bi mogle navući navlaku i ako žele da pokriju mesto amputacije onda moraju da zašiju komad tkanine na kupaći kostim, tamo gde je otvor za nogu koja im nedostaje. Neki amputirci sa dezartikuliranim kukom se odlučuju da umesto kupaćih gaćica nose šorc, a amputirci sa dezartikulacijom ramena ponekad nose majicu kako bi pokrili mesto amputacije.

Amputacija je, može se reći, uvek praćena manjom ili većom depresijom. Pratilac depresije je zanemarivanje spoljašnjeg izgleda. Amputirka ove zamke mora biti svesna i mora joj se suprotstaviti tako što će svesno (i ako joj nije do toga) voditi računa o svom spoljašnjem izgledu bar onoliko (a poželjno je i više) koliko je vodila računa o tome pre amputacije. Postepeno će ovo svesno građenje samopouzdanog i emancipovanog izgleda početi da deluje i na unutrašnji - psihološki plan - a amputirka će zaista početi da se oseća sve samopouzdanije i ugodnije.

Susret sa nekim aljkavo odevenim, ko izgleda neuredno i trapavo, utiče i na okolinu više nego što smo obično spremni da priznamo. I inače žena ne bi smela da izgleda aljkavo, ali ako "zdrava" žena možda nekad sebi taj "luksuz" može da dozvoli, žena koja je amputirka ne može i ne sme sebi da dopusti tu vrstu zanemarivanja.

Vama se možda sad čini da preterujem, možda kažete "nije mi ni do čega a ti mi sad pričaš o šminkanju i doterivanju" ali verujte da, upravo kao amputirka bez noge, odlično znam o čemu govorim. I sama sam prolazila kroz to kroz šta prolaze sve amputirke i verujte da znam zašto savetujem to što savetujem.

Nemojte nipošto zaboraviti ni važnost onih čisto "amputirskih" aspekata vašeg izgleda. To znači da amputirke bez noge kad podavijaju praznu nogavicu moraju da je zakače na vrlo pažljiv i pedantan način. Isto važi i za amputirke bez ruke, koje prazan rukav treba da zakače, ili podaviju, elegantno i pažljivo. Aljkavo zadenuta nogavica, ili rukav, ne samo da doprinose sveukupnoj aljkavosti vašeg izgleda, nego na ružan način naglašavaju invalidnost. Sličan efekat aljkavosti najčešće ostavljaju prazna nogavica ili prazan rukav ako se puste da landaraju.

Amputirke bez noge kad hodaju na štakama trebalo bi, ako je ikako moguće, da umesto običnih "socijalnih" štaka nabave neke lepe i elegantne štake prijatnih boja i atraktivnog izgleda, kakvih sve više i kod nas ima u prodaji.

Vaš elegentan i prijatan izgled uticaće na vas, ali i na vašu okolinu. Okolina će mnogo lakše prihvatiti vašu amputaciju kada joj ona bude "prezentovana" u jednom prijatnom "pakovanju".

Nemojte upasti u zamku mišljenja da posle amputacije više niste lepi i privlačni kao žena. Ako upadnete u nju počećete da stvarate "proročanstvo koje se samo ispunjava" i dešavaće vam se baš ono od čega strahujete. Ali neće biti u tom slučaju uzrok to što nemate nogu ili ruku, nego će uzrok biti vaše verovanje da više niste privlačni zato što ste amputirka.

Mnoge žene bez noge se žale da kad izađu na ulicu bez proteze, na štakama, ljudi u njih bulje, što im je naravno neprijatno. Budimo pošteni, žena bez noge nije baš svakodnevna pojava i ona zato kad se pojavi na ulici neminovno skreće pažnju na sebe.

Vi, kao amputirka, treba to skretanje pažnje da okrenete u svoju korist i da u prvi plan izbiju vaša sigurnost, samopouzdanje, kao i elegantan, negovan i lep izgled. Zato stalno naglašavam da je za amputirku od izuzetne važnosti da izgleda dobro i negovano. Tada će vaša jedna noga skrenuti pažnju na vas ali će vrlo brzo tu pažnju privući vaš šarmantan izgled, a ljudi će, verujte mi, u sebi komentarisati "kako ova žena i sa samo jednom nogom dobro izgleda".

Tada će vam se sve češće dešavati da i muškarci ne bulje u vas zato što nemate nogu, nego zato što ste veoma privlačni. Buljiće u vas onako kako bi buljili u svaku drugu lepu ženu.

Posle amputacije mozak "ne zna" da amputirani ud više ne postoji. Pošto registruje da se sa udom nešto čudno dešava mozgu se čini kao da je ud utrnuo, ukočen, zaglavljen... Zato često pokušava da ga pokrene. Naravno, jedino što se dešava je nemoćno stezanje okrajaka mišića, često praćeno uvlačenjem amputacionog ožiljka u dubinu patrljka. Ako je uporno, ovo stezanje mišića može prerasti u pravi bolni grč i često je uzrok nekontrolisanih trzaja patrljka. Kada je prisutno u dužem vremenskom periodu može biti uzrok jakih bolova, pogotovu ako se okrajci odsečenih nerava završavaju neuromima, može dovesti do povređivanja mekih tkiva o vrh okrajka kosti, a delom je verovatno i uzrok stvaranja uvučenja na vrhu patrljka.

Mada etiologija fantomskog uda i fantomskog bola nije do kraja poznata, vrlo je verovatno da i uzroci ovih pojava delom leže u već spomenutoj zbunjenosti mozga, koji nema pravu svest o tome da amputirani ud više ne postoji.

Zbog toga se za amputirce, naročite one kojima je amputacija skoro urađena, značaj pipanja vrha patrljka prstima ne može preceniti. Pipanje patrljka izaziva niz nadražaja koji mozgu pomažu da se snađe u novoj "konfiguraciji" tela. Mozak prima nadražaj sa ruke kojom se opipava patrljak i time dobija informaciju o novoj granici amputiranog uda. U isto vreme, koža patrljka i deo nerava dubljih struktura mekog tkiva prenose mozgu informacije koje su koordinirane sa dodirom ruke. U početku su za mozak ove informacije zbunjujuće, ali vremenom mozak počinje da ih sklapa u celinu i da se tako brže i znatno uspešnije prilagođava novoj telesnoj realnosti nastaloj činom amputacije uda.

Iako amputirci pipanje patrljka često praktikuju tako što ga dodiruju preko odeće, navlake za patrljak ili najlon čarape, ono ima najveći učinak ako se direktno dodiruje gola koža. Takođe, učinak opipavanja patrljka biće veći ukoliko se istovremeno gleda u patrljak, jer će tako mozak dobiti još jednu dimenziju više - vizuelnu. Amputirci koji tokom većeg dela dana nose protezu očigledno ne mogu tokom tog vremena da pipaju patrljak, ali pipanje patrljka i oni treba da praktikuju onda kad su bez proteze.

Pipanje "patrljka" korisno je i za amputirce sa dezartikulacijom kuka ili ramena i mada oni nemaju patrljak u pravom smislu sve što je ovde rečeno o pipanju patrljka kod njih se odnosi na dodirivanje amputacionog područja. Kod amputiraca sa dezartikulacijom pipanje "patrljka" će ponekad biti manje učinkovito nego kod onih koji imaju klasičan patrljak, zato što su kod dezartikulacije nervi često duboko odsečeni a područje amputacije manje osetljivo nego što je to slučaj kod amputacionog patrljka.

Amputirci znaju da opipavanje patrljka ima i neke negativne efekte, da pipanje nekih delova može izazvati trzaje, grčenja mišića, bolove i fantomske bolove itd. Relativno brzo svaki amputirac nauči koje delove patrljka treba izbeći prilikom pipanja, kao i kojim intenzitetom pritiska pipanje treba praktikovati na pojedinim delovima patrljka. To što opipavanje patrljka može kod nekih amputiraca izazvati i neke negativne efekte nipošto nije razlog da se ti amputirci sasvim odreknu blagotvornog učinka pipanja patrljka.

Postavlja se pitanje do kada treba praktikovati pipanje patrljka? U opštem slučaju, sa pipanjem se može prestati onda kada mozak nauči nove granice tela i kada počne da percipira (približan) oblik i dužinu patrljka kao nove granice tela. Drugim rečima, onda kada patrljak počnemo da osećamo i da ga doživljavamo kao patrljak, a ne kao nogu ili ruku.

Ali nema nikakvog razloga da se pipanje patrljka ne praktikuje i dalje ako amputirac ima neku korist od toga. Recimo, mada ja sasvim fino i precizno osećam svoj patrljak, meni pipanje patrljka pomaže da ga potpuno opustim i olabavim onda kada hodam sa štakama. Osim toga, pipanje patrljka je za mnoge amputirce efikasan način da delimično ili potpuno uklone probleme poput svraba u fantomskom udu i fantomskih senzacija uopšte.

Dodatna korist od redovnog opipavanja patrljka je to što se na taj način brzo i pouzdano mogu otkriti patološke promene na patrljku, oštećenja kože, nagnječenja, nova bolna mesta i sl. Pipanje je često jedini način za potpunu inspekciju patrljka kod amputiraca koji imaju patrljke sa uvučenjima, kao i kod natkolenih amputiraca kojima je ožiljak smešten sa zadnje strane.

Jedan broj amputiraca nastavljaju da i dalje pipaju patrljak jednostavno zato što im je to postala navika. Ovome su naročito skloni oni amputirci koji se ne protetišu ili retko nose protezu. Neki amputirci tvrde da im pipanje patrljka stvara prijatne osećaje ili čak seksualno uzbuđenje. Izgleda da je ova vrsta erotskih senzacija prisutna skoro isključivo kod nekih amputiraca sa kratkim patrljkom butine, gde se nadražaj patrljka refleksno prenosi na područje polnog organa.

Ako amputircu pipanje patrljka stvara prijatan osećaj nema nikakvog razloga da ne nastavi da ga praktikuje i dalje. Oni amputirci kojima patrljak stvara seksualno uzbuđenje treba tu osobinu da koriste u polnim odnosima i da bez stida upoznaju svog partnera sa tom činjenicom.